Књижевне новине
LIRIKA JJ |PRJEVW/O)JDUJ
IVAN KUPEC ·
IVAN KUPEC (1922) je jedan od najuglednijih savremenih slovačkih pesnika. Stvarajući u vremenu koje u njegovoj zemlji nije imalo mnogo razumevanja za intimnu i misaonu poeziju, Kupec dosta dugo nije našao sebe, Danas je u zenitu pesničkog stvaranja, U slovačkoj poeziji niko mu nije ravan baš u negovanju ljubavne i intimne lirike. Žena u Kupčevoj poeziji je misaono biće, ćovekov partner u životu. Život je ispunjen apsurdnošću, čovekovom nesposobnošću da ukloni opasnost od atomske apokalipse, i baš zato Kupec pridaje toliki značaj ljubavi. On hoće da veruje da ljubav čini čoveka humanijim, da ga oplemenjuje i osposobljava da bar donekle nadvlada premoć tekovina civilizacije, koje prete da unište čak i sam život na zemlji.
Kupec se bavi takođe književnom kKritikom. Najznačajnija niocgova Knjiga iz te oblasti je »Odbrana poezije« (1963), Objavio je takođe Knjigu prepeva Helderlinove poezije.
Riđi simboli
Poznavao sam čoveka, radost mu jie dolazila u vidu belog balon-mantila i pegave riđokose sa streljane putujućeg cirkusa,
Milina je stupala prema njemu uspravna, puna skrivenil IO na visokim potpeticama, u crnim čarapama i riđa,
Veselost iz tužnih narodnih poskočica žš la šljuka, Tuga je imala izgled izgaženih patika. »Moja smrt će biti dropliava svodilia, ubrijana i seda, smrdljiva kao nužnik i podmukla kao vaš«, A kad mu ije došla zubata, na lice mu je padalo sunce,
Ležao ie mirno kao otrgnut plakat,
Smejao se na neslane viceve i samo je kriknuo:
»Ne, visoke potpetice ne, riđe kose ne!«
Na ulici, ispred prozora, kuckale su sunce visoke potpetice i crne čarape, klimnula je glavom riđa žena, puna skrivenih sfruna.
Visoko lete ptice
Ptice lete visoko; spustimo se niže, dete, prignimo se K zemlji. Ribe u vođama, rone; iskačemo trbusima ka suncima, da se bar na pola čeljusti nadišemo Života, liubavi, jioš. Kad začujemo prasak u kedrovima,
Stlići ćemo da sakrijemo svoj strah u kriičnjacima, valjda.
A kad se zemlia uliša posle potopa, izvući ćemo se iz njih blaženi i puni veselja, zahvalni
Na posledniem danu, na poslednjoi krvi zalaska, na Dposlednjim kristalima vazduha, Ujutro
Dubnuće vetar i izbrisaće ofiske naših kolena što su se molila
I tragove umornih ptica, čarobnih, nepoznatih životinja.
Dubnuće i razvejati naše neme stope u noći novih rađanja, u sjaju novih zvezda.
Aplikature na stare varijacije
Dolaziš k meni i pitaš: Ko smo? Jesmo li pera na krilu jastreba što jedri u plavetnilu, kruži i iedri u noći i jutra plavetnila? Jesmo li pera ma jastrebovon krilu?
Dolaziš k meni i pitaš: Otkuda dolazimo? Da li odista samo iz pećina, a pre njih samo iz mlake, isplakane u milostivom trenu iz meke druge, veće mlake, iz magle
\ zvezdanih polja i vrtova? Dolazimo li odista iz pećina i mlaka zvezđanih vrtova i polia?
Dolaziš k meni i pitaš: Kuda iđemo? Da li iz magle u | maglu, iz jame u jamu vučemo teret tela, utoplienih hramova, razbijenih i opet sleplienih vaza, reči, vučemo čitavu tu ropotarnicu suvišnih ukrasa i nađuvenosti iz magle u maglu? Idemo li odista iz magle u maglu, iz jame u jamu?
Ko si ti što opet dolaziš i opet. me ispituješ? Imam usta noću zatvorena, zakliučana sa sedam železnih brava. U noći dugih osvita imam usta zatvorena, zapečaćena za svedočenje, prijateliu moi.
Drugi manifest
Ostavite mi moju ulicu široku i slobodnu,
Ne gazite mi sve stepenice i travnjake i pločnike, ijedan za ome koji vide, drugi za slepe, puteve za sterilne domove s levcima stanova, gde čeka na mone vaša Zdela sunca.
Ne gazite mi sve tonove i zvekete dana i škripu i knjige, olinjala čuda koja prožimaiu mrazom i uveliko lažu i obmanjuju: liubav je večna, ako ne radi pošta, pošalii dragoi pismo bo oblaku ili po ptici, makar po papagaju.
Ne pazite mi sve vijuge mozga i ne prodirite u njegove pukoline i otvore, nebranjene prostore, ioš nezauzelc lagune, sutrašnja odskočna mesta.
Hoću da iziđem iednoga dana sam na svo{u ulicu, na mjemc pločnike i travniake i u knjige, da stupim u vlastili mozak, lep i slobođan, u mozak bez raka i plasni, radioaktivnih otpadaka, nasledstva leukemije.
Hoću da iziđem i iskoračim sam, ma i sa srebrom glavv,
Aii mlad, iz vaše starosti, naslednik ničega
Sem sebe i svemira što ostaje posle vas: nepoznaic pustinje, ioš neosvojene i nepoškropliene mojom krviju s kojom su wnapred račumali vaši ultrabrojači.
Sam ću sebi osloboditi put, možda ka suncu, možda od sunca, |
Ravno k suncu mile samo valida mravi,
Valida samo slepi cvelovi i osfali insekti, kao što su inilela ioš prekliuče i {uče i moja starija braća.
Ostovite mi moju ulica široku i slobodnu!
:Preveo Petar VUJIČIĆ,
I0
|
SODOBNOST
Primož Kozak i moderna politička drama
POD OVIM NASLOVOM doneo je deseti broj ljubljanske »Sodobnosti« esej slovenačkog kritičara Janka Kosa. Kos analizira tri Kozakove drame koje predstavljaju jedam ciklični krug: (»Dijalozi«, »Afera« i »Kongres«). Prostono one su vezane za Politički život zemalja srednje i istočne Evrope, vremenski: »Dijalozi« dodiruju posleratni peYiod kada je staljinizam počeo doživljavati krizu, »Afera« oxllazi još više unazad u vreme revolucije, dok je u »Kongresu« pisac zadržao okvir i tematski smer, ali se još bliže primakao današnjem ircnutku. Iz sadržaja ove tri drame se me otkriva samo spoljašnja slika socijalnog i političkog: vrenja značajnog za srednju i istočnu Evropu posledniih trideset godina, već i analiza širih zbivanja. Ona zaseca u više smerova, čime se lukazuje na višedimenzionalne pro bleme piščevog odnosa prema materiji. Možemo ih pratiti ma tri ravni — filozofskoi, psihoanalitičkoj i socijalnoj. Naravno, jedino u okviru celine, ier se Jedino tada može razabrati gde ih je više instinktivmo nego svesno položila piščeva stvaralačka volja.
S filozofskog stanovišta Dolitika se u tri Kozakove drame pokazuje kao svet hegelijanstva koje se raspada kao i niegova metfafizička vera u istoriju. Životna vera kola goni intelektualce u »Dijalozima«, »Aferi« i »Kongresu« da se bave politikom, bore za vlast, brane je ili jo) se odupiru, izvire iz pogleda koji ije utvrdio Hegel i položio nicgove metafizičke osnove. Želja da delaju istorijski Kozakovim junacima znači da su stvarni; nestvarni su ako u istoriju uopšte ne prodru, ili ako u njoi uopšte ne uspeju, ne zavlađaju njome, ne daju joj svoi pečat. Međutim, ovi iunaci već žive u senci kraja Hegelove filozofije, u raspadu vere u istorijski panlogizam i panteizam. Da li je ono što je stvarno zaista i razumno? Ili je pak razumno samo zato što je stvarno? Istorija u koju se hvataju da bi postali stvarni često im se DOokazuie kao sudbonosna igra nepredv':dljivih · „slučajnosti skrojenih po sopstvenoi meri, a ne po meri njihovih ideja o istoriji. To metafizičko osećanje u koje su uhvaćeni svi Kozakovi junaci pokazuje filozofsko jedinstvo u dramama. Filozofskoj dimenziji u ovoj
dramskoj literaturi pridružuje se i psihoanalitička. Koja jo to snaga koja, skrivena iza me{fafizičkih vidika, goni junake da se tako strasno bave politikom. Ove skrivene težnje se ulivaju u oblast erosa i nose u sebi izrazite crte libida. Libido koji ih goni u politiku je erotični napor da aktiviraju svoje životne moći i njima obvladđaju predmetom, svojim bližnjim.
Treća dimenzija Kozakovih drama je socijalna. Likovi koji se laćaju politike su intelektualci ili poluintelektualci. Oni se igraju politike u ime ideja, njihova politika je ideološka. Intelektualac osvaia i čuva vlast u ime ideia: njima opravdava nasilie. Ovde se kao prirodna posledica, intelektualne snage javljaju kao neprestana opozicija ı ime istih ili drukčijih ideia, čime se mameću kao pretendent na vođeću ulogu u društvu. Ukratko, intelektualac je osuđen na strahovladu nad samim sobom i sebi iedmakima. Naime, vreme filozota-vlastodržaca i ideološke politike prolazi. Dolazi doba političara koji neće vladati u ime ideja već prakse. Politika im neće više biti iđeologija već tehnika. -
Tako se iz raznovrsnih dimenzija Kozakovop dela viđi da u nienoj srži Živi jedna ista problematika. Pisac ie obrađuje sa različitih uglova posmatramja, mada tako, da se slivaiu u zaokruženu Kreaciju. Ove drame sveđoče o svetu liudi koji svoj metafi-
vički temeli ioš uvek nalaze u
hegelijanskoi veri da ie čovek stvaran samo onoliko Kkoliko doormosi u društvu i istoriji: Sva mastojania miegovih „junaka na sociialnoi platformi preobražavaju se ı pokušaj intelektualca da se u ime filozofskih i naučnih ideia dođe na nivo vodđećep političkog sloja, što miie mi dnhovno mi socijalno ostvarljivo. Kozakove političke drame, koje na brvi bogled liče na klasicističku dramu XIX veka, navođe na vomisao da ie pisac »Diialozmma« ostvario melodramu, »Aferom« tragediiu, »Kongresom« tragikomediiu. Ovoai dramski ciklus razbija iluziju važeću za herojsko doba: napor da se ideia preobrati u snagu i u niemo ime zavlada svetom. Poniženie ideie koia se raspađa sama bo sebi je suština trap"komičnosti ne samo u životu već i u umefnosti,
Ljubiša ĐIDIĆ
NEKADA, kao romansijer, ponos Italije i pisac čitave Jedne evropske generacije, od pre do posle rata, od »Fom tamare« do »Razgovora na Sicilijić, Vitorini danas, posmrino, sve više privlači na sebe pažnju kao mislilac i csejist. Problemi kojima se u tim razmišljanjima bavi su prvenstveno problemi moderne civilizacije i problemi litc rature i umetnosti u toj civilizaciji. Ovoj grani Vitorinijeve delatnosti posvećem je niz mapisa iz pera renomiranih Kkritičara i književnika u jednom od poslednjih brojeva časopjsa »Most«e, Iznenađujuće ili ne, Vitorini se razmišljajući o sudbini čovečanstva stavlja ma stranu moderne tehničke ojvilizacije i u njoj vidi zalogu njegove budućmosti. Istina, on se na jednom mestu bezmalo izvinjava: što se kao pisac koji je postao poznat po delima koja tretiraiu Dprobleme najzapostavlijenijih, nai bednijih delova toga čovečanstva, sada odjednom upušta u razmišljanje o NTılegOvim naiprogresivnijim snagama i delatnostima. Iz sličnog ugla pristupaiu ovoj Vitoriniievoi delatnosti i njegovi kritičari: oni se ( Rozario Asumto: »Industriia i literatura«) pitaju kako je moguće da ma Vitoriniievo pisanje nisu ostavili nikakvog traga ni kritičari tehničke civilizaciie kao što su Mamford i Vajthed ni, rušioci tehnološkog determimizma i vozitivizma kao Što su Haizenberg i Šredinger, i tumače to jednom Vrstom licencije poetike, karakteri-
/
THE NEW VORKER
Smrt kraljeva
ROMAN sasvim nepoznatom američkog pisca, Džeimsa Vitfilda Elisona »Majstor Prim«, poslužio je istaknutom američkom kritičaru Džordžu Stajneru kao povod da otkrije svoju strast i ljubav za šahovsku igru i napiše nekoliko veoma zanimljivih stranica o srodnostima između muzike, matematike 1 šaha. Svoj fekst u »Njujorkeruć od 7. septembra Stajner DOčinjie „konstatacijom da TDOstoje samo fri intelektualne oblasti u kojima su ljudska bića aostvarivala velika dela pre ulaska u pubertet: muzika (Mocart, Rosini, Mendelson), „smmatematika (Kar) Fridrih Gaus, Paskal) i šah
(Pol Morfi, Fišer itd). Postoji li objašnjenje za tu kreativnost? Tražeći neke zajedničke veze između ove iri aktivnosti čovek otkriva malo šta osim mutnih nagoveštaja i metafora. Psihologija muzičke inventivnosti ne postoji. Upkos fascinantnim nagoveštajima Žila Poenkarea i Žaka Adamara, gotovo ništa se e zna o intuitivnim i rasudnim procesima koji prethode matematičkim otkrićima. Fred Rajnfeld i Džerald Abrahams zanimljivo su pisali o »šahovskom duhu«, ali nisu ustanovili postoji li tako nešto i. ukoliko postoji, šta sačinjava njegovu bizarnu snagu. U sve tri ove oblasti »psihologija« se svodi na anegdotu.
Kad razmišlia o tome čovek dolazi na pomisao da su ogromne mentalne energije i Sposobnosti za svrsishodne konbinacije, koje ispoljavaju de· ca obdarena za matematik, šah i muziku, gotovo potpuno izolovane, da one eksplozivno sazrevaiu sasvim odvoje)o i bez nužne veze, sa cerebralnim i fizičkim procesima normalnog sazrevanja: ništa ne sugeriše da je Gaus u detinjstvu u bilo čemu prevazilazio druge dečake osim .u matematici. Muzika, matematika i šah su u »vitalnim viđovima dipnamički činovi lokacije«. Rešenja se postižu pregrupisavanjem, raspoređivanjem u nizu pojedinih jedinica. Dete, kao zreo majstor, uspeva da vizualizuie na trenutan ali vanprirodno samopouzdan ?1ačin kako će stvar izgledati nckoliko poteza unapred. I u
! matematici, i u šahu i u mu-
zici cerebralno-nervni meha· | nizam izvodi stvarni skok na-
IL PONTE
Vitorini kao mislilac
stičnom. aničenošću stvaraoca«. osredstvom iste »stvaralačke uskosti« Vito-
rimi izostavlja marksistički pogled iz svoga pogleda ma svet, mada mu je u mladosti bio privrženik i mada u jednom pismu 'Toljatiju iz 1947. kaže da razlog što napušta partiju nije ideološko neslaganje. Međutim, pošto se svi ovi nedostaci uzmu u obzir, ostaju izuzetno zanimljiva Vi torinijeva razmišljanja O modermmoj civilizaciji, a, posebno o ulozi i položaju literature u toj civilizaciji. Proces čovekove evolucije, kaže on, ie
proces denaturalizacije koja istovremeno znači i dereifikaciju: životinja — čovek duša postaje samo čovek, me njajući svoj »prirodni« ambijent wu »tehnički«. Čovekova istorija je istorija prelaza iz anrimalnosti u mehamičnost; čovek je dugo vremena bio seljak a sada to više nije i ne želi da bude, on se postavlja u jedan novi odnos prema vremenu, u jedmu novu »geometrijsku figuru« vremena. Mario Bozeli u »Vitorinijevom relativizmu« govori D matematičkoj oštrimi Vitorini-
/// | / 7
OAZA,
pred u »sledeći Dprostol“. Sasvim mogućno da je O iZvanredno specijalizovana nec nmrološka — čovek dolazi u iskušenje da kaže neuro-hemijska — sposobnost azolovana od ostalih mentalnih i siholoških kapaciteta i podlož. na fantastično brzom razvoJU. Uprkos bogatstvu svojih sadvžaja, uprkos čitavoj sumi Istorije i institucije društva Zaodenute njima, matematika, muzika i šah su »blistavo nokorisni«. Oni su »metafizički trivijalni, neodgovorni«. Oni odbijaju da realnost uzmu za sudiju. Oni nam govore nešto o ljudskoj sposobnosti da »stvara protiv sveta«, dn izmišlja forme koje su totalno ncekorisne i strogo frivolnc. Takve forme su neodgovorne Dprema stvarnosti i stoga noepovredive, kao ništa drugo, za »banalni autoritet smrti«. Alesorične veze smrti sa šahom Su vaikađašnje. Smrt pobeđuie, ali čineći to ona se PDolčinjava, makar samo frenutno, pravilima koia su potpuno van njenog doniena.
Razvijajući, dalje, svoju misao o šahu kao igri u kojoj ie igrač istovremeno i, »crnić i vbeli«, u kojoj ulazi, tako reći u protivnikovu lobanju i gde samog sebe vidi kao svog protivnika, Stainer podseća ma često prisustvo šahovske igre u rommnima i pričama Vlađimira Nabokova. Naipodrobniie se zadržava na romanu »Lužinova odbrana«, namisanom na ruskom ieziku 1929. godine, a prevedenom na engleski 1964. u »Niuiorkeru«. Čitav taj roman je DOSVećen čudima te igre, a glavna ličnost, Lužin, je šahovski genije koji ie u svakom drugom pogledu, kad ie reč o svakidašniem živlieniu, klecavo, infantilno stvorenie, koga svi ljudski odnosi podsećaju na stilizovane mnokvrete ı VPrOSsfOru, jer, kako on kaže, »šta dmigo postoji u svetu osim šaha«.
Ovo nitanie je idiotsko. kaže Stainer, ali svaki pravi šahista ga s vremena na vreme sebi postavlia. Odgovor. ma miega jie u najmanit ruku neizvestan ier, izračunanto ie. ıf šahovskoj igri postoji više mogućnih varijanti nego Što ima atoma u ovom našem »koprcaiućem svetu« a bro mogućnih pravilnih načina da se odigraju prva četiri poteza sa svake strane dostiže 318.979.584.000.
Ladđislav, NINKOVIĆ
jeve misli koja ne mari za 5Ul tilne razlike ali koja često pro nalazi bitne punktove i pravce kretanja realnosti,u vlastitom koordinatnom sistemu čija su apscisa i ordinata raci onalna i afektivna težnja ljudskog duha. Vitorini se s.
da je »poetska svest prva foTma svesti koju čovek stiče o sebi i o životu.« Ali on zahteva da se iz poezije izbaci aTektivnost, a istakne jedna spe cifična egzaktnost koja se neće odricati senmzibilne neposrednosti. Tu &»poetsku egzaktnoste on vidi u umetnićkoj tehnici: tehnika za njega nije jedna »estetska deformacija« — koja podrazumeva jedan klasični kanon realnosti« nego večita novina koja se menja sa promenom mnaučne spoznajc o svetu i podložna Je mjenom uticaju, ali se formira po vlastitoj logici. Otuda Vitorinijeva kritika ep zistencijalizma koji istina, predstavlia ozbilian pokušaji da se prekine sa tradicionalnim maturalizmom ali se zadržava ma filozofsko-sadržajnom planu, prenebregavajući spoznajnu moć formalnc činjenice, Literatura u odnosu prema nauci predstavlja iedno autogeno kretanje, jiedmua dinamiku, i me može se SVC: sti na sadržaj: odnos izmedii nauke i umetnosti na komeč insistira kao na bitnom cle· mentu modeme zcivilizacije Vitorini vidi kao odmos mnmauke i umetničke tehnike; on odbacuie svaku autoritamu, desbotsku koncepciiu po ko ioj bi pisac bio »savest ČOVĆčanstva, duh Mog...«, a u umetničkom i kniiževnom delu ne gleda potrošno dobro nego proizvodno sred-
stvo. Tvrtko KULENOVIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE