Књижевне новине

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ а

Дневник о изложбама | Априлска хроника

МИОДРАГ ЈОВАНОВИЋ (Галерија Колар. чевог народног универзитета). Млад, несумњиво даровит. У цртежу снажан и темпераментан, на тренутке необуздан у експресионистичком заносу. Надовезује се. на пртачку линију започету са Дадом БуриРе и Урогем Тошковићем, закључену са, | Владом Величковићем. У колажу нешто

смиренији, организованији, контрастнији. Како „би изгледао тај свет нахрањен> пуном, сочном бојом» Са мадом пе губити и стршљење.

ЈАНКО МИХАИЛОВИЋ (Галерија при: мењених уметности). Академски сликар. "керамичар. Такве уметнике обично зову „примењашима". Излаже мале декоратив| не слике из циклуса „Акорди у боји 2". Ра. | звијено колористичко осећање, смисао за | хармонизовање модерног спектра боја. На

самој траници између чисто декоративног | им асоцијативног. Свеже ми непосредно, ен| теријерски применљиво (мурали, витраји). | АЛЕКСАНДАР ДЕДИЋ (Уметнички. па| виљон). Прва самостална. изложба слика.

Пример фантастичног сликарства у коме

је стварност далеко превазишла уметнико-

ву машту. „Живот на непознатој планети" дат схематично и суво, без визионарства.

Формално оскудно, са асоџијацијама ма

Милића Станковића, =

ЗОРАК ПЕТРОВИЋ (Салон Музеја са: временс уметности), Изложба пластичних

слаика-рељефа по скулптура. Метал, уље м | дак на лесониту, ливено п варено гвожђе. | Примарна пластична идеја израста из при.

роде коришћеног материјала н формира

кви су корени те потребе за полихромирањем металних скулштура, и то не само: код Зорана Петровића2

ИЗЛОЖБА ПРОФЕСОРА ШКОЛЕ ЗА

ИНДУСТРИЈСКО ОБЛИКОВАЊЕ (Галери| ја УЛУС). МИЛОШ ГВОЗДЕНОВИЋ све | озбиљније улази у проблеме тонског сли| кања. Визипја рсалистичка, гама сива, сутоња „атмосфера слутње. НИКОЛА МАСНИКОВИћ: пуризам који се задовољава декоративним ефектима. МИЛАН РАКИЋ: кондензоване асоцијативне темпере; по не. | чему тешко објашњивом _ подсећају на | „транспоноване фрагменте. фреско копија. лизам, без потребне поезије. БРАНИСЛАВ СУБОТИЋ: слике помало тешке и засиће| не; брижљиво неговање материје унутар | алузивног концепта.

МИЛИВОЈ ГРУЈИЋ — ЕЛИМ (Галерија Графички колектив). Превелико инсистирање на тежници (бакронис и бакропис-ак“ ватинта). Виртуозност занатског извође| ња надвладава и саму визију. Акценат са „шта" пребачен на „како". Мало више даха и спонтаности макар и по цени грешака. Оно што се стварно жели рећи, а же ли се рећи, остаје недоречено због начина | којим је казано. ;

ЈАНЕЗ ПИРНАТ И ФРАНЦЕ СЛАНА | (Галерија Дома ЈНА). Млади Џирнат је тако вешт аранжер својих скулнтура да их човек саме готово превиди,. Свака је у свом амбијенту, са белом пошљунчаном подлогом, одговарајућим постаментом, по. себним осветљењем. Природна лепота истарског или карарског камена долази дО пуног изражаја. У том камену открива. се и фрагментарни људски лик моделдован у духу далматинске традиције (Фране Крши. нић, Павао Џерић и др.. Што се другог излагача тиче, не бих знао за кога Францета Слану да се определим, Колико слика, толико и сликара. У том стилском обиЉу, ипак бих се најрађе одлучио за оне његове старе пејзаже пз Словеније и сељачке пилане.

ИВАНКА ЖИВКОВИЋ (Галерија Дома омладине). Промене, п то осетне, Оно што је било само наговештено сликама на Ок: тобарском салону, сада је добило у својој садржајној дубини. Животоносни букето. | лики конџентрати зрења и плодности, цветања и распрскавања, на неутралном фону простор-времена. Сната н нежност, сукобљене силе раста п распадања, преображаји стања, вера и неминовност, пролазност и трајање, све у једном жаришту егзистентног сагледавања. Остварена чистота, нарочито на већим платнима, указује на по. требу даљег формалног прочишћавања.

ХОАН МИРО (Музеј савремене уметности). „За мене, каже Миро, облик никада није апстрактан; он је увек знак нечега. он је увек човек, птица, или нешто друго. У томе и лежи проблем Мироове уметничке истине, у тој неодређености појма „не. што друго", нешто што јесте али не мора то да буде, ни за нас, ни за Мироа, Било

: јесте" је заједничко, убед-

шта било, оно „Ј за, , њиво и езгистентно у својој постској мета-

форичности, У недоречености откривених животних простора поетске збиље, У виртуозној лакоћи трафичког кодирања. игре слободног духа. Ма колико био дефинисан им потпун, Мироов свет је свима отворен као чаробни врт непресушне поетске име тинаџције, чије границе сами померамо по својој вољи и моћи, И не без чубђења. са знајемо да смо већ дуго у том врту, можда још од самога детињства, а нисмо знали да смо у њему моон у нама, Морадке смо да сачекамо Мироа, као што смо дочекали им Клеа, да нас отворених очију У њета уведе. у

Драгослав Ворђевић

| |

МИОДРАГ РИСТИЋ: неубедљиви инфанти- ,

_ ПРОКЛЕТСТВО

" уз Плешину режију Коктоове „ПАКЛЕНЕ МАШИНЕ“ у Југословенском драмском позоришту |

ЕДАИЦ данас! Кога он представља у овом свету: трагичну реалност беспомоћног појединца, човеково супртстављање судбини и свему оном што му угрожава живот, или узалудну чежњу за слободом Софокле још увек, саблажњава својом причом о Бдипу и делфеком пророчанству, по коме ће он убити свога оца и о-

'женити се својом мајком! Кокто у том

самооткривању о налази симболе нашег времена и, не одолевајући искушењу, 0кружује их песничким доживљајем. Њега „интересују емоције које се преплићу око тратичног чина, Шта храбри људско биће м где оно налази снагу на путу од таме до светлости када се на њеним ивицама налази опет тама2 Надахнуће тако добија форму. мисаоног процеса који повезује збивања на сцени са подсвесним у сваком од нас. Све мора бити проживљено и ништа не сме остати недокучиво, потиснуто и неразјашњено, јер само је човек простор у коме се може све спознати, па чак.и бесмисао свакодневне с1зистенције. Бранко Плеша је осетио да се пред њим надази комад у чијем језгру стоје две противречне и снажне сцене између Едипа и Сфинге, односно Едипа и Јокасте, уз један дивни интермецо у коме преко позорнице готово нестварно' пролази Госпођа из Тебе (Ирена Колесар у дискретно изнијансираној им упечатљивој интерпретацији) са својом децом. М тим фрагментима има поезије п лепоте коју актери спонтано осећају и игру претварају у говор сваком разумљив и знан, па опет некако чудно далек им хладан, пун видљивих страсти и застрашујућих слутњи. А редитељ је имао дужност да чудне токове драме усмери у правцу жељеног смисла и он је тон учинио.

Позорница је преплављена црнилом толико да око уопште није могло да реггује, а машти је било све дозвољено. (Спенографска решења Петра Пашића су ве што и ефектно реализована, а костими Биљане Драговић потпуно усклађени са данашњом модом). Сценски реализам се уза све то не задржава на спољним ознакама већ продире у осећања, поступке, мисли. Зато је редитељ учинио све како би гледалац био што пре гурнут у ту тмину: почетак представе је управо у знаку тог притиска — затлушујућа тривијалност телевизијских реклама у тледалишту, форсирани глас спикера који уводи у радњу м позив да се без устезања суочимо са

· светом над којим влада проклетство.

Неаутентичност и обмана су пролазне премисе „Паклене машине": у том црни„у тешко је распознати било шта људско, а сви осећамо да све што се збива припада човеку. Светлосни сноп увек и непогрешиво пада само на актере — јер ће сг и истина на крају поистоветити са њима самима. Неспокојство се увлачи у њих, али они иду даље, не осврћући се на предсказања злосрећне судбине. Редитељ их у томе прати, пажљиво разлаже

поједине поступке и своја запажања, ис товремено, синтентизује, како: би кључни призори апсорбовали стање у коме се налази сваки од њих појединачно. То су ком плетне пројекције личности, с тим што су оне скривене стране: живота нешто јаче осветљене него психолошки лако мо тивисане п логичне реакције. Свако иде до краја, па се трагедија испољава као несклад између личних хтења п стварних могућности. ; ·

Мада. је Сфинга, као симбол зла мо не среће, окружена мистеријом, у игри. Ралдмиле Андрић нема ничег неразумљивог. Пепхологија је потиснута како бисмо се суочили са хомплекснијом појавом: то је, истовремено, лик какав други виде, или какав би желели да виде, да упознамо веома осетљиво ми несрећно биће које је од своје прве појаве у домену смрти. Зато, у тим кратким интервалима, када се појављује у природном лику (сусрет са Тоспођом из Тебе ни Едипом) не само да рекапитулира џео свој живот. него та це-

лог прожима у тренутку. Блесак муње

који изнутра уништава жар ове младе жене у лику Радмиле Андрић остаће нам ауто у сећању.

Слично је им са Едипом; сцена у Јокастином кревету открива више пего што се и претпоставити може. Поједине кретње, оклевање, а затим љубавна предигра, препуни су мрачних и непријатних слутњи, али с тим што им се његово тело непрекидно отима и креће ка своме циљу. Ужитак је доминантан у свему, тако да се пред њим и разум осећа немоћним. Редитељ је помогао Едипу и Јокасти да. у том подавању мајке сину достигну ужасавајућу убедљивост. Бдип је у „Пакленој машини" лик који не носи само проклетство богова него и људи — па у аутентичној и импресивној шгри Мише Јанкетића добија неке битне димензије нашег времена. Истина с којом се он суочава није ништа друго до узалудност да се открије властита суштина и живот учини онаквим каквог га човек жели. То је омогућило Љиљани Крстић да као Јокаста са дистанце и извесне отуђености у УВОДним призорима пређе на непосредно доживљавање кроз саму акцију и тако стилски употпуни свој доживљај судбине. Посебно је трагичан тренутак када се у њој сусрећу истина и самообмана и учвршћује сазнање да је само у смрти спасење.

Све друго остало је у сенци ових призора. То се односи пре свега на безизражајне делове текста, извесне неразговетне асоцијације на диктатуру силе, некс светлосне ефекте и рутински коришћене елементе театра страве и ужаса. Утисак је овде искључиво везан за пројекцију унутарње стварности: Едипу, Јокасти и Сфинти било је предодређено на буду жртве, а они су се ипак свесно жртвовали! Њихова игра је тако добила велике димензије и учинила да „Паклена машина"

постане значајно остварење овог позори“

шног тренутка. Петар Волк

Радио Поезцја као музика за елушање

ТРЕЋИ ПРОГРАМ Радно-Београда емитовао (је 25. априла филозофски дијалог Маркиза де Сада „Разговор између свештеника и самртника", разговор а смрти која не мора да буде само биолошки завршетак него и опредељење. То опредељење се своди па осхушкивање унутрашњих човекових императива и једини је и прави пут м ослонац У тражењу сопствене слободе и слободе: оних који ту слободу негирају. Маркиз де Сад сматра да за спокојан и срећан живот на земљи није потребна илузија другог света, На тај начин он се оштро супротставља ортодокеном, жлерикалном схватању живота по смрти, и то чини на префињен, виспрен и упечатљив начин,

Маркиз де Сад, тај доследни атеиста, који је из филозофије осамнаестог века извукао најдалекосежније консеквенце и чији је утицај на формирање савремене визије света, посебно на модерну психологију, био мратоцен, јавља се овде као мислтлац, расправљајући о проблему живота и смрти. Међутим, компонента страсти је та која чини да прскају филозоф» ока опредељења и системи, па дијалог између Свештеника и Самртника постаје разговор између два страсника који заступају свој начин живота а пе филозофију. Засљлуга што смо један филозофски дијалог осетили као живо драмско ткиво. припада. адаптатору и редитељу Боди Марковићу. Не определивши се да брани ни Свештеника ни Самртника, које су тума чили С. Жигон и П. Тасовац, он је омогућио да њих двојица несметано воде овој дијалог и да у први план изиђе сукоб двеју животних страсти, а пе да се осети само постојање смррви. Тако песме тано до нас допире суштина пишчеве поруке. Истанчане опсервације и духовите реплике смањују простор смрти п режија открива своју праву намеру: ући дубоко у материју и открити све сукобе које она садржи. Бода Марковић спада у ред оних редитеља који, инспирисани писцем, бивају увек разнолики, јер не допуштају себи да се наметну писцу им тиме остану увек исти, стварајући монотонију својим увек истим редитељоким поступком. Он пе декомпонује писца по својој жељи, већ. увек тражи нове планове и углове који џ једном писцу постоје, не допуштајући да се текст стврдне у једностраном ту мачењу.

Радио је једини медијум и најапстрактнији текстови — благодарећи добро одабраним гласовима и вештој режији — могу да зазвуче убедљиво, животно. И овога пута, Бода Марковић је до максимума искористио све ауди тивне могућности које пружа радио.

« ж ж

Првота маја, на Првом програму Радио Београда, емитован је под именом „Светковина ружа" читав један колаж стихова у врло добром избору Љубомира Симовића, И овога пута редитељ је бно Бода Марковић, али за нас је било необично то да је овом приликом режирао туђ избор, Зато смо га упитали:

— До сада сте увек режирали само стикове које сате Ви одабрали. Колико на

· Вас утиче туђи избор поезије

~ Када је избор лош, моја је мука тим већа. Не знам да ли да се светим састављачу избора и да истакнем све његове слабе стране, или да његове слабости покривам режијом и одличним тлумима, Овота пута таквих проблема није било.

_- Веома чудан састав глумаца: Вера Чукић, Стојан Дечермић, Зоран Ристанозић, Михаило Јанкетић и Зоран Бендерић. .

— Као модеран квинтет. редоследу, ево мот одтовора: Вера Чукић — виола, Стојан Дечермић — фагот, 30' фран Ристановић — виолончело, Михашло анкетић — хорна, а Зоран Бендерић флаута. — Која сте средства користили прихиком режије»

— Избегавао сам да било шта користим од већ опробаних и сигурних сред става. На пример: пробе н пробе... Седели смо и разговарали о спорелним стварима, а не о тој емисији...

— Значи, емисија се сама правила2

— И полако, кроз догађаје о којима смо расправљали, долазили смо до про блема које носи свака песма. Вера је ду то одсуствовала, нисмо је виђали и... уместо црвкутаве Вере — појавила се Вера:мајка, која нас је све изненадила својом зрелошћу,

— А. у чему је онда била ваша режија2

=— Ушли смо у студио као породица која има много лепог да каже и тако смо се растали. Ја сам само настојаа да. осетимо да смо једна породица. Јесам ли успео

„Светковина ружа"! је увеличала наше празнимно прасположење и била аутетжтичан доживљај поезије. Кад се режијом посзије бави неко ко је у цсто време и песник и редитељ — успех не може изостати. |

Вледимир В. Предић

По Вашем

преко“ кога |