Књижевне новине

ТЕЛЕВИЗИЈА

| ОСВАЈАЊЕ | СЛАВЕ

О једном неискоришћеном извору инспирација за филм

Хоћу исти Арапу на мејдав, Хоћу исти, ако доћи нећу.

~ Ги „Болани Дојчин"

ОТПОЧИЊУЋИ свој драмски репертоар Кадијевићевим филмом „Чудо“, други програм Телевизије Београд (драматург Филави Давид) начинио је срећан избор мре свега зато што је то узбудљиво дело, а 32тим јер указује на једно потпуно занемарено подручје у коме се налази прави златни рудник могућних инспирација. Ворђе Калијевић је своје „Чудо“ открио међу пајстаријим јуначким песмама, на свој начин читајуће десетерце песме „Бо. лани Дојчин", а њу је Вук Караџић преписло. од једног трговца из Босне „који се

1515 године (пребегавши 1813. године 13 Србаје). бавио у Карловцима у Срему.

Неустрашиви болује већ девет година, оне који га познају, пије више међу живима. Глас о његовом крају се разноси до истах граница ло којих је стигла и његова бивша слава. Усо Арапин одмах седла вранца, пада под Солун-и тражи заточни; ка да му изађе на мегдан. Ала град се ћиф"ински уплашио: маслећи како да продужи живот, заборавио је на своју част никокта ла пронањће врлину у непзвесној победи и лепоту у могућој смрти, Ликујући, Усо удара граду срамотни порез, лету. тући у њиховом пољу, пијући њихову же жену ракију, сабирајући жуте дукате, 06обљујући понуђене градске левојке. У кући сузе покапаше Дојчиново лице, не срећник мисли да му двори прокишњавају, куне што му не дај“ да умре с миоом. Устаје, прикује копљем Усу за градска врата, сече главе п њему и побратиму

војвода Дојчин

Петру налбантину који му је, место да пот-

кује коња за двобој, хтео жену да обешча

сти, обојини им вади очи по — испушта душу. Вешто припремана, редштељева наме

ра почиње жестоко да делује у оној блиставој сцени у којој жена п дворкиња уто жу у платно свог заштитника да му се „кости не размину", навлаче му оклоп, долају оружје, пењу га на коња; погођени су и потресени најскравенији простори нашег учествовања и то више није само предани ритуал опремања борца, то је по стончки обред опремања хеша, ево како га обавијају посмртним чаршафом, сахрањују у оклоп с оружјем у рукама ко је, као часни знак освојене славе, занавех остаје уз власника.

У тречутку кад је витештво потреодно, Кадијевићев јулак не жели да спокојно иммре у кревету. Сваки час се треба изно-

~ ова погзрбивати а „само наша смрт оду

ои

„чује да ли су ранији подвизи заиста то “ побили; ружан крај би обезвредио п учи

нио бесмисленим тешку а часну рану која га је, да се претпоставити, и довела до тог кревета.

Као да пре тога пије већ хиљаду пута заслужно рај, Дојчин излази на попраште визпром заклоњена лица, непознат, још једном он прихвата искушење и изазов, тај чин прихватања борбе, патње и вел чине, тај неоцењиви избор обара пепријатеља као винуто копље. „У свим делима својим сећај се своје смрти, и никад не · ћепт сагрешити" (Сирах, 7, 39). И тако, наш јунак више не“седа на. „меку ложницу" као што то чини онај из јуначке песме, достојанствени посао умирања он је обавио на коњу, усправан пи прикован за сед: ло и своје дело као за своју једину мотућу судбину

Враћа се победник укосо јашући према страни камене улице, верни коњ се огласи пи упозорава господара да га наводи у зид, али азгледа дато деликатно упозорење користи само гледалац чија се чудна слутња. обистињава пред патњом јунакове жене: испунитии задаћу, његов леш вратио јој се пред ноте као бумеранг.

У чему је чудо2 У слободи опредељивања, у Давиду који убија Голијата п у томе што је и у рушевинама живота поне"ком дата снага ла изабере своју смрт2!

Филм „Чудо" испуњава, међутим, три смрти, чију снагу редитељ своли у исту тачку оспловне замисли.

Скок бодесникове сестре, која се радије суновраћује са високих зидина него што постаје паметникова љубавница, потресна најављује тему.

Она два божјака која се провлаче светом трбухом за крухом и козјим млеком, не постоје “ песми па се, брзоплето, по. некад учини ла им није обезбебено место ни у филму. Бесмисленост њихове „слепе смрти" је равна ништавности њиховог би: тисања у вемспуњеном животу, она није чудо ни изузетак него жалосно правило.

· Вук бележи да се „јуначке шесме највенце пјевају ла други слушају". Ка мијевић, заточеник слике, чини све да аре

ги гледају чак п онда кал има шта и да се чује! Ликовно осећање и предзнање навело

је Кадијевића да ралњу свог филма оживи у Котору, тако су бивши каменари и гра: дитељи јотт јелном оставили свој драгоцени граг, Глумци су играли веома добро, мвек је тако кад осете да раде праву ствар. И слика п звук пи глума и монтажа осећале су се у „Чуду“ као код своје ку ће Измичући штелрим етнографским фолклорним замкама. Калијевић 1е из њих узимао оно што му је било неопходно и оствадло дело чији мисао п облик одтова рај“ времену у“ коме је паправљено,

Ово је поучан пример за оне који ог лакују нашу китематотрафију јер нема таквог спенаристу какав !е Шекспир, ни ти такав самурајски „бекграунд" што, малтене, сам трави филмове Мипогучија или Пинла во прилике да вилимо где такоће треба тражити право биће нарс да.

Боро Драшковић

толико дуго да он) за

СЦЕНА ИЗ ФИЛМА БОРБА КАДИЈЕВИЋА „ЧУДО; ЉЕРКА АДРАЖЕНОВИЋ И ДУШАН ЈАНИЋИЈЕВИЋ

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

Један фрањевац о ћтрилици

Осврт фра Мате Кристићевића на славенско писмо (писмена илирског језика)

БОШЊАК, (1755 — 1840),

фрањевац Мато Кристићевић писац _ латинске кронике Епећтфоп (самостан Фојница), о којој сам писао у сарајевском | „Одјеку“ од 15—30. ХТ 1971. нашао је за потребно да се при крају свога дјела осврне на хисторију писма (писмена) у Славена уопће. Ондашњи занос за свеславенством није ни њега мимоншао. Нако у својој кроници већином говори о односима муслимана и кришћана у Босни, особито у својем завичају, тј. у Фојници, наишао сам у дјелу и на један интересантан осврт на славенско писмо (он каже „илирско"), тј. на ћи„рилицу, коју босански фрањевци често" зову „трчким словима". Ево Кристићевићева текста у пријеводу: „Будући да је илирски језик раширен по разним земљама, има ви ше својих кћери: тако у Пољској, Чешкој, Русији и друтдје. Ове кћери разликују се од своје мајке, дједовског језика, као и међу собом. Према томе немају ни једнаки облик писмена, како видимо у њихо-

свога назива из народа (нације) који се њима служи. Та писмена имају разна име на: глагољска збот слова т(тама), јеронимска по св. Јерониму, ћирилска по св, Ћирилу (Кирилу), методијанска по св. Методију, московска и влашка. После св. Јеронима, Бирила и Методија неки су Илири (Славени) вјешти латинском језику занемарили властита слова _ свога народа и члирске књиге писали латинским словима. Не само да су своја слова свуда занемарили (на велику своју срамоту), него су их и потпуно уништили. Осрамотили су се код других народа, јер су покопали славу свога тако древног и славног народа, потпуно се одрекавши части којом су надвисили многе народе. Становници Босне, мада под туђим јармом, послије толико тодина сјетише се ипак срамоте нанесене

Радмила Стефановић

Чекам Те исте као некад, исто као некад

Чекам Те, · У бистрот поћи

У пустој самоћа

Као некад

ж » 4е. Љубав не одлази

"вим књигама. Слова наиме, којима се служе ове одијељене кћери, воде поријекло

ТРИ ПЕСМЕ

у љубичасте зимско предвечерје у плавичастом предворју сна. .

а мојом улицом пролази још само дан на свом путу у дубоки, тамноплави сан.

своје сунце сања уснули дан.“ И месец насмејан.

опустели сан.

давно

Нема моћа да није, тамна као Твоје очи пи да ме ме прати јатом звезда изнад свих облака. Нема ноћи да ми Те не врати!

Нема ноћ да ми Те не врати да ми тугу платиш, Да ми сан позлатили. Нема. ноћи да ми Те не врати!

ни кад је душа заболи. "Само се ућути и воли.

љиљана ва а ма алата

илирском народу. Да би избјегли омразу код других сусједних народа Европе и Азије, они су, ето, по оном тласовитом до: говору (мисли на фрањевачку одлуку почетком 19. стољећа; оп. Ж. П) имали ову срамоту одвратити, одлучивши чврсто да се врате на она древна дједовска слова и да се њима служе, кад год буде требало. Латинским | словима да пишу само кад треба писати латински, а илирским (славенским, ћирилским, трчким) словима кад треба писати илирски. Дефиниториј наше провинције Босне Сребрне недавно је издао наређење у којем помњиво препоручује наставницима да онај илирски алфабет, дједовски алфабет, тпире међу омладином.. Ево тога _ алфабета". (На идућој страници слиједи грчки алфабет, тј. азбука босанске ћирилице; оп. Ж. П.. Аутор наставља овако: „Овима словима прошасти(х) вримена служили су се Бошњаци, од који(х) н садаре гдикоји налазе се да уздрже успомену ови(х) слова и знаду писат. А одсад, ако би која друга слова изишла на сриду, грчка ваља да и они изнова науче“. 1)

1) Познато је из разних извора да налазимо више назива _ за „босанскохрватску" Аирилицу. _ Назив „босанчица", мислим, није погодан. Исто тако ријетко налазимо назив „хрватско“ писмо. Много више читамо у изворима, називе грчка" слова, као пп „сармска", тј. српска слова. Термин „грчка“ слова најбоље означује поријекло овога алфабета, без 06зира на то да се босанска ћирилица могла развити из српске ћирилице. Додајемо и то да је у нашој шштрој јавности недовољно познато да је старославенски језик (црквенославенски)у стваран према грчком (хеленском) језику, '

др Жељко Пуратић

Сарајево, Јована Швијића 15

пре Тебе.

ПРОБЛЕМИ ЈЕЗИКА

КАКО ИЗБЕЋИ НЕСПОРАЗУМЕ

вук ЈЕ у своје време говорио да књижевпик — „мора и за најмању ситницу да се

"договори са собом, и да изабере шта ми-

слали да је боље и правилније, нпр. хоће Аџ писати Х, или неће; хоће ли писати У или неће (па ако изабере да пише У, онда »аља да научи гдје се пише, да та не пите мјесто И, а У другијем ријечима опет ла пише И мјесто У".

Тако је говорио Вук у време када 12 ~ још бвло присутно у писаној речи. Он препоручује књижевнушима да се договоре са собом, хоће ли та писати ИЛИ неће. Али, у своме напису о азбуци, Вук је катоторичан: „У треба Пољашима пл Русима, 2 ми мјесто њега имамо И, нпр, сип, бик, риба, добити, миш, корито итал. зато ни пајученији наши не знаду без велике муке н без трула гдје га треба писати".

Захваљујући Вуку ми данас немамо У. Он га је једноставно избацио из наше 23буке. Велики реформатор је у својој бор би за народни језик и правопис нашао доста разлота и оправдања за један овакав чин, адм.. |

Ако напишемо бити, а ту реч не објаснимо, пе можемо знати, да ли она значи тући или постојати, Тући и постојати нису, сродни појмови. Према томе, у бити разликујемо две посебме језичке јединице. Ову посебност илуструју по стихови:

· Бз си данас, посестримо вилог Зе си данасо Ниђе те не било! Бда си се криво заклињала:;

ће тођ мене до невоље буде, . да ћеш мене бити У невољи>2

Последњи стих — а у њему се јавља. бити, не може се тумачити појмом тући: „Да ћеш мене ту ћи у невољи“. Али, то сазнајемо по смислу стихова, а не омтањем, Овде нам недостаје један графички знак, једно слово за глас који смо цекада имали. У старој азбуци ту је стајало У, јер бути је постојати, а бити је тући.

Објашњавајући карактеристике екавског изговора, лингвисти наводе: „Према тећи у скавском су преовладали учестали | глаголи на -тицати: дотицатн, истицати потицати.., па н имевице дотицај, стицање. потишање, утишај, ми сте циште" Откуда тог

Да је п у овим ситуацијама присутан клас У, потврдиће нам неки примери. У аужичкосрпском језику, поред имечипе бич (са И), у значењу батина, ма»,

ностоји и именица туч (са У), у значењу сулица, копље, копљиште мотка, од којег и тлатол тучити,

тучит (натицати, продужити). Сасвим ||5 извесно да смо ове речи имали но ми у старијем језику. Међутим, глагол тучи ти се (спајањем У са МИ) изменио у те цатн. У Тицатм се изменио и старо словенски глагол то кати (са полугласником јор) у значењу такнути, о дирнути, а који је у вези са лужичкосрпским, па и српскохрватским | тук (тик), дотук (дотик), у значењу додир, лотицај. На ова! начин створена је реч са два значења. Према томе натицати потиче од туч пи тучити, а дотицати од коренске речи тук, обе са У (данашњим И), што значи да се ови глаголи не могу везивати за тећи, јер и не потичу од тећи.

У нашем старијем језику постојао је мо глатол тукати (набости, забости, заденути, зачепити, запушити, пунити, кљукати, трпати, уденути) „али он се и данас чује у Србији. Преко овогтлатола долазимо до основе стука, која је у генетској вези са немачким 2изапитепз(ескел, преко з!есКеп. (спојити, бити заједно, здрожити), па у старијем језику претпостављамо и основу стека у истом значењу. Преко стука и стека дошло је до облика стицати, стећи, степиште, опет са У, односно ИМ, али и са Е. Међутим, стицати, (аналогно примеру бити), у савременом говору садржи два различита. појма. То није последица богаћења речи новом садржином, већ представља промзвод спајања различитих основица.

Друга основица је у вези са глаголом који у лужичкосрпском гласи тући, тућ, а у српскохрватском тећи. Лужичкосргска реч се тумачи немачким седећеп, Ђекоптел, ћекбгаећ зет, ггоплтаеп, пшлеп, 7маасеп (стећи, набавити, успевати, напредовати, примитмн, користити. бити од користи, служити чему, помоћи, пристајати, прихватити итд. У своме делу „Са балканских источника", Милан Бу-

димир каже да је српскохрватско стока и бугарско добиток (добитк), у истом значењу — иметак у домаћим жи-

вотињама, у ствари, дослован превод са грчког, а то казује да је једна иста реч,

променом значења, мењала и гласове: стока, стука, стека. Према томе, савремено стицати, као м најновије

дотица + када се мисли на новац или имање у вези су са овом гласовно променљивом основом.

После овот, нема потребе наглашавати да су све основе са У могле ући у екавске учестале глаголе, које данас лингвисти по-

трешно везују за тећи. Међутим, тешко |

је снаћи се у свему овом. Како је то ишло и како су се речи спајале, није лако раз јаснити, али једно је сигурно: недостаје нам глас У. Он би данас могао да раздвоји појмове који су се слили у једну реч.

Никола Јеремић

_КЊИЖЕВИНОВИНЕ

ам