Књижевне новине
1
ФЕСТИВАЛИ
ОД НЕУКОСТИ _ ДО АВАНГАРДЕ
Шести позортшни сусрети „Јоаким Вујић“ одржани -
у част 135-годишњице српског позоришта
ШЕСТИ сусрети професионалних позоришта Србије, који носе име родоначелника српске позоришне
етности Јоакима Вујића и који се сваке године одржавају У
АРУГОМ (овога пута одржани су у Лесковцу у част 135-тодишњице Књажеско-сербског
театра), су у знаку виооког или бар задовољавајућег професионализма, омелих и инвен“ тивних огледања на тешким авантардним текстовима, али и местимично · забрињавајућег и (углавном због незавидних _финансијских прилика) недужног дилетантизма. Домаћин сусрета, лесковачко Народно позориште, приказало је драму „Вожд“ Ивана Студена, познатију по награди коју јој је на свом конкурсу доделило беотрадско Народно позориште, него по премијери изведеној касније на сцени тог истог позоришта. Разлози због којих ова драма ни на својој праизведби није оправдала високу награду, исти су и у овом,
· лесковачком случају, а сипурно ће
пратити и све њене будуће инсценације. „Вожд“ је исувише уопштен и квазифилософичан, а његове истине о власти и превласти, о слободи и ропству, виђене су и чувене већ безброј пута — у знатно занимљивијем и литерарнијем контексту. Управо због те његове мане, као и због одсуства драматуршког система, редитељ Васја Станковић био је приморан да прави спектакл који би бар својим светлосним ефектима, статистима и костимском раскоши мотао да задржи пажњу гледалишта. Он је у томе успео, пооширивши „Вождове“ сценске могућности и не одузевши му ништа од местимичних, уистину поетских узле» та. Значајан је Станковићев удео и као протагонисте, јер се у улози кнеза Милоша, робустном и сочном ипром ставио чак нешто ис пред самог вожда Карађорђа кота је Љубомир Ковачевић (као тост) тумачио рутински сигурно, али и прилично бескрвно.
Много више правот позоришног штимунга донели су Зајечарци и то с једном стереотипном, а: ли зато узбудљивом | „криминалком". То је истовремено био и први аусрет наше публике с драмом „Пут кроз шуму" младих енглеских аутора Роналда Милара и Најџела Балчина. Писана коректно, ова драма досеже и до извеаног хируршког захвата у психологију данашњег енглеског човека и његових породичних драма. М вовма модерном декору Крстомира Миловановића, глумачки ве“ теран а сада и редитељ Милан Поповић водио је ову „ипру утроје" сигурним потезом, можда мало успорено и аритмично, али никад без правог професионалног знања и вештине. У томе су му свесрдно помагали Ина Поповић, Милан Свилар и нарочито млади Ненад Цитановић.
Мвек радо гледану „Подвалу" Милована Глиштића извело је Народно позориште из Пирота — нај мањи професионални театар у зем љи, који једва саставља крај с крајем. Стога његови напори нису ни отишли даље од љупкости и аматерске понесености, која је ипак успела да разгали и развеседи. Заслуга за то свакако припада редитељу Милутину Јаснићу, некада тлумачком прваку, а сада вредном позоришном педатогу.
· Познату и много пе авангардну драму „Чекајући Годоа" Самјуела Бекета готово бравуроз но играли су албански глумци Покрајинског народног позоришта из Приштине. У њиховој представи све компоненте позоришне итре спојиле ду се у плодотворно сценско јединство. Философски проблематичну, али драматуршки и литерарно већ класичну Бекетову идеју о безизлазности и ништавилу, они су протумачили тако да су универзалним , језиком непатворене уметности савладали језичку баријеру која их је делила од гледалишта. Миснона, узбудљива и домишљата у мизансцену и
· карактеризацији ликова, ова пред
става равна је најбољим инсцена“ цијама „Годоа“ код нас. Иза њене надахнуте мајсторије стајала је како режија младог редитеља Љубе Милошевића тако и сензибилна и префињена игра изузетно даровитих глумаца: Шани Палааке, Адема Микуловција, Ахмеда Спахије, Дидрана Тахирија и Селима Рамаданија,
Утисак о овом симпатичном по зоришту са Косова унеколико је покварила његова српска драма, која ни изблиза није поновила свој прошлогодишњи успех с По "повићевим „Развојним путем Боре Шнајдера". Овога пута, „Дуго путовање у ноћ" Јуџина. 0' Нила било. је претешки задатак за њен пенадахнут и неџипран. ансамбла
који, осим великог труда и поје диних светлих пасажа није смо“ гао снате за један целовитији и креативнији _ доживљај. Својом снажном појавом импоновао је једино Стојан Стојиљковић, док је протагонист Марко Мар
био једва коректан. М ову пред: ставу поставио је Љуба Милошевић, али се имао утисак да то није онај исти редитељ који је бриљирао „Годоом";
Народно позориште из Титовог Мжица дало је неодољиво и разитрано тумачење „Крмећег каса" Александра Поповића. Ужича ни су ову апстрактну фарсу чак и надиграли у готово овим елемен-
тима сценске итре, у чему им је
најпоузданији ослонац била ма штовита режија Душка Родића, пуна досетки и духа. Лидија Булајић, Михаило Форо и Будимир Пешић представљали су виспрен глумачки трио који се у безбројвим ' трансформацијама _ осећао као једно тело и једна душа. На» дреалистичка сценопрафија Велизара Србљановића одговарала је пшчашеној драматургији Поповићевог комада.
Попут Лесковчана, и Нишлије ду се прихватиле незахвалног посла, играјући комад с темом из српске националне историје: „Кра љевић Марко" Борислава Михај“ ловића—Михиза, најслабију драму коју је овај писац, познатији по овојим књижевним критикама, досад написао. За разлику од Леоковчана који су извели бар пристојан ораторијум, Нишлије су својим _ реалистичким и млаким препричавањем легенде о српском јунаку потиуно разочарали. Није много помогла ни коректна ре жија Рајка Радојковића, ни исто таква ипра Симе Крстовића, од: личног младог глумца кога памтимо у бољим креацијама. Часне изузетке представљали су костими Биљане Крстић и Ивана Вучковића. Најозбиљнији покушај проди“ рања у саму суштину – сценског медијума учинило је Народно позориште „Јоаким Вујић“ из Кра
ЈОАКИМ ВУЈИ: ТРАЖИ СЕ НОВИ ПОЗОРИШНИ ИЗРАЗ '
пујевца. Поштујући оптимистички. и борбени патос „Малотрађана", прве драме Максима Горког, ре дитељ Петар Говедаровић је њеној комплексној карактеролотији приступио с гледишта данашњег човека и времена и с мање или више успеха извлачио из ње најдраматичније и најактуелније нити, градећи снажну фреску учмалости и малограђанске мимикри: је. Чистом, спонтаном и простудираном _итром _импоновали су: Душица Митровић, Никола Јурин, Мајда Гориншек, Миодрат Марић, Љиљана _ Говедаровић и Немања Северински, Е Последње вечери. овогодишњег Вујићевог позорја Народно позориште из Шапца Па је сатиричну комедију „Три пара хознтрегера" Вране Црнчевића. Био је то још: један случај „надигравања" писца, јер Шрнчевићева сатира, и поред несумњиво духовитих и врцавих алузија и жаока, на сцени вуче у наративност. У лепртшавом декору Владислава Лалицког, редитељ ки успео је да у врло живом ми:
зансцену до максимума“ разигра
протагонисте — Загорку Исаковић, Цанета Фирауновића, Миодрата Јуришића и Ранка Тришића.
Милан Николић
Александар. Гловаш
" трозних канџи
КУЛТУРА _ У СВЕТУ
Ка ћутању, нашем заједничком матерњем језику =
НИЈЕ никакво чудо што слуша. оницу ·од хиљаду душа спопада свраб правог интелектуалног нестрпљења: очекује се, наиме, да за пулт сваког часа ступи професор Ихаб Хасан, човек иза чијег имена (ни ту, у Мидлтауну, ни у било ком другом универзитетском граду у САД) не треба. став љати запету. Објављено је да ће се одржати предавање ду књижећвности ћутања. Хасан се коначно пење на подијум, где (патент-ексерчићем
хартије. После те кратке пантомиме, он без речи одлази.
Минут касније на подијуму се појављује неки непознати мушка рац, који ту хартију скида и, пред публиком, спаљује. Затим и сам напушта дворану.
Предавање је завршено.
Да није посреди тако озбиљан и угледан тумач авангардне (и најавангардније) прозе као што је Ихаб Хасан, оваква ујдурма вероватно не би могла проћи. Сре ћом, свет поштује писца „Радикалне безазлености", и склон је да му прогледа кроз прсте, Напослетку, ко би се баш смео опкладити да та неслана шала бив шег каирског електротехничког инжењера, доиста, не садржи хранљиве соли каквог зенбудистичког коана2
„Бутање је матерњи језик свих нас“, каже он знатно дојцније, док седимо уз чашу џина и тоника у Осамљеној Кујунџиј ској крчми која својом атмо сфером па и сценографијом живо подсећа на Далијев Кишни такси. „Тим заборављеним је-
зиком ћемо кадтад опет морати да проговоримо. Бар тако тврде пророци. Коначно савршенства ће се временски подударити са смрћу речи. Са смрћу логоса." Ако ма и малчице подозревам, треба само да приупитам за ми шљење неког од тих видовњака — А. Х. Лоренса, Тејара де Шар
дена, Нормана 0. Брауна или Мар.
шала Маклуана, па ћу одмах уви дети да трешим.
(У својој „Апокалипси", Лоренс ставља крст преко логоса. Он без увијања каже: „О, љупка зелена аждајо новога дана, дана који још није освануо, дођи и (својим додирајм ослободи нас 6 старог – логоса, оног што заудара на зло!“ Дофби ћутке и ништа не казуј. Дођи и дојдарни _ нас..." ћутање је ту услов откровења, визија беле ко цке светлости. Додир код Лорен са искупљује језик, док месо и крв искупљују реч. Оно шта је (изговорено или написано значи (издвајање, отуђење, одстојање, Мук је, према томе, чин 2апока-
Посебну врсту ћутања обећава.
Шарденов „Феномен човека,
где се такозвана космичка инво' дуција своди на ледени хук све-
мира ка чистој мисли, чистој свести. У тој тачки, коју Шарден назива омегом, језик више не мо ра да посредује, јер се духови узајамно прожимају на најбољи начин. Саобраћање је и потпуно и тренутно.
Трећи пророк, Браун, нуди У „телу. Љу » своју мистерију: језик доведен до крајности, до тлосолалије говора на неразумљи вим, непостојећим језицима. Пре
ма Брауну, шанса искупљења ле-
жи у могућности да реч опет по-
" стане неизражљива. То јест, да
се склупчамо на млакушном кри лу ћутања. 5 Маклуанојва порука је мање-ви ше позната. Гутенбергова ера је на заласку; галаксија штампане
ИЕ сада се бесповратно гаси. Можда лична судбина очекује; _и говорну реч. Електричној тех-
нологији, каже видовити Канађа нин у свом „Разумевању средста ва масовних комуникапија", речи нису ништа потребније него дигиталном рачунару — бројеви.
Електрицитет указује на пут про“
дужења самог процеса свести, у планетарним _ размерама, и без
КВИТЕВНЕНОВИНЕ Е
причвршћује на таблу чист, неисписан лист.
Следећи
икакве аи логичан корак. е не ђење језика, већ његово
у корист“ једне опште космичке свести.) а Е.
475 · је доста ћудљив", вели Хасан. „Сваки његов члан цр, пи надахнуће на изво
ру: Једина ствар У КОЈОЈ се не мњиво слажу јесте то пророш о датаунски професор оставља по страни ову четворицу да би се запитао може ли језик — то нај
потпуније, најдубље дојтигнуће човеково, тај вајар културе и обликовалац људског
мислимо само на његове прометејске дарове", каже он, „а рављамо да језик носи и пориве грабљивих звери. Ми на Хомера,
гилија, Дантеа и Шекспира, упр-
кос томе што се Хитлерова дрека прометнула У позив Армагедону. Језик је кадар да уједини народ и у бесу који ће довести да _ разједињења људског рода. Поврх свега, језик је конзервати ван; он бесконачно потхрањује све наше навике."
Језик и свест се међусобно упо шљавају у највећој могућој ме. ри. Дејством на једно делује се на друго. Можда је ћутање сред ство којим ће се изменити несрећ на људска свест. Али, какво ћу тање2
Хасан одговара анегдотом.
Џон' Кејп је изишао (на Харварду) из собе 'изоловане Од спољних звукова, и техничар га је запитао шта је чуо. Кејџ је ре као да су му до ушију стигла два различита шума, један дубљи и један виши, и одмах је оба описао. Први шум потиче од откуцаја вашег срџа, објаснид му је техничар, а други — од шкрипе ваших живаца. „Тишина није ни када сасвим лишена звука“, каже Хасан. „Она, није смрт, празнина, исконска. ноћ.. Она је, изнад свега, стање које.нам допушта, да чујемо откуцаје наших срца и шкрипу наших живаца. Срце је наше биће, живци — наша свест."
Мој домаћин вади из џепа књи ту коју ће ми. дати на поклон. „Литература ћутања". Изнад, наслова: његово сопствено име. „Са мо што је одштампана", осмехује се он, не без разлога. „Толика сила речи, у славу зашивених уста. Али, знајте да су и Хенри Милер и Ма Бекет, ти ода ни јарани ћутања, непресушна блебетала." у Е>
Најновије Хасаново дело саз. дано је у виду диптиха књижевних портрета ове двојице аванјгтардиста, чији стваралачки напојр открива један нови став књи жевности према самој. себи. Са, Ћутањем као својом метафором. Умре ли метафора, језичка ентро пија ће покуљати тама куд једино и може. У дубоки мук. Милер и Бекет су стављени у положај и тужилаца и главних сведо ка на том чудном процесу. Иакај различити, они својом побуном против језика у књижевности о сликавају (па и пародирају) топ љење речи у технократији, у вилајету где језик више не артикулишше неке од најкрупнијих обли ка акције, мисли и сензибили-
. тета.
Озбиљни шерет који је уместо предавања _истурио неисписфпи лист хартије, верује да ћемо у
"ћутању наћи простор за достојно
надживљење. „Нас 'свакодневно ломе звуци", вајка се он. „Ломе
нас сви ти лажни симболи које човек ствара и овековечује да би умакао од себе. Ухо нема очне капке; оно се не затвара пред буком. Затај нам је ћутање толико и потребно: за опстанак и сусрет. Оно је претпоставка стваралаштва,. Језик је постао наша нај дубља навика; његове категорије одређују наше вредности, управЉају нашим животима. Бутање разбија ту навику. Оно разједа обрасце. Његова синтакса је промена; његова дикција — слободан избор. ћутање обнавља потен цијале свести, и тако претходи повику: Еурека!"
Воја Чолановић.
ХАЈНРИХ БЕЛ
Антологија у част Хајнриха Бела
НЕМА ПРИМЕРА, бар у немачкој литератури, да се једном писцу, поводом његове педесетогај дишњице, посвећује антологија с не мање од 42 у том циљу писана прилога (Ја Басћеп В6П, Алаећјеп ипа Етел). Издавач и приређивач Марцел Рајх-Раниц ки каже да његова књига „не жели Бела, колико год да му А гујемо захвалност, ни да почас твује, ни да слави, а ни да хвали“, А та књига је ипак почаст коју је тај изванредни аутор за служио, почаст због које му је, кад је књигу добио у руке — твр де очевици — било непријатно. За ову антологију су прилоге да: ли писци, професори, критичари, новинари, лектори, па чак и јел на политичарка, Ова књига је сто га права ризница за проучавање овог великог савременог
ког писца. И то захваљујући при ређивачу који је бројне дивер. генције, супротности и противреч ности своје збирке поштовао и није их пригушивао;
Сви аутори су сагласни у то ме да је Белова ангажованост „ангажованост за мале људе", али не за малограђане који чезну за благостањем, који насељавају „наше земље", већ, пре све.
га, за оне „уплакане јунаке", чи-,
ја је битна карактеристика како каже Ленц, да пате, да су неспособни да забораве рат и фаши зам и да, као-одбачени, тихо про тестују лутајући крор свет оних који лако заборављају и прилагођавају се околностима.
О Белдвом католицизму пишу Аугштајн, Амери, Холтузен, Харпрехт; они су.сагласни да је он убеђени католик, али не и „католички писац". У Беловој литератури има много цркава, капелана, калуђерица, владика, свеш теника-отпадника, _ испајзедаоница, олтара, крстова, литургијских књига и молитвеника, анђела и љиљана. Алп, опште је мишљење, да је такав аутор, који упада у „религиозни импресионитам“, ипак немилосрдан критичар државајгворног католичанства, прилагођене пркве, католич ке средине и да је, у ствари, архаичноконзервативни побуњеник, побуњеник у име прастарих хри шћанских идеала.
Белов међународни успех има низ узрока који су писци заступ љени у овој антологији различи то тумачили. Чех Голдаштикер. и Швеђанин Корлен виде у Белу писца који као нико други приказује праву Немачку после дру гог светског рата. Прос мисли да се Белов велики успех у комунистичким земљама објашњава тиме што он „дели бриге оних који остају доле, а не оних који имају власт, ма како она била стечена". Ернст Фишер претпоставља да Белова популарност потиче отуда што он никад није правио концесије, а то подвлачи м Адорно, који цени моралну страну Беловог дела, говорећи: „Остао је усамљен у ојдбрамбеном ставу, мада је изгледао преДдестиниран за службеног писца". Карл Амери види разлог његовог огромног успеха у томе што Белова особита љубав за мале људе каткад добија црте бајке и ле тенде. А Курт Хохоф, у свом коментару уз приповетку „Долина громогласних _ копита", _ тврди: „Конвенције и табуи, који су раније изнуђивали солидаран став, не одржавају се више. Пустош влада срцима овога света. Белов огроман успех код широке публике на Истоку и на ЗЕлаку (резултат је истинитости његове
' слике а) човеку, а она одражава
унутрашње право: побећи из овог поретка, одрећи га се и рећи му
Овој антологији се, међутим, може замерити да је једнострана, јер у њој нема прилога од аутора испод тридесет година, ни Од наставника који по шкодама интерпретирају Бела, а ни совјетских писаца и критичара, ма да је Бел у Совјетском Савезу имао највеће иностране успехе.
Александар Б. Поповић
немач- |