Књижевне новине

=== Iskušenj

FEĐA PROTASOV je odavno jedna od naših pozorišnih legendi, I više od toga -— izazov svakoj glumačkoj BORO Zato je razumljivo, da ovaj neobično zanimljivi Tolstojev junak danas podstiče mnoge dileme, htenja, nesporazume i želje: da li je to u svemu projekcija intimmih preokupacija velikog pisca? Istina o ruskom društvu ili razotkriveni sfrisao apsurdne situacije? Slika o nihilištičkim razaranjima ličnog sveta i nemogućnosti da se u svemu ispolji čovekova autentičnost? Razočarenje u nestvarne ideale i kukavičluk kojim se okružujemo? PARNI u savremenom svetu i vapaj za akcijom i slobođom?

Postavljajući na sceni »Živi leše reditelj Hugo Klajn je imao pređ očima upravo te protivurečne ı kontradiktorne potrebe današnjeg teatarskog trenutka. Otuda se on umahpred ogradio od svake improvižovane scenske polemike i površne kombinatorike. Tolstojevo delo, bez obzira što je svijeno oko Feđe Protasova, nije savršena i celovita dramska struktura. Neko mlađi, nestrpljiviji i neupućeniji bi verovatno pokušao da ovu dramsku hromiku u dvanaest relativno statičnih slika prekompomuje po modelima mođeme dramaturgije. Decenijama sece već. susrećemo sa saznanjerm da je to besmislen napor koji ne može da bitno izmeni Feđinu situaciju. Reditelj uvažava iskustvo i sam daje do znanja đa takav Ppoduhvat ne bi ništa novo doneo niti bi bolje objasnio glavnog junaka, Za pravu predstavu to je čak i suvišno jer —- važno je da u toj sasvim otuđenoj, mada kontraverznoj i heterogemoj realnosti, u svetu gotovih pojmova i objekata otkrijemo kako čovek opstojava i. da li.je uopšte to život autentičnog ljudskog bića. Za tako nešto Klajnu je potreban što čišći ode na samoj sceni. To je razlog da je omir Demić svoja scenografska rešemja sveo . na iznalaženje detalja karakterističnih za emte-

rijer Tolstojevog doba. Slimo je i sa Kosti-

mima Mire Čohadžić. S tim Što su se mjih dvoje ipak najčešće susretali u strogim, hladnim i konvencionalnim linijama. U ovakvoj prilici sva pažnja bila je koncentrisana ma glumce kako bi taj spoljni svet dobio tek u njima svoje prave proporcije.

Retko se dešava na ovoj sceni, uostalom kao i na drugima, da brojan ansambl bude maksimalno prihvatljiv, stilski disciplinovan i sasvim dovoljno ubedljiv. Već to govori o izuzetnom rediteljskom naporu, s tim što se mora naglasiti da stvaranje galerije likova nije samo sebi svrha: Feđa mora biti okružem sasvim određenim ljudskim ambijentom. Klajn mije insistirao na snažnijem kontrastiranju likova — tek onoliko koliko zahteva situacija, Sve ostalo je stvar temperamenta glumaca. Pogotovo što je u savremenom teatarškom fretmanu krajnja rezervisanost ili objektivnost prema materijalu ii pasivnost u, odnosu ma stvarne činjenice gotovo nedopustiva, Ako polazimo od potrebe da se utvrđi ljudsko značenje jednog već istorijskog vremena i društva zar možemo da se mimoiđemo sa smišlom celog ovog dela? ZaHvaljujući igri došli smo do uverenja da poieđine role misu oživljene na osnovi predubeđenja koja imamo o Feđinoj okolini već da se takav utisak reflektuje iz samih liudi. Protasov nije žrtva a ni nešto đrugo, svi su oni podjednako u krugu pa može li se onda u tužnom junaku viđeti neki revolucionarni bunt protiv društva, želja za prevazilaženjem otuđenja koje nas i same razdire i iskreni vapaj za slobođom?

Klajna ne zbunjuje već tradicionalna sentimentalnost i subjektivnost kojom se okružuje ovaj lik i zato je istraživački i, posmatrački postupak krajnje suzdržam i racionalan: Feđi se ne može verovati na golu reč i otuda Ppotreba da se prati svaki njegov postupak kako bismo dobili tačnu predstavu o načinu na koji on egzistira. Da li u njemu ima snage da se od objekta preobrazi u subjekat i izbori za sopstvenu autentičmost? Reditelj je odmah uočio da Feđa suviše emocionalno opisuje svoJeE

duševno stanje maglašavajući neprekidno kako ga svet guši i kako je jedino spasemje u bežanju, Istovremeno on nc propušta svaki konfliktniji prizor da pomalo kapitulantski ne doda kako su oni na drugoj strani dobri a samo on

rđav. Tipična nihilistička strastvenost koja nije

specifična samo' za Tolstojevo vreme: Kako poštoviti negaciju iza koje ne stoji celo .biće već samo strah od sopstvene odluke? Protasov nema snage za suprotstavljanje, samoubistvo,

pa ni život koji bi u svemu odgovarao njegovoj -

unutarnjoj projekciji sveta. Treba li uopšte podsećati na ljubav sa Mašom, ako se to može nazvati ljubavlju! A. šta tek da kažemo za šcenu kod istražnog sudije gde Protasov svoju ispovest pretvara u tiradu o patnji i veliko-

OLIVERA MARKOVIĆ TI JOVAN MILIĆEVIĆ U »ŽIVOM LEŠU« (SNIMIO M. KRSTIĆ)

peeuumnaruerpoua sanmee Cm=zznnzezmenmenunu= resurse nau Ie=reueun Runa muuuriunu aurea rar ea aa are esse rare rer=aaaer = e i Oe ari ana arap caa ene IOerrmC—e

što je džinovski Balzak u mojoj biblioteci sateran u tanku knjižicu od 120 stranica, a ne smeta mu što je taj isti džinovski B u kolekciji Lagarda i Mišara sveden na svega 22 stranice (i slovima dvadeset i dve stranice), smeta mu i ne valja što ispred pisaća u mojoj biblioteci stoje uvodni tekstovi od 20—40 stranica, a ne smeta mu i dovoljno je, i čak izvrsno (đođao bih) kađ kod Franćuza predgovor Balzaku iznosi svega — 5 stranica; smeta mu, uzmimo bilo koji primer, što predgovor Laliću ima 30 stranica i poziva sc na nekakve motice i objašnjenja kod francuskih izdavača, a ne

smeta mu što takvih istih objašnjenja i notica nema, recimo, u Barčevoj »Šćnoinoj „čitanci«, za koju je „ovom prili-

kom Jovanović sada prvi put i čuo. Poziva sc na mišljenje peđagoškog zavoda o svemu tomćc, a prećutkuje imena profesora beogradskog univerziteta koji stoje iza »Školske. lektire« »Mladog pokolenja« i koji su svojim učešćem u priređivanju te biblioteke rekli šta o tom postupku misle. A misli li on, Žarko Jovanović, da niko neće. u ovoj posuvraćenoj logici otkriti prozirno dovijanje jednog momka uhvaćenog u laži i neznanju. yi 4

Prostor mi ne dopušta da navedem sve Tietačnosti, stare i nove, kojima se služi Žarko Jovanović. Neke se ipak ne mogu mimoići. U »Večernjim novostima« “tvrdio je pri kraju članka da će »ista sudbina« (tj. kasapljenje) stići »i onih 90 pisaca predviđenih ovom edicijom«, Šta je ova tvrdnja nego li pokušaj golc i drske obmane kad se zna da od ukupno. 100 pisaca u ovoj seriji ima 23 pesnika koji, PO prirodi samc stvari, moraju biti zastupljeni po principu pesničke antologije, dakle bez »skraćivanja« i »prepričavanja«? U »Književnim novinama« on tvrdi da Ezra Pawnd u izdanju kuće »Fejbr end Fejbr« nije sebe »skratio i sažeo«, »nego jednostavno napravio izbor iz svoje poezije...« Šta je ova tvrdnja nego li čisto nćznanje i pokušaj gole i drske obmane kađ je svakome ko zna engleski i ko je pročitao knjigu jasno da nisu dati ni svi ĆCantos-i ni u celihi, ler su Cantosd XXXVII, XVII, LII, LXII, LXXXVIITI, XĆIK,CV,CVIII i CIX, dakle

~

KNJIŽEVNE NOVINE

ukupno 9 od 24 »kanmtosa«, dati u odlomcima (ili »kratkim pasažima«, kako stoji i na koricama knjige), što znači da su zaista skraćeni i sažeti, Jer nisu u celinskom tekstu? Itd, itd.

Sve u svemu, Žarko Jovanović i dalje tvrdi da ne postoji ni edicija ni knjiga priređena po istom principu po kojem i biblioteka »Književnost u školi«. Ovoga puta još ću ga dvaput uferatiu lažineznanje. Dr Antun Barac objavio je 1932. godine »Šenoinu čitanku«. Knjiga ima 191 stranicu koje su ovako raspodeljene: 2 stranice o Augustu Šenoi (bio —1i bibliografija); Šenoini članci (od kojih jedan u odlomcima) od 7 — 22 stranice; lirske i epske pesme od 25—43 stranice, Ostali prostor (od 47 do 191 stranice, ukupno dakle oko 144 stranice) raspo deljen je na odlomke iz 3 romana i 3 pripovetke (ili čak i više), i to apsolutno po istom principu po kojem je uređena i biblioteka »Književnost u školi«, tj. odlomak i prepričavanje, Dr Darinka Nevenić-Grabovac priredila je 1968. godine »Ilijadu« i »Odiseju« po istom principu. Na uvodni deo o Homeru otpada nominalno 31 stranica; nominalnih 97 stramica, a stvarnih mnogo manje, jer iz broja stranica treba izuzeti brojne ilustracije, upotrebljeno je za odlomkc U prepričavanja tekstova iz »Ilijade« i »Odiseje«, i to tako da je Homer mnogo više »seckan«, dat u, mnogo kraćim odlomcima i mnogo više prepričan za đake. nego li bilo koji pisac dosad objavljen u biblioteci »Književnost u školi«. Pa ipak, Žarko Jovanovid, nije optužio priređivača ove . knjige niti uređivački odbor (da spomenem samo nekc članove: dr Vojislav Đurić, dr Dejan Medaković, dF Ernest Stipanić, dr Jadran Ferluga, dr Maksim Todorović, dr Mihailo Marković, dr Pavle Radoman, dr Relja Novaković i dv Ljubomir Krheta) za »varvarsko 'Kasapljenje«

Homera i za stvaranje jaza između celovitop

Homera i široke đačke publike. Ima li Žarko

Jovanović bilo kakvo moralno pravo da govori

o mojoj biblioteci, a da istovremeno ne zna

(ili zna a prećutkuje) ove činjenice? J Zoran Gluščević ·

”

**.

L. N. Tolstoja na sceni Narodnog pozorišta

4 % ” Uzpremijeru »ŽiVvog lešać

dušnosti, nije li i to samo uzaludno nastojanje da se načini nekakva formalna razlika između

„„njega 4. ostalih? ,/On govori. svašta o životu i

realnosti, ali je istinski ne megira: zašto bi onako mirno prihvatio mogućnost prerušavanja i život bod tuđim imenom? 'Moralno za-

dovoljenje on nalazi u samom saznanju da

ipak vegetira u svetu za koji veruje da je loš, sebičan i lišen svega ljudskog u sebi. Feđa čak suštinske ljudske odredbe svodi na sebe tako-da. nije-teško otkriti-u*tim-njegovim patetičnim stradanjima duše agense koji dolaze od inferiornosti i stvame nemoći za borbu preobražene u čudnu narcisoidnost. Protasov je velika zabluda nas samih, i tu negde valja tražiti razloge njegove velike popularnosti. Jo-

||

van Milićević je upravo bio takav i zato je moguće naći opravđanja čak i za pljačljivost koja Je plavila izvesne scene. Nama bi se danas možđa više dopadala kreacija Milivoja Živanovića, jer je u njoj bilo više stvarnog ljudskog razočarenja, ravnođušnosti prema spoljnom svetu i unutarnje autentičnosti, ali se ni Miličeviću ne može poreći plastičnost u izrazu, posebno u uvodnim i završnim prizorima.

Olivera Marković jc videla Mašu Kroz njoj svojstvenu, prigušenu i samo na trenutkc eksplozivnu strastvenost koja se u pesmi preobražavala u izvornu emoogMonalnost i pravu lepotu. ·Lizu je Ksenija Jovanović predstavila verno u blagim kontrastima koje dozvoliava hladna i racionalna priroda ove žene. Njenu nmiajku Anu Pavlovu dala je veoma izražajno, temperamentno J stilski ujednačeno Vuka Dunđerović. Divna Đoković Je sasvim korektna kao Ana Karenjina, dok je dosta nezahvalnu ulogu njenog sina Viktora oživeo uz sve lične karakteristike veoma uspešno Milan Puzić. Sašu je igrala Milka Lukić, posebno naglašavajući svoju privrženost Protasovu. Severin Bijelić. je impresionirao' kao Ivan Petrović Aleksandrov Artemieva ·je sasvim jednostavno okarakterisao Đorđe Pura, Abreskov je u Božidđdaru Drniću imao zaista pravog: tumača: dostojanstvo, neposrednošt, čak i u dvoličnosti, osećanje za meru i situaciju. Petuškova je naznačio Mihajlo Vitofović, a istražnog sudiju Miloš Žutić. U predstavi su ioš bili Dara Vukotić-Plavović, Ratko Sarić, Boba Dinić, Miroslav Petrović, Rastko Tadić, Bogić Bošković, Bora Stojanović, Bogosava Nikšić i Miodrag Lazarević, iN | 13

Hugo: Klajn je. svojim iskustvom, strpljenjem, umešnošću i jasnoćom w rediteljskim htenjinia stvorio predstavu koja znači veliko ohrabrenje za ansambl Narodnog pozorišta i još jednom pokazao da je u. našem pozorišnom životu: dragoceno prisustvo svakog istinskog umetnika i autoritativnog intelektualca. Zato postavku »Živog leša« nec možemo da prihvatimo kao oproštai sa pozornicom. Da li je to uopšte moguće dok je čovek u stanju da ovako snažno bude prisutan na scemi? Na

Petar Vojk

Čarlijeve tetke

MORAM PRIZNATI, da vam ovo ispričam:

Imao sam dve veoma stare tetke,

Jedna stara tetka bila je, Čista reakcija, Druga stara tetka bila je čisti stari komunista. Obe stare tetke imale su samo jednu želju: da dočekaju ostvarenje svojih idejnih snova. Prva tetka da doćeka mekog svog jahača na belom konju, druga — da u salonu moga dede napravi crveni kutić. Tako smo čekali oslobođenje — kao što je govorila stara tetka komunista; — prevrat kao što je govorila stara tetka reakcija. j

Prva tetka reakcija (reakcija, na' Šta?) povorila mi je u noćima punim ruske topovskc tutnjave, da ću kada dođu komunisti morati da dam njihovoj deci šve predratne igračke i pola odela. Još ne znam da li. je. mislila na šako ili na pantalone, ili na levi rukav sakoa i desnu nogaviću pantalona. Što se. tiče sakoa, rado bih ga dao bilo kome ler sam zavoleo džempere od malih nogu, ali od pantalona se me bih tako lako rastao, pa ma ko bio u pitanju, to da zhate!

Druga tetka komunista učila me ic da Devam »Amerika i Engleska biće zemlia wrolcterska...«, govorila je da mije istina ono O oduzimaniu pantalona, ier ćemo mi deca biti svi isto obučeni i svi isto vodšišani i Što JjCc najlepše, oduzeti od roditelin (koje uostalom nismo ni imali); jednom rečju — svi će imati hleba i igara, a meumitni točak istorije Prcgaziće moju tetku, a njenu sestru — reakciju!

Prvu staru tetku reakciiu udarila ie kap, kadđa ie jedan neobrijani oslobodilac pozdravio sa ·»Zdravo, drugavice!«. Drupa stara tetka takođe je ismustila naprednu dušu petnaest godina kasnije, kada ioj je isti oslobodilac (sada već glatko izbriiAm) rekao ležemo: »Ljubim ruke, gosvođo!« Obe stare tetke danas počivaju u zajedničkoj porodičnoi grobnici, na kojoj se guraju jedan krst ı jedna petokraka.

Scećan sam što su mojc tetke danas opravdano odšutne iz ovoga sveta i Što. nisu dočekale televizijsku epohu.

Možda bi moja pokoina tetka stari komunista i preživela nekako činienicu da Amerika i Engleska ioš mist zemlja broleterska, možda, bi se vadila oh'slktivnim istoriiskim teškoćama, ili tako nečim, ali ne znam kako bi se osećala da je pre neko veče videla televiziisku dramu zagrebačkog pisca Čede Pricc, »Kruh«, “:“ kojoi dva. poluprosiaka · sakubliaju Kkorc hleba (kruha). ispod džinovskih solitera, prct'ražujući smetljiarske kante, Šta je sa njenim svetom? U ime svoje tetke, koja je onako lepo govorila o onim crvenim kutićima i prelaznim zastavicama, ne mogu da pristanem na fakav prizor! Tako ću opet ispasti budala. Kao i onda kada sam u »Srebrnoj školjki« u Rijeci čitavu noć ubeđivao jednu Graciju da. prostitucija u našem društvu ne postoji, a ona na kraju, sasvim ubeđena platila naša pića dolarima. Međutim, ne mogu a da ne verujem Čedi Prici, jer sam svojim očima video i svakog drugog dana gledam, kako čitave Đorodice Cigana, na kojima naš avangardni film tako lepo zarađuie, pretražuiu kante ispod kuće tu kojoj stanujem. Jedan društveni radnik mi jc objasnio da je to njihov »hoby« (prava reč!) i da se ništa ne uznemirujem, već da u umelničkim delima, kao što su to drame, na primer, obratim pažnju prvenstveno na umuetničku prezentaciju istine, njenu nadgradnju, njenu kvintesenciju; jer je jedno umetničko delo, pre svega, »subjektivni odraz objektivne stvarnosti«, i obratmo. Uostalom, zar Čeđo Prica ne vidi u našoj stvarnosti ništa svetlo? Zar od sveukupnih tokova našeg života mora baš da izabere ljuđe koji nemaju hleba? Ako već ne može da izbegne privlačnosti prizemnih đubrišnih tema i kanti za smeće, zašto onda nc napravi dramu o preduzeću »Građska čistoća«, o njegovim dostignućima, efikasnosti i planovima za buduće čišćenje Čubradđi? Dobro, priznajmo mu da nekim slučajem ima još ljudi koji riju po kantama za smeće, ali zašto on treba lepu književnost da zloupotrebljava rijući po njihovim prljavim postupcima?

Uostalom, nije posao pisca da se ·brine o tome ima li ko' hleba ili nema — ima ko je i za to plaćen. U današnjoj sve užoj pecijalizaciji rada Čedo Prica je napravio prekršaj, dokazavši da nema, sluha za jedno moderno uređeno društvo. Šta tu izigrava miss Irbi; hoće valjda da se dodvori, masama?

TI u kakav on samo nezgodan položaj dovodi Jednog televizijskog kritičara koji išta do sebe drži? Kako da napišem: »Gluma Ive Šubića i Mirka Vojkovića u tremucima kada po kantama za smeće traže hleb, bila je izvrsna, kostimi izvanredni...« — kako toda napišem, kađa su gluma, a naročito kostimi onih iz moga dvorišta bili još uverljiviii, sasvim blizu idcjama Stanislavskog o totalnoj identifikaciji glumca i uloge? : 07 :

Na „kraju, kako da pišem o dramaturškim finesama drame „»Kruh«e kada sam, već korumpiran, u mojoj kanti za đubre jutros otkrio dve stvrdnute kifle, koje 'će Pricini klošari sutra da pokupe? Zato, što lepo reče omaj slavni Grk: »Pokaži mi svoju kantu za đubre, pa ću ti reći kakav si!«

EKRAN

već mesecima čekam

Momo Kapor 7