Књижевне новине
ОЉА ИВАЊИЦКИ: ВЛАДА УРОШЕВИЋ
Јужна звезда
· Каде е тој крај тоа име што го барам
таа слика од детството тој 5ид сиот
6 изнашаран таа следа таа сенка таа звезда тој град што никаде го нема таа песна Алдебаран
Каде ег тој сон пред сонувањето баран.
тој пат тој знак со својата смисла скаран тоа море тоа лето тба небо
тад билка што се криве среде пепел
таа песна Алдербаран
Каде е тој глас многу доцна што е разбран тој оган тој старец ни до крајот разочаран таа лузна од рагање што е на нас
таа боја таа љубов таа слика
таа песна Алдебаран
Каде в тој патник што насекаде ге стран
корен тој бран што почнува пак од оран
"таа река тој патоказ таа шума. таа птица таа стара | "три: вистина триж измамна Алдебаран
САН СНА
КАО ОНАЈ ГАВРАН што по васцел ноћ кљује у сан и наткриљује судбину Едгара Алана Поа, као црне крпице смисла које се вијоре изнад ни на небу ни на земљи чар“ дака Васка Попе, тако и путовање Владе Урошевића из предела које уоквирују косту-
и тломазних и сумрачних машина у 3емА аса ве ета, испод
љу Алдебаран почиње У сенци А Јужне звезде, осмишљене морем а осветље не Невиђелицом.
_ Том путовању, Јер — нигде пута! | "_ Требало би оно Средоземље, са топографијом Од неразумљивих МАЛИ ен сејаних свуда: на небу, на земљи с ваздуху, у пејзаже изокренуте на деђа пр
којих се сулудо ковитлају топли слани ветро-
ви сваког тренутка мењајући географију. и мешаности сна, вида и јаве, а остваљају. за собом пустош, која светли и омамно Ме ше на труло јужно воће, требало би У Средоземље улазити са. сваке стране света и на безброј врата ОдЈедНОМ.
На далеком северу земље Алдебаран, на самој граници Невиђелице,, круни се Јоде ; давни зид, иза зида Је сакривен у, измаг 5
ци времена „трад кога нигде нема о с.
витке куполе расплињују У боју неба и он
да с њом стапају у слику из детињства; са.
запада, као на мртвој стражи, џе и пр.
· мукло одјекује глас оног старца, Боји свој ЈЕ сенком замрежава простор и, по з ои МЕ
,
ј азмешта по њему неутешне наде, Р војим смислом"; ис-
одреда све „у свађи са с А
точне пролазе затвара ожиљак, ува „злу
" ности и неутољиво жедне смрти · А
рађања које је на, нама"; 4016 на Јути. |
обрнутој перспективи, преке се
са извором у „срцу пепела · лав Тако онај старац неким. црним кључеви
ма откључава и закључава небројена „рат одвезоје нам "спутане руке а очи ве _ крпама сна „који је пре сањања тр и баца под ноге корене туђег смисла и Пра па. нас" таласом“ „који позитре опет Од
са". А њему све 8 прелеће птица траги
извесно је, краја. нема.
чне извесности,о безна-
· Ђелицом.
реме, с рамена на раме, .
Јужна звезда
Где је тај крај то име које тражим
вв слика из детињства Твј зид сав вивран теј траг та сенка та звезда
тај град кога нигде нема
та земља Алдебаран
Где је тај сан пре сањења трвжех
тај пут тај знек својим смислом варан то море то лето то несо
те билкв сакривена сред пепела
та песма Алдебарав
Где је теј глас схваћен превише #8080
ва важтра тај старвц ни до краја разочаран твј ожиљак од рађења који је на нама
та боја та љубав та слика
ва жена Алдесвран
где је тај путник који је свуда стран тај корен 78: талас који почиње опет од таласа
та река #2) путоказ 8 ума
трипут истина трипу- атреварна Алдесаран
Њу путовања с том звездом као путоказом, и сваким прелетом, по ко зна који пут, обележава неприкосновене границе те опустошене и сурово скучене слободе, која је „трипут истина" и „трипут преварна".
Све је то ткање неке а магије која, озарена Невиђелицом, објашњава. унутрашњи распоред и вертикалну архитектуру сен-
У ВИШЕ ПРАВАЦА РАСПРСНУТИ ЗВУК
КАД ЈЕ РЕЧ о једном делу, макар и о јелној песми, не можемо говорити некаквим уопштеним или езоповским језиком, језиком који се најчешће и против наше воље прео-
ки на мртвој природи са старцем и његовим креће у олињалу фразу, па та фраза — са неразумљивим знацима. Сенке се већ пре своје стране — постаје сврхом себе, сама ливају преко мора, и преко зида, и преко себи циљ; — интересујући нас у тоталитету,
слике из детињства, и преко љубави. Саткане од безброј других сенки, затварају сваки капак сопственог смисла,
Свака координата ове песме је песма по себи. Сваки знак на њеним раскршћима по загонетка. Оне се најпосле слегну у Једну, неодгонетљиву заувек. ;
На њеном почетку м на крају. Она је ње на суштина. И смисао. М траг. И звезда.
Тог краја нема. Име је избледело на том зиду. Трагови су завејани. Сан још траје, али као сенка другог, давног сна. Биљка расте из погрешног семена. Ожиљак изгрева,
место сунца. Корен се упиње да буде талас. алас све поузданије тврдне у камен. Путоказ завејава песак. Град је, одавно већ, један други град. Насред мора листа шума. Из шуме се уздиже птица. Птица лети У пе. сму. Џесма се пресељава у слику из детињ ства. Боју љубави заклања крило смрти.
Онај нам старац, опет, шаље неразумљиве знаке и говори нешто гласом који смо ра зумели „сувише касно".
Не, том путовању краја нема. Јее нигде пута!
Као онај гавран што по васцелу ноћ кљује у сан и закриљује судбину Едгара Алана Поа, као црне крпице смисла које се вијоре изнад ни на небу ни на земљи чардака Васка Попе, тако и путовање Владе Урошевића из предела које уоквирују костури гломазних и сумрачних машина у земљи Алдебаран почиње у сенци лета, испод Јужне звезде, осмишљене морем а осветљене Неви-
ми делу понајпре морамо „да поставимо диференцијалну дијагнозу“ (3. Шкреб), а то је отприлике оно исто што и схватање његове онтолошке с е подигнуто на ниво разлика и вредности критичкота суда. Мвек се према једном делу, дакле, мора имати један или више, али један или више конкретних односа, јер нам само такав однос обезбеђује његову диференцијалну дијагнозу. Ако је реч о Мрошевићевој песми „Јужна звезда“, вишезначност једног таквог става потврђује горње правило између осталог и својим философским аперципирањем симбода Алдебаран, као једног знака међу знаковима који је У овој песми не само философски него и психолошки, семантички и стилски поентиран, као једна њена уједно издвојена, врло истакнута, дакле самостална, и субординирајућа. етзистенцијална вредност 511 Бепег5 (унутар песничке _ творевине као једне такође зш сепел5 творевине!). На први поглед једноставна, глатка, питка, структура ове песме може да опчини пог лед и слух, и одврати пажњу на небитно у оној колико прозрачној простосрдачности и наивитету, толико „звуколикој, акустичној пенутпавости речи, које као да надиру из некаквог, ту одмах до нас, скривеног бубња. торског кладенца. Сва је немирна, фалуидна, неухватљива и у ствари необично сложено, истовремено талентовано и зналачки вешто структуирана њена тешко приступачна поента, или бар оно што је блиско томе појму, а у теорији песништва егзистира као један од скривених израза тајновитости и лепоте песме као такве. „јужна звезда“ је једна ОД оних комплетно лепих по комплетно успе лих песама, које су као млаз воде или млаз
Кад тод изтреје, најсјајнија је, и са неба и са земље, одавде, са Севера.
Гојко Ј ањушевић
крви; јер шикну у тренутку, у једном специфичном тренутку посебног расположења, или се пут до њене интегралне лепоте, до њене коначне тајне и савршености, уздиже и спушта, спушта и уздиже, и тако данима и данима, и преко многих других сличних расположења, да се на крају те своје јединствене стваралачке серпентине обре поново у пес нику, сада већ коначно, као један у више праваца распренути звук.
А што је то тако треба захвалити њеној у основи метафоричкој структури: као „Небиднина“ или „Грозомор“ Аце Шопова, као „Везиља Блажета Конеског, на пример, тако је и ова песма Владе "Урошевића Од дна до врха здање једне изнијансиране, живахне и неспокојне метафоре; — она. је својом читавошћу, организацијом својих знакова, својим устрепталим организмом, једна метафора детињства и „љубави, сна и сећања, снатрења, бдења и неспокоја. Не могуће ју је свести само на једно значење и само томе значењу дати примат У илпем естетском доживљају; и у томе је ње на вредност, а унутар те вредности њен осебујни шарм. Разливена у нашим чулима, она ончас подсети на распусност женске плоти на платнима старих мајстора, а час је џуозбиљени пејзаж једног доба у коме се сустичу сва друга доба, али је од свих њих најмагловитије оно које претходи свему 00 талом, иако под јужном звездом његов лик привидно противуречи утиску који имамо. Њена је симболика — симболика неухватљивог сјаја једне, облацима времена уљушкиване, звезде, али она никако да за. спи и никако да заборави да се песницима осмехне уврх свода њихових искричавих бдења, нестварна и преварна, а истинита као сам живот чијем смислу (и) она одређује правац.
Миодраг Друговац МОЈА НЕНАПИСАНА ПЕСМА
ПЕСМА „Јужна звезда" ме много подсећа на неке недоживљене ствари које сам тако страшно желела и очекивала од живота У својој најранијој младости. У њој се види све оно што нисмо могли да постигнемо, или све оно што нас је на нашем животном путу мимоишло или поред чега смо прошли неми, као поред непознатих ствари.
Оно што је, по мом скромном мишљењу, нужно да свака песма има, јесте везивно тки во унутар песме које гради пут од песника до његових читалаца. То „везивно ткиво", у овој песми. налазим у речи „Алдебаран". Све је Алдебаран. И море и земља и небо и звезда и пепео и талас и шума и птица им човек изгубљен. Све је Алдебаран. Алдебаран је простор који не постоји, али који је нужан да постоји и у који човек мора да верује, да не би изгубио веру у оно што је лепо а што је остало недоживљено. После ове песме се осећам мање усамљеном, јер схватам да нису само мени познати простори Алдебарана. Зато сам стихове из ове песме доживела као своје стихове, а целу песму као своју ненаписану песму.
Мирјана Чухожић виш. мед. лаборант
ПРОДУЖЕТАК ПЕСМЕ
ПОЧЕТАК ПЕСМЕ, њена. прва два стиха, стајала су записана у једној мојој свесци дуго, тодинама. То је био као наговештај неке давне, заборављене мелодије, позив за њено тражење. Али, продужетка није било.
Затим је дошло једно летовање; откриће мора, одушевљење летом, препуштање јел ном новом, другачијем, слободнијем животу приближеном нагло сопственом телу и сунцу.
То је било лето 1960. Тања и ја смо становали у једној кући на Пилама. Дубровник је био жут као презрело грожђе. На Гундулићевој пољани куповали смо смокве од Конављанки и прали их после на градским чесма“ ма. Чиопе, те сулуде птице, дизале су по ваздан пиштаву панику над неким невиђеним догађајима. На. заласку сунца Страдун је био блештав и углачан као старе слике премазане лаком.
Отишли смо на Мљет, мада су нам У Дубровнику саветовали да не идемо. На острву није било воде: по цео дан смо пили вино а. увече једн ракове које је газда и поред, забране кришом ловио. Бенедиктински само. стан још није био претворен у хотел и њетовим ходницима су претрчавали туштери. Купали смо се у неким сеновитим заливима, Над нама су се надвијале тешке, запарне шуме. Један сулуди старац нас је убеђивао ла се излечио од њиховог густог, смоластог мириса. Струје такође није било: при светло сти свеће читали смо увече старе поморске романе Стивенсона.
На Хвару је све мирисало на неко ситно, сасушено биље којим су била прекривена цела брда. Мирис је подсећао на детињство, на препечени шећер и на још нешто, ван домашаја сећања. Једним старим аутобусом возили смо се по још старијим путевима У унутрашњост острва, Села су у подневној тишини лежала као успавана. Пили смо црно вино у крчмама крај пута и посећивали старе цркве. Море је било плаво до отуж“ ности.
Пред крај лета нашли смо се у Ровињу. Брод је стигао касно ноћу и ми смо куцали на врата непознатих кућа тражећи стан. Мјутру се наједном наоблачило. Почела је киша. То још није био крај лета, али наговештај! је био веома видљив.
И једног од тих дана када због кише ни смо могли да одемо на плажу, седећи у соби написао сам дуго тражени продужетак песме, коју сам после неколико месепи назвао „Јужна звезда“.
Влада Урошевић