Књижевне новине
или крос-контри «ср
БЕЛЕШКЕ ПО ЗАВРШЕНОМ 16. ФЕСТИВАЛУ
ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ФИЛМА
МЗИМАЈУЋИ У ОБЗИР тематску и стилску разноликост филмова виђених на фестинних као и чињеницу да филмови неких зтОНе отварају нове фазе у њиховим ствара па кам циклусима (аито се, пре свега, односи па фил мове Ватрослава Мимице ни Лурише Борђевића), можда је боље оставити ННЕАИАТ се тварења и домета наших проверених ауто а за неку другу, погоднију прилику. Лебитан. чеки филмови су поменути раније због ТОГА што су изазвалн веома бурне п веома опречне реакције у Арени, али су нас ипак увериди да теперација која долази наговештава неке своје (и позитивне и негативне) карак теристике, попуњавајући на тај начин рани Постојећи вакуум између две генерације
кик
53. Међутим, прави проблеми као да настају тек сада по завршеном фестивалу који
је протекао као гломазна смотра без прет. ходне селекције филмова, али је истовремено омогућио да се формира једна уопште"нија представа 0 садашњем тренутку југословенског филма, На. тапет дана искрсавагју питања реструктурирања друштвене уло ге филма, проширене фаме о „прном филму", као 'и отвореног писма филмских радника у коме се упозоравају сви друштвени п по литички фактори на крупне и отворене про"блеме који угрожавају егзистенцију домаћег филма,
Права природа будућег дијалога можда би била садржана у питању: жели ли се, уоге пите, олабранити филм или пак постоји намеБа. даба поведе борба за. та „друтачију улоту. У Југословен ком друштву. Ауторски филм се налази пред про дематичном „кризом поверења" а истовремено му се приши· вају етикете које та трпају у категорију анар хбоидног културног производа, кројеног пре“ 'ма западним фестивалским узорима. За сада можемо само констатовати да се догоди о оно што смо, уз неприкривену зебњу, 1 очекивали: непосредна прошлост нас је упо зорила да није упутно правити дугорочније прогнозе и сматрати битку вођену за: аутор“ ски филм унапред добијеном. Пророчанства, па и она најпоузданија, вишеструко су се изјаловила; концепт ауторског филма сада се-налази. пред истим двструктивним снагама које су свој догматизам и стратегијску уме шост показале и раније. Ситуација је, У најмању руку, парадоксална: са једне стране, сви тврде да је ангажовани филм само утолико интересантан уколико разбуђује крми тичку свест друштва, док, са друге стране, простори који се отварају таквом филму, ом „вају затварани сумњивим пледоајеима о вел пословичном „прнилу" наше кинематографије. На исти начин дезавуише се и став филм сске критике који произлази из свесног От" _редељења 38 одређен естетичко-социолошки однос филма према друштву. Језуитски ДОГ“ матизам таквих отширних пледоајеа (ту, пре свега, мислим на онај из „Борбиног" недел ног додатка од 3, августа 0. г), једног тре нутка готово да је био схваћен као званич“ ви став према југословенском филму, све док није сведен на своје праве размере је: ностраног Ни субверзивног текста који, + свом паролашком екстремизму, вије отиша даље од упрошћеног памфлета завијеног У маглуштине добрих намера. Свесно_ онту же на за апологирање 1 идентификаџију са „шрним снагама" југословенско, филма, филм
ска критика се ту ставља у позицију ђаво-
. њ уленика, пребацују јој се релативистич“ ка логика и црцонаочарски далтонизам, а та55 из пеш зргуме НТИЈе НИЧАИМА мотрну Пра ан критичких текстова! задана је А итвену одговорност од ствалаца | ачело прокламовано исто кад 1 начело стваралачке слободе; једино се поставља пштање на који се начин формулише оптужба о прекршајима синеаста на рачун тих иеограничених слобода2 Да лп се моту прихватити исконструнисани скептицизам, дра матичне алпелације п дубокомислене забринутости тих написа о „црнилу“ југословенскот филма као веродостојна слика кинематографије која је остварила завидан пиво традиције и, самим тим, престала да постоји као периферна делатност» , Све то, наравно, не значи да понегде У нашем филму није стабилизована конвенција која се огледа у свесном тражењу што би зарније сценаристичке подлоге, али ти појединачни примери не морају бити тенерал“ на усмереност читавог фронта _ југословенског филма, Свет нашет филма је довољно разнолик, и баш због његове тематске м стих ске разноликости нико нема право да му пребацује жељу за априорном нетацијом. Гај широки производни фронт омогућава диференцијације мећу ауторима, стална пре вирања и тражења, и све то у интересу слободе изражавања и проналаска праве форму ле филма као инструмента друштвене критике. Преображај односа филмског стварао“ ца. према друштву и друштва према филмском ствараону, готово да је важнији од ре зудтата који су из њега проистекли, а тражење истине путем филма био је путоказ који је зацртан пре четири године, и који је ове године доживео своју пуну афирмацију. Ипак, ове године се такође показало као, на жалост, и ранијих година — да ра вој ауторског филма мора ићи упоредо са девалвацијом логматизма који се, свакс то дине, као феникс, рађа из сопственог пепела, Та бирократска свест се стално јавља са повим паролама: било да је у пттању „жеља публике и обичног човека", или као ове го дине, фама 0 „црном филму", она увек покушава да успостави духовни и материјални интегритет своје владавине пад кинематогра фијом, Тако присуствујемо једном процесу који се стално обнавља призивањем | пових сведока оптужбе; сваке године фестивал У Пули значи. преломни тренутак који доприноси снажном убрзању развоја југословен-
„оког филма, али м сваке тодине, на овај или
онај начин, долази“ до реверзије која зиачи ла светреда почети изнова. Чак и кванттита“ тивно већи орој филмова који демонстрира“ ју модерни сензибилитет својих аутора никала нас — захваљујући лошем искуству — не могу лишити бојазни да се ситуација поново неће преокренути у корист превазиђених кон цеппија; чак ни онда када нови талас фФИлМских аутора дотиче саму суштину м општи правац развоја модерног филма.
Све се то дешава и поред тога што, из то дине у тодину, профил нашег филма постаје све динамичнији што се тиче производних схема и начина финансирања производње. Циљ оваквог широког производног замаха двоструко је значајан: са једне стране омогућава равноправно учешће у филмској прак си протагонистима ауторског филма, као и онима који негују класичну кинематографску структуру, док, са друге стране, пружа и публици могућност избора између _ ОВИХ двеју концепција. |
Као што је већ речено, ова производна експанзија доноси и тешкоће: осим тога „што захтева ригорозну фестивалску селекцију, У истој мери доноси проблеме дистрибуције филмова и њиховог пласирања на тржиште. Неконтролисан по анархичан увоз јевтиних страних филмова, угрозио је опстанак дома“ ћег филма на репертоару, иако он чини ма ње од 10 одсто читавог обима. тодишње ДИстрибуције. Под претпоставком да се филмови снимају да би били тледани, као и ла би значили нешто за свог тледаоца, домаћи филм не само да не ужива заштиту, него је
постао јединствен пример домаћег произво- Е
да коме је у нашем економском у друштвеном систему ускраћена могућност да се по" јави на југословенском тржишту равноправно са страним производима,
Богдан Калафатовић
јано у дрвету и као да богомоли; док уз њега, али као по страни “7 а пар
Пула 69 – маратон СТРАХ
У ИШЧЕКИВАЊУ ЕРОТСКИХ ПОПЛАВА НА НАШИМ СПЕНАМА
ИЗВОБЕЊЕ „КОСЕ" је, хтели ми то признати или не, разбуктало страсти; скоро се тако жучне, нервозне и нетрпељиве расправе нису водиле о некој појави као о еротизму на сцени. Док једни егзалтирано предсказују, будућност театра у голотињи, други страхују пред овом навалом и призивају одавно заборављени пуританизам и строга правила трађанског позоришта, Да ли се заиста налазимо на прагу еротске револуције или пас само хвата вртоглавица од једне нове моде» Хоћемо ли ускоро пи познате уметнице гледати наге или ће се све завршити на младим и лепушка: стим статисткињама2 Да, ли ћемо обнаженој глуми тризнати естетску вредност Где се 32право ми са нашим доста једноличним 1030ришним животом налазимо2 У сваком случају, доста конфузна ситуација пред нову позоришну сезону.
Ако осећамо потребу за сценским доживљајем, верујемо ли у моћ његове илузије, пенимо ли вредности за које нас тсатар везује — морамо бити подједнако спремни на лепе и непријатне ствари. Можда је појава суровости била далеко шокантнија него навала секса, па смо је преживели. У наредним сезонама, уколико будемо имали смелости, мо“ тућна су много драстичнија изненађења, За сала се још углавном сусрећемо са репидивима и сурогатима светских хитова, тако да нијс тешко сачувати присебност у расуђивању и оријентацији. Али, шта ће бити сутра ако овим путем крену сви ансамбли, Притисак на сваку критичност је толико велики да је питање ко ће до краја издржати, Јер, затоворницима свих могућних формула је управо стало до тога да отупе моћ поређења ни да и све текуће атракције буду прихваћене као једини и спасоносни излаз, идентификовап 1 са самом природом театра. За тих је ово трепутак од којег почиње историја! Дијалог се стога мора прихватити — пошто би свако одбијање могло бити схваћено као немоћи конзерватизам. Пометња на сцепи је истовремено и пометња у гледалишту, тако да расту“ ће конфликте не могу решавати глумци већ и сама публика.
Ове појаве у основи, и нису новс. Театар је од свога постојања бпо изложен ударима, ексхибиционизму, разарањима, потпуном унтштењу и рађању. У том његовом истрајавању и способности да се одриче сопствених форми по јавља у другачијим крије се виталпост н пепрекидна везаност за човекову реалпост. Поплава еротизма се чак могла ми пре видети, и зато би било бесмислено пред њом затварати очи. Поготово сада, када се свуда у свету врши одлучан притисак на сцену како би биле уклоњене традиционалне вредно“ сли, Сви ови покрети имају само један пиљ — разорити! У томе се налази задовољство преко којег ретко ко прелази, па је веома тешко, говорити о стварном препороду. Чим једна представа. релативно успе да на себе скрене интересовање пуолике чини се све да њено извођење поприми што формалније 0бличје. Када нема општих вредности — свако може себе и своје дело прогласити за вред“ пост! У томе секс игра посебну улоту — с обзиром да скреће пажњу на редитеље и ансамбле који би у другачијим приликама тешко
„'
изашли пред озбиљнији аудиторијум. У центру пажње налазе се појединци који раније нису уживали већи углед у позоришном свету, па чак и сасвим анонимни људн. У питању је само — ко ће имати више смелости и бити агресивнији у освајању тргова, напуштених цркава, сајамских хала, тробља, силоса, под“ земних пролаза, стоваришта отпадног материјала и свих других простора подесних за овакве представе. То уноси извесну нервозу међу реномиране уметнике, па они због сопственог престижа и сами крећу у сличне авантуре, Никада се тласније нису извикивале пароде, нудила тумачења и најбаналнијих поступака, одређивала значења формама које то још нису — а мање стварало! Зато и не“ мамо ни једну ваљану н прихватљиву дефиницију модерног театра. Глумцу није потребан таленат, редитељу стваралачки сензибилитет, а публици култивисаност потреба пи до-
живљаја.
УМ овом кругу појава секса је чак сасвим логична и природна. Код рушења репресивних форми човековог испољавања — нагон је увек везан за ослобађање потиснутих снага деструкције. Ако би остали само на томе, из латање нагих тела постало би само себи сврха. У опо неколико представа. које смо виде ли на нашим малим позорницама — свлачење је било повезано са стидом п уопште није деловало својом наменом, Можемо претпоставити да ће ускоро по у домаћем амбнјенту бити аранжирани призори У којима ни један актер неће имати на себи ни парче
,
та позива У
копрене., Да ли ће се тиме наш однос према свету и театру битно изменити2 Сценске оргије, које су протекле сезоне приређиване понегде у свету, деловале су углавном само на психички лабилне особе пили младеж жел ну ексхибиционизма, Треба ли позоришта претворити у уживаонице перверзија, психотерапеутске лабораторије, социолошке тесто“ ве2 Проблем није уопште у томе да лп бити толерантан према скидању на сцени, већ како томе дати смисао правог еротизма п учинити га естетску продуктивним.
Позориште није никада било сасавим лишено ерстике. Њено деловање не зависи само од одређених поза и саме технике свлачења, За сада су стриптизете у неким локалима још увек у томе профињеније и елетантвије него старлете у еротским представама. Битно је еротику укључити у стварање нових изражајних форми и искористити је као начин да се превазиђе деструкција. Потребно је везати је зе виталне човекове потребе и не дозволите да она постане оруђе којим се 1: квидијр: театар и представа своди на порно графију.
оном како се на сцени данас испољава секс — тешко је видети критичку мисао човека. а још мање друштва. Слобода уметничког стварања је исто тако изгубила свој првобитни смисао. Никада се, ваљда, није више товеорило о бесмпислу м пропасти театра и 53 налазило толико облика сценског испољава. ња. Позориште је разапето између смрти им обећаних људских задовољстава — јер без тога би Спло тешко коптролисати његову животну моћ и егзистенцију унутар човека, Помоднос“ туши чак и истински нове форме па себи настоји чак да подвргне и авантардане експерименте. Отула у њој“ пије тешко про познати одређени степен конформизма по кондерватизмг — који привидним бунтом у осло ви врши спутавање театра да врши одреве променс у човековој свести по самом оитисању. Овакав театар је мање-више свуда могућ, изазива полемике, али и мири супротности, апедира ња ангажованост — али и дезангажира, буни се против постојеће организације нозортиног живота а чини све да је контромине, описује круг у коме је све измешано п неутраднсано: ако протатонистима оваквих илуминација није могуће приписати петин“ ску револуцпонарност тешко ће се тако нешто везати и за оне супротних становишта,
Позоришин програми су разновренији = веште нико није сигуран тде та чека нешто нетредвићђено. Зар то није већ мнотог Треба ан тежити још нечем вишемг Ко је још ст туран у публику и има лп ансамбла који може да ужива у сопственој тралицијиг Све то управо упућује на закључак да су потребне квалитетне промене и радикалне трансфор-
мације не само ради будућности театра нето и самог човека, односно реалности којом је све то обухваћено.
Овођење духовних проблема на питање секса је најбољи доказ подвојености која постоји у позоришту и око њега. Еротика ли шена својих људских но естетских димензија не може да представља алтернативу и избор. Да ли тренутне интересе можемо да претпо. ставимо општим циљевима2 У приликама које саме по себи не обезбеђују театру будућност — израз се не може свести само на постојеће облике. То не значи да их а при“ ори потцењујемо — већ једноставно не верујемо да оне одговарају потенцијалним могућ“ ностима савремног театра. Јер, много тота делује наметнуто, чак када је реч и о сексу, запоставља досадашњи развој, одбацује елементарна значења, инсистира ма површним сфектима, масовној комуникацији и кокетира са политиком, мада са њом нема стварне везе, а лишава театар сопственог поетског пндивидуалитета и праве интелектуалне сло“
боде. Петар Волк
+
и дан данас дописује се са царем, исповеда И је ли му тај писмени госте... или, саветник
писао биографију — из
не за собом, кутком У Све је; то сала
само жалимо за њим, алејом, неким интимниМм
С 7 тој кући. : не ари. изопачено. Ми 0 и то друго, то изопачено. Соба. може да буде иста, п она Је алеја ! КЕ али онај тренутак, ранији, више “не, може поновити,
Башларова сањарења у песнике, успавана поетика простора, пуна је игре, и уз. лирске магловитости Ар: жесна — али није то оно РраЕа Пруст иде даље мо ОА онога жаљења за оре До постаја Мај лас! „збуђује носталтије · и МРном леругом а патос протраћених
Док сам о томе мило
Наставак са 2. страве
страсти а више чуђење да они могу да падну У заборав. Између Пруста и Башлара, дакле, није тешко определити се за Пруста. Мислим — У погледу оне куће у КОЈОЈ смо некал становахи оне алеје којом смо некал ходали. -
Нека ми опрости Баштлар, Његова кућа сећања-сна мије изгубљена У сеним нечег лаљег 04 праве прошло сти. Она је опседнута сањаријом!
Фотографије м НОВИНАМА, фотос: солак Аржи
+ у рукама неки предмет, нешто изва»
"стоји омањи тосподин, који се мона-
ша церемонијалио, већ навикло. Пи ше: сељак, наквац, самоук уметник, израдио је у дрвету ликове америчких астронаута, који тазише Месец, и то предао америчкој амбасади У Београду. ДовитљЉИв сељак, и радује се, наравно, Лукав је наш сељак, ке“ жу комедиографи, зна он шта ради, Вала и нека зна, али имало је у ТОЈ фотографији нечега што је прими тивност, што је стид. |
Не кажем ја, ла је тај сељак (јер он је нанваш!) читао или све више слушао о томе, како је наш сликар, уметник, обичан човек, ко било... успео да упозна некога у свету, значајнога, пекога државника, богата
ша, филмску звезду, па успео, опет.
некако, тај пашт неко, да томе нешт то поклони, онако из чиста срца, »убезно, братски, широко... кад Ам једном, стиже из белота света одговор: онај тамо шаље доларе, купује неколико слика) пашета уметника, нам, или, наш је човек успео да се рукује са парем Селасјем, негде, док је овај мар шетао Теразијама, м пратњи, а наш га је човек, кло тостољубив, Оратски поздравио, па
ли, И...
Иако то, можда, није наивно, ТУ жно је. Отужно.
Као и ово, недавно; приликом 0отварања, великог, новог хотела „Југо“ славија“, на Новоме Београду, била је званицама подељена биографија (уз фотографију), у тиражу од три хиљаде, директора хотела. Штампа је забележила, духовито, да су у том тиражу штампани само важни 16
_ даци, па је поменула и ове: како Је
директор детињство провео као чобанин, како је радио као секретар народног одбора, како је био пре седник жприја за доделу Новембарске награде у области физичке кутуре у 1967, како је, садашњи директор, „у оквиру студијских путовања обишао велики број острва значајпих за туризам Грчке, лок је у Светој Гори изучавао туристичка кре тања у манастирима“.
Це знам, да ли је то штамџано и на страним језицима, јер је хотел прескун за ломаће госте; па ће, ко У „Југославији“ олседне имати како истакнутог човека. Помишљам само; ко маговори друга директора да се
да се забавља, читајући биографију |
свег срца, радујући се, из захвалности и љубави човечанске, или, можда, с неким другим намерамар Како Тод било, пспало је глупаво. Тупаво.
Записано, после, као додатак
Затим је, тек мало дана што про ће, пропагандна служба угоститељ ског предузећа „Метропол“, поводећи се а штампом, јавним мнењем, и другим сличностима, обавестила, кажу, да је друг Ј. Б. „Петнаест да“ на био директор хотела „Југослави“ ја"“ Неки су ми новлмари казали, да су им рекли, како виче није по“ требно да се о томе пише, Па, и није. Речено је већ доста.
Радослав Војводић