Књижевне новине
Дратан Колунџија
Молишђа
Вазлети Јеротићу
За оне који плове у очинску своју земљу За раднике који једу сланину гледајући се (Дајте ми родну јесен)
За руке које стављају насред стола бокал
| златног вина
За плавкасто преко златног за време ручка
За моје старе који се преврћу целе ноћи од болова
(Дајте ми високе цветове)
За мале богове који силазе у руже У живот
оболели За свако моје здраво вече проведено с њом (Дајте ми здраво вече)
Што су лепе шуме у птици
За небо за провалију у коју ћу скочитт: Ако ми бар у сну не навратиш
(Дајте ми крила)
Анђеле презрели кад пада вече кад пролазе живци. За сунце остало у соби на јабукама на њеним рукама За сан за пријатеље (Дајте ми једну звезду)
ПОКРАЛДЕН САН 7 1 Ломови ми упали у сан.
Под прагом нашли ·речи У гракији црвеног. оца
Сада добро јутро кажем гробу
Добро вече: колевци
2
Сан је био од белих вишања
И ја сам хтео да пређем на другу његову грану Каквој опасности је био изложен мој живот Био сам дечак са рукама тањим од зле зиме
А све се заправо догаћало у тајности једног
канаринца И његове песме у којој је листала читава једна гора Ко је могао и сањати да ће у томе часу доћи лопови
Те очи жена преноћиле у моме граду
Једна рука је била пребачена преко гране као преко љубави Док сам другом на земљи пребирао сјајни шљунак А направљен лежај у трави горео је.под небом напуштен иСве'то мотло се догодити само мени 5 „ум , =Те' ноћи сам остао без драгоцених ствари "Моји бели воћњаци којима ни за коштину више би не знам Моји жетеоци такође покрадене пшенице Моја велиса кристална долина без песме фрула
Све то могло се догодити само једној олуји » ноћи каква сам. та Ломови су нестали њих не можеш препознати Ни убити они ће тебе убити. Мој сан је био њихова мрачна улица а ноћ велшста паспуст
|Е
СИНОВИ ВАТРЕ
1
Тако ја с песмом
Ко ти, мајко, с руком, По Србији, по њима, Сам и с муком,
дДрутови сврате у сан ми. Разговор болно у пвет: Ко танки млаз у шуми Прећемо живот и свет.
2 Г
Мнотих нема. тао,
Срца што су се гпалала, На подним њивама
Злата што су се одвајала.
Болно је испраћен Син низ дебло тљиве. На грани је скраћен Живот погибије
3
Сузе, сузе, псмех, осмех. Видић“ листало пема:Риа. В"дим пцветало. пема сестре: ЛАве моје главе на врху коца.
"Мајко тако ја у сну,
"Са згитом, га њима.
дуго ме Поле геби зову Симови ватре у »робовима.
ЈГ,
На тргу сам нашем тутрос, · млад.
Тог те дело синова (Набољи је зато, најжешћијих јада) А ја осмехе девојачке ко птице ево пребројавам.
Колико ласта обешених низ лица
Та округлог трга видим, | Куд ли ће низ питице Калемегдана, меланхолијо2
КРИЖЕВИНОВИН 0 8
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
ПАС КОЈИ ЗВИЖАН_
Влада Урошевић
ПАС КОЈИ ЗВИЖДИ појавио се први пут те зиме. Падао је снег и леденоплавим просторима ноћног неба лутало је свашта: замрзнути падобранци, авиони без пилота, точкови локомотива које су експлодирале негде на фронтовима, радио-вести, стари дирижабли, чавке. Био је рат и породица се сакупљала сваке вечери у нашој кујни: њени чланови били су преко целог дана негде у граду, заузети свршавањем својих неразумљивих, тајанствених послова, а увече су се прикупљали у топао, пренасељени простор кујне. 1 :
Пробијајући се из удаљених предграђа, одсечених снежним сметовима, кроз војне страже и блокаде, долазио је на велосипеду теча Анастас, промрзао и укочен као сталактит, ујна Јевдокија, са великим стомаком из кога се никако није указивала толико очекивана крупна и црвена беба, појављивао се деда Симон, отац породице, већ потпуно тлув и ужасно лаком на слаткише, долазила су деца моја рођака Емилија, у очерупаној бунди Од мачјег крзна, моја браћа од тетке, стричеви и ујне, далеки рођаци и већ заборављени сродници, долазили су сви и увлачили се у топлу кујну. То је била нека врста породичног савета, високи орган родовског управљања који се састајао само у ретким случајевима — у време рата, при погребима и пороАИЧНИМ скандалима, .
Наша кујна је била једино загрејано место на свету; напољу је град постајао плав од хладноће, улице су постајале крхке као насликане на порцелану, ретки кораци су одзвањали по њима као под звоном. Унутра у кујни горела је ватра у великој четвртастој пећи: поред ретких дрва у њу су бацане хартије — горели смо писма, признанице за струју, позивнице за некадашње костимиране балове, разгледнице послате из бања у које је деда Симон ишао да се лечи. Садржај одавно неотворених фиока се прореЂивао. Долазили су на ред календари давно прошлих година, порнографске слике које су сакупљали ујаци, честит-
НАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА
ке за божићне празнике, рецепти за лекове, школска сведочанства, споменари, старе возне карте и уџбеници из хемије.
У кујни су деца седела у једном углу поред прозора — (боловали смо тамо сви заједно од магарећег кашља, Од овчјих богиња, од шарлаха, заушки и од досаде, Било је забрањено да се придружујемо старијима и да гледамо како они играју домине и преврћу велике географске карте у раскупусаном Атласу света, мерећи нека растојања пеаљима и палцима,
Једне од тих вечери јавио се први пут и пас који звижди: кроз прозор смо лепо видели његову модру силуету како броди кроз поларну ноћ ратне зиме. ствари, ми смо га прво видели на слици: мој ујак Јаков био је крзнар и од њега — после његовог ишчезнућа у ратним нередима — остала је на зиду једна чудна географска карта. На карти која је представљала цео свет биле су насликане све крзнене животиње које су својим кожама служиле за нешто у занату мог ујака — од дивног белог хермелина, који је стајао међу леденим сантама Северног пола, до обичног сивог зеца који је био насликан управо изнад места у коме смо живели. У тундрама Монголије и пешчаним равницама Арабије ми смо откривали, обележене бројкама стављеним у мали кружић, чудне, скупоцене животиње раскошних репова и искричавих влакана. Ту је био шарени тасманијски вук, незграпни мангут са подручја реке Мсури, животиња названа фоса која може да се нађе само на Мадагаскару, дугоуха лисица из Јужне Африке и кратконога цибетка која живи поред рушевина египатских храмова. Горе на северу, близу тајанствених Шпицбершких острва. открили смо пса који звижди — запрепашћени и усхићени. За разлику од других животиња које су стајале на земљи, он је висио, згрчених ногу, изнад Северног леденог океана, изнад белих медведа и туљана, над бродовима првих истраживача севера заробљених у вечном леду, са својом веселом, изазивачки искеженом њушком. Под њим је стајав јасно исписан број четрдесет и четири. Али доле, у. летенди, тде су биле наведене све животиње које су се јављале на карти, тај број је био прескочен: то је била или нека-графичка лукавост штампара, или професионална тајна коју није желео да нам открије учени крзнар, састав-
љач карте — шта је од тога било право решење, то никада ·
нисмо успели да дознамо. Питали смо младу ујну Милену жену ујака Јакова. Нагињући се над нас и шапућући као да казује нечувену тајну, она нам откри да је реч о невероватно ретком, тако рећи неуловљивом псу који звижди, зимској животињи која лута кроз снежне просторе, светлуцавој утвари северних крајева. . а
Моја рођака Емилија била је прва која га је видела још те вечери. Старији су били занесени у тумачења чудних и'загонетних пророчанстава: Нострадамуса, исписаних у четвороситисима, и нису приметили наш изненађени и усхићени узвик: међу црним крововима изнад којих су се полако окретали лимени петлови угледали смо пса који звижди, невероватну животињу зимских ноћи. Он је био испрва као каупче љубичастог дима, затим као таман балон испуштен
из руку и узвинут изнад кућа, да би коначно његово крзно . блеснуло металномодрим блеском пригушеног електрици. тета. Чули смо кроз прозрачно ледну ноћ његов писак нешто између далеког јављања локомотиве и пиштања узаврелог чајника. и
Дани су пролазили брзо, да би се већ одмах после ручка претварали у дугачке вечери. Рођаци су се прикупљали још док са стода нису били подитнути остаци хране и пунили су кујну мирисима мокре вуне, влажних ципела И дувана. У млакој кујни пуној испарења јела почињали су нејасни и дуги разговори у којима се спомињао руски = штеник Распућин, један војни брод који је носио аристократско име Граф Шпе, романи Пољака Пшибишевског и пудинзи доктора Еткера. Повучени у свој угао, ми смо чекали ноћ и појаву пса који звижди.
Док смо га чекали да се укаже, говорили смо о ишчезлом ујаку Јакову, 0 могућностима да се он налази у разним деловима. света и о улогама које свакако игра у великим догађајима рата. Гледајући карту на зиду, ми смо провзачили његову подморницу између моржева и морских тумана, заобилазили смо велике беле медведе који су седели ка сантама леда и уводили смо ујака Јакова у Сезбедно пристаниште пред којим су чекали ирваси упрегнути у санке.
Затим се појављивао пас који звижди: иза неког димњака указала би се његова тамна силуета, чуо би се његов пол смешљив, игличасти писак. | | а
Сваке ноћи смо очекивали његово појављивање. У кујлл је било топло, горели смо већ латинске речнике, прирученке из повртарства, комплете хумористичких новина, извезредно лепе разгледнице у боји. Далеки градови су горели плавичастим сјајем, лак над прозрачно плавим језерима
је пуцао, из зеленила се дизала једва видљива сумпорно-зелена пара. Грчиле су се, немогуће се извијајући, катедрале већ разрушене у бомбардовањима, претварала су се у пепео дивна барокна здања која су у том тренутку можда заиста горела. Најбоље су гореле старе панораме провинцијских градова; слике са снежним мотивима, на којима је дрвеће било облепљено светлуцавом копреном од ситно истуцаног стакла, пиштале су и испуштале дим. Од свега тога у кујни је (било топло, мада су се прозори ипак помало замрзавали: на њима су се одсликавали _ некакви поларни предели, игличасти кристали су се спајали у загонетне пејзаже из којих није било излаза. Топили смо их паром из устију и кроз округле тамне отворе посматрали нашег пса који звижди — он је долазио из снежних равница, згрчених ногу, пловећи над црним дрвећем и на. пуштеним рововима. . о п |
У тајну његовог појављивања од старијих је била упућена само ујна Милена — она је била тако рећи још увек дете, тек је била завршила гимназију, и ми смо је сматрали достојном да јој поверимо откриће. Нагнута над нас, додирујући својим грудима наша рамена, она је гледала са нама кроз прозор и тихо подврискивала при појави тамне силуете над снежним крововима. Док смо чекали на пса који звижди, ми смо говорили са њом о ујаку Јакову: њу је. обливало руменило, њене очи су постајале искричаве и она је заједно са нама учествовала у прављењу маршруте по којој се према нама, надмудрујући непријатеља, пробијао ујак Јаков.
Од дана није остајало ништа — сумрак се хватао још пре подне у гранама, остајао скривен од прошле ноћи по угловима а угасло подне је умирало још пре него што би се родило. Рођаци тако рећи нису излазили из куће — послови који су их обавезивали да буду у граду постајали су све неважнији, кујна је постајала једино место где је могло да се живи. Неки су остајали и преко ноћи — кад би изјутра устали налазили смо их већ тамо — неизбријане, тамних подочњака и у облацима дуванског дима. Ујаци су решавали велике укрштене речи из старих новина, препричавали надугачко садржаје одавно прочитаних историјских романа. Затим су играли томболу, покривајући извучене бројеве зрнима пасуља.. Када би био извучен број четрдесет и. четири, ујна Милена би нас погледала заверенички — само смо ми знали шта се крије под тим бројем, шта је пропуштено да се напише о његовом значењу. ка
Од ујака Јакова није било никаквих вести, Али ми, смо проналазили вести о њему у извештајима са фронтова, у именима заузетих градова, у искрцавањима на далеким острвима и у резултатима ваздушних борби. У покретањима линија фронтова осећали смо тајанствену улогу ујака Јакова, његову војну вештину и храброст, На карти са животињама ми смо тражили његову непредвидљиву стазу шпијуна и војсковође: преко замрзнутих врхова високих планина, између муфлона са роговима увијених попут пужа, мошусног говечета и последњих примерака зубра провлачили смо компликовану линију његове ратне авантуре. Ујна Милена се слагала са нама: ми смо знали да та она чека и покушавали смо да на карти пронађемо што више могућности за његов брзи повратак.
За све то време пас који звижди се појављивао редовно на плавичасто белом снегу кровова угледали бисмо јасно његову прну, шиљасту њушку са најеженим влакнима, мало опуштене уши, кратки реп. Он је пиштао оштро, као птица или као слепи миш, њушкао око димњака, вртео репом. Пловио је кроз ваздух као да се клиза — тајна његовог летења била је неуловљива као и он сам.
С времена на време долазио је ваздушни напад. Пре него што бисмо побегли у подрум, ми смо успевали да погледамо кроз прозор и да видимо још једном нашег пса: између две експлозије противавионске артиљерије, „ухваћен у укрштеним сноповима жутих рефлектора, он је летео ниско над крововима, потпуно неузнемирен. Чинило нам се да чујемо, кроз грмљавину, његов пиштави звиждук, подсмешљив и изазивачки.
Затим смо, у подруму, са паучином залепљеном преко лица, док бисмо покушавали да разликујемо експлозије бомби од пуцњева противавионске артиљерије, товорили о ујаку Јакову, о томе да он може да буде у једном Од тих авиона, о његовој храбрости и неустрашивости. Налазили смо потврде ових теорија сутрадан, у нађеној станиолској хартији на огради терасе, у избору порушених зграда. Тамо горе је био ујак Јаков, свакако. _
Сумраци су у кујни мирисали на коре од јабука остављене на пећи до угљенисања. У пећ смо стављали последње хартије: на ред су били дошли чак и записи деда Симона, написани љубичастим мастилом и потпуно нечитљиви, Неки листови из Атласа света, на којима су била нека мање интересантна бојишта, исто тако су завршили у ватри. Тетке и ујаци су водили дуге разговоре о индијском вођи Махатми Гандију, о Ломброзовој теорији, о спиритизму, 0 лету Чарлса Линдберга преко океана и о пропасти брода Титаник. Пас који звижди слао је свој звиждук преко крововора испловљујући из таме. Он се шуњао око замр» нутих прозора, дошавши у наше детињство из далеких, отромних и неразумљивих простора, као нека невероватна вест. Ми смо седели поред прозора, дували у њега и гледали у ноћ.
И тада је одједном: дошао ујак Јаков. Ушао је са новом штубаром на глави, зарав и жив, миришући на коже. Пољубио нас је све, загрлио јако ујну Милену и објаснио нам да није могао да нам се јави — пошта није радила, пруге су биле прекинуте. Испало је да је био по градовима у унутрашњости, да је откупљивао коже и да је лобро зарадио. Затим нам је показао канту масти, велики комад сланине и рекао да ће сутра доћи један камион са дрвима. Ми смо стајали запрепашћени, преварени, несрећни. Сва попрвенела, ујна Милена је покушавала да не гледа према. нама. Сви су били радосни, смејали се, помало на силу.
Затим је ујак Јаков одвео ујну Милену негде, у неки други стан. Рођаци су се разилазили. Поподнева су: постала . сува, празна, без некадашњег пригушеног сјаја дугих скупова. |
Пас који звижди се и даље појављивао час овамо, час онамо у црвенкасто-смеђим вечерима зиме на измаку, звиждао иза високих димњака вишеспратнипа, требао по олуцима, лебдео изнад кровова као балон; али нико више
није веровао у њега.