Књижевне новине

ПОХВАЛА ВАН ШАЛАХУ

ВУК КРЊЕВИЋ

Вацлавске намјести, марта 1969,

говорим о теби јер говорим о себи говорим о томе јер ништа друго не умијем говорим као што дишем говорим као што живим говорим Умјесто тебе

| Фоворим о томе да си смогао храбрости говорим о томе јер ништа друго не умијем говорим као што се љуби цура говорим као што се пије вино говорим умјесто тебе

говорим о томе да ниси пристао да патиш говорим о томе јер ништа друго не умијем говорим као што се прави дијете говорим као шта се рађа говорим умјесто Тебе

„говорим о томе да си пристао да ћутиш говорим о томе јер ништа друго не умијем говорим као што се воли матер говорим као пријатељ говорим умјесто тебе

говорим о томе да си бољи од мене говорим о томе јер ништа друго не умијем говорим као што се једе сам у себи говорим као што се куне говорил: умјесто тебе

говорим о томе да заборавим своју немоћ говорим о томе јер ништа друго не умијем говорим као кукавица говорим као да псујем говорим умјесто тебе

говорим о томе да угушим своје срце говорим јер ништа друго не умијем говорим као дијете | говорим насумице говорим умјесто тебе

говорим о томе да си одлучио утврдо говорим својим срцем говорим својом крвљу говорим умјесто тебе |

говорим о теби јер говорим о себи · _ товорим јер ништа друго не умијем говорим као псето човорим као курва говорим умјесто тебе

Га ти-си своје рекао узалуд

Похвала мудрости

све чега се тадим догаћа се У овом животу У овом свијету

живот нас прља живот нас убија мало помало али хотимице

напуштамо мајку остављамо кућу лако полако али: немилице

предајемо другом своје лице вјешто лукаво али смртимице

све чета се тадим догађа се У мом животу у мом свијету

баш зато и треба изићи

Похвала лудости

све што још волим догађа се

у овом тсивоту

У овом свијету

окивот нас мами живот нас узима б док не трепнеш

попут понорнице

земаљским вином опијамо себе хоћеценећеш попут несвјестице

један другом предајемо цуре док дланом о длан „попут издајице

све што још волим догађа се у мом животу у мом свијету

баш. зато и треба ићи

АВБОг

МАРИЈА ЧУДИНА

РЕКАО САМ ЗАТИМ, мислећи да је мој положај сасвим безнадежан, и сигурно не знајући што говорим, да ме неће чудити ако умрем, ако сасвим постанем мртав у главном траду једне Холандије, тако смирене, коначно, упркос метежу који јој служи само за разоноду. Дакле, умрем, загубљен, неспособан да се још једном домогнем оне олупине на мору о којој сам такођер сањарно и која ми се чинила тако извјесном у часовима великих патњи. Олупина на мору на којој бих пловио пут своје домовине; пут свог ужасног пустошног врта, није лолле рећи да је она потонула. Уколико ипак негдје није остала нека, сачувана за мене, како бих једном пловио слободно п без наде да ћу стићи. Био сам прилична ништарија, нема шта. Говорити о томе како више за вас нема наде, нема бољег доказа о вашој ништавности.

Али ни то није било довољно да ме сасвим баци на кољена, да ме смрви, рекао сам, када сам читао оне редове на сићушним листићима које сам бацио, а затим их опет понекад налазио на начин сасвим чудан и тајанствен, да би их опет изгубио на неком Бубришту гаје их више нећу. моћи наћи. Тако ће бар. остати заувјек сакривено колико сам патио и колико ми је још остало да пропатим. Боже мој, помислите само на хладноћу, на оштре јутарње мразеве, на ледене вечерње магле, а мој капут, односно капут покојног мужа оне несретнице Агнезе В., тај капут, који сам посредством њезине мени неразумљиве доброте примио. на дар, остао је у предсобљу, на тамној вјешалици .од ораховине у кући коју сам напустио да бих отишао Олафу А. кога нисам нашао. Зашто се онда чудити што сам напустио потрагу. за Олафом А. која је тако и тако била узалудна, и опет пожурио према Агнези В. да бих узео тај капут, који је био мој исто онолико колико је некада био капут њезиног покојног мужа. И пожурио се, нема шта, јер се могло догодити да се смрзнем много прије него што“ обавим онај жалосни посао који сам имао обавити у. Амстердаму, а који ми је, дође ли нитко осим мене до таквог закључка, непрекидно измицао. Али, ја -сам, ако ми се то касније буде могло повјеровати, не-. прекидно био на најбољем путу да ријешим ту ствар, и колико се зна, да ми то рјешење донесе коначно олакшање; И

ИАУСТРОВАО ХАЛИЛ ТИКВЕША

капут је бно значајан. Јер, ако се'смрзнем, тада више нећу имати никакве прилике да ишта рјешим, чак.ни да једном, у далекој будућности, кажем, како ми није успјело да обавим оно што сам наумио, и не само -наумио, већ и био дужан, тако рећи, обавезан. Е

Рекох једном, нећу причати о радости коју сам осјетно када сам угледао Атнезу:В. на вратима њезине куће, нарочито о радости при погледу на капут који је још увијек висио у предсобљу, о радости, дакле, која је била голема, у сваком

случају, у то не треба сумњати, јер су јој предходиле при-

личне патње и муке. Ох, а зшто ли се тек могло рећи о оном изузетном тренутку, када сам након толиких скитарања доспио на мјесто за које сам толико пута мислио да је изгубљено и које је постало мој једини циљг И одједном сам био тамо, то је тако проста: чињеница. Али како ћу: касније,

када ме ухвате, када будем прикљештен нечим строгим:и |

суровим што мора да ме очекује негдје, како ћу објаснити то што сам отишао Од Атнезе. В.,.а рекао сам можда да ћу остати тамо, да се више нећу мицати од ње, да нема Олафа А., и да та више не треба тражити, и да-су моје обавезе према њему изгубиле сваку вриједност, Рекао, наравно. Али виђен сам да одлазим из куће Атпезе В., овога пута мање, јадан, с капутом на раменима, капутом од; девине длаке, ако се нисам варао у процјени. А прије тога је.-изгледало да. сам ријешен да останем тамо. Чудно. Значи, ја сам тамо ишао самс збо: капута, како бих се. осигурао, како..бих могао вјеровати да ћу стићи да обавим онај жалосни посао о коме

сам товорио. Какав то нови и жалосни посао, који ме огје-.

ка

рлам

ПРИЧА __ БН

рује из једне топле куће, оне куће коју сам толико тражио и једва је нашао. Затим, рекох, лако сам је нашао и изненада, зацијело само зато што сам желео да се домогнем капута. Тада је било лако. Да сам којим случајем имао у виду нето значајније вјерујем да бих остао на ономе на чему сам увијек био када се радило о тражењу куће Агнезг 8., ситуација истовјетна са онима када сам тражио кућу Олафа А,

· што ми такођер није никада полазило за руком. Јер је Олаф

А; био мој врховни господар, а Агнеза В. само случајна доборочинитељка, тако сам њу Аакше пропалазио, а и то, у-

· осталом, као што ће се установити, само једном, да бих узео капут, који сам можда могао испросити у било којој

кући, можда и бољи, што је била јадна и невјероватна претпоставка, која ускоро неће имати никакве вриједности. Јер, рекао сам на једном мјесту да сам се домогао заиста изванредног капута, који ми је био потребан на мом путовању, тумбању које ће услиједити опет и за које сам бно спреман, тако добро обучен у капут од девине длаке, сигуран у себе, Сез икаква разлога, коначно. Било би много боље, то ћу касније морати признати, на оном ужасном и неописивом мјесту, да сам био мање сигуран и да сам се одрекао капута и једноставно остао код Агнезе В., која ми је дала толико до-

"каза о својој доброти ин такођер доказа о томе да сам. јој

неопходан, обзиром на њезину неспособност да се креће и да се сама брине о себи. Можда сам заиста могао, да није било

"оне заповијести, омог налога, који сам имао кад тад изврши-

ти, остати код Агнезе В. и њезине мачке, исказивати. им с времена на вријеме приличну пажњу, доносити млијеко, од носити Ђубре, прати подове. Да, да ми није, као што је једном речено на језику збрканом и неразумљивот, наложено да се. вратим некако Олафу А. упркос ужасних немогупности да то учиним, можда тек због њих, изазван од стране не. могућности, од слутње неостварљивости онога што треба о. стварити под сваку цијену. А знадете ли што је заправо било у питањуг Ништа изузетно. Повратак моме господару, кога сам једног дана, једне вечери, једне ноћи напустио, уз обећање да ћу се вратити. И колико је ужасног времена протшло одкада настојим да му се вратим, чега сам се све одрицао, колико патио само, ако ми је вјеровати, нисам рекао ипак, непрекидно патио, већ патио с времена на вријеме, то се могло узети као истинито. Тко не пати понекад, у неким часовима, чак ако и није обдарен нарочитом способношћу да пати. Ах, каква обдареност. То вам је просто као глад, страх, хладноћа, изнуреност, неизвјесност која вас мучи, питања: којима не -дајсте одговоре. · 4 Хоћу ли стићи» Питање које ми је задавало патњу, нема шта. И јесам ли у праву када тврдим да је онај коме идем најважнији у читавом овом збрканом свијету, такорећи једини у чијим су се рукама налазили трагови мога посто. јања у Амстердаму. Докази, не трагови, докази који ће ми бнти неопходни када једном будем говорио о „Амстердаму, што ђе ме учинити човјеком. И није се,могло вјеровати да бих то могао постићи без њега, тако сам био приморан да

"идем к њему. И да бих си олакшао тај ход и да бих умањио

његову сасвим чудновату наказност, нисам ли стално тврдио да сам на добром путу и да више никако не могу залутати, Јер, и сувише сам често залутао. Једном се догоди да не заАутате, то је могуће. МИ долазило ми је да плачем од радости када сам мислио да је настулио тај моменат, шта да кажем

'о томе како сам тек плакао када сам увидео да сам опет 34

лутао. Ох, и не само залутао. Одједном сам опет био приморан да кажем да тога. Олафа А., џопће нема и да ја уопће не идем к њему, како бих оправдао нову и необјашњиву своју залуталост, која ме чинила мање човјеком него што сам био прије, на почетку о коме се такођер још увијек не може добро просудити, хтио сам рећи, у погледу ваљаности једног почетка, једне замисли осуђене на пропаст, упркос томе што сам знао да пропасти не може бити. То јест, говорио сам себи те ријечи, сматрајући да су оне утјешне. Колико горке утјехе. Нисам још: увијек сигуран да нећу стићи Олафу А. иако сам рекао да је његово постојање све неизвјесније. Његова жеља да ме види, да ме прими, да му опет будем слуга, није ли она, услијед дугог времена сасвим ишчезла из његова срца. Јест, зацијело јест. Али то ме неће спасти да се још који пут набем у лавиринту који води к њему, у мрачним ходницима, у дубоким јамама, нако сам се одједном нашао у пустом пољу, и што је још горе, без капута на раменима, Изгубио сам та. А пусто поље, оно вам не даје илузију да ћете стићи тамо камо сте пошли. Не одмах. Али зар то неће доћи касније, на неки посебан начин, и не само илу-

"зија, као што се изражаваху неке недовољно упућене особе.

Не илузија, већ откровење, ако нигдје другдје, а оно барем у пустом пољу, то је тако прикладно мјесто. Оно ми има о. могућити да порекнем сумње које сам стекао у погледу личности Олафа А. и у погледу своје сопствене личности, која се током времена некако искрзала, као стари папџири, можда се то може звати изанђалошћу. У сваком случају, како било да било, напао сам се у пустом пољу. Звао сам га на стамбе магле. И говорио сам, очекујем да опет отпочнем своју трку, бјесомучније нето икада, ако ми буде могуће.

Или да останем у том пољу, претварајући се да сам одувијек управо на то само и мислио. У кући, дашчари, коју ћу пронаћи и која ће ми добро послужити. Можда одлучан да ту и умрем, једног дана, када већ нисам умро на неком другом мјесту. Можда одлучан да ту подигнем кућу исто. вјетну са Олафовом,.у којој бих такођер држао једног слугу, као што је он држао мене у својој кући. Једног пса, хрта,

„Сс"округлим голим трбухом, пса, кога бих у вечерњим часо-

вима одводио у поље, и дозивао та. А тамо стићи, наравно, до тог здања које за сада не представља никакву нарочиту кулу, које је само обична и напуштена дашчара, мислим да је добра стазица коју сам пронашао, кривудава, запуштена. Нисам рекао наравно, да ми успут нису падале на памети овакве мисли, како ћу се тим истим путељком враћати опет у Амстердам, у Град, стварно, тко зна због чега2 А да ћу се враћати, то је било извјесно. Када је то почело, како је: почело2 Хоћу ли рећи да сам чуо глас, заповијест некакву за коју је некада утврђено да је изгубила своју важност Глас. Нема шта, опет један глас, као и увијек. Али не може се сазнати јесам ди се упутио, и ако сам се упутио, јесам ли имао довољно снате да стигнем.

(Одломак из књиге. „Амстердам")

УПЛАТОМ 30 НОВИХ ДИНАРА (ЗА ИНО. | СТРАНСТВО ДВОСТРУКО) НА ЖИРОРА· ЧУН „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ 608-1.208.1 НАЈСИГУРНИЈЕ ОБЕЗБЕБУЈЕТЕ РЕДО.

____ВАН_ПРИЈЕМ ЛИСТА.