Књижевне новине

() уметности и (. Шумановићу

УЗ ИЗЛОЖБУ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ

У ОЧИМА ДЕТЕТА поступци одраслих нису ништа мање смешни и неразумљиви од детиње неспретности и тајанства изазваног чаром замишљене игре. Често реагујемо супротно од својих осећања а да тога нисмо ни свесни: ухвати нас сета за време велике радости, постајемо хистерично расположени када смо уморни и тужни. Видим те раздраганог: шта није с тобом у реду Није ли закон привидно уравнотежене неравнотеже тај који нама управља» Равнодушно прелећемо очима преко новинских читуља и извештаја са далеких ратишта а цвиљење прегаженог пса изазива нам сузе и самилост. Колике се супротности у човеку крију, колико тога и за њега самог непознатог има у њему, а смео би се човек заклети у своју испланирану лотичку једносмерност без повратних знакова, и у то да ако ништа друго оно бар себе добро познаје те је утолико бесмисленија она класична девиза о „самом себи". А када нешто мимо постављених животних правила човек учини, нешто ненадано и непредвиђено, ухвати себе као лопова у туђем амбару и питајући се у чуду откуда он ту учини све да други то не сазнају. Није ли управо „то" што је ван баш уметност тај коректив између свесног оно што човека највише чини човеком» Тачније, то што га и чини човеком2 И није ли баш уметност тај коректив између свесног и несвесног, хтења и нагона, познатог и непознатогг И као таква може ли се одвојити од живота онога који је ствара, схватити као нешто апасионално што подлеже само канонима формално-критичких и естетичких тумачења, без дубљег задирања у проблеме интиме, психологије, личног морала, социјалних

прилика и социологије уопште2 Јер, шта је суштина једног уметничког дела, његова унутарња преносна бит: збир уочљивих формалних околности, захваљујући којима дело и настаје као материјализовани облик, или оно друго, оно неизрециво „нешто" што се као одјек уноси у тело облика и више лебди око њега но што га испуњава2г Мерло-Понти с правом претпоставља да-„анализе м предмеђу налазе само оно што смоми у њега. ставили" (Посредни говор и гласови ћутања). ' Значи оно што смо „ми" унели а не „оно" што је,тај облик изазвало да га обухвати и искаже, никад потпуно и никада до краја.

Не мислим да је уметност магија, чиста ирационалност, шАпат виших сила које се нама као оруђем служе, Али верујем да чисти разум, воља, хтење, намера, све.што се контролисано и са предумишљајем усмерава ка једном циљу, болује од дидактике, само у из мењеном, модернијем виду. Поп-арт није ништа мање жанр данашње масовне културе од ранијег идиличног грађанског жанра, нити се оптичка уметност мање поводи за законитостима светлости од импресиониста у односу на открића Хелмхолца и Шеврела. Они су или илустрације живота, готово његови буквални исечци, или илустрације егзактних принципа. Па и кинетика је примењена физика. Моћ садржајног тумачења своди се на конкретизовање неког стеченог знања и способности асоцирања у обухваћеним подручјима стварности и науке. Свака тајна само је будући доказ, више везан за ступањ технике и технологије материјала, а не увек ново и никада довољно сазнавање неких суштаствених метафизичких истина. По МерлоПонтију, „бавити се метафизиком не значи ући у један свет издвојеног знања, нити понављати стерилне формуле... то значи бавити се једним искуством пуним парадокса, увек поново проверавати нескладно функционисање људске интерсубјективности, тражити да се до краја промисле исти феномени које и наука напада, само враћајући им њи: хову исконску трансцендентност и страност (Метафизичко у човеку).

Сем философије, није ли то задатак и пластичких уметности да увек изнова откривају старе истине, људске истине, само у новим искуственим светлостима2 Оно трагично, унамуновско осећање живота, остало је као константа људског живљења. Није ли се експресионизам, тај дубоко људски стил без стилских ознака, провлачио каб стилска константа још од времена Ел Грека до наших дана и поред свих стилских грањања у разним смеровима фигурације и нефигурацијег Сви екстремни, експериментаторски покрети и правци доживели су судбину завршеног историјског чина или се обнављају у савременим нео-видовима, једино експресионизам непрекинуто траје пружајући људско окриље њему раније супротним тенденцијама које се данас регенеришу под његовим знаком. Експресионизам је окренут самоме себи не зато што бежи од света, напротив, он понире у тамне дубине из света црпљеног индивидуалног искуства, да би га, преображено унутарњом катарзом личности, вратило као одраз том истом свету. Ма како грубо било то поређење, уметник је као акумулатор, претходно се пуни да би се након извесног периода искуственог акумулирања почео да празли, Ин-

тервали пуњења и пражњења зависе Од капацитета личности, енергетски извори од природе материјала, трајност од интензитета, Ако се акумулатор препуни долази до органских поремећаја због неравномерности прилива и одлива. Долази до кризе или лудила,

Нема осетљивије апаратуре од човекове нервне структуре. Нерви су ти који затрепере пред непознатим „у“ и „около" нас, наслућујући неухватљиве димензије пролазности н трајања, простора и времена, стварног и пестварног, у тим, људским веком, природом бића и сталним променама, условљеним околностима. Читав свемир је у једном камичку, рекао је Табаковић. Али да би дошао до тога сазнања морао је сам да постане свемир да би га у другом сагледао. За човека који не размишља у тим пропорцијама камен је камен а свемир је свемир. Чисти разум у свему види последицу неког знаног или незнаног узрока и хипотетише само на основу чињеница. Нумерички обрачун замењује узбудљиву поетску сумњу у вредност свега виђеног, геометријски извод креацију немогућег. А поетски дух се никада није мирио са постојећим стањем сазнатог, нити задовољавао могућностима технике. Колико људи, толико истина, и то свака на свој начин тачна, а по теорији могућа је само једна истина да би била истина у идеалном смислу. Значи ли то, онда, да из људског аспекта посматрано и на њега примењено нема заједничких, општеважећих истина2 У уметности нема и то је њено преимућство. Свако своју истину са собом носи и на свој је начин открива и себи и другима. Ту нема правила, прописа и протокола, истина се само на један начин исказује: искреношћу и веровањем, искреним веровањем да је та истина за њега, уметника, једина права и једино могућа у том тренутку развитка.

Генетски гледано, таквих истина има више, али оне све заједно чине једну јединствену истину, истину 'уметникове развојне личности. Сава Шумановић .је са подједнаком искреношћу и веровањем налазио ту истину, ту своју животну и стваралачку истину, и у лотовској фази кубизма, и у „Пијаној лађи", и у осунчаним шидским сокацима после 1932, и у наивизму мртвих природа са цвећем и картонским формама берачица 'из последњих година живота. Свуда је то био исти Сава, само што су се трагичне околности под којима су се те истине рађале у његовој свести и подсвести у више махова мењале. Када је већ о Шумановићу реч, не могу а да још једном не цитирам Мерло-Понтија из есеја о Сезану: „Извесно је да живот не објашњава дело али извесно је и да су они. у вези. Истина је да је ово дело које треба створити захтевало овај живот" (Сезанова сумња). Не важи ли то и за Шумановића, и ко зна још за колико наших и туђих сликара2 о.

Морам признати да су ме одувек збуњивали они Шумановићеви кристално прозрачни а тако пастом богато нахрањени пејзажи из Шида и његове околине, настали по Савином дефинитивном повратку из Париза и у београдском болничком карантину. На први потлед сасвим реалистички изгледи предела са усамљеним црквеним звоницима, кривим путевима што пресецају поља и воде ка виноградима, дремљивим фасадама сремских кућа на пустим сокацима предвечерја, густим крошњама лиснатог дрвећа са дугим плавим

НЕВИНИХ

ДАЉИНА

сенкама. Па ипак, било је нечег халуцинантног у њима, неке дубоке и глуве тишине која не одзвања подневом, неке стерилне чистоте у колориту и јасноћи облика, нечег готово иреалног у атмосфери привидне смирености без покрета и звука, као затегнуто лице пре наступа кризе. Знао сам о Сави мање више све оно што се из литературе могло сазнати, упознао његов живот до фактографских детаља, пажљиво мерио сваку његову реч из јединствене аутобиографије написане за каталог београдске изложбе 1939. године. Мало је људи било тако драстично искрено према себи, отворено се признавало тешким болесником од болести која се обично од друтих крије, износило своје најинтимније проблеме пред суд јавности чије се разумевање није могло очекивати. Али тек када сам прочитао она толико људски потресна и нељудски трагична писма упућена Растку Петровићу, која је први објавио Лаза Трифуновић у двоброју 3—4 часописа „Уметност“ за 1965, и после којих дуго нисам могао да се смирим, тек онда ми је постала јасна сва трагична величина Шумановићеве борбе са самим собом и окрутном болешћу која је немилосрдно разарала сва његова људска упоришта, сва изузев једног — његовог сликарства. Заједно са њим није у истој мери лудела и његова умет-

ност јер је Сава у њој видео азил за своје

опасно пољуљано ментално здравље, супротност која одржава равнотежу, компензацију за оног себе који измиче контроли. У Савиној подвојеној личности _ сликарство је увек било она светла страна живота којој је личним одтојем и васпитањем тежио, оно друто „ја" коме се човек свесно приближава и усваја га као своју праву природу а не само као један њен део.

Шумановић је био много комплекснија лич ност но што је и сам можда слутио. То писма Растку најбоље потврђују. Готово да су надреална у овојим опсесијама, гоњењима, кајањима за неучињено. Никада машта није тако проговорила у Савиним сликама као у тим писмима. Тек у болести, потиснута машта изборила се за свој примат над оком и разумом и пустила себи маха до манијачке неконтролисаности. Уколико нису директно наследни, узроци болести се најчешће крију у неактивираним талозима личности. Какав је као личност био Сава Шумановић2 Ево како га речима аутентичног сведочанства и присног разумевања описује Мома Стевановић:

„Било је неког избегавања и нечег резер-

висаног у његовом држању, што је личило помало на гордост, помало на позу, неке љубазности без топлине, неке подвучене учтивости којом се ограђивао од интимности и сваког покушаја да се завири у унутрашњост његове личности... Искључив, скоро нарогушено некомпромисан у својим уверењима, он „није ни за стопу попуштао ономе" што није ценио, а био је готов да прецени оно што је поштовао... Иначе, био је то најпристојнији човек који је по своме чистунству и помало професорским, уредним навикама одударао од шаролике монпарнаске боемије, а по свом заиста професорском, темељном познавању уметности подсећао пре на кабинетског глосатора него на атељерског размахивача" (Сава Шумановић, Сликари и вајари, 1 коло, Просвета, 1957).

Мадржаност, закопчаност, претерани рад, размишљање над сваким поступком, само-

карске школе из Београда, наест тодина,

Коста Лозанић, ученик Библиотеседам контрола, и то усред Париза! Један једини пут, уочи наступа болести, Сава је дао себи одушка у „Пијаној лађи" (1927). Мишљења о тој изузетној слици су подељена али сам склон да се приволим суду Моме Стевановића као најближем правој истини:

„По моме мишљењу, има у тој поетској бахатости више буке него снаге, граје која се не слаже са озбиљном и пунијом нотом многих његових мање чувених дела. У тој чулности осећа се нека разметљива, извештачена раскалашност и у том пијанству нешто од пијанства трезвењака који се решио да се о пије па се доиста и опио ..

Код Ван Гога прогресија раста – болести непосредно се одражавала и у његовој уметности, она је делила његову судбину до последњег дана п слике. Она је исповесна, за разлику од Шумановићеве уметности која је интровертна у другом правцу, могло би се рећи двојничка или комплементарна Савином животу. Он сам то доказује речима из аутобиографије: „Читав мој живот у Паризу од 1925, била је оштра борба у себи самом, против жалости, сентиментализма, те сам радио слике у ведром тону, са веселим колоритом. Али све то није помогло, предживот је био толико ружан, толико огавац и жалостан, да је достојала једна јака грозница, па да сву моју „обрану" сруши. Дакле, „обрана" од себе самог и животних искушења. Сада, после таквог познавања Шумановићевог трагичног животног пута, чини ми се да другим очима посматрам напета лица његових латентно халуцинантних шидских пејзажа, купачица, актова, берачица, да разумем зашто му се фигуре понављају и због чега му је илави модел" био „једини, ко. јисам имао за тих 10 год. , откуда наивизам па и грубе некоректности у цртежу код сликара његове стручне спремности. То је оно што се несвесно уноси као унутарњи садржај који тражи и унутарњу форму чији је спољни изглед само привидан јер емотивним потенцијалом а не само материјалношћу свога облика га исказује, она тајна људског ангажовања да се интимно и трагично доживљено осећање света преобрати у реч уметности, било да се трагичност сазнања о себи и другима отворено испољи или одбрам“ бено прикрије. Без тог сазнања Савини привидно идилични и реалистички пејзажи, сликани ,какознамиумемстило м'“и да ље би збуњивали својом иманентном поезијом суздржане трагике. Лишити бар један део уметности овог људског удела, значило би лишити је хуманизма као њеног основног својства које је и чини тиме што јесте, посредником у интимним међуљудским односима. Пошто сам се већ ухватио од самог почетка за Мерло-Понтија, злоупотребићу га до краја, са једином жељом да и самоме себи докажем како је то одувек била судбина уметности од које она не може побећи чак када то и жели: „Ако сликарство и треба увек поново начинити, дела која ће нови сликар пронзвести додаће се већ начињеним делима: она их не чине некорисним, не садрже их изричито, она се са њима такмиче. Садашње сликарство сувише одлучно негира прошлост да би се истински могло од ње ослободити: оно може само да је заборави, користећи је. Цена његове новине је да, чинећи да се оно што је било пре њега појави као неуспели покушај, оно оставља да се наговести сутрашње друго сликарство које ће и њега самог представити као неуспели покушај. Целокупно сликарство се дакле представ ља као промашени напор да се каже нешто што још увек остаје да се каже" (Посредни говор и гласови ћутања).

Човекова неопходност је осећање потребе да се некоме интимно повери. Макар и посредно, кроз уметност.

Драгослав Борђевић

Уређује Владимир В. Предић

стабала, ситно цвеће које је венуло, и џиновсхи врх борова, јабланова и. столетних храстова. Освежујући ве-

|ехддишта КОСТА ЛОЗАНИЋ

ПОБЕДНИЦИ

небо над газом ко расточено подне

развејани надом правдају опепељено лето блиски им исток близу ока чини се да су у праву кад дишу небо свето

· блиски им исток близу ока

развејани надом бране опепељено лето у невид црни стихују рафале источно од бујице западно од навале

божји свирачи плоде песак

небо над газом ко расточено

подне

РЕЧ ДВЕ О ДРИНИ О МОРАВИ

кад помрле дереглије васкрсне опала вода

по сумњи клија дивље семе мој деда гомила у рукав не тако тладно време оморављена земља о распетост свода

зелена сава у протоку летос ивицу срема растапа очима

„Сунце је још трејало; међутим оно скоро више није осветљавало земљу; као што буктиња, кад се наће испред... баца на њих само слабу светлост, тако се и сунце, земаљска буктиња, гасило испуштајући из

свог пламеног тела последњу и сла-

бачку светлост, која је ипак још до-

пуштала да се назире зелено лишће

опозиција му је брисала нос кажу

влада га молила да главом клима

језик му рекоше није служио много ћутао је кад није хтео кад је мого да грми да сева да стаче ветар семе да сеје да жање нектар

у обреновцу пре првог рата

ишао је гркињи кажу

на сави на пецању крадљивци времена

лажу лажу

кад помрле дереглије васкрсне опала вода

по сумњи ниче дивље семе албанија му олупина од брода задрињен шљунак о одломљено време

ПЕСМА

вода ти из колена истиче мајко

стопала су ти од беле устајалости калупљена |

тар, то јест свежи лахор, мицао је лишће стабала уз шум скоро сличан ономе који је стварала вода потока текући крај мојих ногу. Папрат је пред ветром сагибала своје зелено чело, Ја заспах, али тек пошто сам се опио водом потока.

(Артур Рембо, „Дечаков сан" из Школских састава)

вода ти из колена истиче мајко

ВЕТРОВИ

трн није мелем рани која снива ветрови кроз тишаке на ходочашће иду обала рамена свитању га _ разоткрива. обелодањени јутром расту у обвиду

распукло небо плодност окишену море само себе не потврђује камен им несан ноћу разуђује нити бол претачу нити пене пену

ветрови по пепелу траже исходишта песак ивицама плави вреже море зева кад непливачи беже ветрови по пепелу размећу житишта

обелодањени даном расту у обвиду обала бедра свитању разоткрива ветрови кроз тишаке са . ходочаттћа иду трн није мелем рани која снива.