Књижевне новине
KOMENTAR
GESCHAFT . IST GESCHAFT
U STVARI — danas i ovde je beskrajno za-
. bavno. Od motiva — što nekada reče Krleža ključa kao u paklu. Ali, pod uslovom da našu kulturnu klimu, i BtiOgQ što-šta oko nje, ne shvatimo kao nešto vrelo, gde ližu plamenovi, gde je cika, strava-i očaj, već kao blagoslovenu ameboidnost i, uglavnom, dosadnu protoplazmatičnost. Recimo — ovo tvrđenje treba razumeti više kao proizvoljnost jedne, svde. možda, deplasirane licentia poeticae. Dok se ispred mene nalazi knjiga Mila Dora »Dečak u sumraku«. Izdavač: »Prosveta«. Beograd, 1966. godina.
Možda grešim, što mislim da činjenica prisustva ove knjige dokazuje jedam nesporazum, proistekao iz toga što je danas, sada i kod nas, vrlo neuputno biti kvalifikovan kao zlopamtilo, netolerantan, ili — glumac antikonformizma. Jer, gluma antikonformizma skoro da je postala naša društvena igra kojom se posvedočuje dobro ponašanje. Ova igra podseća na »šuge«. Igra se tako što najveći broj poema pokupi onaj glumac antikonformizma koji »ošuga« pDrvog do sebe. To znači — uhvatiti na delu lažnog antikonformistu, ali zato uspešnije glumiti svoj antikonformizam. Tako se igra ova igra, i ne treba misliti o njenom početku i o kraju. Kvug je, izgleda, zatvoren. Ali nije. U igru može i da se upadne i da se lovi »šuga« do u beskraj. Sve mora da bude tolerantno, osmišljeno, bez zamerke objašnjeno. I celomudreno. U znaku kratkog pamćenja. Neuhvatljivo i protoplazmatično. Povremeno — igru kvare dosadna nagvaždala, zlopamtila, sanjari dugog pamćenja. U ovom trenutku plitko primenjujući, to su oni koji hoće da ispisuju, recimo, da je današnji i izvesni Milo Dor — nekada bio Milutin Doroslovac. Da ne bi došlo do zablude da je Milo Dor — Milutin Doroslovac značajan po stvaralačkom dometu — zlovoljno podsećanje na nje-
TMA.JJNIE VIZIJE „
POETSKI DOŽIVLJAJ VOJVODINE
OBELEŽAVAJUĆI DVADESETOGODIŠNJICU SMRTI ŽARKA VASILJEVIĆA »KNJIŽEVNE NOVINE« PO. SLE ČLANKA PREDRAGA PROTIĆA DONOSE TEKST DR BOŠKA NOVAKOVIĆA, PROFESORA
FILOZOFSKOG FAKULTETA U NOVOM SADU
DVE, DECENIJE KOJE NAS DELB od smrti Žarka Vasiljevića pogodan su vremenski razmak za strog i neizbežan ispit valjanosti i trajnosti njegovog pesničkog dela i za još strožiju i neizbežniju proveru kojim elementima, kojim svojim čvrstim vrednostima, dejstvuje ono savremenički, u našim duhovnim strujaniima i našim društvenim stremljenjima. Ma koliko se činilo da dve decenije čine samo dva brza koraka istorije, njihovo trajanje i obuhvatanje ne može se meriti samo vremenski, nego onim što je njihova unutrašnja bujnost, što je njihov zamah i razvoj, dinamika i udeo u istoriji. U ovim dvema posleratnim decenijama naša poezija otvorila je dosta novih vidika pojavom većeg broja pesnika moćnog ličnog tona i snažnih individualiteta, pa pojam savremenosti postaje bogatiji novim zvucima i vrednostima 1 u svoji sklop, u svoju umetničkom kristalizaciiom obeleženu strukturu, prima i usklađuie čiste vrednosti ranijeg i ovog vremena, vrednosti i ostvarenosti ranijih i mladih generacija, različitih razdoblia i njihovih traženia. Tu poezila Žarka Vasilievića dobro i uspešno izdržava iskušenja zahuktalog ritma vremena i neumitnog suda istorije. Ona žubori svojim čistim, izvornim zvucima i svežinama, svojim liudskim pozivima i dozivima, svojom doživliainom Dunoćom, ranljiva na nekim mestima, ali postojana, živa i delotvorna svojim prisnim jezgrom i nezaobilazna nekim akcentima i nekim činiocima svojih najboljih trenutaka.
Van svake sumnje, za onoga ko želi da u celovitijem pogledu, da u sintetičnijem odgovoru, izrazi suštastvenu prirođu te lirike, njem duh trajnosti i trajania, u prvi plan će se uvek isturiti ono što možemo jednostavno nmazvati: doživliai Vojvodine. 1 OR
Možemo to tako jednostavno reći i primiti kao formulaciju koju je teško osporiti, ali u tom svođenju fežnii i snaga jedne poezije ma - njeno bitno ishodište ima dosta zamki i složenih prilaza. Jer Vojvodina Žarka Vasiljevića Jeste i njen pejzaž i njeni građovi, njena istoririja i njeni ljudi, njene reke i nieno nebo, sve fo ı mnogo šta drugo, ali još, i naročito, jedan izuzetan odnos pesnika prema volienom podneblju i prisno osećanoi atmosferi. Svoju vokaciju pesnika i svoju delatnost pozorišnog radnika i pozorišnog znalca on je utapao u tai odnos kao potrebu životnog hoda i životnog daha. Pretke i savremenike on je spaiao u sudbinskim kretanjima i u nezaustavljivoj reci vremena sagleđao ih kao žive tvorce i uzbudljive svedoke. Takav jedan fvorac i svedok niemu je Sterija. Naravno, već i po cincarskoj bliskosti, ali i više i značajnije onim drugim, onim što je u Sterijinoi sudbini i vokaciji, u duhu niegove ljudske i spisateljske situacije. Nu šIĆ se Steriji odužio u dva maha, i oba puta vrlo lepo, onako kako priliči i onako kako privodno očekujemo: jednom je to bila akademska beseda, drugi put ponovljena Sterijina tema — Beograd nekad i sad. Pružio je znatan komediograf ruku svome znatnom pretihodniku da zajednički izađu na pozornicu, pred publiku kojoi su se obojica toliko obraćali rečima ljubavi, i prekora. Lep je to gest kad se između dvojice pisaca napravi most liudske tople privrženosti i plemenitog razumevanja. Žarko Vasiljević, međutim, prišao je Steriji na drukčiji način: bio,ie to čin ne samo fiksirania nego gotovo i Dpoistovećivania sudbine. U tri maha ponovio je Žarko Vasiliević: 7akasmili smo, ali kad je to učinio treći put. onda ie zazvučala neizmenljivost puta i situacije:
8
ga, podsećanje je ne na ono šta on jeste, već na jalovost našeg udobnog kratkog pamćenja. Zbog njega se Milo Dor — Milutin Doroslovac, razume se, beleži samo kao »jugoslovenski pF 'sac koji živi u inostranstvu« (»Ekspres— Politika«, M. M.). ı |
Međutim, Milutin Doroslovac, naše beogradsko dete — kako su to nekada govorile članice »Kola srpskih sestara« — postao je »jugoslovenski pisac. koji živi u inostranstvu« ne milom nego silom, kada mu nije odgovarao, niti mu je mogao da odgovara — trenutak oslobođenja. A zašto bi mu i odgovarao taj trenutak kada se beogradsko dete Milutin Doroslovac ili, iz milošte, nazvan Luta, a kasnije u inostranstvu narečen kao Milo Dor — zapravo u sramna Vvremena okupacije solidno pripremao da postane »jugoslovenski pisac u inostranstvu«? Kako pripremao? Evo, ovako, baš kao što nam to kaže ova dosadna bibliografska beleška: »ZAVODSKI LIST. Smederevska Palanka, Bez oznake periodiciteta, veliki 40, ćiril. Vlasnik: Za Zavod za prinudno vaspitanje omladine — Milovan Popović, upravnik. Štamp: »Jakšiće (Tih. A. Kojića), Smederevska Palanka. Ured.: Milutin Doroslovac, Vojislav Pajević i pitomica Danica Ivanović. Sarad.: Vojislav Pajević, M. Doroslovac, Tiosav Velimirović, Viktorija Radosavliević, Božidar Vojvodić, itd. Odg. ured.: Veselin Kesić, vaspitač. God. I. br. 1. — 15. maj 1943. God. I. br. 15. — 1. novembar 1943. (»Z. L.« je nastavio dotadašnje »Zavodske zidne novinex.)«. (Vuk Dragović: »SRPSKA ŠTAMPA IZMEĐU DVA RATA« I. Osnova za bibliografiju srpske periodike 1915 — 1945. »Srpska akademija nauka«. Građa, knjiga XI, Istoriski institut, knji- · ga 8. Beograd 1956. Str. 351.).
Izlišno je u ovom trenutku podsećanje da oni koji nisu mogli da budu »prevaspitani« u Zavodu za prinudno vaspitanje omladine — bili bi prebačeni u Banjički logor na dalje »prevaspitavanje«, koje se, često, okončavalo u Jajincima... Istina, jednog sasvim svoga osećanja temporalnosti Milutin — Luta — Milo nije bio lišen. Kada je valjalo — obreo se u Austriji i sačekao proveren trenutak saznanja da se u njegovoj bivšoj domovini konvertibilnost nipošto me ignoriše. »Geschaft ist Geschaft«. Tako je Milutin — Luta — Milo postao literarni agent nekih austrijskih i zapadnonemačkih izdavača. Njego-
ŽARKO VASILJEVIĆ
Zakasnili smo, ali ipak dosta smo rano stigli da nam ne pomažu ni očenaši, ni jektenija, ni tas da ham ne može pomoći.
U pesmi Žarka Vasiljevića Sterija nije samo lik stvaraoca i pretka već odsjaj i odblesak, projekcija doživljaja vojvođanske atmosfere, slika i simbol za vlastiti odnos i usvajanje. Ako su za jedne graždane i tergovce bila »oma oskudna vremena bez hleba. i bez vode«, za druge su bila »vremena nagnojena bačkim žitom i pijana banatskim vinom pod Vršačkom kulom«. Jedni i drugi, od Sterije do Vasiljevića, mogli su kao svoju životnu izvesnost gradilaca i brodilaca, stradalnika i .neukrotivih krčilaca, da izraze u odsudnim, teškim, prodornijim i sadr. žajnim glagolima koji su spirala života, ali i ritam istorije za sve njih koji su:
pradili, kopali, palili, brođili, gonili, topili...
Znajući bićem pesnika za »tragičan dekor između četiri vlažna zida«, Žarko Vasiljević je
Nastavak na 11. strani
Po E eodjEd i kod 0 salo se i na taj to je, serijski, nemačkih i austrijskih izdavača, doduše pod uslovom pristojnog procenta, počeo da lamsira dobar broj dela n naših pisaca. I da ih prevodi na nemački. : UN
_ Kao što ii otovo neverovatno da subjektivna istorija Milutina — e — Mila nije bila nepoznata svim mogućim i nemogućim tzv. dtuštvenim, umetničkim i samoupravljačkim organima izdavača, isto, je tako gotovo neVeTOvatno da je bilo potrebno da knjigu »Dečak u sumraku« sa nemačkog prevodi Ivan Ivanji. Ovo tim pre jer Milutin — Luta — Milo pre-
doljublje sa za: vo rodoljublje k
-vodi sa srpskog na nemački, a Ivanji sa nemač-
kog ma srpski, već prema prilici, kao prevodilac zvaničnog teksta u zvaničnim prilikama ali i kao prevodilac nezvanične književnosti u našoj zvaničnoj komercijali. Možđa je ovo što pišem i mepravedno, Nepravedno i netačno. Jer, verovatno, u međuvremenu Milo Dor je zabnravio srpskohrvatski, koga se priseća samo onda kada ga na to stimulira magična istina »Gesch:ift ist Geschaft«. \
Bila bi deplasitana i naivna moralna propedevtika pitati se da li je »Prosveti«, van nekih sasvim privatnih aranžmana, bilo neophodno da objavi prozu Mila Dora. Naravno, bez objašnjenja ko je zapravo autor, ođakle je i kako, kojim stazama i bogazama dogurao do svetlosti knjižarskih izloga, ovde i danas. I upravo sada kada tako neštedimice pišemo o profilima svih nekada naših Luta koje lutaju svetom, lišeni sebe i odmetnuti od svega što nije plitkoumna java njihovog tužnog trajanja.
Nezavisno od toga šta je Milutin — Luta Milo bio a šta danas jeste, — da je njegova proza iole prihvatljiva, bilo bi nepošteno nabpi-
. sati da je pred nama knjiga »bez koje se može«,
kao što reče jedan kritičar koji joj je već poklonio svoj prezir. Ali kada je pred nama proza koja diskvalifikuje samu sebe — kao što je sebe diskvalifikovao i njen autor — onđa nam zaista ne preostaje ništa drugo do da verujemo kako je vam svih pričamtipriču saveta, recemzenata i kriterijuma, privatni aranžman superiorno izigrao sva tobož pozitivna merila koja bi nas poštedela mirjamovskih varijacija Mila Dora.
Do sada, obično, navikli smo da se u prevedenim knjigama sa stranog jezika, makar autor
možda i znao maš jezik, ili ga povremeno zaboravljao, — „dodi maslov oniginala i ime prvog inostranog izdavača, urednika, itd. Uzalud ćemo tragati za ovim podacima u knjizi Mila Dora — prevedenoj, sa nemačkog. Ali nećemo uzalud tragati za trivijalnostima koja su ubedljivo svedočanstvo da je »jugoslovenski isac koji živi u inostranstvu«, Milo Dor, možda dobar poslovni agent naše literature — ali da kao pisac nema ovde šta da traži, uprkos pojavi ove knjige, već, možda, jedino i samo ko onih koji su mu pružili gostoprimstvo u trenutku kađa mu je to bio jedini mogući izbor. d
Konvencionalno knjiška i bajata pismenost Mila Dora — Milutina Doroslovca čemerno je bezizlazna. Jasna kao diskvalifikativ i samog čina objavljivania ove dosadne knjige o jednom svetu kreatura i maminih maza o kojima nam Luta priča jednu nesvarljivu priču sa moralisti. kom starih gospočđica: »Na svom dugom putu oko sveta Dragi je stekao iskustvo da čovek kao stranac u tuđem gradu mora da plati za problematično zadovoljstvo ljubavi. Pristoine devojke se me bi bavile s niim, koii bi tu bio samo privremeno, jer ic većina njih Želela čoveka koji preko celog dana sedi na određenom mestu i vredno radi za njih i svake večeri dolazi kući. Ponekad su se u avanturu s mjim upuštale i udate žene, ali samo za kratko vreme. da bi se odmah zatim okajnički povukle u dosadnu bezbednost svojih brakova. Ni plaćene devojke, ni neverne žene nikada nisu imale pravog razumevania za njega, za niegovu glad za životom i za njegovu melanholiju.«
T tako do u beskraj, beskraj besmisla, jeftinoće i neukusa...
Ali, »Gesch5ft ist Geschiifft«. To je danas besprizivno, ıı ovim našim vrlo komercijalnim vremenima. Možda baš isto tako otužno, kao što je nekada bila besprizivna trasika sadržana u: »Befehl ist Befehl«. Ali, Milo Dor tu zaista nije bitan činilac. Čak uprkos činjenici što je u štampi na nemačkom jeziku prevodio i popularisao čitav niz naših autora od Vuka Karadžića do
. Pope, Desnice, Andrića, Ćosića, Daviča, Minde-
rovića, Hinga itd,
Bitno je da niie bilo neophodno objavljivanje knjige »Dečak u sumraku« ostvariti kao protivuslupu za, inače, korisnu prevodilačku
aktivnost Milutina Doroslovca. Branko Peić
Va 1
· IDIJEAJNSTI
IIMAIYAVA/IIDI
Na nedavnom međunarodnom skupu pisaca u Beo-
pradu, posvećenom temi Poezija kao ko-
munikacija učesivovao je i mladi čehoslovač-
ki posnik Jirži Gruša sa tekstom koji donosimo u meznatno skraćenoi verziji
VERUJEM da je ova naša izabrana tema do te mere široka da će moći da obuhvati nekoliko subjektivnih napomena. Zamslimo za trenutak kako bi razgovor o istoj temi izgledao pre sto godina, ako već dopustimo uopšte da bi neko u takvom razgovoru učestvovao. Verovatno bi svi učesnici smatrali temu poezija kao sredstvo komunikacije pukom sholastikom. Po svoj prilici bi to pitanje postavili sasvim lično: zašto ja, taj i taj, ne komuniciram, zašto moji stihovi ne služe kao sredstvo komunikacije. Ali svakako se me bi pojavilo nepoverenje u mogućnost same struke, ti. poezije. To nepoverenje, iako možda nije do kraja izraženo, ovde se moglo osetiti. Ono se javilo već samim tim što je izabrana ova tema. To mepoverenje ili neveru osećamo kad god postavljamo pitanje, ne samo u vezi sa diskusijom o temi, već i kad smo sami pred sobom. Dakle: je li čovek sam sa sobom, vodi li razgovor i postaje li sam po sebi razgovor. Sumnja ne smera samo ka istinitom pitanju:, zašto to činim upravo ja, već ujedno ı sve više ka pitanju: zašto se to čini? Došlo ie vreme kada se komentari o tome hbostavljaju u isti red s Tim.. To može se definisati kao lirika (upotrebljavaću to ograničenje pošto je pojam poezija, bar za mene, suviše obiman i patetičan) i to postaje predmet spora. Već i sam termin komunikacija — u okviru teme ovih razgovora — može biti veoma nekomunikativan. To jest: možemo o njemu s dobrim namerama raspravljati kao o zbiru pitanja na koja unapred znamo odgovore, i na koja odgovore ne treba da tražimo. i
Na primer, možemo stvar da shvatimo kao sporazumevanje, uspostavljanje atmosfere Dpoverenja, prijateljstva, koegzistencije, i svi mi koji ovde sedimo reći ćemo bez oklevanja: da, da.
'Sa ovakvim i sličnim pitanjima mogli bismo nastaviti. Upitamo li se pak za liriku kao sredstvu komunikacije, to jest treba li da je bude više i mora li da bude komunikativnija, saglasićemo se opet kao i malo pre, samo što će se nasuprot nama postaviti iskustvo i najnovija istorija — u našem slučaju istorija lirike. Oboje će sada govoriti sasvim suprotno. Vrhunska lirika za poslednjih 60 do 100 godina osvojila je novu senzibilnost, ali ju je osvojila
l a Aa AZ AMA ANJA UAE NAAIAAAAAAŠ AA AM AĆAAJEAAA
Ivan MINATTI
Pod zatvorenim kapcima očiju
p ADATI duboko duboko
u sve Pplavetniju tišinu
Ništa me čuti
ništa Videfi -
samo pod zatvorenim kapcima očiju feku uspomena
na neke stare
vijugaste ulice
na neke stare
rasklaćene plotove i kuće
na neke davne
zaboravljene igre
na meke pradavne
krajeve i čaše
Pađati duboko duboko
Ništa ne videti ništa Čuli
Biti ptica samo
na zelenom krovu vetra biti mrav samo
u okeanu trave biti samo kapka
u Srcu reke
Padati
punim ustima krika
Sa slovenačkog preveo Ljubiša ĐIDIĆ
po cenu gubitka čulnosti i emocionalnosti, onakve kako se danas čulnost većinom shvata. Vrhunska lirika poništila je pesničko ja kao nešto što se sad izražava kao pogled na svet a samim tim i na stvarno i postojeće. Uništila Je poeziju epiteta, adjektivno pesništvo, onemogućila pesničke poredbe, komparacije, njiihovu neposrednost, i to sve ne zato da bi bila vrhunska ili moderna, već da bi mogla da bude komunikativna. Ili: težnja za komunikativnošću koja udaljava komunikafivnost. Ako je ta poezija shvatila komunikaciju kao saopštavanje a time i vezu, pošto, kako kaže A. Kami, shvatati znači stvarati uzajamn= veze, ona je učinila to što je trebalo da učini. Morala ie to da učini u svetu masovnih komunikativnih sredstava (štampa, televizija, radio itd.). i to u tolikoj meri koliko su se ta sredstva razmnožavala. Da bi čovek bio sposoban da živi, potrebne su mu informacije. A ako treba istinito da živi, neophodne su mu istinite informacije. A pošto istina nije u prvom redu sadržaj, niti ie možemo definisati onim šta u sebi sadrži, već kako sadrži. tj. definišemo je mačinom mišljenja, — reč je onda o ispravnom mostavljanju pitanja, kako je to ovde već neko rekao. U odnosu prema istini čovek je slobodan. Tu Je njegova obaveza, koju ne mora da ispuni, i upravo je u tome njegova sloboda. Samo što se lirika — i umetnost uopšte — definiše pre svega na osnovu toga koliko je ukorenjena u istini. To znači da se vest ili informacija koju ona daje ne može redukovati, da se ne može stereotipizovati, niti ju ic naposletku moguće Interpretirati. Na pitanja nisu unapred pri premljeni odgovori.
U prirodi je jezika da sadrži veliku meru konvencija, apstrakcija, i samo zahvaljujući toj konvenciji učimo se i sposobni smo da izbegnemo neočekivane slučajeve. Jezikom dobijamo izvesnu pouku, tako da ne moramo svako iskustvo da doživljavamo svaki od nas nanovo.
U prirodi je lirike da ruši konvencije i abstrakcije, ustaljenost, da poništava onu fumkciju jezika koju bismo mogli označiti kao traŽenle unapred spremljenih. gotovih odgovora. Linika omogućava čoveku da se nađe u stanju bespomoćnosti, omogućava mu i daje mu bespomoćnu egzistenciju, tj. stvarni i humanizuJući strah. Lirika — ili ako hoćete poezija uvck je reartikulisana, a upravo u današnje vreme njena funkcija kao da se izričito usredsređuje na tu reartikulaciju. U svojim mnajuobičajenijim primerima ona je čista tehnika reartikulacije. Direktnim imenovanjem ona u određenom kontekstu uspostavlja smisao.
Optimista će reći da u svome višem smislu
· lirika omogućava stvarnu komunikativnost, da
briše stereotipnost i kliše, i da se prema tome ne moramo ničega bojati, pošto su masovna komunikativna sredstva onai đavo iz »Fausta« koji i kad čini zlo na kraju krajeva čini dobro.
Ali ja sam ne mogu da zamislim dovoljan broj, fih kratkih spojeva, takav broji koji bi suštinski mogao da utiče na dati komunikativni sistem i da ga učini istinitijim. Jer mnoštvo tih kratkih spojeva značilo bi u isti mah njihovu stereotipizaciju i standardizaciju, kratak spoj izrađen serijski i dobro zapakovan. I tako preostaje skromna nada da procesi koji vode ka stvaranju novog tipa čoveka u industrijskom društvu nisu samo negativni, kao što ni procesi koji su vodili stvaranju prethodnog ljudskog tipa nisu bili samo pozitivni. Ali za dalje prognoze o komunikativnosti i poeziji kao sred stvu komunikacije nemam dovoljno hrabrosti.
Jirži Gruša
KNJIŽEVNE NOVINE