Књижевне новине
КУЛТУРА У СВЕТУ — САВРЕМЕНА КУБАНСКА КЊИЖЕВНОСТ (П)
__ХУАН КАНДЕЛА
Хорхе Онелио Кардосо
НИКАДА СЕ НИКО НИЈЕ усудио да Хуану противречи, јер је он сваку причу завршавао погледом којим би надвладао све око њега. Нико ни да писне, као да се у његовом телу крила нека огромна спага којој нико није могао да се супротетави. Сваку реч би он одмерио, пажљиво је извукао из своје ризнице и једним брзим покретом би је бацио у ваздух где је она сотајала да лебди. Једним покретом би нас запленио и зачарао.
Ево једне приче коју нам је испричао али другим речима:
„Код Колисеа постоји једна река звана Лахас, Каква је то, људи, река. Препуна је рибе, Видите, једном је она пре времена поплавила Сан Мигел и цео тај крај. Прво су се нагомилали неки црни облаци и спустили се на врхове брда. Затим се појавише воде оног црног мора и поче да дува неки злослутни ветар који је повијао траву и дрвеће све док нису почеле да падају кише. Тада ми је још посао ишао 40' бро, имао сам јелну малу мазгу која ме је добро служила. Кад воде почеше да се и» Ливају и ветрови почеше да дувају с копна ја се упутих према једној кућици која се налазила у близини, Почех да смишљам на који начин ћу најлакше прећи реку, а нема боље прилске за размишљање него када човек под ведрим небом лаганим хо дом прати мазгу, Река је била набујала, али не толико да се није могла прећи. Прешао сам ја и веће реке него што је била ова, а познавао сам тај крај тако добро да сам могао да наставим пут жмурећки, пуштајуће мазгу да ме води, Пут под ноге и кренусмо према реци. Већ поподне сте. гли смо до ње и загазили у воду. Била је тамна као чоколада али се није била из. Лила више од пола метра од обале, Повукох мазгу и поћосмо према супротној обали, Слушао сам пригушене ударце њених копита о камење пи баш усред реке животиња се оклизну попусти да је вода носи. Помнелих на товар — на пудер и ђинђуве које је вола могла да ми отме, те одмах придржах мазгу и усправих је на ноге. Никад ме она није издала, па ни сада, ПосАушно се усправи, мрану уплашеним уши ма и сигурним кораком настави према обали крчећи грудима пут кроз воду. И тад се доголи нешто што нећу заборавити док сам жив. Још дантданас осећам тежтпну ма погама, осећам како ме нешто прикива за тло, Дођавола, рекох, и погле: дах у ноге имајући шта да видим: на свакој мамузи била је забодена по једна риба о4 пола киле, Сигурно ће смак света ускоро, чим у реци има толико риба!"
Док је то товорио прстима је мрлао као да су то рибе које се копрцају у шаџи воде. Као и раније, на крају нам је упутио поглед оштар као сечиво ножа. уд Тих дана Марселино, Мигел п Сориано описивали су неке своје доживљаје, али после Хумана нико их није слушао. Нису они баратали речима као Хуан, нити су могли једним покретом да привуку пажњу нас осталих, После њихових прича враћали смо се у бараке где се чула само шкрипа љуљашки ми кукурикање петаова у даЉини. Јелног јутра док смо радили у пољу Марселино ме изненада упита:
— Верујеш ли ти даје могло бити толико рибег,
— Где — упитах. Он ме погледа право
очи и у дну љеговог погледа видео сам Хуана како се повија и чупа коров.
Другог јутра док смо оштрили ножеве Мигел пи Сорпано водили су следећи разговор: .
— Не тврдим да је немогуће. Ако је јурио брзо можда се располовио кад је налетео на аштрипу ножа...
— Као бутер, упадох, и обојица пре нуше у смех.
После кратке тишине Сорнано удари ножем о камен и узвикну:
— Тај човек лаже!
— Па наравно, прошапта Мигел — то је бар очигледно, ~
И сва тројица се погледасмо међусобно ликујући. Сви смо мислили и осећали исто, али је било потребно да неко пробије лед и супротстави се оној сили која је провиривала кроз Хуанове очи.
— Да знате да ћу то вечерас да му кажем у лице — потврди Сорнано ударајући све јаче ножем о камен.
— И треба, закључи Мигеа.
Затим се вратисмо, свак своме посау.
Истину да кажем, тада смо осећали нетребу ла се супротставимо Хуановој моћи. Прва лаж се може прогутати јер је прва, друга — ради реда, док је трећа као шамар који одмах треба узвратити,
Те исте вечери појави се Хуан завијајући пажљиво дуван.
„Био сам тада врло мали, али се сећам да је харала глад. Мој ујак, човек врло сналажљив, спасао нас је од смрти, У време рата војници су харали по пољима и за њима је остајала само пустош. Мој теча би узјахао на свог златног коња и неКУД оллазно на неколико дана. Кад би се вратио донео. би нам тако дивног воћа и поврћа да и после тога нисам никада ништа тако слатко јео. Гурнуо би ногом врата и омејући се бацио бисате на под. „Ево хране за две недеље" м све би расуо по поду: купус, банане, парадајз велик као глава. Мајка би почела да прикупља све то а мене је слала да донесем џакове, Каква су го времена била! Кажом вамлда та: да нигде хране није било и стално ме је копкало гле је ујак налазио све што нам је доноспо".
Хуанове питање остало је да лебди у ваздуху, обавијено мприсом и димом увана Исксрпстио сам тај тренутак да потдедам остале. Марселино се био затлеКЊИЖЕННЕНОВИНЕ 7
=
· Слушај ме добро.
дао и није ни приметио да му један комарац стоји насред чела, Сви остали били су сић као муве.
„Када је ујак био на самрти, настави Хуан, наредио је свима да изађу из собе осим мене. „Ти Хуане остани и слушај па» жљиво шта ћу ти рећи", Уздигао се са постеље и гледао ме стакластим очима. „Из. весне ствари нису за све уши, настави ујак, јер се људи само смешкају м не ве рују ни у шта осим онога (што им је под носом, Али ти ниси такав те желим теби да сдам једну тајну пре него што умрем.
а самом извору реке Негро, близу Сиената де Сапате налази се једна стаза скривена у шибљу, Ти пођи њоме рано ујутру док још нема сунца јер ће имати да ходаш шест дана, док не стигнеш до вулкана, Између вулкана и брда налази се град, али ти немој у град него иди у поље".
— Који град, ујаче, |
— Мексико, дете, Мексико! Шта ми. слиш где сам ја налазио ону храну" и издахну тог тренутка,
Хуан заћута за тренутак, а сви остади су га укочено слушали. Затим подиже гла ву, погледа све наоколо и самозадовољно рече:
ТЕКСТОВЕ НА !!. И 12. СТРАНИ ИЗАБРАЛА, ПРЕВЕЛА И БЕЛЕШКЕ НАПИСАЛА КРИНКА ВИДАКОВИЋ
— Ових дана намеравам да пођем у“ Мексико, Сигуран сам да нико други не зна пут до Мексика.
Соримано се усправи спреман да нешто каже, али Хуан га је укочио својим погледом. Сорнану се осуши грло и не могаде да се снађе те одмах седе на своје место.
Следећег дана пакшто је Хуан отишао у мензу Сориано ми показа неко изгужвано и прљаво парче папира. На њему се налазила избледела слика. неког _излетничког брода, а изнад слике писало је: „Толико и толико долара за повратну карту за Мексико". |
— Па зашто то ниси показао синоћ, упитах га,
— Не знам. Језик ми се заплео, одгово“ ри он показајући уста.
После је свак кренуо стазама према свом делу поља. Сормано је био ћутљив, Мигел је говорио о инсектима штеточина» ма и како би се они моган уништити да би се спасао дуван. Сормнано му није ни шта одговорио мада су се њих двојица стално свађали око тога,
Кад је сунце већ било зашло стајали смо пред вратима и пушили,. Одједанпут Сориано шутну ћуп који му је бно пред ногама.
— Дођавола, вечерас ћу му рећи, видећете! Али те ноћи догодило се нешто непредвиђено — запалила се кућа Асте. Дон Карлос је дотрчао и наредио нам да помогне мо комшији. Сви смо учествовали у гашењу пожара. Сутрашњи дан смо провели одмарајући се јер смо били дсста исцр' пени, Хуан се разболео, имао је ватру и кашаљ, После ручка повукаа се и легао кашљући дуго све док више није имао снате ни за то. Мало помало, скоро неосетно заборављали смо на оно шта нас је толико мучило раније. Наставили смо да се окупљамо око фењера, али смо сви били свесни да Хуан недостаје. Свако је понешто причас али су сви погледи били уперени на празан сандук где је обично седео Хуан. Сви смо били заборавили колико нам је он раније сметао. Причали смо о штеточинама, како су се они моли уништити нарочито они који су нападали дуван, Убрзо је Хуан оздравио и наставио да нам прича о разним догађајима мада је још с времена на време кашљао, Његове приче биле су сада још занимљивије јер је задржавао кашаљ све до онога тренутка када би поставио неко питање, Док смо сви нестрпљиво очекивали одговор он би се натенане искашљао. Све је почело изнова: _ скакао је лево-десно, млатарао рукама хватајући речи у лету. Испричао нам је још један од својих доживљаја: '
„Не можете замислити каква је то зми. ја била! Ево, бог ми је свелок! Санта Мариа! Брдо је било обавијено сенком.. Али боље да вам испричам од почетка. Дошли смо у крај који нам је био потпуно непознат. Налазили смо се у подножју Сиера Маестре, планине која је изгледала као зелено небо које се простире километрима. Пошто нисмо могли да прођемо сјахали смо и пошли пешке кроз ту прашуму. Арвеће је било тако велико да ни три човека це би могла стабло да обухвате рукама. Узео сам секиру. Бак, први ударац, ћак, Аруги.,. кад ме изненада нешто дебело и хладно ухвати за врат. А, другови, не знате ви какосе човек овако стар као што сам ја може уплашити. Треба и то доживести, Тог дана сам први пут сазнао шта ја прави страх. Гушио сам се и толико ме је то чудо стезало да су очи хтеле да ми испадну из. главе. Покушао сам да се ослободим, али нокти су клаизали по хладној површини тог ђавола који ме је био на пао. Опипао сам нож који ми је био о па су и свом снагом дизао руку која је била тешка као камен. Дигао сам ја колико сам могао изнад главе и свом снагом за рио нож, Пао сам од изнемоглости, а пе телу сам осетио топлу крв која је шикљала на змије, Призор је бпо застрашујући, на обезглављеног тела животиње избијала је крв као из пукнуте цеви. Да ете само
ХОСЕ ЛЕСАМА ЛИМА
видели! Санта Марма, када смо је измери“ ди у њој је било ни мање ни више него петнаест метара".
Хуан ућута ширећи своје дугачке мр шаве руке. Сорнано се диже али Хуан га пракева својим погледом и он не изусти ни речи, Изнемогло Хуаново тело није могло том погледу да одузме снагу. Тала ми паде нешто на памет, дигох се н рекох:
— Можда је нисте добро измерили. Хуаново чело се намршти а из очију су му севале варнице. Одупро сам се његовом погледу док га најзад није упутио Сориану рекавши:
— Па, можда и нисмо!
— Можда није у њој било ни пет ме тара, узвикну Сорнано гледајући Хуана право у очи,
— Можда је била још' мања, се Мигел и сви остали за њим.
Хуан склопи руке, подиже браду и смирено рече;
— Да смо је дабро измерили вероватно би била дугачка пет метара.
— Хајде, хајде, није била дужа од три метра, нападе га Сориано.
И тад се деси оно што смо сви очеки-
насмеја
-валм, Хуан извади нож и заурла:
— Ко ми одузме још пола метра, уби ћу та,
Сви смо се укочили. Очи су му беснеле а тамна рука побледела је стежући чврсто нож. Нико није смео да мрдне јер смо знали да је он могао да обистини своју претњу. После неколико тренутака полако је спустио руку и рекао:
— Ви сте само једна хрпа незахвалних
животиња!
Окренуо се и кренуо према бараци.
На пољу је пи даље било много посла. Водили смо рат против штеточина и чекали да трска израсте за сечу. Плате су нам биле мале а дугови велики. Понекад, увече, слушали смо музику гитаре која је допирала из газдине куће. Хуан ветше није с нама говорио. Проводио је све слободно време у кревету као онда када је био 60 лестан, Ми смо се и даме окупљали на улазу у бараку али Хуан нам је недостајао. Једне вечери дошао је дон причао нешто о месецу и крају је само рекао;
— Земља је округла.
— Али изгледа пљосната као даска, насмеја се Мигел.
Карлос и звездама. На
Дон Карлос повуче дим из цигаре и пође према кући рекавши: — Има пуно ствари које изгледају
друкчије него што су,
Нико ништа не одговори. Мени је било непријатно јер сам осетио да је Хуан био такав, да је он био сличан звездама мада је на изглед био нешто друго. Он је био изван времена, изван овога света. И остали су,пото осећали јер је Мигел најзад рекао: — Треба веровати да постоје лепе ствари мада нам се чини да их нема,
Те ноћи, по обичају нисам могао да заспим. Тишина је била густа и свежа мада испрекидана кукурикањем неког уда Љљеног петла. Сати су пролазили, а ока ни сам могао да склопим. Кад је свануло од једанпут сам чуо Сорианов молећив глас којим се обраћао Хуану:
— Хајде, Хуане, хоћеш вечераш ла пам прачаш твоје доживљаје
— Ви сте једна гомила неверника, пресече та Хуан не трудећи се да шапуће као Сормано. Овај је и даље наваљивао.
== Немој да се на то обазиреш. Шта ми знамо, Никад нисмо макли даље од овога места, нисмо видели света. Али сада смо се уверили да си онога дана био у праву,
— Сада2 Откуда тог
— Не знам, Можда то нема везе с то. бом, али ноћас је дон Карлос товорпо о звездама н рекао како многе ствари пе морају, бити оно што изглелају да јесу.
— Какве то везе има са мном2
— То ни сам не знам, Хуане, али он је био у праву. Немој мене питати зашто.
Тако сам случајно чуо њихов разговор и задржавао дах да бих чуо Хуанов олговор, Јер таквих као што је Хуан било је мало, дн јеумео да опије наша чуланру
ком прекрије место у коме смо живели...
Осим тога, тада сам се уверно ла после доброг ручка нико на свету не би могас да одоли чудесним причама Хуан Канделе,
0. Х. Карлоса припада старијем ноколењу кубанских писаца (рођен је 1914.). Његово триповедачко авло представља хронику кубанске сеоске средине. Кардосова збирка „Сабране приповетке" објављена је 1962. Најзначајније приповетке из ове збирке су
„Старо гвожђе", „Метири дана Марио Бенхамина", |
„Самоубица", итд,
Николас Гиљен
ђалада
ађи, золубе, доћи 4 излијеш своју тугу.
_ Видех на пољу два човека
под оружјем и под заставама; један јаше црног ата,
други је на белом коњу, Напустише огњишта и жене
и пођоше у тубе земље;
мрлења им је за леђима,
смрт носе у рукама.
Куд паћосте, упитах их.
Један глас му одговари:;
у рат поросмо, мој голуде,
у рат голубе идемо.
Те речи им из уста излетеше
и одмах осам јаких ногу полетеше и огрнуше се прашином и сунцем, одоше под оружјем и заставама, један јаше црног ата,
други је на белом коњу.
Доћи, толубе, доћи да излијеш своју тугу.
— Видех на пољу две удове какве никада. видео нисам,
Удове као два тврда кита
од једне сузе извајана,
— Куд поћосте, госпе моје, умштах их кад их видех.
Идемо за мужевима,
да нађемо мужеве наше. Напустише нас и одоше у тућину, а нама. само еставише горке вести; мртви су и на земљи испруженпи, „мртви У зеленој трави,
с разједеним утробама
цм птицама трабљивицама на. глави, ћеаз ватре оружја. занемеше,
без ветра, заставе се опустише, Побеже ц неста црни ат,
. а за њим оде белци коњ,
Доћи, толубе, доћи да излијеш своју туту.
Хосе Лесама Лима
Портрет лон Франенска де Кеведа
Уста нема, зуба више нема,
али остадоше снажне, оштре белине, Сахрањен је у покрову ширем од тмине Који та одвоји од славе и бола.
Снажне песме самлеше камен ц вртоглави снови
уздитоше из гроба тромогласнот Сантиага.
Па небу Напуља лутајућа бакља плови
и за собом оставља елипсу ватренот трага.
У ветровима пакленог смеха у семену)
> расте имела, хладном телу бог благослов даје, из пепела морски нас се раћа. •
На крају крајева, шта је она хтела2 Разбијена кукурузна зрна у утроби
. фазана сјаје а спасење с вешала одлете у небеса
Ане Павом
Путеви
„Хосе, твоји пријатељи П неће те заборавити. Хосе и Маноло.
„Мато почива! У мају, У нама живи сећање на _ тебе.
„Рафаглу, од Мариле". 1 „Никада те нећемо заборавити, твоја браћа".
„Мом супругу, с љубављу". „Почивај у миру, твоји унуни".
„Долорес. вечна ћеш живети у нама", „Антонио /Л. Фигередо, 1904—1958".
„Мама, живиш у» нашим срцима".
„Марте Атилера ће Гамес 1895—1954".
„Педро Гомес Есторнино 1893—1955".
Малом Сертиту од оца кајц та никада не виде...
Николас Тиљен, роћен у Камгуеју 1982, гедине, познат је као најзначајнији представник афрокубанне пвезије. „Ћалада“ је узета ма збппке „Ммам ' (Тепро), која је изашла 1964. тодине. Оснатпа тема његове поезије је напионална драма Кубе, Мала припада старијој генерацији песника, кубански критичари убрајају његове две последње збирке песама („Велики зосасшки врт“ и „Зупчаник") у најбоља остварења нове кубанске поезије.
Хесе Лесама Лима је поћен 1910. у Хавани. Ђио је на челу трупе познате пол називом „Порекло" (Опепев). Његова поезија представља покушај стварања телеологије кубанског острва. Његов роман „Тај“ донео му је светску славу и, по тврђењу многих критичара, он је данас један од најоритинални“ јих јужноамеричких прозних писаца,
Луис Павон, рођен 1930, главни је уредник часо писа „Зелене маслине". Касно је почео да пише, Његова прва абирка песама ,Откровења" добила је награду „Едопез Стапта',