Књижевне новине

ЧЕТЕРЕС ЧЕТВРТЕ ГОДИНЕ утеп Пе четници. ~ 7. Зе

еше жетва. Жњемо у Широко поље татко, ја, Динда, Живана, Пит Расим, Канча, Шевко, збрали смо једно десет радника, Вука остала дом да ни спреми обед. Чумо: у село дошли дражићевци, све косати и брадати, калабићевци, ал ми си гледамо нашу работу, они нек си гледају њину. Срби су, несу Арнаути. Те ти гу Вука, ал не носи обед.

„Сандо", вика од преко поток, „ајде дом, тражи те исписник из војску“. |

Погледа у татка. Он врљи срп, кима Вуки да си иде. Нек каже да ме нема, викали ме неки људи, отишао сам с њи Орљане. А Вука женска глава, неразумна, не зна ништа ко теле, не види даље тТА нос. Запела да идем па да идем, ће ни запалу кућу ако не отидем.

„Који исписник", реко, име2"

„Уста ли му се куче посере", вика Вука олонуд од поток, „како му је име, урасо у боалу ко поп".

„Врћај се дома, мајку ти божију“, вгка Тоза тамо њој. „Борава ли си, видиш ли да ти кимам с руку".

Вука постоја још малко па си отиде.

укако му је

Шта да ралим2 Можда ме стварно тражи.

исписник а можла ме четници тако намамљују. С војску нема пала, Ол војску беж далеко „Шта ћемо, Санло2" вика татко, „кој зна зашто те тражу". „Тате", реко, „ја им жив не илем у руке. Него, ја ћу бегам". „Јок", вика Тоза, „можла ће забораву, дуго се неће задржу У Дољевап". Не прође време колко да попушити цигару, те ти гу па Вука.

„Санло", вика, „на твојега исписника име Татко. Иска само да те види, заједно сте били у војску, неће ти ништа". Скоро реши ћу идем. Име Татко ми ништа не казује, ал који може да памти свакот војника у цел шести коњички пук. Погледа Живану, пуне јој очи са сузе. „Александре", вика, „немој да идеш, ће те изеду пцета". На крушку се лелеје љуљка, Јелица је тал била у пелене, а сад је удомена, фала богу. Реши: жив им не идем у руке. Пређо поток, сакри се у тустиш, ма не би ме нашо ни бог. Згури се, ћу чекам ноћ, Те ти га Драгутин Каља. ,

„Тожо“, вика, „жашто не дође ПТанда, тражи га ишпишник иж војшку. Татко, шамо да ше виду".

„Санда није ту", вика Тоза, „пратијо сам га до тетку у Орљане".

„Јеш'", вика Каља, „ја шам иж Муртеницу па не жнам. Ту ше је он нетде ша крио, еј онамо у онај трњак".

Ма ко да му је неки рекао.

Отиле Каља, дану малко душом, ега забораву на мене, имају ваљда и друга по сла.

Не би малко, те ти га Драгутин Каља па.

„Арижане“, вика, „ти ме удеши, уви ми кућу у црно, јеба ми мајку".

„Шта је“, рипи татко, „шта се збило“ 2

„Мтепаше Милана", вика. „Ни кривог, ни дужног. Ил да нађе Шанду Арижана, ил ће га убију начишто. Него кажи Шанли нек шшкочи, ово му никад нећу жаборавим;'Ажо. Милана утепају, има те потпаулим пауижгтортт ко оратељка".

„Немој једеш гомна, Каљо“, вика Тоза, „какве везе има мој Санда с твојета Милана. Данас је сваки за себе".

Топт Тоза беше у реч, те ти ги два дражићевца, воду Милана Каљу. Наоружани с машинтевери, преко груди реденици, на капе кокарде; Један скроз урасо У браду, а. други се још и не брије, коса му пала на рамена ко на женску. Жетвари оставише српови, жене ускукаше, Живана узе дете и приви га на груди.

„Добар дан, људи", вика онај брадати, „не бојте се, ми смо Срби. Ја сам Татко од Јавор планину а_ово је Бак из Шумадију. Не бојте се. Ја оћу да се видим с мог исписника из војску, Александра Аризановића, заједно смо служили У Чаковац, у шести коњички пук. Зар да прођем кроз Дољевац а да се не видим с мог исписника и другара2"

Погледа га: не могу га препознам, мо. жда смо исписници а можда лаже, с онолку браду га не би познала ни рођена мајка а камоли ја што сам напунијо гаће од стра.

„Ту бре", вика Тоза, „не рече ми жена кој га тражи, уплашила се па не уме да објасни, Санда отиде у Орљане".

„Што бре лажеш, чича Тозо2" закука. Милан Каља, „ту је негде Санда, нек ис кочи, ништа му неће буде, зашто да ја једем ћутек што се он криле2"

„А јок", вика Татко а Ђак само ћути, „ти си појео батине што ниси тео да нас одвелеш" на њиву, ..

„Како да ви одвелем, господине нарегниче", кука Милан Каља, „ви ће си отидете а ми ће останемо, Аризани ће ме после претепају. Више волим да ме ви бијете него Азизани. Још ти не знаш какву руки има Санда. · ."

„Како не знам2" вика Татко, „од њега није био јачи војник у шести коњички пук “у Чаковап".

„Шандо",' раздра се Драгутин Каља, „лпшкачај, што ше кријеш, шина ми уте паше жбог тебе, дабогда те чрна жемља прогутала. Виш да те тражи иптушник, ниттта ти неће, шамо да ше видите“.

Шта да радим, дете му јебем Нешто ми вика да искочим, а нешто ме задржава. На опу врућину, у жетву, изби ме ле ден зној. ј 5

„Чичо", вика Татко Този,; „кажи сину нек изађе, нећу му ништа. Исписници смо, лелили смо леб и с леб у војску, не могу се вонем у моју Јавор планину а да та не вилим. ко зна да ли ћу ја некад још да прођем кроз Дољевац. Кажи му нек изађе". у у Ја ПОПА

Тоза врући с 'тлаву; „Жао ми" је", вика, „госполине наредниче, „али. Санда је у Орљане, Нитта ви не могу помогнем".

„Како те, бре, чичо, није срамота да лажеш' ргпти Татко. Сад ћу ти запалим жито. Ја сам за реч спреман да погинем и лажови не могу ни да СМИСЛИМ..."

Жене ускукаше, запишта Јелица, Цигани заџаврљаше по питански: Куку де

пешиирниоЕ 6

тутко

Иван Ивановић

вла, куку девла. Татко стури машингевер. „Бутите маму вам јебем циганску", развика се. „Хитлер је за вас! Сад ћу ви побијем. Баче, пали крстине!“ Бак извади шибицу, кресну, слама букну. Тоза пође да гаси, Татко репетира машингевер, Тоза стаде. Погледа пламен. Гори мука сељачка! Искочи из густиш.

„Јево ме", реко, „предајем се, Радите с мене што оћете само немојте да палите жито"...

Татко ману с главу, Цигани угасише

огањ. . „Па добро, Сандо, исписниче", вика ГТатко, „зашто се кријеш, зар на овакав начин да те налазим> Па ја сам Татко од Јавор планину, заједно смо били у шести коњички пук у Чаковац".

Приђе, маму му јебем његову, пригрли ме, изљубимо се ко исписници.

„Мора се кријем“, реко, „војска је то, ники никоме не одговара, зачас те смакне". . /

Поверова да смо исписници, ал не познавам га. Татко извади цигаре, запалимо сви, и Цигани, и Тоза, и Динда, и Бак. Цитани се врнуше на жетву, убеди ни Татко.

„Исписниче", вика Татко, „радници нек раду, ајмо ја и ти до село, да попијемо по неку и да попричамо". |

„Имамо ми двле ракију“, а нешто ме пресече преко стомак.

„Јок", вика Татко, кафану".

Не иде ми се у село, ал шта ћу, морам, сила.. Побомо, Милан Каља, ја, Бак и Таттко. Гледам у Каљу да ми да неки знак, ах он само ћути, види се, утепан.

„Добро", реко, „исписниче, не 'знам ни да л смо исписници, ја те не познавам, кажи ми, молим те, у који си бијо ескадрон, да се подсетим".

„“ шести", рече Татко.

Видо колко су сата.

„Добро", реко, „тосим наредниче, зашто ме лажеш» У наш пук је било само

. . • „ја. пијем само у

мо

Ју | (у. 5“ по) ):22 а

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

три ескадрона, а наш је бијо трећи. Сад видим да несмо исписници".

„Шта сам реко2' вика. „Каки шести, бијо сам у први. Нешто сам се, исписниче, зајебунио".

Млегомо у Дољевац. Пуно село с Калабићеви четници. Каљу пуштише, а мене одведоше право у кућу на Милорада Ћопу. Улегомо у голему собу. Четнички ко манданти седли, ручају. На сред астал прасе са све ражањ, Бопа наточио вино, умирисало се оно печење, и поред сав стра вода ми потече на уста. М чело астал седи војвода, брада му проседа, носи наочаре. [ „Госим мајоре“, рече Татко, „ово је Санда Аризан, комунистички вођа за Мораву“. „Госим мајоре", реко, „једно дете имам, дабогда да га немам, ако имам везе с ко мунисти".

„Како немаш2' рипи мајор. „Него ко има2 Моја баба! Сви ви сељаци сте чисти а овамо пуне шуме!" ! )

„Ја несам комуниста, госим мајоре", реко. „Из моју фамилију није ники. Мој рођени зет Рада Пејчиновић је у дражи. ћевци. ' >

Војвода глође чапоњак и мери ме ко на сточну пијацу. ,

„Стрељајте пса", вика, „маму му комунистичку јебем..."

„Аман, госим мајоре", закука, ме ал комуниста нисам, нит имам с њи везу. . . ће стрељате невиног човека. · · ћу погинем на правде бога... "

Татко п Бак ме уватише, изврљише ме папоље. Пред праг стоју неколко дражићевца, сви брадати и косати.“

„Момци“, вика Татко, „ово је Санда Аризан, комунистички вођа за Мораву".

Како то рече, тако ме запуцаше. Један удара с руке, други с ноге ко да играју зу. Покуша да се браним, ал има ти бар десет. „Свлачи му панталоне", викну Татко. Обалише ме, свукоше ми и панталоне и гаће, остадо, прашћавајте, гол. „Пази колики му је алал", вика Бак. То је једт но што сам га чуо да проговори. Татко

сопаса кајиш и запуца. Пуца кајиш по

моје дупе ко по воловску грбину. Испрва кука, после шагуби глас. Утепали би ме начисто да ме не спаси јелан капетан. „Зашто бијете човека2“ рече. »То је комунистички вођа за Мораву, господине капетане", вика Татко,

„убите.

и суфивна мерен УУ |2

Зрена. дигне ремети,

„Имате ли ви за то некакве доказе", вика капетан. ·

„Шта ће нам докази2" вика Татко. „Ко“ ји је тај што ће да призна. . .2" :

„Оставите човека", вика капетан. „Хајде, разлаз. Губите се на положај, Нисмо дошли овде да бијемо и да силујемо н> то да ослободимо људе". у

„Госим капетане", рипи Татко, „ја ћу се жалим код господина мајора. Ја сам добио наређење да стрељам комунистичког вођу. . ."

_ „Жали се Дражи Михајловићу а не ма јору", вика капетан. „Овим одредом ја командујем, изврши наређење па се после жали. И немој да ми стајеш на жу». знаш да сам лоше воље, збрисаћу те дОК трепнеш", и увати се за пиштољ. „Разумем, госим капетане“, рече Татко и оде. „Само још ће разговарамо". „Марш", раздра се капетан. Онда погледа у мене. Ја онако лежим, дупе ми крваво. „Ајде ти, земљаче, облачи се и иди лечи то дупе. Шта чекаш" Једва се подиго, некако навуко панталоне. Оно већ пао мрак над Дољевац. Видим, утепан сам скроз. Погледа у капетана: умало ме не стрефи шлог! Одма га познадо; зарезан изнад леву обрву, познао би га у пуко војску, ники други до поручник Миковић из Дринску дивизију! Скоро га ослови кад се сети како сам врљијо пушку у Стопа-

њу и како се он зареко да ће ми јебе " мајку ако му негдем паднем у шаке. Пре-

падо се ће ме познаје. Пођо си дом, ди ћу, Кад, на Бопину капију, стоји Татко, чека ме. Врну се код капетана Миковића, таман улази у Копину кућу.

„Госим поручниче", реко, „ја не смем

да идем. Јено га Татко на капију, чека

ме".

„Јеси ли служио ти војску, земљаче", вика Миковић. „Јебем ти те твоје официре који те нису. научили ни чинове да разликујеш. Ајде, ја ћу те олведем".

· На вракницу стоји Татко. Кад ни виде,

ко > у

УЗ СИ

извади га, ће пиша. Запиша Бопину капију док ми прођосмо.

„Е мој земљаче", вика Миковић, „рат ти је јебана ствар. Мислиш ли да је мени лако. Теби је настрадала гузица а мени има да оде глава. Кад би ја мого да платим гузицом, за мене би рат био песма".

А ја не могу да одим, скроз сам претучен. Идемо кроз село а ја јаучем. Лају пцета па разламају, јечи село ко празна бачва. Да ли ће се некад преобрне, дете му јебем, да ми Татко падне у шаке, да му ударим само пет, више не тражим.

„Госим капетане", реко, „бивен сам на правде бога. Ја с комунисти никад нисам имао никакву везу..."

„Ајде, земљаче", вика, унемој да ЛУ паш, сви сте ви сељаци комунисти, само нисте свесни тога. Да није тако не би се Тито одржао ни три дана. Него де ти је кућа, мрзи ме даље". |

„Одма преко поток“, реко, „него гтосим капетане, ја би те молио да сврнеш на по ракију. Спасијо си ми живот и не знам како да ти зафалим. .

„Бре, земљаче“, вика Миковић, „мното си ми однегде познат. Живот би дао да сам те негде видео, само не могу никако да се сетим. . ="

Препадо се ће ме препозна, ће се сети шта се зареко у Стопању. Ал даде бог, не опсети' се. Увати га за руку, пољуби је, друго нисам имао шта да му дам. Кад, он се нервира.

„Марш, бре“, вика, „у пичку _ материну, не мој ме нервираш, сад ћу те убијем“ и увати се за пиштољ. Побего без збогом, не смеја се ни окренем. Некако дођо до дом, још врућо па не боли толко. У кућу седли да вечерају, збрали се радници, мислу ја сам с исписника, оставили ми празан тањир. Како пређо праг, тако се сруши. Бр. зо ме турише у кревет, Живана ме опра, тури ми дадне облоте, малко се освести. Радници наставише да вечерају, сутра ће жњемо у ћЋунак. .

„А", вика Тоза, „Татко, све ти на свет јебем, да л ће се још некад сретнемо...“

Ма још беше у тај реч, неки залупа на врата. Вука пође да отвори, ал онај споља удари с чизму, растова врата се отворише, излетеше из шарке. Погледа: Татко и Бак! Е, помисли се, толко! На здравље! Ђеше твоје, Санло Аризане! Дошли су да

ме дотепају; ил је наредио мајор, ил заинат Миковићу, А и ја сам испао голема

будала, уместо да бегам У шуму, ил у плевњу, врну се на легало ко кокошка. „Пријатно, радници", вика Татко. „Само ви вечерајте, ми ће одма да идемо. Де вам је Санда2" „Јено га умире", вика Тоза. „Удесисте

га ви за врбицу". „Нисмо ми", вика Татко. „Зато сам а

дошо да ти то кажем. Одавде га је човек оптужио, ја у моју Јавор планину нисам ни знао да постоје Аризани .

Рипи Тоза Аризан. „Господине Татко", вика, „брате слатки, тражи што оћеш, ћу ти платим колко рекнеш, дукати ћу нађем, имам и недићевске паре, и енглеске фунте, кажи која је цена, само ни кажи који нас је оптужијо. Је а у Дољевац и ка ко му је име2"

„Из Дољевац јесте", вика Татко, „а ко. ји је нећу ти кажем. Испао би велики не човек да издам сарадника. Ја би се у мо ју Јавор планину сетио који је!" Толко рече и одоше, а Бак и не зину.

До пре три године нисам знао који ме је оптужијо. Сумњао сам у Милорада бопу, ал он ми се клео у децу да « ту ствар нема везу.

Преко ноћ Тоза закла овпа и умоташе ме у кожу. То ме је спасило, иначе че!ничке двајес пет по голо дупе не би пре

· живео.

А с Татка сам се видео пре три године, на вашар У Ваљево! Диго се чак у Шумадију, ћу купујем коња, овог што га сад имам, Цветка. Сељак без коња не може ко без жену, ако оћемо право више му треба коњ него жена, жену можеш и туђу да узјашеш, ноћом, кад ники не види и не зна, а с коња се јавно радни, гледа те цело село, каквог имаш коња тако те цену. Нарочито ми баштовани не можемо без коња. Чу, у Ваљево и Шабац јевтина стока, причају матрапази да тамо има много добри коњи, рече ми човек на пи јац у Ниш: „Сандо", вика, „брате, немо си луд, ди може да има добар коњ у оМраву, него да ти идеш у Ваљево, има да узмеш коња да си задовољан за цео живот". Кад стиго у Ваљево, увери се да је истина што говору људи, коњи добри и избор велики, а ни цене нису много скупе, мож се поднесе. Како улего на пијац, тако се загледа у једног коња, жут, цветаст на чело, танак и витак, ма није му равна ни Дара кафеџика из Малошиште! Било је на пи јац и лепши коњи. белци, арапи, ал моје око се залепи за Цветка, побрљаве, изгуби памет, не умем се померим од њега, Опипа га, сапи му мазне ко девојачко дупе, мешину нема, пастув, а око му чисто и бистро ко у најбољег моравског домаћина. Помисли се: ћу узнем овог Пветка, нек кошта колко кошта, па макар ишо с козу на орање! Његов газда неки дебео човек, набио шешир на очи, не види му се лице, запалијо цигару, види се, поносан на коња.

„Пријатељу", реко, „пошто коњ Тури руку да се погодимо".

Човек ме погледа.

„Одакле си ти, пријатељуг' вика.

„Од куде Ниш", реко. „Него кажи цену".

А, ви Моравци имате паре", вика, „код нас се прича да ви сламњаче не пуните са сламу него с паре!" Но

„Дабогда ви толко да имате буве колко ми паре“, реко. „Паре данас нису у сељаци. Него, колко кошта Цветко2"

„Име му је Драган", вика човек.

„Код нас.је Драган шеф месне канцеларије", реко, „а коњ је Цветко. Него кажи цену".

Несмо се много погађали. Он рече пола милијон, ја му дадо четиристо комада, умешаше се матрапази, погодимо се на четиристо осамдесет. Изљубимо се, исплати му паре, појаша Цветка да ги пробам. Како га узјану, тако се збра народ око нас. Ко да сам Милош из ону народну песму!

„Пријатељу“, реко, „сад кад ми даде коња, кажи ми како ти је име, ће ме питају моји сељаци од ког сам купио коња, нећу да знам шта да им кажем".

„Ја сам Милорад Стевановић из села Добротића, ал сам познатији као Татко од Јавор планину!"

Ма ко да ме муња опече, ко да ме стрефи гром!

„Ти ли си, Татко2' реко, „исписниче, све ти на свет јебем, знаш ли кад ме утепа у Дољевац у жетву2"

„Како не би знао, Аризане2", вика Татко, „одма сам те познао, чим сам те видео. Био си тешко осуђен да си комунистички вођ за целу Мораву".

Погледа га, колко сам се заричао да ћу му крв попијем ако ми негде падне, а сад га и не мрзим. Ди да га мрзим кад сам од њега купијо Цветка, коња каквог нема у Моравуг Помисли се: што ти је човек, ништа, ,..

„Добро", реко, „Татко, што је било би. ло је, не повратило се, нешто ћу те питам ал да ми кажеш право, сад кад сам купијо коња од тебе нема смисла да ми преБУТИИ, Који ме оптужи да сам комуни-

„Аризане", вика Татко, „не сећам се како му је име, ал запамтио сам да је у лице рошав ко ћурка". ;

„Ништа", реко, „ко да ми ниси реко, други су наплатили моје муке. То је Јанко Симоновић, стрељан је од стране партизани одма после ослобођење. Никад не би на РАВЉЈ Пати исписници смо! Ајд У

, ко, нек су ти алал моје паре, У здравље да ги потрошиш, мислијо те нат зоо се пуруварла

М : па д. теое купи коња!

„У здравље, Аризане", вика Татко, „дао сам ти коња да не може да буде бољи. А шт бр 7.

о је било, заборавило се! Да сам ја би И 2 ти према мене не би со ји. Моје дупе не би боље Р' „под твоју руку него што је твоје под моју! А сад да попијемо за срећно пен пРРЕЋаН пазар!""

у се до а по Пе. ро наљозгасмо, ондак ме Тат-

„Срећан ти пут, Аризане, п у 3 да стигнеш у та! Арена У. зараван Е Укачи се на Цветка, пођо си дома и, преко Горњи Милановац, Краљево, Крушевац, стито у мој Дољевац.

Олломак из романа „Историја Санде Аризана“