Књижевне новине

а аланина ни пениса ас и

ЕСЕЈ

РЕВОЛУЦИЈА |

КАО ХЕРОЈСКА И ТРАТИЧНА

ИНСТРАЦИЈА

Милош И. Бандић

ШТО СЕ ВИШЕ УДАЉАВАМО од сурових и славних дана минулог рата и народне револуције, то су њихови одјеци у нашој савременој књижевности дубљи, озбилнији и упечатљивији. Револуција је била импулс и подстицај да се створи не само типизирана ратна (и пропагандна) лите» ратура као дескрипција одређеног исто. ријског драматског периода него и таква.

књижевна дела у којима она, као Повод, .

мотив, инспирација, омогућава да се са гледају м синтетишу далекосежне људ ске, морално-филозофске, идеолошке ми естетске категорије и вредности. Понекад су то најбоља остварења која уопште данас поседујемо (поједине књиге Оскара Давича, Бранка Копића, Антонија. Исаковића, Добрице Босића, Ериха Коша им др). Међу њима, наравно, и можда по пајпре, романи Михаила, Лалића; а од њих, на пример, најновији, „Раскид“, са својом изузетно комплексном интелектуалном и уметничком проблематиком. ~

Као грађанин, писац је свестан својих. ограничених моћи. Али као уметнику и ствараоцу може му изгледати да је у стању да учини веома много, готово све... Пошто је начисто с тим да не може сам да преуреди и усаврши свет, он се задоволава другим, не мање важним послом; да преуређује, усавршава своје дело и своју уметност. То је његов својеврсни протест против људских неправди, зла, инерције и површности, и то је његов битни допринос радном и стваралачком духу, етичкој, ослободилачкој мисли и идеалу веће човечности. Уметникова је дакле мисија и функција: да — стално изоштравајући своју мисао, своју сензибилност савршенством дела, савршенством своје уметности делује против неусклађености и несавршенства људских односа им поступака. Савестан, скрупулозан рад једног пшисца је већ сам по себи колико суштинско сететски толико и моралан фактор.

Та савесност, та савест, то је оно што је — код Михаила Лалића — веома снажно и будно: његова људска, револуциопарна свест п савест постеџено се и све више суочавала п изједначавала са бесжемпромасном, стротом им неумољивом свешћу и савесношћу уметника. Револуционарни активист из идеолошке сфере остао је то и у естетској: идеологија, политика научили су га и подстакли да измад свега цепи естетику, уметност, дакле оно што стреми нечем добром и бољем. Незадовољство стањем једног друштва и тежња да се оно измени и побољша као доминантно својство револуционара — прерасло је, преобразило се у Лалићуписцу у исконско незадовољство уметника постигнутим и урађеним послом. 0туда његово систематско, непрестано бдење пад властитим дедом које се најочигледније испољило у интелектуалној, пси-

холошкој, књижевноисторијској и теорет- |

ској, занахско-техничкој, естетској проблематици верзија његових романа: „Лелејске горе" и сад „Раскида". Ф

„Раскид“ је модерна верзија (или транспозиција) античког мита о трагичној кривици. г | У савременој психологији и филозофији егзистенције кривица је важна категорија. То је, вели Карл Јасперс, гранична ситуација: стање које карактерише нензбежност, где је људска егзистенција суочена са максималном озбиљношћу. Та гранична и готово трагична ситуација, то осећање кривице потенцира осетљивост савести, а осетљивост је управо оно што изразито одликује Ника Доселића, главпог јунака овог романа. У „Раскиду" се испитује и проверава Лалићев концепт о идеалном моралном понашању људи, како та је дао у „Свадби" и у неким ранијим приповеткама. Херој није више апсолутни херој, јунак без страха и мане, већ. је то свест мучена кривицом, неспокојни човек који је у кризи, који поставља питања и тражи разлоге својој невољи. Има људи који се болно и страсно поистовећују са својом несрећом, јер ол света највише знају за јад, м то поистовећивање налазимо такође код Доселића. Он

није херој у класичном, лалићевском сми-.

слу зато јер је више заокупљен својом стгзистечцијом и својим мислима него делима која треба да. учини; више та тиште прошлост и садашњост но што та привлачи могућа слава У будућности. Отуда њетово сложено, амбивалентно стање из међу преступа, кривице и пораза. Доселић' је скоро стално на ивици пада, а. про. гресија романа је заправо приближавање том паду — Доселићевом самоубиству.

У томе је могуће видети Лалићеву склоност према. тзв. манијакалној психози м тематици коју између осталог чини не обуздано маштање, снови, раздвајање личности (двојништво), пасилна смрт, само“ убиство. Сви ови феномени екстатичних и депресивних стања могу се јасно препознати у Лалићевим књигама, али не као објекти специјалног интересовања за оно

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

а дани радари ећиа атар авва ава аврине еаан-- инв

Зи

што је У људској природи пренатлашено имам извитоперено, већ што је њен при: родни део. Тако ни Доселићево самоубиство не изгледа као пуки дефетистички. чин, нити идеал и симбол извесне филозофије, него је, чини се, пре свега израз драматског разрешења једне мучне индивидуаане кризе која достиже врхунац У спољашњем, физички готово безизлазном Доселићевом положају (у борби је тешко рањен, без могућности да преживи или се спасе).

3, Доселићеве тратцчне перипетије имају у „Раскиду“ следеће главне фазе; 1. преступ. (јер се замерио неким својим друговима из руководства), 2. трпљење у изгнанству (у четничком затвору и у немачкој интернацији у Трчкој) пи нада у побуни (вера у сусрет са Мињом Биљурићем и бекство из логора) и 3. слом (самоубиство). 'Тростепена композиција романа (са деловима „Грабуља“, „Пржава“ и „Излазак") одговара унеколико поменутим фазама, доводећи тако „Раскид“' у везу са формом и суштином античке трагедије. Овој тростепеној композицији, овој тако прегледној – („чистој“) форми спољна структура старе грчке драме коју је Аристотел у „Поетици" (односно „О песничкој уметности") рашчланио на иро-

МИХАИЛО АЛЛИЋ

лог или почетну радњу, епизодију ПАМ средњу радњу и ексоду мли завршну рад. њу, и која чини основу конструкџије Лалићевог романа. У лику главног јунака, Доселићу, у коме има нечег доиста маркантног, самосвојног, репрезентативног, препознајемо једног од трагичних јунака којима је, по Аристотелу, „суђено, да не што страшно изврше или претрпе . Доселић је, као у трагедији, жртва а не хе рој: њему се при рођењу ни отац није радовао, мало ко га је волео, и његова кривица у револуцији долази да употпуни његову несрећу: он је трагична личност сам по себи, због својих унутарњих конфликата, п због узрока који су ван његове личности: јер се замерио претпостављенима, — а веће кривице тада готово да није могло бити. Због тога се осећа

погођеним и кривим, и несрећним — јер.

су га друтови (он сматра: неправедно). одбацили, али његова тратичност не потиче једино отуд: он је у себи носи дуго и одавно (јер је, по Шекспиру, „уписан У ињигу зле коби"): она је у његовој смо знаји да му живот никад није био наклоњен н да се ту мното шта неће променити. Е

одтовара .

„Човек зна своју судбину, и то знање назива кривицом“, каже Ее Ре та“ у есеју „Метафизика трагедије“ (1910), говорећи о кривици као судбини и о „дубокој мистерији кривице". Доселић води у

трагичан живот, и то као индивидуа, субјекат, а не као уопштење неких класичних норми и понашања, ни као поједностављени симбол „априорности /тра-

тичног“, како би рекао Лукач, — по чему

је он јунак модерне трагедије (која тако: ђе обухвата политику, класну борбу, сукоб свесног и несвесног у појединцу, његов успех или неуспех да да свој допринос напорима за човеково ослобођење и револуционарни преображај света, — а што се може, у већој или мањој мери, наћи у „Раскиду“); као трагична фигура и јунак романа он није „слеп“ им себенезнан и остаје до краја луцидан, не жели да своју част ми свој живот испусти сасвим. из властитих руку, да заборави на своје достојанство човека м револуциопара, комунисте, без обзира колико ће га то нових мука стајати: остаје, дакле, у својој трагичној етици доследан. Х. А. Ма: јерс у књизи о трагедији као погледу на живот (Ттаведу; А Мем о Ше, 1956) напомиње: „Што више трагични јунак цени добро, утолико ће интензивније патити и трпети од зла." Е

Стога је ни Доселићева тратедија у самопотврђивању кроз самоуништење. Но смрт таквог јунака, као и Хамлетова, (на једном месту Доселић помиње своје хамлетизовање, оклевање), као и смрт Ромеа и Булијете, не изазива, не сугерише ужас, није део есхатолошке језе и тана тологије — која постоји у Лалићевом роману „Хајка' — већ је расветљавајуће, озарено жалосна, подношљива, пуна тордо чистоте, она нас чак некако чудно снажи, она. је (вели Хегел) „само једно болно измирење, једно такорећи кабно блаженство у несрећи". Како то већ уосталом бива у великим трагедијама.

Једна од дискретних амбиција савременог романа је да форму и амбицију класичне драме и трагедије прилагоди својим сред> ствима и циљевима. Велики трагични романи као што су Балзаков „Чича Горио",

„Моон Дик" Хермана Мелвила, „Вергилијева смрт" Хермана Броха и други вдекжватно су изразили поезију и патос мисли и осећања карактеристичних за ве лику трагедију коју је Теодор Дрејзер антиципирао чак и насловом. свог дела. „Америчка тратедија". Рејмонд Вилијемс је у својој књизи о модерној тратедији (МоЧекп Тгтагеду, 1966) анализирао, поред осталих, дела Албера Камија, Жан Пол Сартра, Б. Л. Пастернака. Њима бисмо могли неоспорно придружити и Лалићева.

Роман са аспирацијама и тежином трагедије — какав је и „Раскид" — покушава да у сучељавању са историјом нађе смисао тратедије и човекове судбине као стварни, скривени смисао живота, и као смисао човекове интимне партиципације у процесима који су изван његове личне моћи ж контроле. Револуција је била пи остала за Михаила Лалића подједнако

_ херојска и трагична инспирација, ту је

ом, захваљујући свом озбиљном, мудром, мисаоном поимању ствари, и трагичној визији живота, успевао да спозна њену неминовност, патетичну величину, тешкоће, и да све то изрази строгим, истинитим, сутестивним и достојанственим. језиком.

Танасије Младеновић

ПОСТОЈАНОСТ РЕКА |

Ј. · С

Реке које утичу У твоје тело, то су вене ове земље Реке којег раздиру, мрве предео И праве рељеф твог завичаја Дан ши ноћ протичу смовиђењем Искушење су што у, свом хучању Изгубљене гласове и изгубљено време, носе крајолици су што одбљескују обалама

Остављени

Месецом надајаним Сунцем натапаним Тонлином 'одњиханим

Реке: које утичу У твоје вене крвоток су земље

Ових предела што чине твој завичај

Од туче од данас од сутра

Реке у твом бићу, у зеленилу пасишта

У јантарној боји кукурузовине

У гласу пљискавица, водених шљука, рода тп вивака.

У блеку сунчаном јагњади млечне ;

У мукању стеоних крава.

Реке. ко пешчани тренуци, протицање белутака. на. дну

трулих пањева т

; муља.

Кукурикање сабазорско, лавеж смирајни

Кад светлост, тама се смењују. Х

У сећању на брда и равни

И размицање риба,

Реке које протичу тамом твог битисања Плодни су хучни звук:'под небом Који не престаје

и Реке су озрачени белуци сећања, проток језе ноћне И језе непознатог што плаве дане боссоноге Рзање и њисак запењених бесних омица на месечини, Хук сове, светлуцаво зелење дремљивих шума Танки. и постојани одјеци чекетала Растворене бразде масних ораница, | засенчене увратине Увирање стално предака у потомке Чудна отпорна снага Које мртви живима Нуде

Реке су протицање непрекидно времена.

у времену

Васпореди вода на делтама и

вододелницама

Кад топло смењује хладно

Зима смењује лето

И доба иде за добом ~

Кад попце у врелим житиштТима смењују - чавке и јастреби

Кад капи ветра шобоње по твојој кожи“ “'

Ко по бубњу затвореном са свих страна

(Бубњу из којег само један тама тлас

Клија ко клас у влажној ноћи)

И игра се једна стално понавља:

Пробој у зеленило, издиг У плавило

Изнад тврдог камења

Месеца. п тишине

Реке које у тебе увиру и из тебе извиру Рељеф су само у твом телу Ожиљци и ране на мапи света

Ожиљци и ране на лицу твог завичаја И ове торке српске земље Ратара и ратника

Фатум

Меизбежни. пути којима смо прошли, у Простори у сени незнаних лепота. Меизбежни. дани из којих смо дошли, Каљени у слутњи, с додиром страхота.

Неизбежно јутро што с напором свиће Изнад завичаја што хлеб; вино нуди, Неизбежно вече које нас примиче Сну из ког ве нико и никад не буди.

Видовити печат на челу што гдри (Умља врело што нас ружи или. краси), Док хрлимо вису, некој бољој тбри

Којом вихор вије, хуји, мрси. власи, Распаљује ватру кад дух, тело дрема, Изнова нас раћа, и на отпор спрема.

Крик

Хитнуто коло што врти, се под · свемирним крилом, Коло што букти, скривено у трмље, у шушке. Клик коса у ведрини. Ластар с пролећном Што слутњом буја: Лли, слухом још одјечу пушеке.

свилом

Љубав што све спаја. Зелена прећђа над шумом.

Ко вином преливен брег у цвећу што | 45 рујне ушке Ветру пружа, и дану сјајном што ко мисб | УМОМ. Сфером прелеће. Али, слухом још одјечу у пушке.

Човек, пушка: трска мислећа, дрво у

пар + х окову, Из којих сазнања искре, и смртне. ватре | ; бљују!

(0, хоће ли икад разум, по свом ходи и ~ слову,

Створити биће што му чула зов зверски не чују2! нечитљив

птица. лет,

На челу расковни отворе знак, затоме

, пакла. цвет2!

Хоће ли икад да глас зденца,

| |