Књижевне новине
Борислав Радовић
Корона 5 Песника У градском врту
|| « Ушао је — да се устали: на тачном | растојању,
Поднимљен и заошијан —
Не као посматрач
Травних ужина и преломних раздобља,
Кушач сокова што узгибају вагу
Или слушач гласова посукталдих
У паровима и у споровима
Да приуште бољу управу потомству |
( „Слика света“ остала је у његовом свету),
Не као учесник
Светковине која кркља подно зида
И у сећање призива житно море;
Ушао је у откосе и у свеске —
Он, кога под капом будућности траже,
У поткожном ткиву,
У хлорофилској срећи, —
Он, који се изван године обнавља
А зимотрожљивошћу још се дичи...
„Слика света“ остала је у његовом | свету; Из огледала свет се иселио —
Не пустош лицем да оличи: Мирисне жиле, севнуле из кутије, Напупеле, са ресама, меснатим режњевима, Да се пусте црвене а да се враћају. плаве
(М исто срце — слику), Титраве силе харфе
да на успону окончавају Неку многоструку крошњу,
Не слику
Већ свет који се шупљина одрекао, Шкрипова својих и процепа,
И који се збија у свестрано око
Што се на спавању не да ухватити.
п
Варење птица Снег и бехар, Сва су размена у таквој бодрости
Где се лив јавља као чувар наследних особина
И плећа поленом обасута, стељом ...
ит
Сада и бронза мења значење, Подједнако удаљена „2. Од свега што је окружује:
Ту праћка више не погађа; |
Ни видиковац, жудан ствари Несталих током те селидбе
(Откако се у свет ништа не може . бацити)
Ни рука, зрачној науци верна, Рука — црв посред клизавих дојки И међу глаголским временима, —
Не допиру до подножја најнижег звука
Где се безочно томила живот А изостале предсказање.
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
ИЗГУБЉЕНА БИТКА
Михаило. Лалић
„НЕШТО СТЕ СЕ УБУТАЛИ", рече Лешо. | ,
__ Рико се стресе. Није знао да је тај ту — није опазио кад је ушао, чини му се да је некако кроз зид ушао. За њега то више није невјероватно, скоро да ни чудно није послије свега, јер могуће је да су они усавршили лоповски занат до те мјере да као Баволи излазе, улазе и остају невидљиви док их засврби да се јаве. Ако је то тај напредак што га хвале, рече у себи, неће их много усрећити, не више од ових што су прије били,..
„Требало би нешто да. причате", рече Лешо, прође вријеме"
„Пролази вријеме и онако", рече Рико.
„Како можете да ћутите2"
· „Испричали смо што смо имали, сад одмарамо.“
„Је ли било нешто њупе2"
Јанез одмахну главом — није. . и
„Како2 .. . Баш ништа2 .. Што нијеси тражио, Јањог"
„Видиш, да сем на стражи", рече Јанез.
„Их, богамњ, какав си то", наљути се Лешо. „Требало је само да викнеш ономе доље. Кроз прозор дрекнеш, што да му не дрекнеш, мајку му куварску, кад знаш да сам неће да се сјети! . .. Тај нас вазда заборави, има. неке своје: та: мо. Могао си и да стрчиш низ степенице, не би ти овај побјежао, не може да лети, и нема куд — доста је летио за Њемцима... Их, сад је касно, сигурно су све појели и котлове острутали. Напаст једна: никад они не направе да остане! И сад треба ја да испаштам, ни крив ни дужан, а знаш колико је до вечери!... ;
Рико упшта: „Може ли бар чаша воде да се добије2"
„Чаша воде", зачуди се Лешо. „Може и двије." :
„Много сам жедан". а
„Бар жеђ не мора да се трпи, сад Лешо, приђе прозору изнад дворишта, нагну,семн викну: „Еј ти тамо! „. . Ти, другар, с ћубом, тебе зовем: кажи тамо нек донесу бокал воде, и то да буде тазе вода, разумијеш!"
Врати се с прозора, зашкиљи у Рика, осмјехну се, 06лизну се: Б
„А сад“, рече, „док он'то донесе — ти ми, овако насамо,
кажи: који вам је био онај што сте га онако удесили2"
Рико се трже увријеђен: тачно је имао предосјећај да паићазе неке нове непријатности, а никако да се једном деси да му се такав предосјећај не оствари... |
Он упита: „Који тамо ... Гдје то тамог ,..
„Онај, онај, знаш ти који!"
„Не разумијем ни гаје ни шта."
„Онај што сте га задавили у ватону.'
„Не знам ја за то", рече Рико и отресе главом да сам себи посвједочи,
„Воде ти сигурно нећу дати док ми то не кажеш", рече Лешо, „али се може догодити да добијеш оно што не тражиш."
„То и ти хоћеш да ме саслушаваш", рече Рико.
„А што да не2.. . Треба и ја да се учим, може некад да затреба."
„Смијеш ли ти то2"
„Смијем ја и мотор да му узмем кад није ту."
„И то на мени хоћеш да се учиш2 ... Жебом да ме ушјењујеш2"
„То је само за почетак. Послије ће друга игра."
„Гаје ти је папир да запишеш2"
„Не брини ти за записник, памтим ја све до детаља. А жеђ ћеш ти да заборавиш при ономе што ће послије да те
„да вам
„
ИАУСТРОВАО ХАЛИЛ ТИКВЕША
снађе. И. то ти је узалуд мука — јер та ствар не може да остане тајна, Ако ти не кажеш, казаће други. Могу да нађем десет других, могу сигурно и више од десет, који ће да кажу жељне душе. Сви нијесу учествовали, не би могли ни да се окупе, мего су то само неки, а они други немају рачуна да, их крију. Дакле — или си учествовао па нећеш да кажеш, или нијеси па ћеш рећи... .
„Према томе — ти си занат научио", рече Рико, „Није баш неки тежак занат, али неки од њега живе и броје се у тосподу. Још мало докле та усавршиш, па ће све да иде као по лоју. Послије немаш што да бринеш, вазда ће се наћи неких које треба саслушавати."
„Кажи ти мени за онога у вагону: је ли ниста2"
„Боже сачувај! . . . Био је лудак своје врсте."
„Па га за то задавили што је лудак2"
„Не што је лудак, но што прича. За његову несрећу, з2памтио је све што му не треба, све оне расписе кад је неко унапријеђен, па то прича, па му се није могло објаснити да то његово блебетање може некога главе да кошта. Ућуткаш га, а он ћути два три сата, па му проври опет оно, Мли нешто сасвим десето, па растафри од почетка. Њега да си
био кому-
живог добио, било би ти као да си архиву добио... Сад ти |
је јасно зашто су та:
„Који су та2“
„Тако п треба: му руку!“
„Који су га ућуткали2“, у 4
„Мислим да су два ножара, један црни и јелан мршави.
„Мислиш ли ти то или тврдиш>“
„Није сигурно, нијесам видио.“
„Је ли ти далеко било да видиш, или су ти мањкали наочари2“ : |
„Није то било препоручљливо да се гледа, могло је гла вом да се плати што се гледа. 1 едан стари с кожухом, доље, умало му се разминуло да не плати, а мени су и без тога били кивни. И оно кад сам погледао, ништа нијесам могао да видим: раширио се Миро Бечо и још неки, живу завјесу цаправили, иза њих неко копрцање, и то је све.
„Живу завјесу, то намјерно — да се не види2
„И. да се послије ништа пе зна.“
„То су се добро досјетили.“
„јест, мното су досјетљиви, треба,“ _
чим ти је неко пружио прст, шчепај
ћу ја њима", рече
па су зато СТИГАН гдје
„Ако је све тако као што кажеш, а можда баш и јесте тако, онда би могло да ти се да воде да пијеш , рече Лешо и приђе прозору. „Еј ти, друже“, зовну доље. „друже с ћубом, шта је с том водом2... Воду с извора, за пиће воду, чекам је већ пола сата... Није стигла... ако нијег,.. Треба, значи ја из штаба да идем да ВОдУ носим2. .. Види, види,
шта ми причаш... Нећеш значиг... Имаш ли шта друго |
у глави, или само то толиког... Добро, немој!... Ко каже ла морашг... Видјећемо, рашшчистићемо, знаће се, ваљда, п код нас једном ко је старији а ко млађи.“
"Наљутио се. Заби руке у џепове и трипут пређе преко собе док се смири да објави;
„Нема воде!... Неће, каже, да донесе
„Нијесам се ни надао“, рече Рико.
„Није дошао овдје, каже, да носи воду за некакве петоколонаше!“ „Зар си му казао за кога је вода“.
"Зна сам однекуд, ђаво би га знао како, Шпицлов је то, из Срема је, чита мисли.,, Кад он неће да донесе, онда богме нећу ни“ ја! Што да се послије прича за мном ово или оно, кад могу без тога2,.. Хоћеш ли ти Јањо, поћи да допесеш» Тебе овдје не познају.“
Танез та погледа мрзовољно: „јаз сем на стражи!“
„Могу ја на стражи да те замијеним.“
Комесар је рекел, да тукај!“ рече: Јанез и куцну 1ољатом. |“
„Ето, видиш“ рече Лешо, „неће ни он!... Трпи стари, | Рр |
пема воде и нема ништа — сигурно си трпио и више.“ _ „Те још како“, потврди Рико.
„Нијеси ми ни казао важне ствари.“
„Нијеси ме ни питао важне ствари.“
„Код нас ти је тако данас: нећеш да причаш, нема ни воде, ни да се једе — танте за танте. Ја баш и не знам зашто сте ви допратили Њемце довде. Зар баш није било пута да одете негдје другог“. Рока
„Могли смо на југ, па-у Грчку.
„Што нијестег“ 1
„Што смо луди“, викну Рико. „И што нам је Ђаво памет подокао! Вазда се нама причињава да смо јачи нето што смо, па да имамо вишак снаге, па трчимо да некога спасавамо, извлачимо и петљамо. А кад се ми заглибимо, онда нигдје нема брата да он нама пружи руку. И сваком се другом прашта, само за нас милости нема ни бог, ни Ђаво, ни његова. мајка. Гледам Бутаре: иду бре Бугари, марширају, дигли главе па се и они направили савезници, побјед: ниџи, као да се не зна гдје су били, Лове ме Бугари, тјерају ме по мојој земљи, хватају ме у име Стаљина, а на њима су оне исте кабанице, блузе, капе, исте чизме што су их носили кад су ме гонили у име Хитлера те сам једва главу изнио бјежећи од њих из Скопља. Они, значи, не треба да плате што су се с Њемцем забављали п дизали четири го дине, а ми треба главом да платимо што смо зајбано < њима одступали пола године!... Или узми Албанезе: остали су вам иза леђа, свак код своје куће и жене, само су пушке закопади да им се нађу, а оне њемачке униформе нијесу ни закопади но су их само карабојом опрнили м орлове скинули с капа. Свако нађе неки начин да се извуче, вратише се Србијанци преко Дрине, и Босанци се извукоше да не иду од своје куће, само се за нас не нађе спаса ни код туђих, нп код својих!.. „66
„И онда“2 упита Лешо.
„Шта онда» .
„Шта је било послије тога 2“
„Послије чега“
„Што не одосте у Грчку»“
„Што нам је некима пупак прирастао за Србију, па за четнике србијанске, м за Дражу, и за Лажу, и лажове!... Требало је још у јесен, из Подгорице, да кренемо онамо доље према Скадру, Драчу, Љешу. Било нас је тридесет хиљада, мало мање, одморни, сити, обувени, обучени, с ми траљезима, с аутоматима, без тифуса — прошишали бисмо до Епира да нам нико на пут не стане, да нас ни трн не убоде. Само је требало да се крене, да. се одмах, а не да се
чека благослов србијанског ракиџије. Сви вичемо да се
крене, и једва чекамо да се крене: — треба ноћу, изненада, -:..
да нико не зна, од тога ти зависи кожа — а наш војвода.
пас му матер и мртвоме! не може. он, капетанчић, без одо-' ~
брења! ... Мало му је онај гвоздени крст што та је добио од Хитлера, навадио се па би хтио да заради још неки крст, неку звечку и похвалу, па потрчао да извијести све тосподаре што су му остали у животу. Кажем му ја: „Шта ће ти да Дражу извјештаваш2... Знаш ли како нас је једном прогласио за. недићевце и за талијанске најамнике, свеједно што је он с нама јео оне исте талијанске макароне и конзерве! Знаш ли како нам је Калаита манетнуо и Лукачевића испред тебе уздигао... Тако му ја кажем,-а он, мангуп подгорички, намигује: „То је његова политика била, привремено, друкчије је он мислио. Јавио он њему да је за нас најзгодније да на југ продремо, а онај му с оне стране одговара да он некакву велику војску, невиђену и нечувену, концентрише, да се.с њом пробије до Словеније,
и до западних савезника, и да успут Босну очисти, па. да му
је при томе потребно и учешће Црногораца... Лаже, како концентрише! ... Нема он шта да концентрише, био је то војсковођа без нигдје војске. Откуд он да има, војску, кад Србија није луда; као наша Црна Гора, да још и њему војску даје!... Он да је имао такву војску, сигурно нас не би звао. Кад магарца зову на свадбу, то је да им носи воду. Нас никад не зову кад је лако, то упамти — него је он знао да без нас не може, зато нас.тако скрену с пута и доведе нас до овога...“
Лешо га више и не слуша, нагнуо се кроз прозор с улице _- гледа ко пролази и вреба, јевојке. Коме ја то причам, упита се Рико, загризе усну и упута. Покренуте слике из успомена продужише да се пењу уским путем уз Малу Ријеку п каменитим уз Пелев Бријег према Вјетарнику. Око пута гробови, крстови и шлемови на крстовима, блејањем их оплакују зетске овце жутих глава, зване жује, што су их повели домаћини да их не оставе црвенима. Остали су несахрањени само скелети камиона с оглоданим точковима. Мепут се нико не придаје, скупило се све што неће да остане; по гдје ко се и откине, те се ноћу чују пуцњи на бјегунца — једни их прате, а други сретају с оне стране. Тек од Раките и Равне Ријеке почеше да стижу опет неки с поро. дицама и стадима. Блеје овце, мучу. краве, као вазда при сеобама, и колеже избјегле жене. Официри губе живце и вриште у хистерији да се то тако не може даље без реда и дисциплине. Смирују их паметари са штаповима, с брадицама: ваљаће та стока успут, иду празници, треба народ да се омрси о божићу и новој години; ваљаће и људска стока —- треба показати савезницима како је ми народ с њима, а не само полиција... Па се успут. пљачкара, прекрада, коље се у жбуњу, вуку се цријева, ругају се Нијемци својим рогатим савезницима који су им још једини остали вјерни...
„То вам није било паметно“, рече Лешо с прозора.
„Шта није паметног“ '
„То што сте овај пут изабрали“.
„Није паметно“, рече Рико. „Откуд и да буде, кад ми по природи нијесмо баш паметан народ.“
„Мислиш ли да смо глаупи по природи 2“
„Можда и нијесмо баш толико глупи, али нас мрзи да _ мозгамо. Замара нас та врста рада, и што нам нико не тарантује да ћемо правилно изабрати. Може опет да се погријеши као да се није мислило.“ .
„Може стварно“, рече Лешо, „а онда му је узалуд мука.“
„То је оно што он не воли: да му буде узалуд мука.“
„А ко воли2“
„Нико, али се сваком деси више пута. И Њемцима не помаже што су тачни, и Јеврејима брод потону; сви се некако помире с тим, само наши неће док се добро не окупе да их је више у страдању. Онај један из Горског Вијенца каже једном: „л ја зебем од много мишљења".
„зебе >“
„Аха, зебе! ... Непријатно му је, не воли он то. Хоће да мисли само једно, и да сви мисле једно исто, да ударе сви главачке, па. шта буде. А онај други, тамо каже: Ко разгава, у нас не погађа... Нема тај стрпљења да причека док се види шта чине други, ни да размисли би ди се могло некако друкчије, него одмах право по глави, па му је послије
" Ђаво крив,“ ·