Књижевне новине
КУЛТУРА У СВЕТУ — САВРЕМЕНА КУБАНСКА КЊИЖЕВНОСТ
БЕЛЕШКЕ 0
ЈУЋНОАМЕРИЧКОМ РОМАНУ
ЕМ због које смо се овде сада окупиЈИ је, изненађујуће актуелна. О њој већ постоји обилна литература која безмало једногласно с великом сигурношћу заступа одређени суд. У односу на: хор ентузијастичких похвала мој став личи на усамљени глас који никако не може да се аоци, пао Кортасар, Карлос Фуентес, Е рио Варгас Љоса, Алехо Карпентиер и рнесто Сабато заједно с многим другим ствараоцима и великим бројем критичара склони су да тврде како јужноамерички роман тренутно пролази кроз изузетно виталну етапу развоја што се манифестује првенствено — како они кажу — у рево Ауционарној техници која се примењује последњих десет или петнаест година. Олмах морам да признам да се радикално противим тим општим похвалама. У овим белешкама намеравам да изнесем разлоге који ме на то наводе. На жалост, осам страница које имам на располагању нису довољне, тако да ћу морати да их изнесем само у главним цртама. Одређена имена и наслове не бих спомињао с циљем да се овом шзлагању не прида полемички тон. Пошто су овде на окупу многи критичари и ствараоци који се служе сасвим супротним _ критеријумима покушаћу да се задржим само на општим проблемима који ће спречити да се дискусија сувише детаљизује...
Више пута сам истакао — и налазим за потребно да то још једном учиним — да роман западног света, нарочито Јужне Америке, пролази кроз етапу кризе, тј. период стваралачке стерилности у односу на могућности генија. Сада имамо више дела него икада раније, али у тој паничној и нападној обилности не налазимо у последњих десетак година ниједно велико дело на било ком језику. У савременој прози постоје велика дела која постају предмет хвале само у одсуству бољих остварења чак и у земљама као што су САД, Француска, Енглеска и СССР. Чини ми се да је декаденција савременог романа неАвосмислена. Одсуство значајних фигура и изузетних дела потврђује ту чињеницу и подређени положај савременог романа у односу на остварења ХТА века и првих четрдесет година ХХ века. Криза и изнуреност овог жанра коју потврђује одсуство великих писаца данас можда и није наговештај његовог потпуног _изумирања у складу са прогнозом 1. С. Елиота, Ортеге и Гасета и многих других. Могуће је интерпретирати данашње стање као ол: мор, пролазно мировање и прикупљање снаге јер је у историји књижевности такав период увек следио плодне фазе стваралаштва. Од сличне анемије болују и уруте уметности — музика, сликарство, ита.
"Међутим, то је истовремено и тренутак
када наука, техника и механика стварају невиђена чуда. Чини ми се да су ове две супротне манифестације стваралачког ге нија много више међусобно повезане не го што се то обично мисли.
Историјски тренутак у коме живимо одликује се изванредном инвентивношћу у поменутим областима — науци, техници и механици, Сви су услови повољни за џве тање науке: утакмица између две велесиле, узајамни страх, хладни рат, уска, по везаност проналазака с њиховом војном применом, огроман буџет који велике си“ де и снажне приватне компаније улажу у науку, технику И механику, а поготово када се узме у обзир економска корист и профит које наука може да обезбеди, Имамо и огромну „научну „литературу, псеудо-научну им популарну које се свакодневно појављују. Ту је и пропаганда, ту су услуге радија, телевизије, филма ми штампе. Чак и дечја књижевност стимулише интересовање деце, распламсава њихову машту и утиче на њихово касније професионално опредељење. Под притиском ових тежњи роман губи ТЛО ПОА ногама, поготово када се суочи с филмом, телевизијом, театром, спортом, часописима и новинама који нуде масама лаку
забаву.
Приповедна проза која се данас раз
вија на енглеском, француском и ша ском језику болује од опште анемије енерације дека-
испољава све симптоме дег ; дентних историјских периода. Тачно је да савремени роман савршено одражава моралну дегенерацију и корупцију Зети листичког друштвеног уређења. том смислу он је реалистичан јер пружа слику друштва у коме новац, луксуз и те лесна задовољства, "представљају највише циљеве као и највише вредности ЈРМ друштвеним мерилима. Он ват раз нескромног голог материјали: пи суалне опседнутости и циниз: М У служи најневероватниј ИМ А на дрзак и прљав начин Мр аоца. Узимајући у обзир северно РИ Ро“ прозу, пошто је она оставила најдубљи траг нашем роману, само могу да ПИ да у њеној историји никада није било вишле баналне порнографије нити · толико најбезвреднијих слојева
утицаја лексике 3 друштва, исто као што се никада није 1 експлоатисала _ сексуална
толико дрско
незаерзија. Секс — укључујући ту и содо
је обавезни предуслов
мију
пњижевности, као ДЕНА -, с а соја силом продире и осва, > ; о Е огласе, па чак и
школе и универзитете,
КЉИЖЕРНЕНОВИНЕ
политику. Он је постао тема или мотив који је највише на цени и који издавачким кућама и ауторима највеће зараде доноси. Има издавача који се угледају на Холивуд и захтевају минимум порнографије у роману да би га уопште узели У обзир за издавање. Најодвратније од свега тога је чињеница да се то Ђубре без уметности и без дубљег смисла продаје као хлеб насушни, док публика жељно очекује и захтева све више и више таквих дела. Међутим, упркос инсистирању и беспрекорном експлоатисању те теме северноамерички романописци још нису успели да створе дело психолошког и уметничког калибра као што је на пример „јоубавник Леди Четерли". Секс је као тема равноправан са свим осталим темама и не треба из овог или оног разлога устикнути пред њим, нити га треба осудити нити забранити. Међутим, треба осудити и спречити његову комерцијализацију и вулгаризацију.
У савременом _ северноамеричком и француском роману (исто као ми у нашем, јер налази у њима инспирацију и узоре) могу се уочити и други симптоми који откривају стваралачку немоћ која је својствена декадентним историјским периодима. Ту се убрајају тематски и формални византинизам, барокност у изражавању, снобизам, опседнутост техником, потрага за новим пошто-пото, склоност за необичним _екстраваганцијама, прихватање новина без обзира на њихов смисао и вредност, али изнад свега дрскост и не знање којим се писци служе порнографијом, баналним као м есхатолошким речником. Све су то симптоми немоћне стерилности стваралачких снага, али се ипак редовно и врло често _ јављају у нашој савременој прози, Врло је значајна чињеница да су најбоља дела од последњих _ неколико _— година написали _ аутори из неразвијених. и малих земаља. Имам на уму А. Кеслера (Мађар), Н. Казанцакиса (Крићанин), А. Патона (из Јужноафричке уније) и Л. Карпентиера (Кубанац) који се тренутко међу нашим писцима истиче као најоригиналнији, најдубљи и најуспешнији стваралац. .
Споменућу један историјски догађај који у овом случају може послужити као доказ садашњег стања ствари. Почетком 1964. позната издавачка кућа „Г. П. Патнемс санс" је у сарадњи с часописом „Мк' Колс" и филмским студијом „Ембаси пикчерс" отворила конкурс за најбољи роман који би свом писцу донео награду која се само пожелети може. Награда је износила 210.000. долара, издавање у часопису у наставцима. поред обичног издања књиге, и екранизацију "романа од стране филмског студија. Награђени аутор био би ;рзо Тасјо богат, славан и поштован. Конкурс је трајао две пуне године. Жири је примио ни мање ни више него 3.262 рукописа, али није нашао за сходно да награди иједан од њих, па је према томе конкурс одложен за боља времена. Овај „случај“ је двосмислен: с једне стране доказује стваралачку немоћ савремене – северноамеричке прозе, а с друге стране показује да је материјални стимуланс _ депласиран и неспособан да утиче на таленат који није у могућности да произведе квалитетно дело. Ниједно вредно дело није добило награду нити су њихови аутори имали потребу за материјалним стимулансом да би их написали, Таленат као и његове највредније манифестације постоје или их нема, али се У сваком случају не може вештачким пу.
МАРИНО ТАРТАЉА: „МАЛИ БУБЊАР 1" (1926)
АЛЕХО КАРПЕНТИЕР
тем развијати нити му један Воронов може притећи у помоћ,
Задржимо се сада мало на нашој приповедној прози пошто нас она највише занима. Све што сам до сада истакао важи и за њу пошто није успела да заобиђе опште промашаје. Потребно је то приз нати, јер се та чињеница не може оповргнути, Писац ових редова се у то уверио више пута: јужноамеричка књижевност увек је трчкала за страним узорима почевши од Сор Хуане Инес де ла Круз па све до данас. У периоду између 1885. и 1945. успела је делимично да се ослободи страног утицаја и потврди своју оригиналност, Током тих шездесет година опа се није потпуно одрекла страних узора, али је ипак покушала да се осамостали, да изрази нашу средину, наш свет и наше проблеме. Тачно је да је асимиловала из весне технике и стилске формуле — реализам, натурализам, импресионизам, пар-
. насизам, симболизам — које је. Францу-
ска наметнула целој западној хемисфери укључујући и Русију. Ти су утицаји под; стакли наше најплеменитије ствараоце који су их прихватили не одричући се својих сопствених схватања и стремљења. Ваља разлковати имитације Од утицаја. Утицаји су неизбежни и потребни и ниједан геније без обзира на своју стваралачку моћ није успео да их се у потпуности ослободи. Међутим, све имитације су јалове и откривају одсуство оригиналности код епигона. У споменутих шездесет година Америка је дала свету најбоље писце које је икада имала. Током тог плодног периода цветао је модернизам који је дао успешна остварења у прози као и у поезији. После модернистичке прозе појавио се такозвани роман родног тла (слоја) затим, роман с темом дивљине, социјални роман, роман гауча, роман о мексиканској револуцији, роман о Индијанцима, итд. Та дела заслужују поштовање јер у одсуству других вредности она бар садрже ембрион аутентичности и жељу да изразе и продру У оно што је специфично америчко. Наши најбољи писци који су стварали између 1905. и 1945. оставили су нам најоригиналнија и највреднија дела која можемо да понудимо другима. Прочитао сам мноштво приповедака написаних у последњих двадесет година. Једине које по мом миш љењу могу успешно да се пореде са де лима створеним пре 1945. су „Поред оба-
ле", „Крадљивчев син", „Изгубљени тра„» „» ,
гови", „Век просветитељства, „Пут 'Ел-
дорада'“, „Очеви и синови“, „Сва наша
и „еиивооода и еит!одох ()“ тужом и „ам „Парадизо". Аутори ових дела већ имају више од шездесет година, осим неколико изузетака.
Данас је међу критичарима и ствара“ оцима у моди потцењивање ових двеју тенерација које су скоро потпуно нестале са књижевне позорнице. Познато ми је да се овакав став умногоме може оправдати сукобом тенерација и потребом младих да се афирмишу, да оправдају и одбране своје позиције, теорије, технике од притиска признатих вредности. Међутим, једини племенит и достојанствен начин да у томе успеју јесте реализација дела које ће претходне превазићи, а не непромишљено и површно одбацивање. Бојим се да се у потцењивању и агресивној критици крије комплекс кривице, Тј. свест о стваралачкој фрустрацији и јаловости која се жели заташкати и надокнадити помоћу техничких трикова. типографских екстраватанција и језичких обрта помоћу којих се симулира врло не убедљив лажни нихилизам. Све те лексичке. стилске, техничке и филозофске акробације, којима се наш савремени роман храни и украшава, су У стварп позајмице и у извесном смислу недонот чад. Без обзира који то узори били (Мојс и његови следбенипи као Дос Пасос, Фокнер, Јонеско, Бекет, Лаури или Хенри Милер). Четрдесет и пет година пошто је изишао „Мликс“, у Енглеској га већ нико не имитира, док се КОД нас јављају раз ни иноватори који га тек данас открива“
ју. Други се угледају на „објективизам“
новог романа, нарочито на, РобГријеову варијанту. Није мали број оних
који укрштају плагијате у једном једи-
ном делу стварајући невероватно неуспеле комбинације. Наши критичари имају обичај да тај цинични миметизам називају „техничком иновацијом", „сјајном
прозом" и „врхунским делима". Толико је.
наш савремени роман оронуо и " анеми чан. Упркос свим упадљивим слабостима,
и ограничењима остаје једна чињеница:
ствараоци последњих четрдесетак година. које сам споменуо су ако ништа друго
били оригинални и независни. · Ниједалз. од њих није узурпирао туђу технику или
стил као што се сада масовно ради., На међународном плану они су просечни, али аутентични. Они који их данас потцењу-
ју и критикују немају ту особину која.
бар у извесној мери оправдава две претходне генерације писаца. По мишљењу на ших савременика боље је бити епигон Џојса или подражавалац Фокнера или имитирати било који узор него бити оригиналан и наћи сопствени начин изражавања. Када је реч о најновијим остваре-
њима, на жалост, имамо утисак да су то.
туђе играчке којима морамо да се играмо јер су копије страних и већ застарелих књижевних сензација. |
' Има релативно мало јужноамеричких приповедача који су оригинални и аутентични у смислу у којем су то били Мелвил, Балзак, Толстој, Достојевски, Зола или Галдос. Међу савременим писцима има више учених професионалаца него, аутентичних стваралаца. Упркос цветању романа код нас и великом броју дела “ последњих неколико година појавно се врло 'мали број дела која би се по врех ности могла издвојити. Општи утисак поадсећа на густ коров који покрива неколико анемичних и рахитичних биљака док снажног и усправног растиња безмало и нема. Ево још једног очитог примера ко. ји ће то илустровати. Хосе Ревуелтас је један од ретких писаца који прихвата комунистичку идеологију а има Ако се добро сећам 1950. године комунистичка партија Мексика га је оштро али неправедно осудила што је овог писца довело до ивише разочарања. После дуже паузе он је 1964. издао свој најновији роман „Грешке" у коме нелостаје фокнеровски утицај који је преовлађивао у свим његовим претходним делима. Те. ма овога дела је разочарење у партију. И тема и став изражени у том делу безмало се могу идентификовати са позицијом Артура Кеслера, бившег комуниста који се разочарао у совјетску комунис: тичку партију и изнео своја најдубља уверења у делу „Сумрак У подне" (чини ми се да је реч о. дуплој случајности а не о погрешном или незахвалном утицају мађарског писца на Ревуелтаса). Међутим, Кеслер нам на свега 222 странице даје једно од капиталних дела савремене прозе, док Ревуелтас на 325 страница ус пева само да изгради једну неуспелу кон струкцију. Кеслер се изванредно пажљиво служи добро одабраним књижевним средствима да би развио драму доследном техником испољавајући запањујући смисао за трагично и стварајући једно изванредно књижевно дело. Кеслеров кра так роман садржи нит — која се можда може назвати радњом — која брзином и ситур ношћу испаљене стреле погађа неизбежну судбину и климакс који снажно делује на читаоца. То је трагедија која се одвија у свести, у души једног јединог агатлане регзопаес; снага и непоколебљивост његове прозе су такве да читалац исто као и протагониста — не може да се извуче из мреже догађаја. Дело нам не пружа забаву, већ могућност да будемо саучесоници једне од оних судбинских драма које су се одиграваћле у московским судницама и затворима између 1936. и 1938. године. Ревуелтас, међутим, само прича једну дугачку причу у којој се ре Бају наивне анегдоте чији су протагонисти проститутке и досадне политикантске марионете које одвлаче читаоца од централне теме тако да она бледи и посте пено нестаје. С друге стране, код Ревуелтаса Агатпанз регзопа постаје један 0одвратни никоговић тако да потпуно нестаје трагична димензија и трансцендентност на коју писац претендује. И један и други роман потврђују још једном да не постоје теме унапред добре или лоше, вредне или безвредне. Све зависи од способности и квалитета ствараоца. Он је тај који од њих прави џинове или кепеце.
Пре него што завршим ово кратко из. лагање желим да оповргнем критике. из весних критичара који ме без основаности и доказа радо нападају. Они су мој став интерпретирали као осуду техничких новина у савременј прози. Сматрам да бм то био имбецилни став и не пада ми на памет да га браним. Тачно је, међутим, да сам се увек трудио да осудим миметизам, вербалне акробације и типографске екстраваганције које се изводе из снобистичких разлога с циљем да се верно прати мода и да се докаже да смо читаам одређене писце, Наш најгенијалнији писац већ је рекао да „бити веран одраз свог времена не значи достићи вредности које ће прихватити будуће генепације". Свака техничка иновација је добродошла ако није плод имитације, већ наше солствене потребе и инвенције. Време је ла Америка схвати да се.не може вечно. итрати по музици коју туђин свира, Мислим да се то односи на политику исто колико и на књижевност. Време је да Америка најзад створи нешто своје, а не да заловољава своје потребе туђим производима. На жалост, наш савремени роман је површнији него икада до сада и често своје могућности ограничава на глачање, увезених узорака. Чини ми се да је тај закључак неминован и сматрам да осим неколико изузетака наши романописпи то Аоказују. · Па
Мигуел Педро Гонзалес
Кубански критичар М. П. Гонсалес налази се већ дуже времена у САД као професор шпанскоамеричке књижевности на Калифорнијском универзитету. Његови најзначајнији радови су „Развој романа у Мексику", „Развој таучо културе“ и више студија о књижевном стваралаштву кубанског песника Х. Мартија. У „Критичким есејима" ТГонсалес је објавио меколико студија о модернизму и о латинскоамеричком роману, |
талента.
,