Књижевне новине
_ ДАНАС И ОВДЕ
Гане Тодоровски: „ГОРКИ ГУТЉАЈИ НЕПРЕМУКА“, „Мисла“, Скопље, 1970.
ПЕСНИК Гане Тодоровски живи у сасвим конкретном времену и свету; данас је искричав лајтмотив његове песме, чиЈу дијалектику он извлачи из дубоких понора човекове ситуације и контрапункта, светлот и тамног у националној судбини. Катарза тога данас песнички је актуализована и озвучена истина о оном што је наше присуство у времену и простору, али присуство осмотрено с његове затамњене а, рекао бих, и корозивне стране. Том песниковом чину претходи спознаја, горка и, чини се, непрестушна, да се у чиновима националне и људоке судбине, свакодневно дешавају ствари којима је, додуше, ближи језик економске и политичке детерминације, али се језиком лирске инвокације и стихованог бола и беса у лавиринтима тих дешавања открива грозоморно лице Усуда и пушта да траје у самом бићу песме!
Спознавши тренутак који својим присуством осмишљујемо, песник је, упркос уходаној естетици херметичког певања и илузионизма неутралног експеримента, у непоновљивом стилу Ганета Тодоровског, поставио опомињуће семафоре ангажоване песничке речи, етичког и националног опредељења, једне акције која се сартровски страсно објективира и налази свој смисао.
2: | Упркос, дакле, поетици кошмара или с поетици | "својевремено сродио и стих македонског
индиферентизма, са којима се
језика, Гане Тодоровски је храбро и талентовано загризао у теме националне судбине и на тај начин веома екоплицитно програмирајући поетику истинског хуманизма, којој није свеједно _ колики је домет речи и мисли и каква је фреквенција ефеката њихове комуникације са читаоцем. Лирски и скептичан дух, изоштрених чула и без длаке на језику, песник и интелектуалац, Тодоровски је критички расположен према свету и друш“ тву у чијој слободи, социјалној правди и интегритету тражи смисао напретка и о теловљење вајкадашњих снова многих генерација. Он то чини почев Од збирке „Апотеоза радног дана" (1964), у којој је концепту _интимистичке лирике и интелектуално-филозофскот хибрида супротставио концепт критички фундиране анализе времена у коме живимо и тема у којима су са сјајем светлећих реклама онота што је успело или ће успети стопљене наша горка слутња, чемерна осведоче“ ност и немирна, упитницима _ обрубљена.
визија сутрашњице. Такав овој поетички
шип Тодоровски је изразио неуздржаним слапом стихова у „Песми коју треба да напишем", са карактеристичним и за песников однос према сопственој песми км тивним поднасловима Аг роеНса или Меа сшра, песми која је својевремено, кад је првипут објављена, испла многе духове и била врло раз
личито коментарисана у неким скопским институцијама. Ево првих стихова ове пеометрограма, којој је Гане Тодоровски остао зауубљенички веран све до својих најновијих и ништа мање ангажованих
стихова:
Привлачна треба моја песма да буде
и да се чује тамо где се не да чути
и да се види тамо где се не да видети, сито и решето од истина и лажи и свега
ог = = | Ко и
Привлачна треба моја песма да буде
пио о по пио а а а | Ке
> - ; 85 да је псују, да је превосе, а О
у а
познатија да буде вама па, чах, за њу лично да се заинтересује џ први скеретар еСс-КагеМа! Шта треба та песма у себи да садржи
Много процената садашњице, = много промила становитог ЈА, итд.
а од ИНТИМНОГ лиризма, нема ни у ог Ае „Спокојни корак" (1256) или „Дуга" (1960), у којима је ТО Е ски дао маха субјективним 0с ањим. 2 уз завидан рафинман стиха и Мара Уо нити у структури песме интензивирао грчеве и носталгичномеланхолична. У унутрашњих простора. своје личности. Е чег од меких, фауидних лирских трептај: нема ни у његовим лирским песмама најновије збирке („С јесени у Преспи, „Бранку Миљковићу“, „Јоубавна", „Ноктурно" и др.), па су те песме, иако заним љиве, речите и на овој начин сугестивне и пријатне за слух, у естетском смислу ипак остале негде на граници осредњости,
|
КРИТИКА
ТАНЕ ДАНКО
ТОДОРОВСКИ
између осталог и због тога јер имамо утисак да омо ове те изливе осећања или већ негде раније упознали или се њихов мотивски комплекс могао спецификовати на формално модернији начин, а у сваком случају нешто дискретније и дикцијом која подразумева култивисанијег читаоца и већ пређену етапу у развоју македонскот песништва. .
Зато нам се Тодо; ипак чини из-
ворнији и надахнутији кад пева о тзв.
националним _ темама или темама дана, оних са текуће траке, понекад _хуморно поентирајући мотив песме или персифлирајући неко тренутно (или „тренутно") стање у људској и друштвеној егзистенци ји. Ово је добро запазио Георги Старде“ лов када у предтовору збирци „Горки гутљаји непремука" (Горчливи голтки непремолк) каже да стихови у њој, „звуче“ као горак поетски национални дезилузионизам који дефинитивно руши романтичар. ски засновану националну патетику"“. Само, рушећи је, да ли и гради и ако гради је ли то једна нова, друкчија, освежена и постављена на ноге национална романтика и патетика2 И да ли ту нову ро" мантику и патетику ипак усвајамо, јер је етички и хуманистички осмишљена у песми патетичној али ужагреној од истине којом се бави и од храбрости којом настоји да се недвосмислено _ саопшти:
Ој, Македонијо, са пет епископа
и хиљада покрадених икона,
ој, Македонијо, са савезним министрима. и судбином периферије.
01, Македонијо, где су ти села мијамка2 Где су Помаци» Где изветреше» Где су Јегејци> Где се растурише»2
Поезија је то времена у коме живимо и тла на коме испијамо гутљај по гутљај непремџка и непребола. Поезија је то душе која пати, али и која, патећи поставља питања. Већ сутра већина ових песама имаће свакако значај сведочан ства о траумама које су нас тиштале, посебно о печалбарству (перманентној миг-
"рацији!) која нас је обеспокојавала. Јер,
села су се празнила и тле је подрхтавало под ногама. Како га сачувати за сутрашњицу2 Ту мудрост очувања себе и свога тражи у многим песмама Гане Тодоровоки, или бар скреће пажњу на негатив не, судбоносне последице одлажења, напуштања, кидања дела по дела иоконског народног организма.
Песничка мудрост је у теми, али му нађеном адеквату израза. Сходно програму ове поезије, он је морао атрибуте комуникације интензивирати у оној мери којом се васпоставља извесна равнотежа. изме поетскогт и публицистичкот исказа. Што та равнотежа није увек задовољавајућа, узроке налазимо у песниковом темпераменту и у природи објеката њетове перцепције. Али, подвиг је и ово што смо добили: реч нас је коснула, а слутња прокључала сама од себе'и нетом омо се нашли пред истином без шарених кулиса и лакираних фасада.
Миодраг Друговац Имитација "романа
Данко Поповић: „ЧАРАПИЊЋИ“, „Нолит“, Београд, 1969.
РОМАН ЧАРАПИЋИ требало је, на свој начин, да буде и традиционална породична хроника с меланхоличним завршетком, и историјски роман с нагласком на победи новог над старим, живота над традицијом, али и модеран, више „лирски" роман. У њему се приповеда о судбини једне, хтело се, и типичне и необичне породице, за коју се каже да је У јел: ном историјском раздобљу (пре и око пр. вог светског рата) имала да буде оличење шумадијског породичног гнезда, праве газдинске куће која чува српске патријархалне, али:-и бунтовничке традиције, Међутим, оснивач те породице у ХЛХ веку долази из Херцеговине, одакле се, речено је, скотрља као тежак камен на меку шшумадијску земљу. У таквој породици, "која хоће да се сматра дубоко укорењена, долази Хо расула: служећи традицији, уместо да ова служи њима, потомци моћпог Никодина, оснивача дома Чарапића, полако се срозавају, најпре до бесмисленог четничког злочинства у унуку Сретену, па до пуне одрођености у праунуку Аушану и чукунунуку, „комунистичком копилету Лазару Малом. Дом Чарапића, опседнут неком час истинском, час фантомском величином прошлости, лажним поносом и болесном тордошћу, преузима, такође дошљак, муслиман Амир, чије име
ПОПОВИЋ
додуше „значи онај који воли", али који нема разумевања за туђе муке и ружно оличава „здрав разум".
Око овакве породичне судбине смештени су представници власти у старој и новој Југославији, као и остали „Шумадин-
»
ци" у виду неодређеног приповедачког „СВИ", или „варошичани", али њихове сулбине нису осветљене друкчије, осим као могућа објашњења централне породичне судбине. Овим споредним токовима писац као да настоји да унесе историјске димензије у своју хронику. Тако се, на пример, преко сусрета старога ратника Лазара — првог наследника моћног Никодина и кичменог стуба приче у роману, са представником српске краљевске војске наговештава испразност и погубност сељачке вере у старе, солунске: идеале. С друге стране, писац романа Чарапићи несумњиво је настојао да своју хронику пренесе читаоцу на известан модеран начин. Његова експлицитна психолошка ми социолошка објашњења мотивације судбине тужнога Лазара, прнога Сретена пропалог Душана, нису у роман унесена, као дубоко и сигурно уверење традиционалног „свезнајућег' наратора. Ова објашњења, напротив, изнесена су најчешће у облику претпоставке, недоумице, питања, или су опет уоквирена психолошким профилом некога од лица које се о томе присећа, или само приповеда.
У том смислу читав поступак мотивације збивања у. роману у знаку је пишчеве претпоставке о једном од лица. Наиме, за Ленку, Лазареву тужну сапутницу, написано је: „имала је израз запрепашћеног детета које дуго посматра тротескне покрете својих укућана, а не мо. же да нађе образложење за њих осим да једноставно прими она образложења. која му дају, као што њој даје унук говорећи јој да све грехе њеног сина треба приписата Лазару, или самој земљи, која је Лазара хранила. неумитном тордошћу, и тврдоглавом, таштом тпохлепом за величином." Приповедање у овом роману такође је склоно да поступке јунака види као гротескне покрете одражене на гротескну историју породичне пропасти, и да уместо објашњења за ово пружи неколике слике које опседају те јунаке. Тако се у роману понављају уз одређена лица реченице — слике које би требало да створе својеврсну симболичку схему лајтмотива који би се лирски, мимо фабуле, разрешавали у међусобним односима. Те слике, или
. мотиви, као да су имали да буду кључ
за судбине, поетска формулација саме суштине јунака. Оне су, такође, имале да у окосницу романа — хронике унесу богатије поетско значење, неки наговештај фатума и мрачних дубинских утицаја. Тако се, на пример, уз старог Лазара, када он размишља о своме сину прном Срете-
"ну, понавља сећање да је овај, Сретен,
само у гаћама зајахивао свог официрског коња, пењући до себе „једну курву гологузу", уз то, Мађарицу, и да је касније, као четнички, командант, војску хранио пилетином и колачима. Ова сећања Лазарева наговештавају његову претпоставку о неумитном пропадању херојских врлина предака у новијим, мекшим генерацијама. Захваљујући оваквим претпоставкама, Лазар унапред зна шта ће се збити, и то се његово знање даље у радњи романа и потврди. Али, с друге стране, Лазарева веровања у старе врлине, у некакве српске“ херојске традиције, показују се у роману као испразна, као последица готово сумануте гордости и похлепе за величином, као фантомски гласови „КарађорЊевих момака" из крошње старог храста у црквеној порти.
"Тако у утицају фФатума настаје извесна пометња. У. једноме, открива се кобан утицај слепе вере у непостојеће вредности прошлости; у другоме, открива се како се с временом доиста руше истинске вредности старине, Извори стварног и У мишљеног, међутим, остају скривени. Поврх свега, читава оваква, условно товорећи, поетска раван романа Чарапићи 03 бууно се сукобљава, и у сукобу поништава, са хроничарском конструкцијом при. че. Развијајући судбину Чарапића од Никодина до Амира, Госпаве и Илије Кума, „Комунисте" и ванбрачног оца последњег, изонштеног Чарапића, писац нехотице развија роман и по унапред датој схеми мотивација: тобож историјских у погледу појаве четништва и извитоперавања тов. српских традиција, а традиционално натуралистичких у погледу улоге „пород чне крви", „земље" „расе и средине у не умитном пропадању некад моћних Чарапића. У оваквој конструкцији и лајтмо. тиви, и неке снажније поетске слике, " мачин приповедања, одвећ често делују као нешто случајно, излишно, исхитрено. а сами Чарапићи као одвећ суманути да би било какву историју репрезентовал". Натовештене пишчеве намере постају вилљиве, само пометене; роман постаје тмттација романа.
Љубиша Јеремић
«
зберињака
СТРАШНА ПРИЧА
Ја никад нећу чути друге у белинама око себе:
о како проћи испод дуге и бити други. То ли зебем
да јесам неко тако моћан да од те моћи поманитам,
ил бозжјак сасвим беспомоћан осуђен да дотле скитам
док нађем црту на крај света (со бесконамног на њој цврчи) што модар ишаимиш је облета као у овој страшној причи.
У ВРХОВНОЈ ЗЕНИ
То дишу кристали пеном прочишћени свет је тако мали
у врховној зени.
У врховној зени толуждравог века исто ко у мени будућност се чека,
Капци се отворе: столеће се слуша. У пепелу зоре зрије оскоруша.
Капци се заклопе (трне искон-зрака) тад: исполин-стопе из мог зверињака.
ПОВУЦИТЕ МЕ ЗА КОНСЕКВЕНЦУ
Прозукли, дани моје младости,
с окусом сиротињства, епилептичне море:
кад рохав, сушичав, килав, попут мрачнота скота,
у самом пупку свијета,
пред њушком Саваота, -
у блату, с интернатом сасвим у позадини,
склоњен у колодвору, већ као лимуп жут,
склоњен понижењима,
потпуно ненајављен,
звијерски,
као са оног свијета,
открио ми се —
мој страшни апсолут.
Господо, вјерујте ми, бар што се
сугласника тиче,
МА
дешавају ми се чуда на одређеној ријеци"
Неизоставно из ње то моја глава виче: (тек да имате што потиунију слику) Ја жарко љубим Тангањику!
Подло се рачуна на моје, наравно, рутаво, срце,
на дослух с нечастивим,
на тешке руке, риве:
збиља, шта велиш,
како би било,
онако, ниизчега,
готово из артизма,
звизнути шамар,
рецимо —
првоме ко наиве.
Моја препарирана глава, мучена теоријом, по налогу лектире, ослобођена мреже и стида — ништа не крије; потпуно независна, краљевски празна, док лебди у простору она се лупешки смије:
Повуците је за консеквенцу, по законима. теже!
На нешто лукаво (тога бар има) на удицу
смјеста ловите њену опасну,
приватну,
(читај: идејну!)
странпутицу.
ЉУПКА ПАУЧИНА
У све се увлачи срамно влага мира, нечастива сила тихог рашчињања, музика смрти, и музика пира, густа измаглица лелујавих стања.
У наше руке, мртве ма мавене, у наша срца где царује чама; по очима је размрежила мрене, по капцима се нахватала скрама.
Суше ако дођу, ако једном гране,
у лубањама биће опет тмина:;
ту њихаће се из ноћи у дане
млаћа сестра влаге — љупка паучина.
НА СРЦУ РОДИНЕ
На почетку света извирао Дњенар. Млеко Закарматја ове слике сишу:
На иропланку дете. Спава. Изби вепар згранут од близине. Шишарке не дишу.
Кртице, шишмиши, даждевњаци, вуци кротки док та њуше — поклоњење чине: отроман је спокој у маленој руци складно опруженој на срцу родине.
Мед преко усана. Плавет испод чела. Месече, на руку божје јаје снеси. Рићи. Исус нека заустави врела ноћас ништа ружно не сме да се деси.
КЊИЖЕВНЕНОМНЕ 5
пеаасвњнајелм 15
;