Књижевне новине
ISIDORA SE
uc
ucrnoj gori
PRE NEGO ĆE NAPISATI »Njegoševu knjigu duboke odi « Isidora Sekulić boravila je u Cetinju i Crnoj Gori, da bi, kako je kasnije govorila, upoznala tle gde je čelom pao, živeo, stvarao i umro veliki pesnik i mislilac. To je bilo u leto 1937. godine.
Koju godinu ranije u Cetinju je boravjo mesec dana Bernard Šo, kojemu je to bila druga poseta Crnoj Gori. A uoči svoje tragične smrti, Cetinje je posetio i Ernest Toler sa većom grupom naših i stranih književnika, koji su u to vreme bili na jednom sastanku u Dubrovniku. I šoa i Tolera dirmula je pažnja naprednih Cetinjana izražena poklanjanjem suvenira iz Crne Gore. Toleru, koji je bio stalno u društvu Milana Bogdanovića, priređene sui male manifestacije. | . Posebna pažnja ukazana je Isidori Sekulić, pogotovu kad se saznalo za cilj njenog boravka. U to vreme još je bilo u životu više starih Crnogoraca rodđcnih pod Kraj Njegoševog života koji su, kroz predanja i sećanja na svoju rani mladost, mogli da neposredno dočaravaju i Njegoševo doba. Oni su se svesrdno, pa i sa izvesnim ponosom, upuštali u razgovore i iznosili dosta zanimljive pojedinosti,
pričice, događaje iz toga doba ili u vezi s njim. .
Isidora je te ljude obilazila širom Crne Gore i danima vodila takve razgovore. Ali je najveći deo svog boravka provela u cet'mjskom Muzeju, pabirčeći po materijalima od interesa za njeno proučavanje i ponirući u »zagonetnu pojavu Rada Tomova«, kako je tada često govorila.
Jedno mučno popodne
| Za sve vreme boravka u Cetinju, Isidora je i pre i posle podne radila u Muzeju. Stoga sam se iznenadio kada sam je jednog popodneva sreo na ulici, ljutu, ozlojeđenu.
— Njogoš bi rekao, počela je da mi se žali, »spopali me užasa plamovi«. Sad su me bezmalo najurili iz Muzeja. Iznenađena sam i veoma ljuta. Dolazi kralj sa kraljevićima pa im ni muzej nije bezbedan. To mi se prvi put događa otkad radim po bibliotekama i muzejima. Jednom je u Britanski muzej došlo nekoliko kraljeva, čitav čopor, ali smo svi ostali na svojim mestima, čitajući, radeći, Samo smo, na diskretan način, putem jedne ceduljice, zamoljeni da im odgovorimo ako nas štogod budu pitali. 1zvinjenje, naravno, nije izostalo. A ovde, vuku na srce, zbog tri balavca, tri kraljevića, naprosto su me izbacili iz Muzeja. A tu, u Muzeju, · pokazujući na zgrađu, muzeja, mi književnici i
naučnici smo kraljevi, a samo ovde, na ulici, oni mogu biti kraljevi i kraljevići. To popodne Isidora je iskoristila da poseti – selo Bajice, u neposrednoj blizini grada. Ušli smo u jednu staru, Slamom pokrivenu kuću, izvesno iz doba Rada Tomova, Domaćica, jedna otresita devojka, dočekala nas je sa urođenim gostoprimstvom. Začas jc, na itivnoni ognjištu, naložila vatru i skuvala afu, da bi, po običaju, častila neočekivance goste. Tako je još uveliko bio dan, vatra je u stvari osvetljavala prostranu i jedinu odaju kuće, bacajući na počađale ziđove nemirne senke: prozora i niic imala, jer se tako ne mogu nazvati dva mala otvora, koji su više bili »puškarice« nego prozori. Sve je to Isidora tako lepo i slikovito opisala u knjizi »Njegošu«.
Dva priloga
Jednog dama predveče, za vreme njenih uobičajenih šetnji Njegoševom "ulicom u Ce: tinju, sreo sam Isidoru i, dok smo razgovarali o'mjenom putu po Crnoj Gori, prišao nam Jjc iedam od cetimjskih skojevaca (mislim da. je to bio Jovo Kapidžić, sada general, narodni heroj itd.) radi priloga za borce ondašnije republikanske Špamije. Diskretno, pokretom glave, pitao je da li se i njoj može obratiti za pomoć.
— Plemenita je to borba, rekla je, davši obilat prilog. — Jer, dodala je, ako iko, Špan· ci se damas bore za svoju slobodu. .,
Koji dan kasnije, prateći je na pulu kroz · Crnu Goru, došli smo Pod Ostrog, u znameniti Gomji manastir, čuven i po okršajima sa Tu cima. Po običaju, prilikom posete manastira, daje se prilog u novcu. Pred samim vratima smo ustanovili da nemamo sitnog novca, a hi ljada dinara u ono doba bila jc zamašna. svoia. Jedva je na francuskom izustila šta da se radi, a neko manastirsko đače pritrča i BOVOreći đa će »razbiti na sveca«, uđe u ćeliju i sa svečevih prsiju, jer je kovčeg tog dama bio otvoren, odbroja deset stotinarki a ostavi hi: ljadarku. :
k
0
Lo ya: lyaı oravyi PPI (-
„dr MOO OOU
~ eeds 634 Čpep
JUa0u “ee 20 a ŠOK AA. | ac Mato AA (OVA e
r a ec RAOQafA i Ki ; 3 3 AA (eee } 7 MPAA Ja cobe Ja Ra eojya Ju) jer e... “~. Or Je e (0 Će AU. bopoćabe alfe Fe AO 2 ĆAAa
«' . eko e (MA KN a A
sara (eb {ae 0 Of
Čeapa M “fb ž et tb. Ne KA Hal, | deobe a
yaya Bea ;
Ziki jay 262 uo 4 4) O 2 o UMI
Voze a, aCe.-vLo (e A a e. Dau JA (e, lece ija ebgec, Wir dy OI
FAKSIMIL PISMA ISIDORE SEKULIĆ
— Neukusno! Neukusno! Kao da je piljar ska tezga a ne svetinja! -— nastavila je na fran. cuskom i, davši prilog, odmah izašla iz ćelije.
Pored Lesendra
„Pored starih Crnogoraca koji bi joj preda: njima, mogli dočarati Njegoševo doba, Isidora Sekulić je obilazila i neka znamenita istorij: ska mesta. Htela je da izbliza vidi i Lesendro, veoma malo utvrđenje na kamenitom ostrvu u Skadarskom jezeru. Bila je veoma prijatno iznenađena kada je brod koji je tuda, po VOZ nom redu, prolazio skoro ipristao uz samo ostrvo, koje je u svoje vreme imalo izvanmre dan strategijski značaj.
— Da, da, rekla je kao za sebe, citirajući poznatu uzrečicu: »I kao Vladika za Le. sentrom«: malo ali sigurno uporište za Ono doba — zahvalivši na pažnji kapetanu broda koji je omogućio kraće zadržavanje pored tog pustog ostrva.
Jedan oštar prekor
Kada smo se mašli u Virpazaru, obavestio sam TIsidoru Sekulić da je tu, u jednom obli-
polako, kao za sebe, rekao da smo
žnjem selu, koju godinu ranije umro stogodi: šnji proto Ulićević, jedan od sveštenika koga je sam Njegoš, pod kraj svog života, »zapo' pio«. Čuvši da mi je taj prota, kao novinaru, opisivao Njegoša sa »odeždama koje su mu bile do koljena«, oštro me je prekorila što sam propustio veoma retku priliku da od njega saznam mnoge dragocene pojedinosti iz Njegoševog doba i života. Kada je umro, proto Uli· ćević je imao preko sto godina i živo se sećao obređa u Cetinjskom manastiru i samog Njegoša, koji je tom. prilikom lično činodejstvovao. Po pričanju Ulićevića, tada je Njegoš uveo u sveštenički red oko dvadeset mladića, među kojima i njega, i sve ih je odjednom »zapopio«. »Njegoš je održao i kraći govor, govorio mi je Ulićević, nazivajući mas narodnim pastirima. A duše mi i groba u koji ću, čuo sam ga kad je la Za. 50 pravi pastiri sposobni da čuvamo goveđa. Mojijem ušima sam to čuo, jer sam mu bio majbliži«, dodao je stari prota. — Sve je to Isidora zabeležila. Ali mi nije mogla oprostiti, kako sam mogao, i ne samo ja, dopustiti da jedan Nje gošev savremenik godinama živi, a da ga niko ne iskoristi kao izvor predanja. Uz to, još, jedan sveštenik koji je za sobom imao skoro čitav vek.
Na Belvederu
Pri povratku sa puta po Crnoj Gori zadr. žali smo se na Belvederu, izletištu blizu Ceti. nja, odakle se pruža divan pogled, na Skadar. sko jezero. Tu je, godinu dana ranije, bilo ubijeno šest a teže ili lakše ranjeno Oko pedeset građana, koji su, na poziv Partije, išli na jedan od zborova ondašnje udružene Opozicije. Taj zbor niije održan, jer je odziv naroda bio odvi. še veliki, pa je pod Belvederom zadržano više od hiljadu građana, koji su peške išli na zbor, Policija, žandarmerija i, čak, vojska držali su taj
rilaz gradu, nadlećući ga i avionom. Tom pri. likom, predveče, kad su građani počeli da se vraćaju svojim kućama, u leđa su im otvorili vatru i izvršili jedan od najgnusnijih zločina,
Dok sam joj pričao o tom zločinu, Isidora je sa neskrivenim revoltom dodala:
_— Samo zločini, jedan gori od drugoga, ne mogu biti podloga vlasti. Zar je ovaj. narod malo krvi dao za slobodu? .
Zločin na Belvederu, naravno, nije zabele. žen u ondašnjoj, štampi, sem u ilegalnoj, par. tijskoj. Ali je Isidora, u jednom intervjuu koji je objavila ta štampa, pomenula Belveder kao mesto jednog teškog zločina,
Jedno zanimljivo pismo
Krajem avgusta, 1937. godine, Isidora Seku. lić je napustila Cetinic i Cmu Goru, i vratila se u Beograd. Pošto zbog jednog izleta na Lov. ćen nisam mogao da se sa njom ODProstim na drugi način, ostavio sam joj u hotelu pismeno izvinjenje da bih, koji dan kasnije, dobio ovo njeno zanimljivo pismo.
|
»Poštovani i dragi Gospodine, Vaše oproštaino pismo bilo ie toliko srdačno koliko i sve drugo što ste prema meni preduzeli. Hvala Vam mnogo. — U pismu spomenuste da bih sipurno s više zadovolistva nešačila s Vama na Lovćen nego se vozila u Dubrovnik. E. da znate da ie Bog dao da pešačim i ka Dubrovni. ku. Otprilike na nola puta ukrcaše se u autobus tri mlada Voivođanina. Nisu se baš naidiskretniie ponašali, mnogo su na glas mislili, ali su bili nekako simpatični sa svoiom raskalašno: šću i šalama. Ceo autobus se smeiao. Pa i dvo: ie Engleza najzad .počeše da raspituju: šta kažu. Prevodili smo tačno. dok niie Tbrošad ieđan magarac. i ona iroiica pa ozdraviše; Zdravo, gospodine moslaniče, ieste li za Kom kdrdat? — fada dadosmo voravlienu ređakci-. ju teksta. Na woslednioi uzvišici. red spušta nie u Dubrovnik. nestađe nafte. Pokušaše nobi. čaiena presovania, ni kapi: Stađoše ona kole. sija kae ukopana, kao mrkva. Mon cher cađa: vre, setila sem se kako ie Žorž Sandova mazila sirotog svog Šopena. Ona troiica tada uzeše situaciju u ruke: svi iz kola mamoljie, sem vozara, i sve što je muško guraj lešinu, Vozar ih je hrabrio da ima svega 200 metara, Jsvalo {ie tri puta toliko. Ljudi su trljali dlanove, huk. tali, psovali, opet gurali, ali ona tri mladića ne dadoše humoru pasti, i tako muškarci bolja i vrednija polovina čovečanstva — ispeše ono čudovište na vrh, Odakle smo posle. bez motora sišli u grad do Ploča... Ali, što tamo dobih u pešačenju, izgubih posle u luđoj VO žnji: oko 40 minuta sam tražila sobu iz hotela u hotel i našla najzad jednu sa dve postelje i po ceni kao da sam došla u goste nekađašnjem Knezu republike. — Sad ie sve io prošlo, a ostalo samo da sam strahovito daleko odletela i od Cetinja, i od prijatelia, i od mojih src brnih stena.
Tvala uvek, svako Vam dobro od Boga, Isi· dora Sekulić«.
Novak Milošević
Borcima
Dragoljub S. IGNJATOVIĆ
Blagosloveho da, si, Moje Vreme: sve se, danas, i ono što bi, ı ono što biva, saželo u jedan ghev i u jednu mržnju. Previše krvi i, zato, previše made. Iznad svega, Nemilosrdnost, kao marasli, muhjeviti, ZCleni,. ali Teki drugi Mesec. . |
Blagoslovena da si, tuđa pogibijo i moja zapevko, Smrti Svirepih
Smaknuća ma svim strahama svela, pod svim balkonima, u oknima
svih. crkava: sve što postoji i što će postojati sažima se u jedan zamah
i u jedan udarac. Previše ·gvožđa u svim šakama, na svim rukama !, zato, previše slobode. Iznad svega: Nemilosrdnost, kao vreli, pucketavi
_ vetar koji sve spaljuje.
Blagoslovena da si, zemljo oranica i zemljo buleva, koja zasipaš grobne jame nekih koji su se borili, koja počivaš zajedno s njima, bez žita i bez točkova, otkrivajućih, zemljo nasušha, koja, kao majka, čekaš neke koji se bore: sve se, danas, zaista saželo u Najveći Sumrak
"i au Najveću Seču. Previše je hladnog prezira smrti i mirhog gađenja
pred. životom i, zato, previše sreće. A iznad svega, zaista, kao nož ı potiljku odsečeme glave, Nemilosrdnost, kao sestra koja poza Ha dužnost. : } -. Blagosloveno, da si, Veliko Zlo. Mada je malo ljudskih Yeči u meni, primi ih: jesi smisao i zastava onih koji st bezdušni i ravnodušni, budi čast i poštehje plemenite svesti, koja dvaput voli, jedanput Žm?zi i, tako, uzdiže i uništava. Budi, jednom, oho što moraš biti: oružje protiv samog sebč. Budi dostojho moje hvale: veruj u onč koji te moraju nadživeti. ri . d
U nas — ne veruj. Mi mirišemo na mineral, a nismo zvezda; odzvanjamo jekom i hukom, a nismo stihija; volimo puteve, a ?iSYO mudri; shažhi smo, a nismo vitezovi. Mi — nismo. Zbog toga je jedina molitva za koju sam sposoban — prosta i kratka: Veliko Zlo, ti velika vatro očišćehja i velika pustinjo poraza svih dosadašnjih bpobednika, učini ; e - 0 |
da niko od nas, danas živih u muževhHo] shit nasrtaja i otpora, zrelih kao podne za ponoć, kao ponoć za pomo, da niko od nas — ne tmre prirodnom smrću, mirmo blaženom smrću Života.
Učini tako, ; | -- Mi:
je je podlo umeti od dotrajalosti, kao plot, kao zimski kaput siromaha, umreti od mišićne mlitavosti, od koštane ispošćenosti, umreti spokojnom smrću kraja pre kojeg je bilo sve što je po redu i poretku trebalo da bude, umreti kao što „St uptirali isluženi grofovski lakeji, sluganski, dok, po podrumima, bičem, Srce tuku, dok, nad salonskim ogledalima. oči vade, meko srce mladića, kao pticu, oči u kojima bruji devičanstvo kao Sek #-e. }
Učini tako, da bismo i mi bili oho što moramo biti.
Oni koji se bore mrtvi su ili umiru. U plodu njihove smrti nema otpadaka, ni gusenica; u plodu njihove smrti Hema rđe. Oni su čedni kao jabuka i moćni kao jedina istinita reč, — jesam. Ali moćni Su i ohi koji ih ubijaju. Žive stu lobanje tih ubica: da izmišljaju palate i grobnice, i mostove između njih, da budu — kao što biva časovnik i parobrod i automatizovana mehjačnica. ,
Veliko Zlo, budi nam pomoć u nesreći koja preti da postane večna. Bez pogovora, kao što čini sudbina, uči tako —
da se između mas koji smo za komunizam i njih koji su za pljačku i laž, da se između. dva tabora, dva, čadorišta tl nOĆI, kao pred svaku bitku, dise magla straha, da se očisti zaletište kYyvave mržnje i put koštaca od kojeg se utrobe skamenjuju; učini tako —
MOLITVA
Vijetkonga
„da zaboravimo sva znanja, sve dužnosti i sve nagone; da ne verujemo tu freće, ni ıı bolje; „da, i pre i posle, prezremo istoriju i nastavljanje, i decu koja Mas čekaju;
da odbacimo decu koja nas čekaju.
Kažem i molim: učini tako —
. da, u tom času teške zore, samo jednom, mi dobijemo shagu njihovog nečoveštva, a ohi slabost maše nežnosti, i da, u isti mah, mi ostanemo nežhi za žrtvu, a ohi svirepi za kaznt.
. JI da to, tad, u ovom danu već, tu ovim časovima o koje, kao noćno jato O PYOZOT, kao oblak o led, biju zvuci lomljenja kičme, 1 čupanja srca, zvuci pohoda i pobuna, kristalni zvuci preopterećetih vešala, da to, tad, već ı ovom danu, zelenom. od nesahice, bude ono iskonski nagovešteno: Ili — Il. Ono čudo koje se čeka od pamtiveka, otkrovenje za koje su se, kao za nevestu, kao za hesebičnu ljubav bilja, pripremali snažni. I uvek potreba, kao što je potrebna vest da je majka dobro, da su prijatelji zdravi i da se nekom silniku stalo na grlo. uvek brestida, jer je, i dalje, trava cvetala u svoje vreme, voda plavila, žena rađala, bolest dolazila, jer je, uvek, šuma ostajala Šuma, mo?e more, i žrtva žrtva. Jer se ništa mijc htelo sebe odreći, mije Hiogi0 potčiniti, nije moralo izmeniti. :
A sad? Strašnom smo zapovešću blagosloveni! J d
Oni koji se bore, kao i uvek, me pripadaju našem svetlu. Izložent su shegu i kiši, i zverskim čoporima kojt ih prate, i od njih tuče. In loženi su ljubavi kakve nema i meće biti, nikad. Vidim: jedan čovek, već dan i moć, kao uzet, obamirući u groznici, leži preko bratovljevof groba, preko ploče koja tone u močvarnu zemlju, ali ustaje, kao pre ocem, da položi ruku na pušku i da borcu koji je drži — otkrije 5Ve svoje lice, sav hjegov prostor, od stida do srdžbe, od pomame do Ilošte, da mu, ćutnjom, kaže Yeč koja se me zaboravlja, ni posle boš! bije, hi posle, kad se sav mozak zgusne u trn pri dnu stabla. Ohi kojt se bore izloženi su istini koja hije, kako se misli, hi parola, mi značka, ni zastava, ni manifest. Ta istina je jednostavna kao kap, kao vlat, kao grabovo drvo: kad više nisi u stanju da sc. boriš, ohda ćuti kao grob.
Oni koji se bore — i žive i umiru kako ne očekujemo. Ništa što danas živt nije njihov uzor. Ništa što će, možda, živeti nije njihov ideal. Svojim. nezavisnim volšebnim, majstorstvom, oni su sišli iz duha, 50 snažnih fresaka Mahasije, s. toskanskih platna gorostasnme nežnosti, 5d sinajskih ikona dostojanstva u sumraku, sišli, kao što, posle radosti u visinama, silaze pastiri s bakljom na ramenu, da budu telo Odmazde i duša Pravde. Iznad svega: da budu ljudi međ ljudima. i
Oni koji se bore, kao i freska velike dubine, jesu Jnunjevita valra koja dugo trač. . I zato, zbog poprišta koje ćemo, kao takvu nenadmašnu fresku, bakrom okovati, zbog prašine u koju ćemo, kao replilije u treset, zauvek leći, moja jedina molitva ima još jednu več:
. Veliko Zlo, Nemilosrdnosti, trajna već kao najcrhji jesenji vetaf, učini taj bakar osvešćene krvi težim od sna preplašenog deteta, čini tu prašina dubljom od rane koju zadaje prijatelj.
Kao što neopozivo čini Reč, učini tako da se, nikad, ni bajkom, ne vratimo iz Podviga koji je Kazhd, da ostanemo ratniči koje je, kazadće, pohod omuađijao, zauvek,
Avgusta, 1967.
KNJIŽEVNE NOVINE