Књижевне новине
ПОРТРЕТ »"
СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ
ИСТОРИЈА, ПОЕЗИЈА, МИТ
У ПОДАТКУ што су двије изузетно ваЉане поеме нашега пјесништва, Стојанка мајка Кнежопољка п Шева, настале у току самога рата треба видјети, прије свега, пјесникову потребу да искаже колективлу свијест тренутка историјског догађаја. А историјски догађај о којему пјева Куленовић сам је по себи значајан. И необичан. У њему је народ извојштио побједу и поред невиђених страдања кроз
која је прошао,
У нашој поезији уобичајено је да велики: историјски догађај избаци великога пјесника, пјесника који изриче тај догаај тенијалношћу својега подударања са смислом самога догађаја. Има ли бољег примјера но што је Филип Вишњић. Сједећи поред ватре, са устаницима, он је уз гусле пјевао.историју никада се не о-
гријешивши о поезију. :
Вишњић је, међутим, био велики тренутак пјесничке традиције коју називамо српском јуначком пјесмом. Куленовић је почетак, зачетник, творац епско-лирске поеме у нас, поеме која је базирана на колективној свијести, на колективном језичком искуству, на колективној емоцији али тако да шјесник постаје катализатор који одузима свему томе колдективноме општост стварајући га поново, и из нова, својим лирским, личним, пјесничким говором.
И Стојанка мајка Кнежопољка и Шева. постоје, и трају, унутар историјског контекста из којег су поникле али, силином своје пјесничке моћи, постају и саме један од конститутивних, додуше поетских, елемената што творе ново искуство, и искушење, придолазећим генерацијама. слушалаца и читалаца. Од часа настанка оне почињу да стварају нови национални мит већ и због тога што су историја, и мит у њима неодвојиви и срасли, Али што детаљи историје буду бљеђи, снага Куленовићеве пјесничке ријечи биће све. јача и интензивнија. Јер мит увијек, у пјесништву, надвладава историју као што поезија надвладава п транспонује чињеницу.
Иако писане за говорење а не за читање, мако се обраћају, обје поеме су, задржавајући привид говорне ријечи која мора одмах бити доступна слушао цу, задржале за себе оне константе пјесничког. језика које свједоче о пуној зредости лирског дара. Наиме, оно што је повод у њима да се пјесма говори истовремено је повод и за пјесму. Али пјесма. одлази дубље трагајући за самим смислом, за трајношћу онога што чини транутај ко лективне свијести. Због тога тојанка мајка Кнежспољка није само Тед МО, једне мајке пего је порука. иорЗеа ве. ног искуства према којему Је Ку то
једне мајке, ма колики њен 004 , са по повод ла се сачини пбема ОИ и · вјери У поновно васкрсење побједе.
Међутим, тек је Шева потпуна, осло-
оођев орука. У виа који је митски, ОМА трајан. Идентификација пјесме и фита која се претвара у лаву бујања и распр скавања снаге у најтежим тренуцима по совјекову егзистенцију јесте оно С цо мјесто које Куленовића. неповратно од; раја од традиције српске јуначке пјесме. Он ле ту тралицију обновио а пије поновио. Стицајем околности обје поеме су, а нарочито Шева, псписане непознатом, див“ њом лексиком народног крајишког тово“ ра што је у фуриозном ритму, непредвидиво' синкопираном „преточен у песни
херој ског оптимизма, Оног.
Скендер Куленовић
СТЕЋАК _
Стећак мраморни ћути говором сцена по боку, јачи од канџа кише, повампирења и крађе. | Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе, давно су превезли душу, вјекују саду доку.
Удаљили су се од њег и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте. Вјетар потсјети лијеске, и оне се шаптом крсте. Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.
Зашто сам дошао овдје, кад све већ овдје пише2
Посљедњу блиједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло — то лијес ми теше жуна. 4
Стихове што још брује длаијетом по стећку свом стишај, па, успокојен, пусти нека их покрије лишај, | лези под стећак стиха без превозника-чуна.
чке слике н метафоре. Куленовић осјећа земљу сочно, страсно и жестоко.
Мада је Стојанка мајке Кнежопољка везана за интонацију фолклорне тужбалице, Куленовић јој.је придодао елементе наративне исповијести која завршава позивом на буну и освету што је, свакако, новина у односу према традицији народ не пјесме, и то потпуна. Шева, међутим, сама по себи је побуна, немир, распренуће снаге коју је немогуће зауздати и покорити. Није случајно мајка Стојанка у разговору са Козаром када позива на освету. У Шеви се управо догађа одговор на тај позив. Говори у тој поеми сама земља, И то урликом.
Да би исказао оно трајно, универзал-' но, непоновљиво, што носи један изузетан тренутак историје, Куленовић није чекао час који ће доћи, или би требало да дође, и донијети дистанцу, смирење, превладавање. Он је усијањем својега пјесничког талента одмах, непосредно, стрмоглавце проналазио одговоре на те мељна питања и историје и пјесништва.
Ти одтовори су толико аутентични и сугестивни да су постали саставни дио нашег националног поетског бића. У њима се сусрећу прошлост, садашњост и будућност. Они су више и од историје по од пјесништва. јер су поезија.
Пјесник је, дакле, пореметио уобичаје- ·
ни ред ствари. Код њега, на основу искуства обију поема, прво долази историја, па. поезија а тек на крају мит. Пут у мит иде преко поезије. ;
Вук Крњевић
ОД ЕПИКЕ КА ЛИРИЦИ
Х
ЧИТАЈУЋИ Куленовићеве „Сонете"“ нисам могао да се одупрем једном утиску који се неодољиво наметнуо: дуг је то стваралачки пут, дуго је песничко сазревање које се у резултату показало у јел ној од најтежих поетских форми, у сонетима. Човек и нехотице пореди распеваног, јаросног и сетног у исти мах песника „Стојанке мајке Кнежопољке" са овим сонетима, у којима живи стара песничка радост која траје онолико колико траје радост стварања. Та је радост, овде У ствари зрелост песникова, изражена у не каквом мирном грчу, у интелектуалном сажимању других стваралачких и живот них искустава, па се строга сонетна фор-
ма претворила у један однос, у филозо- |
фију постојања:
Сутра, кад задани опет, бићеш ми, пјесмо, ко пљева
У јалову буљићеш плавет, у роси мртва шева,
и ја, страшило исто, у исту Е · стрњику ријечи,
У исти мах то је опет прастари песнички однос према сопственом стваралаштву, она фина сумња у вредност казане речи испод које лежи страсно уверење да је та казана реч, иако горка и опора, ипак једини излаз, једина могућност. Суочен са својим стваралаштвом и са својим животним искуством, Куленовић прави дивне симболе, везујући могућу праз-
нину данашњице за очекивање нечега што се мора лесити и зебњу да се ипак то очекивано неће остварити. Он од наоко свакодневне представе о писмима, тим вечним гласницима некакве неостварене радости, успе да створи чудесне симболе празнине:
Кажем, па отворим, и опет у ме зрене, љута што је будим, прна мачка празнина ...
И враћајући се својим давним темама љубави, Куленовић опет исказује ту унутрашњу промену насталу из искуства, то вечито сабирање, прављење рачуна којем је једино смрт последња црта, која се може прекорачити само поетском речју као илузијом да се трајање може победити стваралаштвом. Има неке дубоке и уозбиљене лирске сете у тим сонетима на љубавну тему претворену у освртање, у метафоре и слике које сажимају једно трајање:
Садимо глух бат ногу, гледа нас
ћутња. асфалтна. Потиљци, брда памћења, погнути нам , У ТИСИ
Од првих својих песама, Куленовић је доказивао да је песник са изузетним смислом и осећањем за језик. Његово лексичко благо је неисцрпно и у готово сваком стиху зазвони понека свежа реч као откриће, као нека посебна мекота коју он врло вешто распоређује по песми тако да се она сама, језички, претвори у мек тон, у мелодију У којој преовлађује благост. Истина, понекад га тешка сонетска форма примора на: тражење риме, на речи које мису сасвим у складу са оним што се пе смом хтело рећи, па то помало запара слух и наруши мелодиозни склад његових стихова. Из исте те страсти и потребе за језичким открићима, за компоновањем стиха из језичких контрапункта, створени су и неки сонети који су, чини ми се, сувише затворени у израз. Као да је тај напор за сажимањима и сударањима речи довео песника да покаткад остане сам, тешко разумљив, То су ваљда опет они прастари тренуци у поетском стваралаштву кад се из муке трагања, ломљења израза и сувише страсне жудње за непо. новљивошћу, песма свије у саму себе и постане облик у који се тешко продире. Такви су сонети, на пример, „Мртво корито" и „Тарих", у које је тешко продре. ти, још теже разгрнути њихове асоцијативне склопове, јер нам, једноставно, лесник то није допустио, сувише, чини ми се, утонуо у сопствено интелектуално и емоцконално таласање.
Куленовићеви су ми сонети најдражи кад се у њима споји звучност језика са филозофијом постојања, па се'узвину до лирске мудрости која је — одавно је речено — мудрост најплеменитијег кова. Епска ширина младог песника, претворила се у овим сонетима у лирску згуснутост, збивања у осврте и мисли, а постојање у низ интелектуалних асоцијација преточених у слике и метафоре.
Дуг је то стваралачки пут којим пес-.
ник епског замаха сажима своје постојање у строгу, згуснуту сонетну форму. Он само доказује, и у малом понавља, вечно кретање поезије од епике ка лирици, од описа до доживљаја, од реалности до сна.
Зоран Гавриловић
О НАСТАНКУ „СТОЈАНКЕ _МАЈКЕ КНЕЖОПОЉКЕ“
ПОСЛИЈЕ ручка враћам се свом лежају код пања, и пјесми — као да ћу чупати пањеве. Одустајем да одмах наставим јер ријечи које ми сада на сама уста долазе — изгледају ми као звечке, и тек нека-нека од оних на које натумарам узбуди ме као земља обећана, у првом трену, а чим је напишем, чак први јој слог или слово, чак док је још на врху језика или ОЛОБВке, распе се као маслачак, или остане као за уши извучена, никако да однекуд изроне оне што би повукле за собом оно нешто тешко, право, скривено у некаквој мојој мутнини без краја и дна. Лежим тром послије ручка, љуљам се између беспомоћности им наде, и све мање се одупирем сну.
Како се пробудих, лецнух се за писанком, као да бих да вратим изгубљено време. Гдје је сунце, питам се, и срећан сам што га. још има. Али више је ове моје мутнине и овога што хоће из ње, и пред сутрашњим даном смјењују се мени страх па, стид, одустајање па као некакав свет и љут завјет (а никоме га заправо нисам дужан). Устајем, кружим око ћебета, сједам' на пањ... Одједном, у мени се раствори, уљ раво то: раствори, бистра.те све видим, продолица, као да се јеле размакоше па се смирују у посљедњим њихајима, и осјетих како ми у грлу вриснуше два „и' и сауху зазвонише два „е" — сјекну стих кроза ме од свега двије рјечи али као од два крила, то је, кличем у себи, оно, оно, и као да ће ми побјећи, грабим оловку па га записујем, записујем у дрхтавици јер осјећам како се иза њега згуснуло читаво јато...
__ Одиста, као суза сузу, стих стиже стих, један пишем, други већ шапћем. Тако се у једном хуку заврши тај низ, и не читам га, него прецртавам онај пред њим, као да крешем. вријеже у које сам се био заплео. Гледам онда, вјерно-нетремице као и ова шума, у плавет даљина, тамо гдје ми се чини да је отпрхнуло моје јато. Радознали као зраци сунчани, одлетјело је да види то што сада ја чујем како грми из даљина — од тога дрхти ли то са мном и ова шума2 Мјесец и више дана ваља се та света обећана грмљавина кроз плавет мојих нада, као југови да тутње планином мога дјетињства, и прави су јој тутњи давно већ прешли у неколико стихова што их, не знам већ који пут, шапћемо нијемо, сав сада набрекао и отежао као олујни облак из кога ће пљуснути сигурно, преобилно м благодатно. Наредни стихови — то су сада у мени ти испремијешани букови свијетлости и хуке, јасни па одмах мутни како, нестрпљив, покушавам да их све одједном ухватим у око и ухо као у шаку. Од радости све игра у мени, и као да Њу све покварити ако не пустим још мало времена. да све ово само од себе нађе своја права лежишта у ријечима (или је то опет страх пред хрвањем са стихом») одлазим у гужву. Хватам се у коло, играм опрезно, играо бих до неба, али се убрзо враћам пјесми јер ми ће ми све побјећи. у
Пишем и бога молим да се настави овај хук природности: видим-чујем па напишем (а да не- дође оно: напишем па онда, несрећан, видим и чујем да је то оно најгоре: подлијегање јефтиним услугама што нам их нуди ријеч).
Стоје преда мном стихови написани, тако ми је као да се у мени брдо нечег одронило. Срећан сам, а у исти мах пуст: пјесма се сада примакла крају, а краја нема, него свуд празнина, и ма куд и ма колико
је наједампут као да, та
да трагам по њој, све је дубља, ничег, пи,
паукове нити да се за њу ухватим, па се
у себи не смијем ни окренути: као да неће
бити ни оног што је написано.
Спасавам се повратком у гужву. Али да
сам кроз њу само луњао глух и слијеп, у свијест ми дође тек пошто осјетих на кожи благи пашак: то је предвечерје, плавичасти сумрак невидљиво се дими из лиш-
ћа, из траве, из свега, наранџасти обливи
клонулог сунца по храстовим стаблима жаре се једно вријеме па се угасе, тако ми је као да се то стабла озарено нечега сјете па се то брзо изгуби у сивилу. („Из Хумуса — тенеза једне песме")
Скендер Куленовић
БИО-БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ. рођен је 2. сеп-
тембра 1910. год. у Босанском Петровцу. УМ родном месту завршио је основну шко-
Ау, у Травнику гимназију, а у Загребу је
студирао права. Књижевне текстове објављује од 1927. године, средњошколеком алманаху објавио сонетни венац „Оцвале примуле“. У СКОЈ је примљен 1933, а две године касније у КПЈ. У НОП ступа 1941, Године 1942. написао је поему „Стојанка мајка Кнежопољка", а 1943. поему „Шева". По завршетку рата активно се бавио политичким радом и уреЊивао низ књижевних публикација. Осим поезије писао је и објављивао лирску прозу, путописе, књижевне и позоришне приказе, критике и есеје, полемике и' репортаже. Куленовићева главна дела су: „Сто. јанка мајка Кнежопољка" (поема), Сарајево, „Свјетлост", 1945; „Комедије", Сарајево, „Свјетлост“, 1949; „Збор дервиша" (сатирична поема), „Политика", 1949: „Шева" (поема), „Култура", Београд 1952; „Свјетло на другом спрату" (комедија), „Просвета", Београд 1960; „Поеме", „Просвета", Београд 1961; „Сонети", Матица српска, Нови Сад, 1968. ;
КЉИШЕВНЕНОВИН). 1
када је у једном
~