Књижевне новине

САВРЕМЕНИЦИ

ИВИ АНДРИЋУ

БЕОГРАДСКИ У

ВЕРЗИТЕТ

На дан 12. јуна о. г, на свечаном делу Десете седнице Скупштине Београдског универзитета, Наставнички савет Филолошког факултета предложио је и Скупштина једногласно прикватила да се великом српском и југословенском књижевнику Иви Андрићу додели титула почасног доктора овог Универзитета у знак признања и захвалности за његов изванредно значајан допринос не само српској него и југословенској кугтури и њеној афирмацији

У целом културном свету.

„Књижевне новине“ доносе говор који је том приликом одржао декан Филолошког факултета проф. др Миљан. Мојашевић. и реферат који је у име предлагача (академика и редовних професора дра Михаила Стевановића и дра Војислава Бурића и у своје лично име) прочитао проф. др Димитрије Вученов, уверене да ове говоре треба сачувати као документе од значаја за наше доба.

Лут Ива Андрића

Уважени друже Ректоре, друже Председниче, поштоване колегинице и колеге!

Навикли смо да са овог места чујемо пригодне биографије и веома знаменитих људи. Човек коме је посвећен свечани део данашње Скупштине Беопрадскогт универзитета спада међу најзнаменитије,

Осамдесетотодишњица Ива Андрића пада 10. октобра ове године. Дете осиромашене сарајевске кујунџијске породице,

" досегло је врхове кујунџијске вештине У

уметности речи, пењући се у својој млаАости ка тим врховима веома стрмим путем: искључиво радом и жртвом. Израна. окренут према Београду и југословенству, понео је у дубинама свога бића своју Босну, као п неки други његови ужи земљаци од Кочића до Копића и Селимовића, и захватао отуда ликове и фиксирао их у новелама и романима прецизношћу која је равна стилском: савршенству. Српскохрватски језик, који кроз дела и збирке Вука Караџића. шикља природном снатом на све стране и на небројена врела, тече кроз Андрићеве књиге као кроз мајоторски удешене фонтане.

До Ослобођења и Уједињења 1918. његова биографија је обележена ђЂаковањем, прекиданим студирањем, прогонима. и хапшењима у туђој, аустријској држави. После УМједињења 1918. завршио је студије започете на загребачком Филозофском факултету, настављене у Бечу и Кракову, докторатом у Грацу 1923. године.

Архив Југославије уступио нам је за ову прилику Андрићев досије. На самом почетку те збирке чисто службених аката

"налази се један Андрићев допис, најдрато-

ценији у читавом свежњу, упућен, пре педесет година (1. новембра 1922) Скупштинском одбору за признање националног рада. То је добрим делом кратка, препизна аутобиографија на две стране табака, из које ћемо прочитати само неколико реченица, дајући тако реч самом Андрићу да нам проговори својим јасним језиком, истина из временске даљине од пола века. Читамо Андрића:

„Јошт као ђак у Сарајеву, пре балканских ратова, сам био оснивач и председник тајне омладинске организације која је била у вези са сличним студентским организацијама у Београду и радила на том да међу српском и хрватском омладином прошири и учврсти идеју ослобођења и уједињења са Србијом...

Доцније као студент на универзитету у Загребу и Бечу, ја сам учествовао у свим омладинским покретима..."

У представци се даље нижу подаци, почев од раних сучељавања са аустријском полицијом, преко тамновања у Сплиту, Шибенику, Марибору, Травнику и Зеници, преко оснивања патриотских листова и сарадње у њима, преко чланства у Одбору за исхрану гладне босанске деце, до чланства у Народном Вијећу од краја 1918. На своје књижевно дело Андрић се сузаржано осврће са две реченице, Да нешто мало даље, ка самом крају, дода: „За сав свој рад нисам никад ни тражио ни примао никакве одштете, награде или признања“... „Учтив Ив Андрић, вицеконЗул“. Признајемо да у овом одмерено написаном вицеконзуловом акту не наслућујемо писца романа о конзулима и везирима и нобеловца Андрића, али одмах препознајемо етичко-политичку физиономију ч0века чије југословенство ће остати непоколебано кроз читав живот и који ће до краја остати честит, неподмитљив човек, човек који је сигурно увек чинио част по-

· Слу кога се латио, Окупацију је провео у

Београду, стварајући за то време дела која нашој, југословенској, п не само југословенској, култури толико мното вреде да би била у стању да искупе ко зна колмко датих живота за ону слободу и оно Аруштво којима се Андрић, одмах после Ослобођења 1945, прикључио са доследношћу која показује чврст континуитет у његовом деловању, Предратни дипломата и већ признати писац, једно време је био посланик у Народној скупштини Босне и Херцеговине и у Савезној скупштини,

За заслуге које су познате читавом културном свету, уз образложење које ћете одмах чути од колете Вученова, Веће Фихолошког факултета, проширено свим наставницима и сарадницима, на седници од 26. априла 1972, једногласно је, и уз спонтано олобравање, прихватило предлог ла се књижевнику Иву Анарићу додели почасни докторат Београлскот универзитета, Предлог су полнели редовни професори: Михаило Стевановић, Војислав Бурић и Аимитрије Вученов, изабрани за овај посао на скупу реловних трофесора Филолотикот факултета, олржаном 19. априла,

Миљан Мојашевић

Доеледан седи и увек нов

Почасни докторат додељује се у овом случају за изванредан допринос културном стваралаштву не само једног од народа у нашој заједници народа, па чак и не само за допринос култури свих народа југословенске заједнице него и за афирмацију културе ове земље у светској култури. Такав допринос није и не може бити обичан ни чест, У овој прилици, пре овог признања, већ постоји међународно признање у виду додељивања Нобелове награде. Па ипак, Филолошки факултет и Београдски универзитет подстакнути су својим разлозима да ово признање одају са своје стране за опште и посебне заслуте Иви Андрићу.

Опште су толико познате и признате да је о њима тешко рећи нову реч, наћи нови закључак, изрећи нов суд, што — разуме се — не значи никако да је Андрићево дело већ осветљено у свој својој сложености, у свој својој дубини и целокупном свом зрачењу. Нема сумње да ће оно бити доживљај и предмет интересовања не само садашњих него и многих будућих нараштаја, А оно ће то бити због снаге којом је овај писац продро до дубине људског бића, до сложености човековог положаја у свету,

У књижевним стварањима Иве Андрића захваћено је време у своме току и трајању, и оном које је видљиво оку појединца и оном које је видљиво само у креативној ретроспективи, савладано историјом протеклог, неповратног, отишлог у прошлост, А у том времену налази се човек који, у тежњи да овлада животом, бива савладан временом. Димензије простора у Андрићеву делу дате су, најчешће, на особен начин, Уместо да збивања у људском животу распростре између многих меридијана и паралела, он их је ставио у простор где се сусрећу светови, Исток и Запад у сукобу својих вековних традиција, у супротностима траженог оквира и смисла живота, у судару људских менталитета и сензибилитета. =.

У таквом времену и простору Андрић је уметнички уобличио лик човеков и дао своју визију његовог јављања у једном од многих људских светова; насликао његово трајање и његово неумитно нестајање. Иако окружен људима, Андрићев човек је најчешће сам, некад у исто време и далек и близак том свету око себе у којем мора да живи, јер нема избора. Откривајући своју, уметничку истину о човеку, Иво Андрић нам приповеда о положају човековом у свету, о његовој судбини, о његовим сновима и заносима, о његовим виђењима света и илузијама, о његовим веровањима и надама, о његовим заблудама им оторчењима, о његовим скепсама и неверовањима, о њетовим полетима и падовима. Иво Андрић своје ликове даје у коор“ динатама њиховог појединачног живљења, али и у оним ширим, општијим, у координатама Људскогт рода. Отуда су његове личности и Босанци, Вишеграђани, Травничани, Олујаци, касаблије и сељаци, а и житељи ове планете, сведоци, тужитељи и тужени у великој судници што се зове свет, у процесу што се зове живот.

Јавивши се у књижевном животу пре 60 година, Иво Андрић је био и остао самосвојан писац, у исто време доследан себи и свом начину стваралаштва а са сваким даљим својим делом нов, непоновљив за друге и непонављан од самога себе. Имајући развијено осећање за токове историје, он ју је гледао кроз човека, у човеку и његовој судбини и, у тражењу одговора на егзистенцијална питања, продирао до неиспитаних дубина људског бића.

Тиме је откривао тајне уметничке истине о човеку и збивањима у њему и око њега, о датим околностима живљења ч0века, људи, друштва, а књижевно је то остваривао и остварио на естетски изванредан начин, :

Мза све то, Андрић је један од најсјајнијих наших стилиста и један од неколицине најзнаменитијих градитеља нашега књижевног језика.

Београдски универзитет и Филолошки факултет Иво Андрић је посебно задужио и низом незаборавних предавања која је одржао на Катедри за југословенску књижевност. |

Судови о великим прегаоцима културе никада нису довољно обухватни да би представили сав значај и сву дубину њиховог дела, Зато је, можда, најбоље те судове изрећи што једноставније. Андриђево дело говори само собом, говори једноставно зато што је дубоко, говори сваком зато што је у тој једноставлости одговор

'на мнота питања и што је питање после

многих олговора. Оно јесте трајни угаони камен наше, културе, оно је ту културу веома оботатило, допринело њеној ширивн и лубини, њеној вредности уопште,

Димитрије Вученов

ТЕОДОР КРАЧУН: „ГОСТОЉУБЉЕ АВРАМОВО"

ТРАЈНЕ ВРЕДНОСТИ

(СПОМЕН НА КРАЧУНА

Пред прославу 125- годишњице Галерије Матице српске

У ОНОМ преломном ши бурном, барокном, времену новије српске културе — када је ликовна уметност тражила и налазила мо. гућности бржег стилског напретка и све јасније показивала жеље да се, поред оданог служења религиозној садржини, окрене најпре себл и вишим естетским идеалима — појавио се један сликар чије дело најбоље одражава уметничке дилеме и надахнућа српске културе У ХМПТ веку. Био је то Теодор Крачун. .

Својим сликарским радом испунио Је само осму деценију, али је уметничким делом испунио цело друго полу столеће, Све што се дешавало у оповременом српском сликарству изражено је сажето, јасно и снажно његовом кичицом, која је издашно и усрдно преносила осећајност, немир. срчаност и неспокој мајстора. Рођени боем, по народном предању и љубавних тог и код нас галантног века и рокајног сензуализма у поезији, „ветрогоња", како та је с цинизмом назвао Захарија Орфелин, Крачун је био типично дете тог барокно-рокајног времена. „Мајстор, којим је у свом делу најпотпуније сажео уметничка хтења свог времена, у чијим је радовима најдоследније одражена велика драма умирања _ лдуговечних уметничких облика, претварање старих иконописачких схема у барокну слику" — како је забе лежио Дејан Медаковић.

Као и о већини његових савременика, о Крачуну је сачувано мало животописних података. Осим два позната уговора, за сликање иконостаса Саборне цркве у Сремским Карловцима и цркве св. Борба у Сомбору, нешто бележака савременика. неколико потписа на иконама и, не увек сигурног народног предања о карловачком „молеру" се данас мало зна. Нијг нам позната његова сликарска обука што би нас најпре занимало. — Где је почео да учи занат даровити младић, где је мешао боју чудећи се њеним променама и њеном богатству2

Изгледа нам највероватније да је почео код Кијевљанина Василија Романовича, који је у Хопову држао неку врсту сликарске школе, и да је потом сарађи“вао са Аммитријем Баћевићем. Да ли је Крачун у тим годинама учења провео и коју годину у Кијеву, у чију су Духовну академију м сликарску школу одлазили наши људи, тешко је потврдити, али ова идеја може остати као претпоставка за коју постоји доста вероватноће.

Утврдили смо да је Крачун сликао самостално појединачне иконе. им пре 177), када је насликао своје прво велико дело — иконостас цркве манастира Хопова — који су усташе углавном уништиле у прошлом рату. Таква једна икона, Ботороди" са Христом, тронађена је у П'. колајевској пркви у Старом Сланкамену и на њој се најбоље види да је Крачун био под јаким утицајем украјинског сликарства, Тада је на позадину својих икона стављао златни орнаментисани тапет, који је најближи Бачевићевим решењима, а који води порекло из украјинског барока. Тај манир украшавања икона Крачун је и касније користио, а нарочито на престонам иконама. На пконостасима у Сусеку па Нештину још увек се осећају одјеци словенског, православног, баш украјинског барока. Тек ча великом иконостасу у Сремским Карловцима, сликаним са Ја. ковом Орфелином, он потпуно напушта своје младеначке узоре и усваја барокно рокајно сликарство. Ни код једног нашег слакара ХМ ПТ века пије дошло до таквог двојства стила и начина сликарског изражавања као код Крачуна. Отуда се с разлогом може претпоставити да је он у зрелим годинама провео извесно време у атељеу неког западноевропског сликара, а то је могло бити у Бечу или Млецима, које је и Захарија Орфелин, тих година тражења стила и искуства, походио.

У Крачунсвом сликарству драматично је пројициранпа његова лична уметничка судбина и судбина српског сликарства то: нашег изразито сликарског века. На ма. лом иконостасу некалашњег хора Сабор не цркве у Сремским Карловцима, који сала краси Галерију Матице српске, Кра. чун је занемарио и иначе недовољно јасне међе између барока и рококоа, дајући шипак предност поетичнијем стилу. На. тим малим, изауженим медаљонима, обавијеним лаком лиском лубсрезнот биља СА злата, Крачун се распевао. разнежио 60 јом, скаадном птром валера и лазура, постижући свиласту, прозрачну фактуру

најфинијег сликарског ткања. Постоа је мајстор већи и моћнији нето што је то наше, још увек скромно време, могло и очекивати. Одиста, ми Срби тада нисмо имали господу и клијентелу која би оваква дела тражила и поносила се њима. Треба рашчитапи уговоре које су сликари склапали са богатим и припростим прквеним општинарима па видети да се у тим обавезама тражила од сликара само занатска солидност, а о естетској стра ни уметничког дела, о захтевима који ба нам говорили о поручиоцима спремним да процене и доживе право сликарство, на чешће не може бити ни речи.

Истина, постојала је добра воља да се поручи иконостас, да се „узме академически живописац", па већ и ту жељу треба поштовати, Постојао је и снобизам у блатњавим селима Нештину и Сусеку, у којима је Крачун сликао иконостасе, постојало је у тим селима и угледање на вароши, и опонашање онога што се тамо ради, ла и то треба шменити. Захваљујући свему томе сатрађене су монументалне цркве и подигнути барокни иконостаси,

једини споменици културе у нашим. се лима. Међутим, моралну потпору по естет-,

ско разумевање тада је мало ко могао да: ти сликарима. Отуда су они често сликали по дужности доброг занатлије, а само некада су се препустили чаролији сликар. ског стварања. Крачун је управо у таквом расположењу сликао композиције за карловачки мали иконостас на хору великг уркве. 1

У својим женским ликовима, којих је на његовим сликама религиозне садржи не увек пуно, није сликао светице, већ најчешће младе жене, „госпоже", витке и пасторално чедне, али и озрачене благим сензџуализмом, приближавајући се тако нашој рокајној поетици седамдесетих и осамдесетих година, у времену у којем се Код нас све више сазнавало о француско! културна, Једно је јасно: без познавања барокно-рокајног сликарства није мо гуће потпуније примити поезију тога доба. И обрнуто. Одиста, крај ових слика могу се читати стихови Орфелинове „Ме лодије к пролећу".

Треба зауставити поглед тражења на, његовој виткој, готово каприциозно ко кетној „Самарићанки", на ликовима 8њ ђела у „Гостољубљу Аврамовом", на оној дечици у „Цветима" која зајапурена Аочекују Христа, или на оној левојци 3 пратње фараонове кћери у „Проналаску Мојсија", која је загазила у воду и високо задигла своје скуте обнажујући при томе ружичасту своју пут, па вадети да се сликар нештедимице предао чину стварања. Насликани су ови мали мелаљонви у расположењу пасторалне рокајне поетике. И на крају, треба застати пред пор: третом Јована Јовановића, архимандрита хоповског, потоњег владике бачког, којп је издашно помагао устаничку Србију, па

вилети да је Крачун свој уметнички жар,

опредељен готово искључтво релитиозном сликарству, могао да усмери на сликање живог лика, да великом снатом сликарске ковцентрације, оствари један ол првих и највредвијих психолошких портрета но вије српске уметности. И овде је напуо тио парадни барокни приступ, и — као да та се више није тицала стилска пр» падност — нашавши се пред проницљивим и благим ликом овог монаха, покупао је да са мало средстава, готово као да штеди боју, изрази не само његов фи. зички већ и унутарњи лик. Ту је његова лака кичица с времена на време задрхта ха, па нам се учини да је п на оној сувој руци забележила нешто ол карактера овг историјске лачности, што је“ финој мол“ Ллацији самог лица, у танким, непримел ним слојевима сликарског ткава, у склал, ној валерској градацији, пзразила 107: јасније и експресивније

Крачун је своје дело нагло прекинус. Оттштпао је из живота 1781, можда и на скелч Саборне цркве у Карловцима, Као велики драмски глумац, на отвореној по зорници српскот сликарства. Остала су дела. М узбућење.

Дилко Дезидов

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10