Књижевне новине
Бранко Бопић =.
писмо 0 АПОКА МИПТИЧНоЈ НЕМА ЈАЈА
Књижевнику Зији Диздаревићу, убијеном у логору Јасеновац, 1942.“
ДРАГИ МОЈ ЗИЈО,
Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресату, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли-нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.
Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.
У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговорио си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једнога дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшни сан, твоја мора.
Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба, како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику2 Јесу ди слични онима који су тебе одвели Или браћа оних пред којима је отишао Горан2 Зар то нису тамне Кикићеве убице2 Како ди смо некада, заједно, ајечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповрат но, пустим улицама Гранаде.
Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели2 Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи, пуке језе:
„Црни су им коњи, црне потковице".
Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о јадној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове 6ојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Ње-
ж Уводни текст за збирку приповедака „Башта. сљезове боје", коју Српска књижевна задрута објављу“ де у свом наредном, 63. колу.
о КАИНЕВНЕНОВИНЕ.
!
4
ЗИЈА ДИЗДАРЕВИЋ СЕ 4
но су ми сјеме посијали још у. дјетињству и оно без престанка. ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.
Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да нисам ништа измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници. На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с љулским лицима. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овом стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези која им је претходница и још мало, чини се, па ће закуцати на врата.
Нека, Зијо... Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.
Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, којг не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш...
Драган Колунџија
Југославија
Ако сам тражио да ме убију
Ако ми нису чули молбу
Сви моји далеки и блиски а Сви моји недужни.
Падао сам био сам устраван
Певало је срце
Певала је Југославија
Ако сам био сам
'Испод своје ноћи
И обала ван имена
У души плода
Ако сам изгубио друга / Небеска жрине партизанко
Дрхтао сам био сам храбар
Певало је срце
Певала је Југославија.
Ако се у планини Његов. троб није могао наћи
Ако сам звао на сав глас
Ако је његов гроб постао стаза А Мљечаница јама мајка Умирао сам био сам жив Певало' је срце
Певала је Југославија
Ако су на моме лицу
Правили птицу која не лети | Ако ми нису признали крв у стаж Народ у братство Козару у љубав Ватра је букнула у одговор
Певало је срце ·
Певала, је Југославија.
мали
"мрачене тежњом за
Жика " Лазић:
„ЂУРДУШе
„Књижевне новине“, Београд, 1970.
Кад се говори и кад се буде говорило о томе како се У
српској _ литератури одвијао процес приближавања књ жевног дела најширој чита
лачкој публици, процес захватања неких заборављених слојева живота и детаља реално сти, сигурно је, већ сада, да се стваралаштво Жике /Лази
'ћа не може и неће моћи зао-
бићи. ШНегово најновије дело, роман „Бурдуш“, то недвосми“ слено доказује.
Овим ликом Лазић се по следњих година са успехом бави, почев од новинских Ре портажа, преко телевизијске серије, до прозног облика У коме се он сада појављује. Ма какве неверице да га прате, његова виталност се све оче видније потврђује, шанса ау торова и за шири замах и за дубљи захват постаје све значајнија. Главни јунак Бурдуш, иако апсолутно најзначајнији дик у свим медијима У којима се до сада појављивао, све више престаје да буде једини важан лик. Број његових доживљаја расте, дијапазон кретања се шири, Мако национално, социјално па, према томе, и емотивно дефинисан као изданак егзотичне циганске етничке формације, он све више постаје носилац и неких општијих људских 04: ређења, · представник једног ширег миљеа. Овде, у рома ну, он се, повремено, уздиже до неких најопштијих људских истина, а готово непрекидно је на поетским висинама, свој ственим највећем броју поета и добричина у литератури ове врсте.
Способност · Жике Лазића да створи илузију реалности, да је прожме једном непатвореном поезијом, позната је, овде је, изгледа, у пита њу значајан напредак у том смислу. Занемари ли се, У овом тренутку, проблем кохерентности и целовитости, неопходних за роман, занемаре ли се извесне недорађености, чисто формалног карактера, ово најновије остварење Жике Лазића може се сматрати зрелом поетском прозом и оригиналним _ доприносом савре меној српској уметничкој прози. Приповедна температура, драмски интензитет, лирски патос, одлике су ове литера-
туре, које су ретко кад поа "ефектом,
понеким натуралистичким де таљем. А хуморност, ваљда
"најконстантнија одредба Ла.
зићевог приповедања, она, ко. ја је у телевизијској серији о музиканту А азумљи-
„ Р во, највише дошла до изражаа, омогућава своме аутору едну _ фину дистанциран од материјала који уметнички авнеје и доказује суперии виталност његовог
орност Поглавља каква
ВИЊЕТЕ У ОВОМ БРОЈУ ИВАНКА ЖИВКОВИЋ.
~
ост
ЖИКА ЛАЗИЋ
„РУЖА ВЕТРОВА“ НА ФРАНЦУСКОМ
Француска издавачка кућа „Фа та моргана" издала је у единији „Диоскури“ књигу прозно поетских текстова Душана Матића „Ружа ветрова" у преводу Андре Далмаа. Књигу је иаустровао београдски сликар млађе генерације Владимир Ве личковић који већ дуже времена живи и ради у Паризу. Ос тављајући по страни Величковићеве међународне успехе и признања, као и недавно одржану изложбу слика у париском Музеју модерне уметности, присетимо се не тако да леког времена када су највећи сликари Париза и Европе присно друговали са песницима и књижевницима, позоришним, и филмским ствараоцима, музича рима и кореографима, илуструјући њихове књиге и правећи декоре за представе које су улазиле у историју сценских уметности. Величковићева успела сценографија и костими за Лукићеву „Аферу недужне Анабеле" у Југословенском _ драмском позоришту и изванредни цртачки квалитети илустрација у Матићевој „Ружи ветрова", говоре о спремности наших водећих уметника на сарадњу са издавачким и позоришним ку. ћама ако им се таква сарадња понуди. Питање је да ли се та њихова спремност довољно користи и чија би била. штета ако то није таког (А. Б.)
Примљене књиге
Душан Баранин: САБРАНА ДЕЛА, „Вук Караџић", Београд, 1969.
Мак Диздар: СТАРИ БОСАНСКИ ТЕКстови, „Свјетлост", Сарајево, 1969.
Изет Сарајлић ВИЛСОНОВО ШЕТАДИШТЕ, „Свјетлост", Сарајево, 1969.
Славко Шантић: ЉУДСКА БИЉКА, „Свјетлост“, Сарајево, 1969,
Ернст Фишер: ДРУГИ СИЛАЗАК, бгранак Матице хрватске, Чаковец, 1969.
Антоније Маринковић: ГУСТИНА БИВА, „Синтеза", Крушевац, 1969.
Салваторе Квазимодо ЖИВОТ НИЈЕ САН, -(изабраке песме), препеви: Олинко Делорко, Јуре Каштедан, Младен Макиедо, Никола Милићевић, Јоја Рицов.
„Отокар Кершовани", Ријека, 1969,
Хенри Милер: СЕКСУС (превео: Златко Црнковић), НЕКСУС (превела: Мињон Михаљевић) ПЛЕКСУС (превео: Авонард Спалатин), „Отокар Кершовани", Ријека, 1969.
Влада Урошевић: СУВИ ДАН, „Нолит'", 1969.
Мирослав Јосић Вишњић: ЛЕПА ЈЕЛЕ. НА „Видици“, Београд, 1969,
Бошко Богетић: БРАТ ПРЕМА БРАТУ, „НМолит", Београд, 1969,
Иван Буњин: ЕПИТАФ, „Багдала"", Кру-
шевац, 1969. Препев: Лав Захаров. |
Јеврем Брковић: ОПОРУКЕ, „Обод“, Цетиње, 1969.
Мирољуб Тодоровић: КИБЕРНО, сопствено издање, Београд, 1969.
Владо Готовац: ЧАРОБНА ШПИЉА, „Нолит", 1969.
Милисав Савић: БУГАРСКА БАРАКА, „Видици“, Београд 1969.
Раде Томић: ТРЕБЕ ОКО, центар, Нови Сад, 1970.
Жил Сипервјел: НЕПОЗНАТИ ПРИЈА. ТЕЉИ, „Багдала", Крушевац, 1969.
Културни
Дратутин Вујановић: ГРМЕН ДИВЉЕ РУЖЕ, „Обод'", Цетиње, 1969,
Марија Пеакић-Каја
ТАКО НАСТАЈЕ СУНЦЕ
„Младост“, Загреб, 1969.
|
Увек је било, и биће их, пе сника. који се не могу сврстати ни у једну од постојећих доминантних оријентација поезије која се у датом тренутку ствара. Па ипак, то су били песници — ако је њихов квалитет био несумњив — који су у њој увек могли да заузму одређено место, песници који суу историјској перспективи посматрани као део разноврсне целине и пе сници чија се позиција, упркос различитим процесима, па и таквима који теже револупионисању целокупне поезије и критичке мисли о њој, није мотла узурпирати,
Дах свежине који носи пр. ва збирка Марије Пеакић-Жаје, песникиње коју већ доста, дуто познајемо из еминентних књижевних листова и часописа, свакако њеним стиховима неће обезбедити значај такозваног прворазредног литерарног догађаја. Неће томе допринети ни њена изванредна лексичка чистота и изведеност песничке фразе, ни очита сигурност вербалне експре-
сије, ни целовитост и ефикасност њених симбола и метафора, а ниу нашој поезији
тако редак, средствима кро. ки — технике одржан, интензитет лирске медитације. Њена књига, аи њена поезија, буде ли се и даље на том и таквом концепту заснивала а баш никаквог разлота нема да буде друкчије — трајаће попут усамљене, племените руже у алејама у којима, лепо постројене и класифициране, нетоване и заливане, расту и развијају се неколике сорте Аругог цвећа. |
Правог читаоца поезије таква самосвојност, испољена већ у књижевном дебију, мораће да привуче, мораће да гасе дојми. И он неће, по свој при. длаци, водити рачуна о центрадним и споредним токовима поезије, о постојећој моди и духовној клими, нити ће га _ традиционалистички протрам ове поезије — који је све само не и анахрон — спре чити да у њој чулно ужива и да се над њом интелектуално активира. . Напротив, читалац ће, извесно је, схватити да је то програм који превазилази одредбе ' попут оних о традиционализму и авангардности и откриће у тој поезији једно, увек трајно и увек актуелно _ песничко опредељење, опредељење које се сматра одтоворним пред вечним човековим спиритуалним потребама. А оне, упркос променама које свако време собом носи, заузимају _ увек — подједнако значајна, „кључна места човекове духовне и емоционалне егзистенције, па и кључна места човековог живота уопште. ·Цесме ове младе песникиње, међу којима готово дами не ма просечних, доживљавамо, тако, _ малтене — терапеутски, малтене као игру духа у ко. јој уживајући сазнајемо и сазнавајући уживамо, као из, ванредну вербалну кондензацију која увек има снате да нас уздигне над конкретном реалношћу, али и да нас под: стакне да о њој размишљамо.
Богдан А. Поповић _
НОВА ПОЕМА ЕВГЕНИЈА
ТЕВТУШТЕНКА
Више од године дана, у Казану и Москви, Евгеније Јевтушенко је писао поему „Казански џниверзитет", посвећену стогодишњици Лењиновог рођења. У тој поеми – познати совјетски песник је настојао да покаже како се пр ааоко карактер Владимира Иљича Лењина. У пое“ ми су описане многе мичности које су имале извесну улогу у животу Лењина од његовог детињства до студентских дана у 'Казану. Јевтушенков циљ је био да формирање Лењиновог карактера прикаже као нужан резултат свеколике руске прогресивне мисли. Одломци ове поеме најпре су објављени У првомајском броју „Литералурне газете", а цела поема ће бити објављена у часопису „Нови мир",