Књижевне новине

'зује · психологију

ЕСЕЈ

Једна од највише распрострањених заблуда читалаца књижевних дела јесте идентификовање писца с неким његовим јунаком. Преносећи свакодневно искуство на план књижевног стваралаштва, „обичан“ читалац замишља да му писац, скривен под туђим именом, не товори ништа дАруто него оно што је сам доживео и што лично мисли. Није, дакле, тешко закључити да таквом уверењу подлежу они који имаЈу лаички однос према књижевном делу, сматрајући да се оно нипочему не разликује од прича које свакодневно слушају од усмених приповедача. Такав однос пре ма писцу и његовом књижевном делу био бипоразан само за тог наивног и необразо ваног читаоца кад се понекад, на жалост, такво уверење не би окретало против писца и његовог дела и при том чак угрожавало не само њих него и саму егзистенцију књижевног стваралаштва, Наиме, на ос. нову идентификације писца и онога штоу његовом делу чини и говори. главна личност или једна од његових личности, може се довести у сумњу и осудити не само личност која се понаша супротно нашим жељама него — као њено право ја — и сам писац који нам је објективно презентирао ту личност. Од таквих оптужби и осуда нису били лишени чак | ни такви књижевни великани као што су Гистав Флобер, Ги де Мопасан, Дејвид _ Херберт Лоренс. А заблуда те врсте је утолико опаснија што не остаје у домену естетског неразумевања, већ се преноси и на терен моралне (или чак морално-политичке) осуде писца,

Говорећи, пак, о „јунаку" књижевног дела, ми већ терминолошки припремамо ову предрасуду, јер реч никако није о неком хероју, идеалном човеку или натчовеку, већ о једној компоненти књижевног дела која захтева адекватан, естетски, а не било који други приступ. Чак и ако не сматрамо, као Ален Роб-Грије, да је личност у данашњем роману „мумија“, морамо да истакнемо застарелост термина „јунак". Након разних метаморфоза, које су настале после напуштања свеприсутног и свеззнајућег романописца, главни јунак, као код Марсела Пруста, може бити само једна свест која посматра своју околину или, као код Вирџиније Вулф, центар око кога се кондензује низ импресија или, као у анти-роману, „око које све види" или небулозна савест која није свесна ни саме себе. Што се у америчком роману „јунак" још увек одржава, разлог, можда, тоеба тражити, као што је учинио Вилјем Стајрон, у једној традиционалној националној специфичности. Јунак се, дакле, умогоме изгубио из модерног романа, али је име остало, па и данас сугерише реал: ност која се, у ствари, давно показала као необавезна. Огледало у којем је читалац видео лик писца је, дакле, разбијено, али остало је уверење да тај лик треба да буде „светао" и „чист", односно непомућен искривљеним одразом у њему.

Идентификација писца и његовог јуна ка била је донекле оправдана само у једном релативно кратком периоду историје књижевности: у периоду када је писац сликао људе из своје средине и, према томе, описивао понашање и говор сличне свом понашању и говору. Право доба 06-. јективно донекле оправдане идентификаци је писца и њеног јунака било је доба преромантизма, романтизма и (критичкот) реализма. Пре тог времена писац је опи: сивао средину која је, по правилу, била на већем друштвеном нивоу од његовог, а касније се писац спушта у ниже слојеве, и то доводи до троструке промене: 1) социјално — писац описује друштвене слојеве који стоје испод нивоа њетове друштве не средине, 2) психолошки — писац прика личности које имају друкчије потребе, прохтеве и тежње, као и оно што се налази у домену ненормалног, „морбиднот“, помрачене свести, све до микропсихологтије, чак до „тропизама и 3) говорно — писац кроз своје личности говори језиком који није уобичајени, углађени, књижевни говор грађанских кру това, већ језик нижих, необразованих и примитивних људи, али, исто тако, и „товор“ саме мисли („унутрашњи МОНОдОГ ) или чак тзв. „подконверзација". И данас, наравно, има много књижевних дела која се пишу у знаку традиционалног реалистичког романа, тако да писац не напушта свој друштвени ниво, као ни углађени, књижевни језик, али то не значи да је такав начин писања естетски једино оправдан и да на таквом писању треба остати и забранити свакипокушај да се ове гра нице пређу. Никакви естетски разлози за такав захтев не постоје, а, упркос свим реперкусијама, нема разлога ни да се све иновације, па чак и оне које су често ог' гааапаване за неморалне и нехумане, било на који начин онемогуће.

Друштвена средина, из које, у крајњој инстанцији, произлази рађање пишчевих јунака, јесте, међутим, само једна од ком ноненти које одређују њихов карактер.

Кад је — Томас Ман _ одлучио да наслика четири тенерације __Буденброкових, он је самим тим одре-

дио по психолошку и језичку раван на којима се све његове личности могу кре-

тати. Та објективна логика одредила је п оквир понашања свих његових јунака и њихов начин изражавања (товор). Али порел те, објективне лотике, постоје још две логике, које су одредиле карактере не само многих Буденброкових него и личпости У осталим романима Томаса Мана, као уосталом, иу делима других писаца. То су логика дела или естетска логика и логика понашања јунака. Логика дела је логика која произлази из плана дела и

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ · 7

ПИСАЦ И ЊЕГОВ ЈУНАК

појединих перипетија и ситуација у њему: карактер сваке личности је одређен њеном активношћу у склопу свих личности

од којих свака развија радњу на основу ·

свог специфичног карактера. Сукоби и сагласности, непријатељства и пријатељства, промене и стагнације у делу настају само дејством карактера појединих лично сти, које се у потпуности морају слагати с развојем радње. Свака несагласност са осталим личностима, као и са радњом која се у делу збива, чини ту личност неубедљивом а радњу дела неуверљивом. Најзад, личност мора бити доследна самој себи и повашати се у складу са својим ка рактером: свака недоследност чини је неуерљивом, а дело утолико слабијим уколико је она, а са њом и радња која од ње зависи, мањс убедљива, више исфорсирана, лажнија.

Стварајући једну _ личност, писац јој може дати и извесне своје особине, као шшто јој може додати и особине неких

својих познаника или их сасвим измислити, али кад је већ једном замисли и „тур: не" у збивања свог дела, онда је принуђен да је прати готове као објективни посматрач, чак и по цену да буде изненађен њеним поступцима онако као што је Пушкин био изненађен удајом Татјане у „ЕВ-

те теорије побунили су се не само теоре-_

· тичари него и сами писци, на пример Мар сел Пруст, на кога се управо позива поз-

_нати књижевни критичар и музиколог Борис де Шлезер, који је у свом говору на критичарском симпозијуму у Серизи-лаСалу 1966, године тврдио да се уметник, приликом стварања свог дела, удваја ида његово „митско ја“ производи дело, које ствара његово реално ја: „Отац дела, умет ник је у исто време своје дете, јер стварајући њега он ствара и себе", слажући се при том не само са Прустовим идејама изложеним у спису „Против _ Сент-Бева" пего и са Гастоном Башеларом, који тврди да се не изражава оно што се живи него се живи оно што се изражава. Права ауто биографија уметника лежи, у ствари, у ње товом делу и ко хоће да упозна његову Амчност може само тамо да је нађе, али та личност није идентична са оном која води грађански живот на исти начин као сви други људи; уосталом, овај део пишчеве личности није ни најмање занимљив за онога који хоће да упозна њене битне црте, њене основне тежње и њене поноре.

Друга линија у посматрању односа писца и његовог јунака зацртана је схватањем Андреа Жида и Албера писац у свом делу не изражава своју реал ну већ могућу личност: оно што он није а може да буде, а не оно што он стварно јесте, Антиципирајући оно што је Жид касније записао у свој Дневник, Тибоде је у „Размишљањима о роману" 1912. тодине написао да је роман, у ствари, аутобиогра фија једног од многобројних могућих живота писца, те, према томе, „прави роман

СА ИЗЛОЖБЕ УМЕТНИЧКЕ ФОТОГРАФИЈЕ СТУДЕ Н/

НА УЛИЦИ (1 НАГРАДА)

тенију Оњегину"“. Личности се осамостаљују у односу на писца и поступају по“ некад чак и против његове воље, по логици свог карактера и логици радње коју одређује међузависност свих личности, Сами писци најбоље осећају колико су њихове личности објективне и самосталне. Писемски се жалио како му његове личности не дају да спава стејећи му чело главе чим би отпочинуо, а Пирандело и Унамуно су у својим књижевним творевинама показали њихову независност (док тор Филено у Пиранделовој приповеци „Трагедија једне личности", а Аугусто Перес у Унамуновој причи „Магла"). Писцима се, често, не без разлога, чини да су они само медијуми кроз које треба да оживе личности, које ће постати добри или лоши узори живим људима, као што су то били Чајлд Харолд или Вертер. Перспектива се, дакле, може и преокренути а да привидни парадокс настао из тог

преокрета ипак садржи много од истинског .

односа писца и његовог јунака. Није ни најмање бесмислено тврђење“ Мигела де Унамуна да су Дон Кихот и Санчо Панса личности реалније од њиховог творца Сервантеса. У „Животу Дон Кихота и Санча Пансе" оп каже „да врло често држимо неког писца за стварну и историјску личност зато што видимо да је од крви м меса, а личности које измишља у својим фикцијама само као чисти плод његове маште; дешава се, међутим, супротно, то јест да су ти поданици они који су врло истинити са свом могућном стварношћу и да се служе оним који нама изгледа да је од крви и меса, како би они били узе“ ти пред људима за биће и лик". Гледано историјски, писац је средство, а циљ је љегов јунак; писац живи и умире стварајући ликове који ће наставити да живе на кон његове смрти и чак настоји да оне постану бесмртне, свестан да ће и сам постати бесмртан само захваљујући њима.

Типолошки гледано, писац и политичађ су потпуно супротни по томе што први настоји да постане бесмртан преко других, створених, измишљених личности, а друти својом сопственом личношћу. Бесмртност првога је посредна, више имггинарна него стварна бесмртност, јер Дон Кихот је и много стварнији и много чувенији од свога творца, као, уосталом, и Хамлет, Фауст, Адолф и Обломов од својих твораца. Тежећи бесмртности, писап настоји да створи бесмртне ликове. Тештко је веровати да у тој својој тежњи за бесмртношћу не тежи да у својим личностима не учини бесмртним и нешто од своје свакодневне, грађанске — личности, али ствар није тако једноставна да би се могло рећи да писан зато настоји да у свог јунака транспонује само себе самога. У ту погретку пао је Сент-Бев, који је настојао ла дело писпа разуме на основу

његове бисграфије, односно онога што се.

тиче његове приватне личности, Против

ЈУГА „БЕОГРАДА — ДРАГАН ЈЕВРЕМОВИН:

сијер ствара своје ичности у безброј праваца у којима би се могао развијати његов властити живот". Остварујући ту могућност својим писањем, писац ствара и своју праву биографију и своју праву личност, Не ствара, дакле, он личности својих књижевних дела на основу своје сопствене личности него на основу њихових особина ствара своју личност као што на основу њихових биографија ствара своју биографију. Није ли, на пример, Достојевски у „Коцкару" предодредио своју каснију катастрофу за коцкарским столом, написавши ово своје дело након успеха у коцкању у Визбадену 1862, а пре свог ко: пкарског дебакла у Баден-Бадену 1867. године: у а

Писац не може бити прототип свог јунака и због тога што ствара многе личности, од којих свака носи нешто његово, а у исти мах и нешто различито од њега, зависно не само од објективних него и естетских условности дела. Која од многих личности које су насликали Балзак, Дикенс, Зола, Достојевски, Горки, Голсворти пн Моријак представљају њихово „друго ја"2 Свака личност настаје као једињење из многих личности, којем писац удахњује душу, али баш зато не може сваком лицу да позајмљује свој лик и свој карактер. Само врло пажљиви посматрач, који би добро познавао сваку од личности коју је писац познавао, могао би да открије бар један део елемената из којих је писап маштовитим спајањем и измишљањем нових елемената успео да створи своје ликове. Сваком од њих писац је мо: тао да позајми само један део своје личности, да би свој други део могао да: да некој другој личности. Пишући о Жану Кристофу, Ромен Ролан је у писму Малвили фон _ Мајзенбург од 15. септембра 1902. тодине писао: „Темперамент мог јунака вије мој; ја му позајмљујем само моју ивтелигенцију; моја индивидуалност наћи ће се поново расејана у другим личпостима". Ако би писац једној јединој личности дао све од своје личности, ништа не би остало за друге јунаке његових ос“ талих дела: сви остали би били само авети његове маште. Чак и у аутопортретима, као што је онај који је Зола лао у „ДХоктору Паскалу“, налази се много измишљених карактерних прта и мишљења која не одговарају писцу.

Најзад, многи писци лају живот личностима које су одавно постале универзални типови: Прометеј, Сатана, Фауст, Доп Жуан, Тартиф (лицемер), Арпагон (тврдица), у које они, као у већ постојеће судове стављају ново вино, дајући им нови, сопствени живот. А неке личности. типове стварају писци једне националне литературе настојећи, као у случају „сувишног човека" у руској књижевности

Тибодеа да,

ХЕХ века, да пруже нешто што је карактеристично за њихово доба а не за њих саме. Најзад, сва она многобројна тражења смисла живота код разних личности у књижевним делима од Достојевског до данас, уосталом, нису ништа друго него тражења. преко других за друге, јер сваки писац је, нема сумње, основни смисао свог живота већ нашао у свом стваралаштву. Па ипак, није ли понекад очигледно да се писац идентификује са својом дичиош“ ћу, па то и сам признаје. Једно од најпознатијих признања такве врсте дао је Флобер рекавши: „Мадам Бовари, то сам ја!" Смисао овог узвика, међутим, није нимало другојачији од онога што смо га већ истакли говорећи о томе како је писац творевина свог дела и — свог јунака. Дру тог смисла не може бити, јер Ема Бовари нема никакве сличности са својим творцем, почев ол различитог пола. Уосталом, у писму госпобици Лероаје де Шантпи од 18. марта 1857. тодине сам Флобер каже: „Тоспоћа Бовари нема ничег истинитог. То је потпуно измишљена прича; ја нисам У њу мнео ништа ни ол својих осећања ни од свог живота“. У њеном карактеру се, међутим, налази повештл ол карактера многих жена које је Флобер познавао: Лујзе Прадије, Лујзе Коле, госпође Де Женет, Аделфине Деламар и др. Али те жене је могао да познаје и сваки други грађа“ нин из Флоберове средине, па ипак не би никада могао да напише „Госпођу Бовари", јер није имао његове стваралачке способности. Тек заједно узете, социолошка, психолошка п структурална анализа могле би да објасне личност Флоберове јунакиње, али таквом анализом се, наравно, нису служили они који су писца потргли чак на суд да га оптуже за његово дело што је тобоже повредило грађански морал и религију и угрозило постојеће обичаје. Учинити јунаком свог дела лич: ност која није достојна да буде узор понашања била је једина „грешка“ писца „Госпође Бовари", али управо том „грешком“ он је учинио корак напред у односу не само према „јунаку“ у роману него и према самом роману, будући да је „јунак" сте донедавна био једна од његових главних компоненти, а ни данас то сасвим није престао да буде.

Ема Бовари је као „негативни“ јунак изазвала бес код оних који су у својој кратковидости за развој романа желели да „позитивви" јунак у роману буде само неко ко може да послужи као узор. Али шта, у ствари, . значи — „позитиван“ и „негативан“ јунака Таква дикстинкција се може вршити само с гледидишта _ друштвено-моралног а не. и естетског гледишта. Прво гледиште било би, међутим, оправдано само кад би било речи о живом човеку. а не о производу пишчеве маште. Уосталом, ако бисмо и усвојили то гледиште, морали бисмо ла закључимо да међу „јунацима" књижевних дела има мвото витле негативних него позитивних ликова. Полсетимо се само неких ол најславнијих „јунака": Дон Кихота, Жила Блаза. Тоистрама Шенлија, Жилијена Сорела, Семјуела Пиквика, Аљо-

ше или Ивана Карамазова, Феликса Кру-. да датуми ум

ла, па ћемо лако. увидети историји романа никако нису идентични

са историјом пропаганде људских врлина. '

Мосталом, и ти негативни карактери дају врло поучне примере како не треба чинити у животу и, у ствари, постижу, у крај њој инставцији, исти резултат као и позитивни примери. Штавише, на суђењу у вези са објављивањем интегралне верзије романа _„Љубавник леди Четерли“ АДА. Х. Лоренса у издању библиотеке „Пинтвин", одржаном 1960. године, позван да као стручњак каже своје мишљење о овом „скаредном" делу, песник, излавач н професор поетике у Оксфорду Сесил Деј Луис је, тврлећи да је карактер леди Четерли више добар него рђав. рекао: „Постоји, најзад, велики број рђавих карактера У књижевности, у романима и драми, и мислим да нас они више уче о људском по нашању и о моралности него што можемо научити од добрих".

Могао би, дакле, непрекидно да траје процес против писаца чији су јунаци фантасте, преваранти, глупаци, лицемери, похлепници, садисти итд., кад би неко једном такав процес само покренуо. У тренутку када је и Мопасану запретила опасност да га осуде за неморалност. Флобер је, пун саосећања за свог колегу, писао да би таква оптужба могла да се подигне против свих грчких и латинских писаца, Шек-

Наставак на 8. страни

Драган М. Јеремић

МИЛО ДИМИТРИЈЕВИН: „ЛАХАМЕРАН се 6