Књижевне новине

паре а-

ЕСЕЈ

УМЕТНОСТ И ПРАВДА

Драгољуб Недељковић

ПРЕД НАМА је „Ревизор", комедија у којој је смех „једино поштено и племенито лице"; писац је „скупио на гомилу све што је сматрао рђавим у Русији, све неправде које се врше на оним местима и У оним слојевима где се од човека тражи највише правичности, и све је то одједанпут исмејао".“ У лику Хљестакова представљена је једна врста лажи, лаж која готово верује у оно што говори. Језик Хљестакова лаже спонтано, незадрживо, „као што срце куца и плућа дишу". Гогољев лажљивац је „природан", „искрен и шармантан"; он лаже са осећањем и то је најлешши, најзаноснији тренутак у његовом животу. Он је прави „геније лажи" — отуд његова „скоро детиња безазленост и јасноћа".

Али тај лажни ревизор преображава се у немирну људску савест. Појавио се он и душе грешних чиновника одједном су се посувратиле, као џепови пуни прљавштине и крадених ствари. А и нашу душу почиње да узнемирава — после смеха једна меланхолична мисао, скоро жеља: зар не бисмо били охрабрени кад би уметник пашега доба и нашег језика понудио савременом поколењу дело толико критичког Ни нашем друштву и његовој хијерархији не би нимало годила појава „ревизора"; јер зло се није много смањило, ни поштење владајућих увећало, а жудња за правдом још је неутољена.

Тогољево дело и присуство вас, правника Војводине н Србије, подстичу ме да размишљам о деликатној и сложеној теми: уметност и правда. У руском језику, језику Гогоља, реч правда има и значење истина. То поистовећење није слу-

· чајно.

Уметност је обитавалиште лепоте, а лепота је у присном сродству са истином и правдом. Међутим, баш у тој неразмрсивој спрези зачиње се драма уметности и трагедија уметникова. — Ничеово далекосежно мишљење: „Истина је ружна... Ми имамо уметност да не бисмо пропали због истине... Уметност вреди више од истине" — прихватили бисмо само са значајним нијансирањем.

Зато што је истина преображена лепотом, зато што је гласник савести и област правде, уметност је долазила у неизбежне сукобе с моралом времена и друштва. На Гогоља су се због „Ревизора" „подигли читави сталежи"; Флобер је морао пред судом да брани „Госпођу Бовари", оптужену за неморалност; Бодлер је такође био тужен и суђен због „Цвећа зла", најзначајнијег песничког дела столећа, које је у знатној мери одредило путеве модерне лирике. Процеси књижевним _ делима, забране и скидања с репертоара настављају се до наших дана. Инквизиција има, упорне наследнике и верне потомке. Осуда за неморалност ретко мимоилази честитог писца — говорио је творац „Људске комедије". — Али онај ко се боји кише и градоносних облака не треба ни да креће на путовање...

Срећом, али не за уметника него за публику п за потомство, ако је уметник ефемеран и уништив, уметничка истина је неуништива. Ни папе, ни цареви нису могли да спале истину „Божанствене комедије", мако им је Данте одредио место у последњим круговима „Џакла", међу отрезлима у највећем греху. Покадшто и најнемилосрднији деспоти схвате да би било узалудно гушити истину уметности јер она својом објективношћу и свеобухватношћу надилази истине и императиве једног времена. Тако се догодило да управо Стаљин одобри „Тихи Дон", у коме се најчовечнија личност супротставља револуцији, док су писца нападале бројне слуте идеологије и државе.

„И порази пи тријумфи очигледно показују да правда уметности није увек у складу са законима државе и друштва. Узвишени и надкласни морал уметности пи ограничени морал једне власти и једног друштва тешко налазе заједнички језик, јер уметност тежи надвременскомфи метафизичком, а државни закони ми њихови носиоци израз су социјалних односа и потреба времена. Строги су они не само према уметничком делу, које као скровиште идеала не може да не буде и критика живота, него су сурови и према свакој одвећ наглашеној моралној независности и слободи духа, који нарушавају утврђени ред. Тако је од древних времена, од „Антигоне", на пример, која је давала повода расправљању о људској правди и божанској правди, и о трагичном несагласју меБу њима. А такозвана божанска правда у ствари је најљудскија; она која није кројена за један историјски тренутак и стас једнога друштва, него је плод свечовечанског искуства и жудње за Апсолутом.

„Песник је син хармоније" — писао је Александар Блок, а то значи и гласник божанске правде. Ту лежи узрок трагичне судбине уметникове. Зашто се Гогољ сломио, зашто је Достојевски био осуђен да бди над понорима, зашто је Мопасан подлегао безумљу, зашто је Лав Толстој умро сам, зашто се Јесењин обесио, зашто се Мајаковски убио, зашто је Блок добровољно умро, зашто...2 „Јер уметност је чудовишан м блистав пакао. Људи, чувајте се, не прилазите лиричару! Ом је изишао из оног места које треба да заобилазите крстећи се". Тешко ономе ко служи хармонији у свету раздираном наго. нима!

Још нисмо познали друштво у коме би откровење уметности било подлога морала. Можда је тај несклад између природе уметности и закона државе зацело нужан. Врата раја затворена су човеку, па био то рај библијски или онај који називају бескласним друштвом. Та судбина предодребује човека за биће трагично, дубоко неспокојно, али баш зато — творачко! Кроз уметност добро се победнички одупире злу, а истина лажи; кроз уметност живот се не покорава смрти, Јер и кад би

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8|

сви друштвени односи били хармонично расплетени, кад овај свет не би био „тиран тиранину", остала би једна огромна мучна, неопозива и неуклоњива чињеница која се зове Смрт, довољна за трагичну обрваност човекову; али је она и вечни

"мотив за немирење, за борбу, за непризна-

вање ништавила. Кроз уметност човек тражи бесмртност. Тако је то од „Гилтамеа". Зато је правда уметности изнад свакидашње земаљске правде, уклете пролаз. ношћу и тражењем заборава у неузвишеном стваралаштву, у прозаичном натицању и страстима приземним. та

Налазећи се у клештима, чији један крак представљају закони, а други — мучнина човека, кога сте дужни да штитите, ви се — господо и другови адвокати ако само имате високо осећање свог племенитог позива, крећете оном стрмом, опасном и једва проходном стазом између правде људске, иза које је држава, и правде божанске, чији је израз уметност. Ви браните човека и кад је грешан, м кад је презрен; не оправдавате зло, али та 0објашњавате, тражећи му узроке. Ви, попут уметника, морате да гајите симпатију и према кривцу. Као и лекари, ви сте сведоци људске беде, увек суочени с наличјима и стога ближи суштини човековој него што смо то ми остали, најчешће опсењени привидом. .

ж ж х

Супротстављајући природу уметности свакидашњем моралу и законима државе, не желим да паднем у замку наивне једностраности, нити да пледирам за прво начело против другога. Њихов паралелизам и њихово рвање чине суштину људског живота, који је „борба непрестана". Уколико се сукобљавају јачи принципи утолико је исход трагичнији; јер трагедија настаје кад се сударе разлози подједнако дубоки и моћни и кад страдају вредности.

„Без писаних закона, којима се обуздавају нагони и сузбијају насиља, вратили бисмо се у дивљаштво. Чак нам ни закони не осигуравају мир, јер живот је одвећ разуђен м неукротив, тако да слово закона не може да предвиди сва изненађења. Право се ослања на чињенице које се моту утврдити и доказати. Међутим, суштина човека и људских односа често је у невидљивим и неопипљивим нијансама, које ниједан закон не може да обухвати. Стога се дешава да и суд заштити онога ко је привидно у праву, а позледи онога на чијој страни је скривена, тешко ухватљива истина. Суд покадшто не прозре људску комедију, јер се доследно држи параграфа. Али суд уметности не признаје привид; његова племенита амбиција јесте да невидљиво учини видљивим. „Учинити врлину вредном љубави, а порок од-

вратним, истаћи смешно — то је циљ сваког честитог човека који у руке узима перо, кичицу, длето" — тако је улогу

уметности одредио Дидро, |; Неизмерна је себичност људска, али п љубав може бити надразумна. Одвратно је лицемерје као што је тотална искреност непријатна, јуродива ми опасна. Под мукла и заводничка је лаж, али је и гола истина изазовна, покадшто смртоносна, За-

УМЕТНИК НЕМА ПРАВА ДА ПРАВДИ ВЕЗУЈЕ ОЧИ

| |

конским параграфима често измиче управо онај фантастични део стварности. који чини суштину живота, па се у просторима где закон не допире слободно настањује порок, навлачећи на се рухо врлине, Само светлост уметности допире и с ону страну закона. Стога је уметност област. више правде, оруђе добра и истине, освета злу. Она се некористољубиво опредељује за Сизифов посао; она витешки, донкихотски, неефикасно али племенито покушава да поправи свет, да одгонета тајне живо“ та бацајући на све светлост лепоте.

Алп закон уметности не може бити закон свакодневног друштвеног и државног живота. Уметност само опомиње истичући норме и идеале. Она је зачин живота, а од зачина се не живи. Она је светлост, а ирејака светлост може бити неподношљива и опасна. Ми бисмо обневидели кад бисмо све видели и сазнали. Али светлост уметности је неопходна,.као што је неопходно Сунце, У које не можемо да упремо поглед, али је оно животодавно, јер да њега нема, утонули бисмо у таму и лед.

Будући критика стварности у име лепоте, уметност нас заражава плодним незадовољством, незадовољством собом које нас подстиче да будемо бољи, незадовољ ством светом који нас окружује — да бисмо у њему деловали као заточници правде и верници лепоте,

Морал уметности је узвишен, али — непрактичан. Као што је религијски морал недостижан, али баш зато неопходан; јер бодри дух и узноси људски род из родног блата у сфере свесног стварања вредности у себи и око себе, за своју душу и за друге.

Не сагледавши сложеност судбине човека и друштва, занесени критичари су изрекли, не мало, и неоснованих оптужби против јучерашњих поредака н држава. Послужићемо се само карактеристичним примером „Ане Карењине". Кривица за трагедију главне јунакиње лакореко је бацана на друштво и некалашње законе. Социјалисти су и од несреће Ане Карењине стварали свој политички капитал, наивно тврдећи да је и за интимне трагедије крив тадашњи поредак, те да је довољно срушити класну државу да би људи били срећни, да би проблем брака и Љубави био заувек хармонично решен. Кад је Достојевски упозоравао да је зло укорењено дубоко у човеку и да нема те социјалне револуције која ће васпоставити свеопшту срећу, прогласили су га мрачњаком и он тај жиг и данас носи у својој отаџбини, где му се у школама поклања пажња само као неком минорном писцу. — Прељубу Ане Карењине, разбијање породице, унесрећивање детета није могао да оправда тадашњи морал. Алиниједан морал, ниједан закон и ниједно _ друштво не би је оправдали! Сем поезије и неписаних закона на којима она почива. Поезија, чини нам се, зато и постоји да би у њој нашли уточишта они за које друштвени закони немају нити могу имати оправдања. — Писац покадшто личи на свевидећег и свезнајућег из једне приче, који се на небеском суђењу појављује као главни сведок. Суд терети злочинца, а овај притешњен и очајан обраћа се богу-сведоку који све време ћути: „Зашто казну не тражиш ти који све видиш, све чујеш и све знаш»2" А бог одговара: „Не могу баш зато што све знам." Тако и велики. уметник: није његово да осуђује по писаним законима; он мери друкчије, он суди својом, божанском, правдом. — Шекспир је у „Краљу Лиру" изрекао, на први поглед, необичну мисао: „У свету нема кривих“. То може да значи да у свету нема ин невиних; јер сви смо у бескрајном ланцу узрока и последица, сви смо ми и не дужни и криви.

Очигледно је да тај узвишени, али пл

о а КЕ

Јанко Вујисић Некуд ћу

да бјежим

д ћу да бјежим главом без обзира Нена тјескобе овог смртног мира Са овог распећа и ватре без дима.

ј та Све ми је прошло брзо и у ниш Ни речена ријеч више није чиста Само тице круже изнад мучилишта.

Сањам како мрца под покровом љубим Пут биједе идем и све мило губим Снови су ми јасни чему да се чудим

Некуд треба бејжат главом без обзира Са овог распећа. овог страшног мира И то прије него лобања проклија.

_____-________________-------=-

сасвим непрактични релативизам _уметности не може бити основ за размрсивање свакодневних земаљских сукоба. практичном поретку ствари тај релативизам може да буде и опасан. Још опасније је, међутим, потчинити се практицизму и прагматизму, живети без норми, без идеала, без далеких циљева. Кад је највиша, уметност је, мако огледало света и критика друштва, дубоко метафизичка, јер на све гледа и све просуђује са становишта вечности, очима лепоте, моралом надвременским и свечовечанским. .

Овим се објашњава понашање нек писаца, изузетно високог морала, у драмама нације и друштва, њихово одважно противљење матици: отпор Ромена Ролана _ патриотизмима у име универзалног братства у првом светском рату, Золино „оптужујем“ у јеку Драјфусове афере и речи Чехова поводом напада на Золу: „Не ка је Драјфус и крив, Зола је опет у пра: ву, јер ствар писца није да оптужује, нити да гони, него да се. заузима чак им за окривљене: та они су већ осуђени и испаштају казну! Рећи ће нам: а политика а интереси државе Али велики писци и уметници дужни су да се баве политиком само онолико колико је неопходно да би се одбранили од ње. Судија, тужилаца и жандарма много је и без њих, ну сваком случају писцима и уметницима више приличи улога Павла него Савла. — Жалосно је што су се о овај глас великог руског писца оглушили извесни књижевници савремене Русије, који су учествовали у хајци — јуче на Пастернака а данас — на Солжењицина.

ХМ овом безбожном свету уметност би требало да заузме место религије. Јер ми немамо шта друго и узвишеније да супротставимо обездушеном насртању на високе вредности сем култа лепоте, чија је природна последица хуманост и моралност. Ниче је добро видео: „Суштинска црта уметности јесте њена моћ усавршавања живота... Уметност је битно афирмација, блатосиљање, обожење живота".

Човечанство (без уметности било би пусто, јадно и мрачно као што би земља без неба била ледена пустиња.

%х 5 хХ

Али се у свему, па и у овом случају, ваља чувати крајности. Превелика похвала уметности може да угрози не толико практични ред колико саму уметност; јер похвала и осуда уметности, ако су претеране, неће избећи додир. Платон је претио уметности кад је од ње захтевао да служи држави, а Лав Толстој — кад јој је наваљивао претежак терет у рушењу државе. Писац „Рата и мира" проповедао је да ће права уметност, уз помоћ науке а руковођена религијом, учинити да се мирни начин живота, који се данас одржава спољашњим мерама принуде — судовима, полицијом, инспекиијама, контролом постигне слободним и пријатним радом људи. „Уметност мора отклањати насиље — и једино уметност може то да учини!" На тај начин уметник се. претвара у мученика правде, у свеца и пророка, а његова неизбежна судбина јесте жртвовање и патња .

Није мање узвишена ни Шелијева мисао да поезија врши благотворне промене у мишљењу и институцијама, јер она је најпоузданији гласник, друг и пратилац буђења _ велике нације и ослобођеног друштва. „Поезија побеђује проклетство које нас окива да будемо потчињени случајности утисака што нас окружују... Она нас чини становницима једног света према којем је овај обични свет — хаос." Али у свакодневном животу мноштва песници остају „жреци несхваћеног надахнућа" н трагедија песника остаје тратедијом. Песници су били, јесу и биће „непризнати законодавци света".

На крају допустите ми, уважени заступници правде, да вам смерно пренесем две поруке:

нека вам закони буду само неопходни чврст ослонац за скок у неизвесно, али витешко трагање за истином и правдом, тим великим тајнама живота;

а као један од скромних задуженика за језик српски, насушни наш језик, угрожен данас сиромашењем и поплавом сивог, дехуманизованог и неказног административног жаргона, преносим вам другу брижну молбу: чувајте, не кварите, не гушите наш језик. Не само због књижевности и културе него живота ради, јер језик је живот, а језичко сиромаштво знак је сиромаштва духовног и моралног. Није су ЧаЈнО у једној мудрој књизи написано: »„У“ почетку бјеше Ријеч..." Уз то, не заборавите да је језик закона и права увек био најјезгровитији језик. Стендал је често читао Грабански законик не би ли упио у свој стил његову језичку тачност ар аорени И

, Аух истине гониће вас да, и по цену мука, тражите прецизан и језгровит израз, па ћете се тако наћи на ситурном путу правде где ћете, неизбежно, срести лепоту. | Шта ће вам виша морална сатисфакција2 Товор одржан на прослави педестогодишњице војвођанске адвокатуре, у Српском народном позоришту у Новом Саду, пред прчказивање Готољевог „Ревизора" 8. октобра 1971. године.

о ин ПН не НННП НП

тоа ава ита ЦРН А ШЕН