Књижевне новине

~“

САВРЕМЕНИЦИ

Приповедач

Алекеандар Солжењицин

Поводом 1 дом објављивања „Приповедака“ у издању

Српске књижевне задруге

О „СЛУЧАЈУ СОЛЖЕЊИЦИН" било је у нас, као и усвету, доста написа. Потреба за сензацијом, један од уобичајених видсва спољашњег приступа књижевности, и ту се испољила веома осетно. Као да уметвичка дела више не могу да нас заинтересују својим непосредним _ дејством него нас привлаче, ·" сколностима у којима су настала, судбином самог уметника или необичном тематиком. Нема сумње да је „случај Солжењицин" вишеструко занимЉ%ив, па и књижевно значајан. Друштвени положај писца који се бави нетакнутим или запретеним темама важно је питање књижевности уопште, без обзира на могућну уметничку вредност његових дела. МеЂутим, као што спољашње околности брзо примаме читаоце и изнесу писца или дело на глас, тако се пажња публике, под утицајем нових узбудљивих појава, зачас и угаси, а успех пресахне без пишчеве живе везе са читаоцима. Упркос „случају“, пак, Солжењицин већ десет година обузима духове, стичући готово свакодневно све више читалаца и поклоника. То је знак да — осим друштвеним околностима у којима се овај пасац појавио и у којима данас живи и ради, осим новом тематиком коју је мнео у совјетску и светску књижевност, осим непомирљивошћу и ангажованашћу, које је испољио и после додељивања Нобелове награде 1970. године — Солжењициново дело плени и неким дубљим својствима, садржи вредности које му обезбебују трајност. Зато је потреба да сео њему говори са пуном озбиљношћу, као о јединственој књижевној појави данашњице, независно од његове некњижевне, па и књижевне судбине — све прешнија.

Савремена совјетска књижевност, као што обично бива у прелазним раздобљима једног књижевног тока, прво се испољила. у приповеци. Њено порекло је управо у скици, фељтону, који се почетком педесетих година нагло развио услед жеље да се доскора заташкиване прилике, нарочито на селу, прикажу са што мањег одстојања, без нарочитих уметничких претензија, скоро документарно. Требало је за што краће време освојити голему садржину. Стога је нова књижевност била претежно тематски усмерена. Прави уметнички додир са том тематиком у почетку, природно, није могао да буде целовит. Необавезна да прикаже живот у целини, као што тачно запажа Лукач, само је приповетка и могла да испуни такав задатак. И она се била извапредно развила, делом ослањају“ ћи се на класичне традиције, посебно на Чехова, делом: тражећи "нове „изражајне могућности, Тај природни развој савреме не совјетске књижевности очигледан је и кад је реч о Солжењицину. Мако се данас његов углед у свету углавном темељи на романима, Солжењицин је почео као приповедач, дуго је био надасве то, па је и не ке основне књижевне врлине испољио баш у тој врсти. Штавише, новела „један дан Ивана Денисовича", објављена 1962. у часопису „Нови мир", није обичан књижевни првенац, него сјајан увод у једно значајно стваралаштво.

Прво што привлачи У Солжењицинову приповедачком делу је, свакако, тематика. Опседнот невољама доба, које је и сам једва претурио преко главе, Солжењицих га испитује до најситнијих појединости, настојећи да открије њихову унутрашњу повезаност, неку законитост која је изаз вала све те догађаје и управља људским судбинама и поступцима. Он то чини не

вој приповеци, .

Мана у евојој наско површној описности, него и у осталим, друкчије састављеним, али ништа мање напетим и усредсређеним. Основно у свим тим делима, која П нагињу новели, јесте морални Мровлем сукобу суштаствених закона људског

нашања, људских моралних норми, с нечовечног, бесмисленог механизма принуде

над људима — испољава се ПК ој жењицинових јупака, настају 5 5 косежним после-

мале личне драме са дале пи дицама, ствара се њихов унутрашњи роб кол. Драматичност је, отуда, друго

"но обележје тих приповедака. Она се 5655 може пратити од једне до друге прип ветке.

М шкртом, уздржан ЗА. 4 ном опису незнатних догађаја, типивЕ појединости и најмањих пена кИх, перу та „Једног дана Ивана Денисову Мор ски живот схваћен је као систем МИНУ кас својеврсна друштвена игра, Аре: д Бе улог живот. Једна, супротетави та тежи да сачува гб опстанак м Ра : духовне живахности и слободе, док је ~ др га — у вечној бризи да очува та ИЕ принуде, који јој пружа нешто по, и ји положај — принуђена да измиш а нове принуде, да одржава своју надмоћ, непрестано психички и Ар ва. на. Тај неми, пасивни сукоо, Уа о ри нуда привсдно тријумфује, — а се морганом победом затворени ме ј ј Нилу најнељудскијим условима успевају А чувају човечност. принуде који влада у дАРУштви може да учини човека морално неслодо лим пн да та онечовечи, показује „Случај на станици Кречетовка „Само што је за тренутак АСПАО _ ДО ЉУАСКОГ

отварања, Ао мзајамнести међу случајним

Да систем

КЕИДЕВНЕНОВИНЕ о

4|

која је готово.

ом излагању, лага-.

познаницима, прорадио је механизам „буДАности". | нечовечни механизам _ неповерења према ближњем. Одмах после постатнуте тренутне узајамности настаје тратични неспоразум: нехајно изречен слобоАоумнији суд једног од јунака претвара сног другог у противника. Као у трагедији судбине, виша законитост устаљеног меХанезма долази 14 сукоб са људским мо: ралним нормама — и побеђује. Оба јуна: ка страдају: један физички, други морално. О трагичној судбини праведна човека у околностима свеколиког отуђења говери „Матрјонино домаћинство". Матрјона живи душевно и духовно слободна и срећна, миако ог с пуним правом могла да се жали на судбину: није се удала за вољеног човека, изгубила је и мужа, остала без деце, тавори у приличној беди. Међутим, унутрашња светлост — доброта и радиност, човекољубље и благост — обасјава њен наоко тежак и једнсличан живот. Ни грам зивост и себачност околине не могу да поремете њену природну равнстежу и озареност. Међутим, приповетка не представља апотеозу праведништва колико трагичну слику људске разједињености. Сва су трагични јунаци, јер су невољно сведени на ситничавост и грабљење туђег сиромаштва ради смањења сопственог. Непосредно Матрјонино страдање, у ствари, изазива' остале да се испоље и покажу своју скривљену или недужну трагичност, управо општу захваћеност несрећом отуђења.

И „У корист опште ствари" је припо-

ветка о трагичној спутаности. Људски по-

ступци, и најлепши и најчовечнији, у власти су „виших интереса", нечовечног система принуде. Самопрегоран и диван људски рад, сједињеност људи на великом часном послу обезвређују се бесмисленом одлуком, којом се, под маском виших интереса, остварују дичне бескрупулозне амбиције. Ухваћени у мрежу друштвеног механизма, чак ни честити и добронамерни комунисти не месту да помогну праведну ствар. Исход догађаја је физичка победа система принуде и морални пораз друштва које уништава основне вредно сти на којима треба да почива.

Неодговорности према историји посвећена је приповетка „Захар — кеса", у ствари студија лика главног јунака, који од немарног, прилењог чувара постаје готово симбол племенитог и национално свесног човека из народа, додуше, немсвког да се супротстави друштвеном механизму, који, у' опијености тренутком,“ заббравља прошлост, као што је неосетљив. према будућности, О " у

Етиде и мале приче су права ремек дела језгровитог изражавања м тачног уочавања. Солжењицин се у њима показује као заљубљеник природе. Као да открива тајни живот предмета и бића, прирсде у свим њеним појединостима — он ствара читаве песме у прози, надахнуте и живописне. х

Проучавање Солжењицинових приповедака показује да се њихова вредност ниуколико не псцрпљује изворношћу тематике, премда им пи та врлина није најмања. Особеност погледа на свет — трагично осећање живота, изазвано властитим и друштвеним искуством, уз јасно изражен делатан став и моралну чврстину — омогућила је његов посебан приступ грађи коју обрађује. Осетљивост за најситнију појединост, за скривен смисао догађаја м поступака допринела је да му излагање буде сажето и упечатљиво, чему је помотло и његово изврсно владање језиком, примена језичке карактеризације и, уопште, коришћење посебних језичких слојева, као што је, у првом реду, говор затвореншка, те људи из народа, често супрот“ стављен званичном језику чиновника“). Сложена садржина, редовно изражена У

ж Преводилац „Приповедака" Мира Лалић је успешно савладала сложене лексичке и друге језичке и стилистичке проблеме Солжењицинова приповедач“ ког дела, чиме је, ма известан начин, дала образац за превођење Солжењицина на наш језик.

МАРИНО ТАРТАЉА: „БИШЕВО“ (1936)

АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН

.

супротностима, захтевала је необичну згуснутост праказивања, те је пресудно утгицала на композицију Солжењицинових приповедака, чије су особености: сразмерно подробна експозиција, убрзана срелишња сцена заоштравања сукоба илм продубљивања односа, па брз и одлучан расплет. У првом делу радња, уколико је има, обично тече без већих потреса или пак, сасвим мирис: гдетде се описују чак повољне прилике или такве које треба да се заврише повељно. Механизам друштвене принуде углавном се појављује у другом делу, у којем настаје и заплет. Коначно, у тријумфу тога механизма над људским моралним нсрмама долази поента, која нас својом неприродношћу и нечовечношћу наводи на етички исправан закључак и гони да заузмемо критички став,

У напису о првој Солжењициновој приповеци Лукач увршћује писца у обновљени сепијалистички реализам. Тешко је, ме-

Ђутим, сасвим се сложити са овом оценом,“

Окодности да је Солжењицин усредсређен на · приказивање“ друштва у његовој сложености и противречности, да му је најдража истина, ма и приказана на старп начин, да је његов став изразито критички, премда се та критичност не испољава непосредно, него као морално и уметничко дејство његових приповедака, најзад, да у његову делу нема особитих новина ни што се тиче композиције, ни у карактсризацији, нити у стилу — убедљиво сведоче о томе да је реч о писцу реалистичке усмерености. О сецијалистичком реализму, пак, једва да се може говорити, како због тога зшто овај појам ни иначе није теоријски јасан, тако и због чињенице да се Солжењицин тешко' може подвести под нека његова иоле прихватљива одређења, као што је оно да је у питању књижевност која не само (што критикује друштвене недостатке (као критички реализам неге и указује на путеве превазилажења друшштвених невоља. У Солжењицинову посту. пку очитује се крепак реализам у најбо. љим руским класичним традицијама. Упливност његова књижевног, нарочито приповедачког израза, изворност примене већ познатог поступка, којима он снажно делује на“савременог читаоца сведоче о томе да је Солжењициал крупан писац, А крупан писац је такав зато што говори на свој начин, свој не само у несличкости него и кад је умнстоме ослоњен на начине које

су Аруги пре њега упражњавали.

Јован Јанићијевић

Док траје летовање_

ТЕЛЕВИЗИЈ

АКО ПРИПАДАТЕ оном повлашћеном деау становништва, који ни овог лета није спао на комичну симболику мини-регреса за годишњи одмор, тада вероватно довршавате паковање кофера, торби, гумених душека им хрлите у наручје љубазних возовођа, стјуардеса, точилаца на бензинским пумпама и осталих приморских, језерских и планинских туристичких трудбеника. У својем често неосигураном стану напуштате верног пријатеља, злог господара и непресушног лиферанта „дроге за очи": телевизор. Благо вама и — тешко вама!

Двадесет или тридесет дана без редовног праћења нашег телевизијског програма — обилног као магацин у „драг-стору", уравниловског по цени и шареног по асортиману попут неконтролисаног увоза то је ненадокнадива празнина у животу, једнака привременом губитку памћења или неочекиваном престанку читања штампаних материјала са разним закључцима, препорукама и анализама... За време вашега одсуствовања може да дође до непоправљивих заокрета, дефинитивног ишчезавања многих вечних познаника или до провале нових лица и епизода... А ви о свему томе нећете имати ни појма! Слаба је утеха ако негде и привирите у комадић којег локалног програма — то неће бити овај програм, у чијој сте матици до данас пливали и који је пуасирао у вашем крвотоку.

Покушајте да замислите... Кроз месец. дана — Родни Херингтон поново лежи у затвору због другог убиства, којем ви нисте присуствовали; Бети Андерсон облачи хаљину, Коју не можете да купите ни у једном домаћем „бутику"; а у међувремену (0" трошку неког од наших дефицитарних дневних листова) на полупразном стадиону гостовали Констанца Мекензи, Мија Фароу, Мартин Пејтон и онај масер спљоштеног носа са незгодним презименом Геринг!) Можда вас очекују још већа чуда — да, на пример, Момчило Поповић као водитељ „Адневника" устане иза свог дактилографскор сточића и прошета пред камерама, да Владан Стојаковић прокоментарише утакмицу из школске клупе, Срето Шћепановић изговори пет реченица без десет исправки, а „Телевизијска пошта" буде кажњена одбитком од плате због некоректног односа према својим тостима... Месец дана је толико дуго време — да ћемо ваљда успешно саставити тест-таблице идеалних особина, дужности, изгледа и слугерањске психологије

- према серији „Горе-доле", како би најесен

овдашње леди и:лордови могли преко. отласа да потраже одговарајуће Роуз и Саре, мада савршеног 'идиота, роба-џентамена

какав је Хадсон под овим балканским не-.

бом ипак неће пронаћи. Не сумњамо да

· ће за исто време „камењарке" из околине

железничке. станице копирати у понечем телевизијску „Нану", подсећајући на 30лу и Париз таман колико и енглески глумци кад играју Французе. Врхунац изненађења могао би се догодити у преводилачком сектору телевизије: да уз натчовечански налор почне превођење текстова песама, ако очигледно имају значај по садржину емисије; да симултани преводиоци престану са надвикивањем и заглушиваљем оригиналног тона; да за „титлове" у совјетским филмовима телевизија ангажује бистријег ученика виших разреда основне школе, који може сведочанством да докаже бар једногодишње учење рт: ског језика... А најзаслужнији урелник телевизије биће онај, који спречи гренадирско-егзерцирну „глуму“ Вере Томановић док чита реплике из цртаних фил мова!|

Телевизија, угледајући се на Савезно извршно веће, неће отићи на колективно летовање, Да ли то значи појачани радни елан на програмско-техничким побољшањима, на уобличавању било каквих програмских физиономија2 Искуство нас учи да будемо — скептици. Институционализам телевизије претворио се поодавно у цњ таделизам, допуњен повременим „„демонстрационим испадима" из тврђаве — какав је битка против покретања конкурентске телевизијске мреже „Студија Б", то јест битка за неприкосновеност монопола. Зато је и продужетак њеног рада преко лета, У ствари, континуитет истих кадровских и оријентационих слабости — на.

храњених самодопадљивошћу, арогантним

олбијањем критичког сагледавања ситуације, чудним конзерватизмом без узрока и материјалном безбедношћу без оправдања., у

. Августовски годишњеодморци не морају да се брину: ништа се неће про менити до њиховог повратка! У безначајним, до вечности развученим серијама лако ће похватати танке, предвидљиве нити радње. У краћим или лужим пена" ма јавних дискусија још лакше ће препо. знати прастаре, овештале и ништанеговореће реченице. У нанизаним Ђерданима „нумера" забавних и новонародних певача срешће поново исте нечисте интонапије, осмехе сличне кревељењу и расклиману гимнастику... За гледаоце, који нису већ четири или пет пута пратили Олимпијалу преко телевизије, можда ће минхенски спектакл представљати освежење; за оста. ле неће.

Метеоролошки гледано, телевизија је стварни феномен: у њеним каналима ретко кад зажубори понеки живи поточић, па убрзо пресахне. У свим годишњим добима, спохама и етапама развитка — но

телевизији углавном влада суша. Про.

тив те врсте суше ниједан ДОЗ неће · осигура тледаопа!

Берислав Косиер