Књижевне новине

ПОЗОРИШТЕ

[

ФИЗИЧКИ СУПЕРЕСТЕРАНТО У ПОЗОРИШТУ БУДУЋНОСТИ 2

Између краја сезоне и шестог БИТЕФ-а

КРАЈ ПОЗОРИШНЕ СЕЗОНЕ београдска позоришта су дочекала у ведром и свечаном расположењу, Одиста су сва имала чиме да се похвале. Атеље је „недељом кри зе домаћег репертоара“ ту „кризу“ претворно У ироничан изазов _ обиља домаћих драмских текстова на репертоару, 04 којих је нарочито „Рањени орао“ _одлич' но примљен од публике, па и од знатног дела критике; Југословенско драмско по зориште је прославило стото извођење Фејдоове „Бубе“ у истој сезони пред пре“ пуном кућом; Народно је Сремчевог „Поп“ Ћиру“ приказало педесети пут за стега девет месеци, а мјузикл „Виолиниста на крову" Савременог позоришта такође мо же да се уброји мећу изврсно оцењене и најрадије гледане представе у овој се зони.

У експанзији или пред експлозијом;

ОА4 тих тријумфалних тонова утолико више одудара оно што о позоришту да нас мисам и говори веома истакнути лозоришни уметник из суседне Румуније, уз то управник позоришта и садашњи председник Међународног института ЗА позориште (ИТИ) Раду Белитан, Приликом недавног успешног гостовања буку. рештанског Националног театра у Београду, он је стање данашњег позоришта приказао црње и горе него што би и _ најцрња _ злослутница _ могла — да наговести. Сараднику „Политике експреса“ (А, Мујчиновићу, 11. МТ 1972) изјавио је да је „старо позориште мртво“ и да „сва ког дана може да се очекује експлозија. која ће у парампарчад разнети и послед“ ње остатке сценске уметности коју називамо позориштем". ,

Тешко је замислити већу опречност у гледању на стање у тој уметности, Чак и ако претпоставимо (а то није лако јер Белиган не говори о појединим установама, него о „сценској уметности коју називамо позориштем“) да Белиган београдска позоришта, па и букурештанско с којим је и сам гостовао, некако изузима, да њих не сматра ни „старим“ ни новим, него, рецимо, садашњим, нечим што жи: вотари чекајући да се и само придру. жи — наравно не оном које тек треба да ступи у живот, него оном које се са својим већ растало, чак и у том, најповољнијем, случају постоји непремостив понор између Белиганове посмртнице и камктања. позоришних руководилаца београдских што њихова позоришта пуцају Од младости. и. здравља.

Наведимо, _ примера ради, да Борка Павићевић и Богдан Тирнанић (у Нину, 2. МУП 1972) последњу у овој сезони Атељеа, пи телевизијски преношену, премијеру „Исус Христ суперстар“ сматрају не предзнаком _скоре смрти и експаозије, пего „залогом експанзије“ тог споја опере и рока, „ионако најекспанзивније музике нашег времена“.

Без споразума о споразумевању

Видели смо да ону мртву стару уметност Белиган нити оплакује нити сахрањује. Спокојно, можда чак и с извесним нестрпљењем, чека на ону експлозију која ће разнети њене последње остатке — све осим једног: оног из којег треба да се роди ново, будуће позориште. Јер, „на том згаришту“, тако наставља Белиган у интервјуу, „као феникс васкреснуће позориште булућности, чија ће једна Од карактеристика бити несметано споразумевање глумца са публиком, без обзира на језичке баријере“,

Кад ће се то десити, Белиган тачно не каже. Њетово излагање о томе је тако неодређено да се питамо нисмо ли ње тову поетску фигуру, не само опо о експлозији и васкрсавању на згаришту него и оно о смрти старог позоришта, сувише озбиљно схватили, До таквог закључка Аолазимо на основу његових даљих, мното реалнијих, саопштења о настанку позоришта будућности, Ево их,

„Како данашњи људи, притиснути те“ хником и брзином, желе ла се врате и ухвате оне првобитне облике живљења (..,), тако и позориште жели да се врати својим првим облицима (,,.,). Тај покрет будућег позоришта се снажно осећа у

Лондону, Паризу, Њујорку, па и ма Би тефу у Београлу“.

Међутим, најинтересантпије у позоришту будућности је оно споразумевање тлу, маца са гледаоцима. У том правцу се „вр це експерименти“ који су „отишли дале ко", а на изналажењу „новог сценског 20» вора“ ради и група Питера Брука у Лон дону, састављена од тридесетак глумаца из свих крајева света, Заснован на „емо цијама глумаца у тренутку њихове игре", тај товор, мада за разлику од есперанта, своје корене ни У једном језику света, Рад је већ толико одмакао да је Белиган гледао – представу тде су се извођачи СЛУЖИЛИ само тим новим сценским говором = и све је разу. мео као да су говорили његовим матер. њим језиком, И у још једном „сличном експерименту“, којем је Белиган присуствовао, глумци су изражавали своја „пси хичка и емоционална стања искључиво својим телом“,

Овде се мора нарочито нагласити окоал. ност да се за тај изразито алитерарни, физички сценски говор залаже Питер Брук, један од најчувенијих редитеља Шекспирових драма, које су додуше по зоришна литература, али ван сваке сум ње врхунска дела светске литературе, дакле дела чија је сценска реализација тим

интернационалан, нема,

0 тематици алитерарног и животности литерарног позоришта

Остаје да чекамо 6. Битеф с његовим старим коренима и модерним театром, и са Бруковом режијом _ Шекспировог „Сновићења“, па да тамо потражимо о говоре на многа отворена питања. Да наведемо само нека; фи

да ли нови сценски говор, који искљу чује спојеве артикулисаних гласова, неће представљати осиромашење позоришноуметничког изражавања и доживљавања2

да ли ће нам представе будућег позоришта казивати само о психичким и емо ционалним стањима глумаца или и о те мама од општијег значаја и интереса2 бојати се да, упркос радозналости коју побуђују популарни глумци, већину гле. лалаца ипак више интересују психичка ста-

ња ликова које онц приказују него њихо

ва лична, ма колико ова била „аутентич нија“, и да ће ти гледаоци пре сматрати пезадовољавајућим сурогатом ако им тлу мци износе чиме су они обузети него ако им преносе што је замислио неки призна“ ти драматичар;

Шекспира (зћакезреаг значи копљотре» сац) назвао је јелан његов колега по стру, ни иронично зћаКезсепе, тј. онај који (уображава да једино он) дрма позорницом;

"има ли наде да ће се икад родити сличан

бинотресац будућег физичког театра и ка ква ће нам дела он оставити»

хоће ли се позориште будућности са: свим одрећи приказивања класичних ара: ма.или ће та дела давати у прерадама, озбиљним или пародистичким, можда ма начин Михизове прераде Мир Јаминог „Рањеног орла"2

Јер, мада наша позоришна средина, ненаклоњена _ физичком — супересперанту, нема много разлога да се плаши оних ко.

СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „ИСУС. ХРИСТОС СУПЕРСТАР“ У МЗВОБЕЊУ АТЕЉЕА 212

новим сценским говором _ незамишљива, Ако је тако — а реч председника ИТИ-а има довољно тежине да би јој се веровало —, онда се морамо питати да ди тако мисле сви који су за „покрет будућег позоришта“ или само најревноснији след бенпци Брука и Белигана, Какав је, на пример, став организатора Битефа, на којем се, по Белигану, тај локрст такође „снажно осећа“2

По подтеми 6. Битефа, која гласи „корени модерног позоришта“, рекло би се да се они потпуно слажу са тврђењем о жељи позоришта да се „врати својим пр вим облицима“. Али о каквом је враћању ту реч: да ли о пеком русоовском „враћању природи“, враћању у оно примитивино стање од којег се развијенији део човечанства у ери техничке цивилизације дефинитивно удаљиог Да ли је то заиста враћање филогенетски и онтогенетски пр вим облицима споразумевања — као кад би се конструктори суперсоничних џинова, трагајући за летелицом будућности, враћали Икаровом лету; Пошто се најупорнији поборници „покрета“ споразумевају само телом, можемо претпоставити да је посреди управо таква врста враћања: у неко инфантилно стање људског рода, пифантилано у првобитном, дословном значењу речи „зпјапз": онај који не уме да тговори, Хоће ли се 6. Битеф сврстати међу поборнике новог сценског говора који све изражава искључиво телом»

С обзиром на значај који је Атеље придавао домаћим драмским текстовима У својој „недељи кризе“, то пије вероватно, Поткрепљује нас у томе мишљењу и'чињеница да.Јован Бирилов, један од најодто' ворнијих за програм ЉБитефа, у свом занимљивом _ дневнику са шестонедељног „позоришног пута“ по САД, између оста» лог бележи (у „Сцени“ 1972, бр. 7) да „физичко позориште доживљава своје послед ње дане", свом односу према драмској Амтератури п сценском товору Атеље се мното не разликује Од других београд ских позоришта, која не одбацују пи фи зички театар, али сваке године расписују конкурсе за нове домаће драме, Свакако, о важном проблему сценског говора и споразумевања присталице повог позори“ шта у Букурешту, Лондону и Београду ни-

су успеле да се споразумеју и сагласе.

ји креште о смрти драмске литературе (а уколико „физички театар“ представља обогаћење сценског изражавања, он је добродошао), она није имуна за ону де

генерацију, оно изрођавање у забављачки"

театар на које је (у „Књижевним новина ма“, 1, М о, г) указао Вук Крњевић; театар којим владају „мајстори сурогата“ а ко ји „живи“ од популарности естрадних тлумаца, стечене на телевизији или филму,

Ти глумци се не смеју потцењивати, по тотову ако су уз то добри комичари, јер су позоришту неопходни, Као сенка без светла, тако ни позориште не може ла буде без забаве. Збиља и шала се морају допуљавати и смењивати, као ноћ и дан, сан и јава, одмор и рад.

Међутим, мако се по Шилеру живот разликује. од уметности, јер је „живот озбиљан, а уметност ведра“ док редитељ „Исуса Христа суперстара“ Зоран Ратко: вић. тражи публику ослобођену „заблуде да је позориште нешто 'посебно"" — биће да је и ту истина у јединству тих супро тности, Позоришна уметност јесте нешто „посебно“, али неразлучиво повезано са животом: и њено основно изражајно сред: ство је људско живљење,

Она је и игра: не могу се „играти“ позоришне представе, а да у њима не буле слемената игре. Захваљујући својој атрак» тивности и следственој рентабилности, итра и забава постају све видније обележје и наших репертоара и укуса наше луб дике, Но ако оне до те мере потисну селе. мент животне збиље да се сценско збива“ ње своди било на буку п бес било на шалу и шезгу (а „модерни дух“ данашњих гледалаца патиње томе), онда је животност по, зоришне уметности угрожена. Опла „за бављање“ добија значење одвраћања па:

жње, недавања људима да се баве оним-

важним и хитним, озбиљним послима ко. ја се морају обавити, јер то неопорециво налаже животна стварност, А кад се везе између стварног живота пи позоришне уме. тности прекину — онда ни њој више не ма правог живота, .

Довољно разлога да. 6. Битеф и идућу сезону, са њиховим експанзијама и екс плозијама, њиховим згариштима и васкјснућима, изгледамо с великим очекива њем, али не н без помало зебње.

Хуго Клајн

ПОЗОРИШТЕ И ЊЕГОВА ПУБАШЋА

ВБ ГОДИНЕ, у преме и непосредно РОН Азања Битеф, „Политика

је спроводила апксту са темом: за или против ове културне манифестације. На ово, тада веома актусано питање, лозије ни су различити и доста занимљиви ОАТОвори, Међутим, чини се да су оргапизато ди анкете изгубили из вида једну Од онтних чињеница, Наиме, сви учеспици 7ткете су били Под непосредним утиском ви ђеног, тако да нису били у стању да АС несу један реалан, коначан СУА. Било бл веома занимљиво сада, пред нови БИТЕФ, спровести анкету са истим ппљем као ж прошле године, Вероватно би се сада чула другачија мишљења и интерпрета ције и тако били избегиути бројпи не поразуми, као што би и крајњи закључак о фестивалу био далеко реалипји.

Једно је сигурно: БИТЕФ је све узбу, дно. Неки су обрадовани, неки су огојр» чени. М једних и других има доста, и је

. дни и други износе (ово је занимљиво)

добре разлоге. Једни траже његово уки. дање, други му аплаудирају. И сада, пе. стеје ли уопште добри разлози за било коју ФА одлука.

Очигледно, неспоразум постоји, Где је ом2

Организатор фестивала је хтео ла пред стави публици авангардна остварења позоришних трупа из целог света. Али, чини се да се данас авангарано превише поистовећује са екстремним, наро чито када је у питању позориште, што може да доведе до озбиљних забуна, И шта се догодило2 Доведени су углавном представници који имају специфичне погдеде на драмску уметност. Наиме, већина из тог „новог таласа" сматра позориште институцијом, И

преживелом свесно та разара. Они граде антитсатађр, позе. риште протип позоришта, И опла је су

коб неминован, Публика лолази у те атар алп добија аптитесатађр, А она на то није припремљена. Антитеата захтева антипублику, и ту је срж свих насталих неспоразума,

Публика дође у позориште, гледа пред

ставу и оде. Мирна. Али само споља, Публика полаже неприкосновено _ право на свој, унутрашњи пемир. Позо-

риште јој га пружа. Дотле је све у реду, Антитеатар _ делује на публику споља, фронтално, тражећи у пнемиру публике свој сопствени немир, Из та два немира, немира антипублике п антитеатра, рађа се мир новог позоришта.

Разлике између ове две концепције су очигледне. Театар. још увек инсистира. па речи као. основном изражајном срелству. Антитеатар то негира. УМ њему је све дозвољено, све основно пи све споредно: мн реч, и музика, п гест, пи пантомима, и ћу тање, и гимнастика; све што се у латом тренутку чини пелисхолним, Театар полразумева сцену. Антитеатар је укила. Спе је сцена. Све је представа и живот, исто. вресмено,

Пред ким је будућност Театром или антитеатром» Одговор па то питање зависи од више елемената, Најпре публика. ' За дилему у којој се позориште најАо, можда пмајвећу кривицу сноси публика, макар и несвесно, Јер, ол свих елемената театра, она је претрпела највеће промене, Елитне публике као ла више и нема и намеће се утисак да се она, јел. ним делом, поистоветила са снобовском публиком, која је постала, ако не најмно. гооројнија, оно најзапаженија публика. Њој“ се, углавном, све у позоришту пол: ређује, према њој се бира репертоар, и готово да нема позоришта које не итра и неку од „лаких представа", Чак се и писци. поводе за њом, правећи углавном Аоше, али комаде који се тглелају, Уосталом, спобовска публика не долази да би гледала, већ да би била виђена, Сама та чињеница ослобађа писпе — олговорности на строго уметничком плану,

И писци ће одиграти једну од кључ“ пнх улога у даљем развоју театра. Све је мање добрих позоришних писаца, а тиме и добрих текстова. Тиме се може (де. Аммично) објаснити велика и нагла популарност мјузикла, који перманентно осва ја простор у репертоарима паших (а и страних) _ позоришних кућа, Недостатак Лобрих текстова (и хиперпродукција лотих) доводе у тешку ситуацију даљи ра звој позоришне уметности у свету. Криза вредности (п криза савести) само још више погоршавају понако тешку ситуаци Ју. Најсигурнији одговор на _ постојеће Аплеме даће време. Можда и будући БИТЕФИ, али само као смотра пајбољих и најзначајнијих остварења протекле сезоне, нитако као скуп помодних п кратке трајних „лпокова" којима обилује ланапљ ња позоришна стварност. На селекторима представа је ла ту дилему разреше у ко. рист позортита,

Араган М. Николић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10