Књижевне новине
НЕДЕСКО ФАБРИО
Апенински есеји
„Напријед", Загреб 1969.
КОМЕНТАР издавача који се налази на маргинама омота ове збирке огдеда. о савременим италијанским пис цима оправдано указује на то да је њена основна. вредност — информативност, „Премда данас у нас има врсних зналаца и преводилаца талијанске књижевности, стољетне везе хрватске и апенинске литературе, ко је још донедавна бијаху врло присне, живе и животворне, умногоме су попустиле. Зашто је то тако овдје сада не можемо расправљати, али баш зато морамо истаћи ла је свако приближавање и упознавање су сједне нам културе и умјетности до. стојно сваког поштовања,"
За читалачку публику у Србији која је, углавном, лишена им такве базе као што су „стољетне везе", та кво ће упознавање бити још корисније. За шири круг читалаца за ко. ји новији токови италијанске књи. жевности представљају само неколико познатијих имена — Малапарте, Моравиа, Калвино, Леви, Виторини и неколицина других, — ових осам, у нас мање превођених, или уопште непреведених писаца, представљају, најчешће, сасвим нова имена. М овом нам смислу Фабрио — који се по. казао као добар познавалац ове ли тературе која још увек у оквиру свет ске књижевне продукције не може ни. приближно да заузме оно. место које би, према традицији коју по. се можда · требало да има —
седује, чини несумњиву и вредну услугу.
Фабрио нам, дакле, презентира 0 сам занимљивих стваралачких личности; Бепе Феноља, писца који У својим романима о партизанима по кушава да расветли природу чина отпора, Томаза Ландолфија, па разитог интелектуалца кога преокупираногт есенцијалним проблемима
Па ма колико год књижевни критичари и њима слични. жреци | 10 гатају у папир, трубили по бијелом свијету о кризи романа, о самрти ро мана, као књижевне врсте, за апенин“ ску су (а богме и талску) прозу све то пусте трице и кучине. Присков опус, а „Дама са паркета првенствено, као прва дама талијанског романа раздобља у коме се појавила, иде томе у прилог.
(Из есеја о Микеле Приску)
жжж
У талијанској књижевности, која је с ову страну Јадрана често (у не упућених и дан-данас!) омалаважава, на заради њена благо речено Ио глагољања, коју се дакле мало, с: ла и још више оговарало, 20ЈЕ је Е престајало с прелиставањем ва. р, 4 њена нобеловца, под лозинком а о 6 тало је шутња, и гдје се овам шње дјеловање неколицине УПУ 1. ломи између нужне популаризам 16 те књижевности и сувременој КРКА ци примјереног умљења. па ТУ Баре 2. дрзничка радиност њена првог с Н ричког пера данашњице, она Пјер Кјаре дакако, долази и као прим] А грађанске смионости писца да се а ворено поигра. личностима. и а табуима, сходним држави унутар ' 0] сиви. - жкж
(Из есеја 0 Пјеру Кјари) у ===
вечно мучи питање јаловостр и НЕ моћи, Ђузепе Берта, који кре: а баним путевима неореализма. А о завршио са капиталним додо ние Мало енигматским „Мрачним ЗА и, које буквално представља психоа
не _ личности лизу сопствене болесне _ ЛИЧ
мие ње |аначињену после излечења,
талију Гинзбурт, списатељицу која о била у прилици да У ова ау = графском АеАУ пружи пу ЛИЦИ
са неколицином
Љћност да се упозна р ти Италијана који су Део вали у времену. око П светског р: + Пјера Кјару, сатиричара итал НЕ ске паланке из доба фашизма, |: бера Биђаретија, који врши виваена цију осећања љубави " односа кој се на њој заснивају, Борђа Бараније. кога Фабрио назива италијански
Прустом и Микеде Приска, писца изу зетне снаге који широким замахом открива читаву панораму италијанског друштва.
. Фабрио припада оној групи есејиста који воле живо приповедање о ствараоцима о којима пишу, која их малтене од личности претварају у ликове. У свим огледима, изузев до некле у оном последњем — о Микеле Приску — Фабрно се уздржава од категоричких судова. Он наговештава своје мишљење пре свега избором дела о којима пише и избором цитата, у којима је можда и претерано издашан. Полазећи од чињенице да само дело највише говори о писцу и да читаоцу треба остварити што већу слободу у тумачењу самог титива, Фабрио наглашава карактеристике појединих књижевника самим системом презентације. Он' је убеђен да структура самог избора говори више од сопствених коментара. Зато на сваке своје три речи он додаје читаво туце пттичевих, до у детаље препричава сижее самих романа, па се понекад чини ла му је циљ ла да дајџестирана одабрана дела једног прозног писца. Есеји су му релативно кратки (са изузетком оног о Тинзбурговој који је чак пре дугачак и оног о Микеле Приску ко
НЕПРЕВЕДЕНЕ
ИГЕ
зе |
+
Е. ДОБИ
Поезија Ане Ахматове
Совјетскиј писател, Лењинтрад 1968.
"КОНАЧНО ЈЕ после дугих година ћутања угледала свет најобимнија студија о стваралачком путу Ане Ахматове. На први поглед Добинов рад нам личи на монографију. Међутим, у чисто научном смислу он то није. Добин је познавао Ахматову ДУГИ низ година, био је фасциниран њеном интелитенцијом, достојанственошћу и пре свега њеном поезијом. Зато можда у његовој књизи нема превише датума мако би се то могло очекивати. Добин једноставно износи своје примедбе о животу и раду Ахматове, своје успомене и успомепе других о њој. Према томе његова књига, најпрецизније речено, пред ставља покушај романсиране биографије, и то покушај веома брижно писан. Добин је критичар који интелигентно избегава да не пише о политици, већ о литератури, јер му је песничка личност важнија Од идеолошких ставова. Добинова књига долази у право време. О Ахматовој се, истина, писало непосредно после револуције (Ајхенбаум), веома мало између два рата и нешто више после 1956. тодине, али већих студија о њој није било.
Добин најпре говори о познатој девизи Ахматове: „Свака опредеље-
ош један сусрет е Аленом
ВЛАДИМИР В. ПРЕДИЋ
1
Пролеће готово без даха Хвата ме у лету
Стигох
Али ко ће ми подићи резу Пружити образ
Усне
Руке да ме на
Златна магла се фусне Предвечерје ко свако друго
Дом ко сваки други дом Али ко ће ми отворити врата
Слутим.
Куцам да се опростим Куцам да се опростим
У ветровитим шумама
катедрала
Прозрамна. Сливаш ми се у сусрет немо Као сребрна кап кише
Низ гвоздену ограду дома
Како ти се изменило лице Твој осмех није осмех То је крик изгубљене птице
У кристалним висинама. облака
другу обалу превезу
ји има највише елемената праве студије), што је прилично чудно када се узме у обзир, да се ради о презен тацији свих најважнијих дела поје. диног писца. На тај начин он пружа занимљиве и динамичне скице које су више у стању да заинтересу ју читаоца за одређеног аутора нето да о њему много кажу.
Једино у есеју 0 Микеле Приску Фабрио озбиљније анализира овог за иста значајног писца и покушава да одреди његово место у, савременој италијанској литерарној панорами. Штавише, он и експлицитно истиче питања која је себи поставио и си стематски тражи одговоре. Да би до њих дошао он мора да мало дубље задре у главне токове италијанске литературе и на тај начин даје низ корисних обавештења мање упознатом читаоцу. Пошто овај посао прилично вешто обавља, пожелели бисмо да је на сличан начин поступао и у другим есејима. Исто тако бис мо пожелели да свој местимично рококо начин изражавања, у коме често нагомилава различите литерарне асоцијације које понекад са самим
"предметом и немају мното везе, учи.
ни мало сувљим и прецизнијим.
Властамир ПЕТКОВИЋ
ност значи одрипање". Тачније, она се односи на усамљеништво Ахматове, која читавог свог живота у су
штини није припадала ниједној књижевној групи, иако ] мално била везана за акмензам. Захваљујући томе она је дала Једну оритиналну и непоновљиву поезију. Орптиналност њене поезије још 19227. године веома добро је запазио Мандељштам. Он каже: „... Ана Ахматова је унела у руску лирику огромну сложеност руског романа деветнаестог века. Да није било 'Ане Карењине', Лизе из 'Племићког гнезда", Достојевског пи донекле чак и Љес кова, не би било ни Ахматове". Њен пснхологизам, који истичу тако рећи сви критичари који пишу о њој сав је садржан у руској прози не у по: езији, као што то неки тврде. Њој је потребно тако мало речи да нас лика „карактер. „На десну руку ставих рукавицу са леве руке“. У том стиху је садржана драма, свакодневна драма, ход по мукама, без идсализације, поезија живота узета из прозе. Код Ахматове у љубавним стиховима, који су њен истакнути домен, нема лакоће, већ трпкости, сложености односа. Метафора Ахматове такође није несвакидашња, „неземаљска" као у симболиста. Захваљујући томе код Ахматове не пос тоји оштра граница између лирике и епике. Када товори о личним проблемима опб,нетовремено даје пуло човекове судбине уопште, даје дах времена, свога времена, времена пу ног немира. Ахматова не описује своју дичну драму ни драму свога времена, она себе и своје време У писује у драму. Отуд и привидна спољашња хладноћа интонације њепих стихова, хладноћа која скрива унутрашњу бол и осећање „пропасти света“. Па ипак Ахматова није чист песимиста, мотив велике наде провлачи се кроз читаво њено ствара: лаштво. Мако дубоко везана за свој народ и судбину своје земље, она никада није подлегла „колективном духу“. Тако је само и могла да остане верна својој субјективности до краја живота, да не дозволи себи компромисе, онда када је то огромна већина совјетских писаца учинила. То је условило да њена поезија никада не изгуби свој ниво, иако наравно као и код свих песника има. осцилација у стваралачком домету.
Посебну драж Добинове књиге представља његова изузетна објективност приступа, лишена празне тлорификације, уобичајених фраза и клишеја. Он је, на пример, свестан слабости извесних стихова Ахматове из доба последњег рата иако таји огромно поштовање према њеној поезији, Бисерка РАЈЧИЋ
Видим На другу обалу Мораћу сам
Пролеће ко свако друго пролеће Хвата ме у лету
Стигох
Али то више нису катедрале То су саркофази У црвеним шумама јесени,
предвечерје
пП
Не улази се тако гласно Молим те Ходај тише
Владимире За тебе већ стрепим Пред вратима неко дише Ко би то могао бити Не могу да се сетим Зар не знаш То су мисли престрашених То су твоје мисли Склупчане у јаду
е у почетку фор-
ИрРИМЉЕНЕ
Миљко Шиндић ГОВОР ПОЕЗИЈУ,
„Багдала“, Крушеван 1997,
СВОЈЕВРСНОСТ књиге Миљка Шиндића не треба тражити у неким ауторовим изузетним критичарским критеријумима у откривању заблуда о старим вредностима. или У идентификовању нових, неоткривених квалитета дела о којима говори, понајмање у неком новом, оригиналном естетичком систему вредновања уметничких достигнућа. Својим текстовима Шиндић _ доказује већ осведочене вредности. Обичај је, тако рећи, у нашој критичарској пракси да се рецензије о појединим писцима или појединим њиховим делима сабирају и објављују као књига а да се, при том, мало брине о њеној целовитости у тематском, жанровском или неком другом смислу. Шиндићева књига ни овде не представља изузетак. У њој се налази оглед о Петру Кочићу и о Десанки Максимовић, о Оскару Давизу и о Матији Бећковићу, Маку Диздару ... Она се, међутим, ипак издваја од многих књига сличне врсте. Та драгоцена особина која је чини изузетном је, пре свега, Шиндићев однос према језику као средству, ору-
ђу комуникације, као могућности из.
ражавања, доказивања егзистенције, дакле, као самосталне и самосвојне живе материјс у непрекидном покрету и кретању, у континуираном трансформисању и самонадрастању. Њетов однос према језику предусловљава и његово одређење према уметности језиком оствареној, према књижевности. Уметност речи Шиндић више доживљава него што о њој раз» мишља, више рекреира него што је анализира а, ако и размишља, то размишљање је више размишљање поводом него о делу о којем је реч. Обдарен емотивношћу и наоружан елоквентношћу, он гради пре слику, импресију о уметничком делу него критичан суд о њему, своју мисао или емоцију доказује уметничким делом или, обрнуто, дело доказује личним садржајем и искуством, из питања које оно поставља извлачи своје питање или свој одговор. И ако је уметничко дело целина у којој се у сваком новом сусрету открива нешто ново, није претерано рећи да Шиндићев приступ уметничком делу ДОзвољава да му се, сразмерно квалитетима субјекта и објекта, најближе прилази.
Живадин М. Стевановић ЛИКОВИ И СУСРЕТИ Издање писца, село Брестовац 1969.
КАД САМ ПРОЧИТАО невелику обимом књигу проза „Ликови и сусрети“ Живадина М. Стевановића, писца-сељака из Груже, поред изузетног задовољства које се осети кад се крочи са мртвог асфалта на набреклу топлу ораницу, осетио сам извесну грижу савести. У разговору с њим, на: име, који је, како у предговору овој књизи, евоцирајући сусрет с њеним аџтором, каже др Јуре Каштелан, „потекао природно и једноставно“, пошто сам се ослободио пред „странцем“ и загрејао за тему разговора, почео доста ватрено да доказујем ка-
Владимире Скоро ће вече Не убијај ми сву наду
ш
Хоћу њено ЗДРАВО Добро ми дошао Владимире
Нећу сузе у очима То је моје право
Где је та друга обала Чујете ли Где је та друга обала
ТУ
Друге обале нема
Клечиш
Недоступна у висинама плача Не у храму Светог Вита Клечиш.
На оштрици степског мача
А друге обале нема.
Праг, маја 1969.
ко смо сведоци и, можда, носиоци једне потпуне дезинтеграције човековог бића, како гледамо или носимо у себи тубитак многих моралних норми, религије, личне и друштвене, , распад породице, речју, свих или највећег броја оних идеала који су де“ финисали човека ранијих епоха; кад сам се био „захуктао“, „пресекао“ ме је иначе сетни поглед овог „Орфеја међу шљивама“ и његово тихо, резитнирано признање: „У вашим речима, на жалост, има много истине..." његова књига је управо отелотворење тих идеала, њихова апотеоза, Изречена без труна сумње и" колебања, смирено и смерно, мудро, какав је живот, какав, ако није, још може да изгледа у Гружама овога света, како га види м слика Живадин М. Стевановић, Била би штета да изгуби веру м тета...
Љубисав САЊИН
Вања Радауш СЛАВОНИЈО, ЗЕМЉО ПЛЕМЕНИТА
„Зора", Загреб 1969.
ЗБИРКА ПЕСАМА познатог хрватског вајара уводи нас у свет славонске равнице, плодне и кишне, не срећне и распеване. Ослањајући се на фолклорну баштину и народну лексику, али не претерујући у том правцу, Радалш својим сликовитим стиховима исписује књигу оданости Славонији, њеној прошлости, тралицијама, а највише њеним становн!цима. Пред пама израста човек У равничарском пејзажу, притиснут вековним тегобама, суочен са земљом из које је попут биљке изникао и којој ће се вратити, јер: „Само земља живи вјечио — и рађа, неуморно раБа...“ Такав човек доживљава своје бивство као својеврсну опијеност животом и захукталост, напор да. се присуство на овом свету што више искористи. Отуда у овим песмама толико исконских натона и жеђи, тражења и лутања, бесциљне, али на свој начин неопходне млатњаве. Кроз сећање на жандаре, давне војне, бунт и гнев сељака у стиховима је присутна м социјална нота, чиме је сазвучје Радаушеве поезије проширено, а лирска визија Славоније знатно добила у континуитету, попримајући местимично филозофске интенције. Радаџш у првом реду пише о Славонији која тишчезава, сентиментално се везујући за прошлост и жалећи за светом свота детињства и младости (што је увек било непресушни извор истинске поезије). И поред свих суморних тонова аутор је умео да нађе праву реч љубави за свој завичај.
Февалдо Раму РИЈЕЧ У ВРЕМЕНУ
„Зора", Загреб 1969.
ОВО ДВОЈЕЗИЧНО издање прел: ставља избор из новијег стваралаштва Освалда Рамуа. Стихови су
штампани упоредо у оригиналу (на италијанском) и у преводу Драга Иванишевића, Аугустина Стипчевића и Шимета Вучетића.
Суптилна и ненаметљива, Рамуова лирика осваја једним класичним 0сећањем мере, осећањем за тежину речи, уз непрестану забринутост да ли ће та реч наићи на одјек, да ли ће допрети до нечијег слуха, Чаролију звука Раму открива у његовој пролазности; речи се утапају у време које је, по њему, „само брујање звона“, а чији је ритам „крв, звијезде, годишта“. Говор ове поезије често прелази у шапат, у слику ДОВОЉну саму себи и речиту по себи. Песник нас пушта да у његовим светлим, пастозним пејзажима сами откривамо присуство древис, медитеранске мудрости.
Војислав Живковић МАЈАКОВСКИ
„Браничево", Пожаревац 1969.
ПЕСНИЧКИ КОМЕНТАРИ инспирисани стиховима Владимира Мајаковског. Војислав Живковић трага за песниковом поруком, настојећи да стихове Мајаковског актуелизује, а тим поводом разматра п неколике опште теме. Има у Живковићевој књизи занимљивих ставова који, и када их не прихватамо у потпуности, ипак заслужују пажњу. Има, међутим, и општих места, давно превазиђевих оцена, фраза, непотребне докларативности и патетичности, Тим недостацима придружује се и начин казивања, нека врста стиховане но рације која излази из оквира прозе, али ретко кад прелази у поезију. Да је аутор избегао полемичку ис кључивост (најчешће око општих тема) и да је више простора посветио свом доживљају поезије Мајаковскот, књига би добила у свежини и актуелности,
Мван ШОП