Књижевне новине
патената
ПИСАЦ, и његов ЈУ ЈУНАК _
"У
Наставак са 7. стране
спира, Гетеа, Бајрона, Сервантеса, Раблеа, Молијера, Корнеја, Лафонтена, Волтера, Русоа, Игоа ита. Што се, пак, таква оп"тужба обично не диже, треба захвалити чињеници што сутиписци постали класи ци и што нико не жели да на тас правде стави свој глас против већ освештаног гласа славног писца. Али док год тај писац не постане несумњива вредност, увек има. покушаја да се његов евентуално негативан утицај потисне и одбаци у име хуманости, моралности, па чак и истине. Оно што је некима било сасвим природно у доба кад Фа још није био класик, данас би био израз смешног незнања и кратковидог пуританизма. %
Још је Аристотел, поводом трагедије,
говорио како је њен предмет човек који није ни добар ни зао, већ онај по средини. „Јунак" књижевног дела и не мора. да буде баш по средини, као што је ми: слио антички теоретичар „златне средине" у етици, већ и човек који је ближи једном или друтом полу људског понашања. У есеју о Фердинанду Бринетјеру Жил Леметр је с правом истакао да треба. разликовати моралну од уметничке симпатије. Прва је, нема сумње, она коју у нама може да изазове само неко ко је морално беспрекоран, док другу може да и: зазове и личност из књижевног дела која. има велике мане, али и довољно човечности да с њим можемо естетски да. симпатишемо, и то не само због тога што тата, човечност донекле искупљује него, пре све та, зато што је њетов карактер оправдан планом и композицијом књижевног дела. У крајњој инстанцији, уметничку симпатију одређује животност јунаковог лика, односно стваралачка моћ његовог творца, а не етичка оправданост његовог пона: тања.
Тези да књижевност треба да служи очовечавању човека успешно се. супротставља теза да се у књижевности не сме забранити приказивање и третирање тема, које се тичу било ког друштвеног слоја. или слоја људске психе, јер се, у одбрани прве тезе могу забранити и неке истински корисне теме, а књижевност ограничити на афирмацију већ постојеће нечовечности или недовољне човечности. Уосталом, свако отраничење може бити само присилно, па се с првом тезом лако могу УАружити и насилне мере, као што се може запазити у свим ауторитарним режимима. А са прихватањем прве тезе долази и до опасности од лишавања истински вредних књижевних дела. Сетимо се како је Балзак поводом „Црвеног и црног“ говорио да нам је Стендал „одузео последње остатке човечности, веровања" и како се и Ме риме, мако је био Стендалов пријатељ, згражао над Жилијеном Сорелом, тврде“ Ћи да у његовом карактеру „има свирепих црта“, које „изазивају гнушање",а да упилм уметности није да нам покаже ту „фтрету људске природе". Данас је несхват љиво да су ови изванредни умови мотли да буду толико неспособни да виде величину и вредност овог књижевног дела и његовог „јунака“, који ће постати малтене симбол за читав низ младих људи не само Рестаурације него и каснијих времена, али је то онда била сасвим природна реакција. Зашто би, уосталом, због тога што је његов јунак „негативан“, требало оштро критиковати роман, 'утолико пре што је Сопелова битна слабост: бескрупулозна. амбициозност оштро кажњена смрћу Фло бер је имао много више права, кад је у писму Лујзи Коле од 23. децембра 1853. године, изражавајући гађење према, салон“ ској књижевности, рекао: „Најпосле, 'зар не треба познати све одаје срца и друштвецог тела, од подрума до тавана, и не заборавити чак ни нужнике, нарочито не заборавити нужнике!"
Писац је овлашћен од друштва да указује на његове слабости и, ако ова сво-
ја овлашћења не користи, он не испуњава |
своју дужност. Али, с друге стране, друштво не сме судити писцу ако он своју дужност обавља с пуно одговорности, осветљавајући све „спратове“ идруштва и
МИлО ДИМИТРИЈЕВИЋ: „АЛКАСАР'
људске Аичности. Кратковидо је писту судити за обелодањење наших слабости, |
само уз помоћ његових открића можемо |
се ослободити бар неких од њих. Настојећи да одбрани право писца на то да нам открије чак и наше злочине, Жан Полан је, товорећи у име свог великог не само књижевнот нето и ауторитета антифаштистичког борца, писао да је неопходно да "писаш буде крив, али у име свих нас, јер смо га поставили на најистакнутију тачку наших истраживања и немира.
И уколико се друштво више диференцира, утолико се сваки писац излаже већој опасности да у својим открићима наиће на мање разумевања међу браниопима традиционалних вредности. То је ри „зик свих писаца, али утолико је већи уколико је више реч о писцима који се не руководе традиционалним вредностима, било да су те вредности етичке или естетичке, У својој „Теорији књижевности“ Борис В. Томашевски је истакао како се " „осећање према јунаку“ само „у примитивним ма неминовно подудара с традиционалним закоником морала и дру шштвеног живота“, указујући при том на, грешку коју су чинили представници руске публицистичке критике шездесетих тодина, који су „оцењивали јунаке с тледишта друштвене корсности“. Та се грешка, на жалост и данас чини, на основу неоправдане, али још владајуће предрасу“ де да се писац увек мање-више идентификује са сваким својим, па чак и „негативним“ јунаком.
| _ Како се ослободити ове заблуде у коју упорно упадају лаици, не, схватајући да је књижевност измишљени а не стварни "живот и мислећи да и њене јунаке треба, ' посматрати у склопу уметничког дела а не |у склопу живота2 Пошто са с том исти|ном једном од основних у теорији књи“ ' жевности, не могу сви људи ни упознати |а камоли сложити,можда писцу не. пре"остаје ништа друго него да поступи као Апри Монтерлан, који се у роману. „Убица је мој господар“, већ. на самом његовом почетку, у једној напомени испод ·текста, оградио од свог јинака Егзипера следећим речима: „Знајући за добро познату тежњу читалаца свих земаља и вре мена да писцу приписују расположења, мисли и речи јунака, писац на овим страницама подсећа да осећања која ће у овој књизи изражавати главна личност, треба приписати јунаку, јер он мора да их има, иначе прича не би имала смисла“ и указао на разлику између свог боравка у Северној Африци и својих мишљења пре-
ма Французима који тамо живе и борав-
ка и ставова свог јунака. Иако се ни овак ва „ограда“ не мора уважити. бар се писап може оправдати пред својом савешћу да је покушао да својим читаоцима отвори очи за разлику која постоји између њега и „авети“ његове маште коју назњвају папирнатом ако није успела, а идентификују је с писцем чим је пуна живота, као да јој тај живот. даје пишчев карактер а не његов талент или чак геније.
"Осуђивање писца за „злодела" њетовог јунака долази и отуда што се у тој осуди
тужиоци ослањају на једнострано схвата- | ње морала као узорних примера „доброт
потатшања, пако је, на пример," сама библија пуна тзв. негативних моралних искустава. Мада је замерао Флоберу што у његовој „Госпођи Бовари“ нема нитедне позитивне личности (осим малог Жисте“ на, ученика т. Омеа, који је готово непри метан), Сент-Бев је ипак схватио да „књита, одиста, има поуку: аутор је није траживо, али сматра да ће је читалац извући, и то чак страшне“. Многи људи, пак, тразже ла им баш писац саошити поуку, оптужујући та за моралну индиферентност, па чак и неморалност чим се он, пошту“ ћи принципе за добро компоновање књи жевнот дела, чува да је отворено изнесе. Они занемарују чињеницу да писац трети ра свог читаоца као одрасло и зрело биће, а не као недорасало и тупо отворење коме треба левком сипати мудрост у главу.
уосталом, теорија о идентификацији |
читаоца с јунаком књижевног дела је, бар кад је реч озрећом и интелитентном читао у, нешто што није неопходно. И читалац, као и писац, може да стоји на извесној дистанци од јунака, а ипак да ужива у његовом добро извајаном карактеру и његовом слагању с другим личностима и ралњом романа. Еп тетдипозе ек није спепифичност драмскот стварања нето се може применати на читаво књижевно стварање у доба читаочеве зрелости.
свако ко, рачунајући са непогрешивом тачношћу теорије идентификације, насто= ји да књижевности наметне само излагање позитивних моралних искустава и по" зитивних јунака, рачуна са врло заосталим, веџким и примитивним читаоцима.
Отворена тенденција, дидактика и све сно ангажовање уметника могу да СУДУ врло корисни за уметников положај у ње товом друштву, али не и за његово дело. Бринући се за своје дело, уметник се брине за све што је у његовој моћи и сваки напор који иде- изнад те бриге, слаби сна-
| гу његовог дела, чинећи та чак сувишним и непотребним. Уметност у том поглед треба да буде као живот: њене поуке треба да буду тако скривене да их само па метан човек с напором може открити. На стојање да се уметношћу позитивно делу
је, и то у-једном конкретном правцу, мно- |
то пута се показало као наивна илузија. Зар то и сам Сартр, иако теоретичар о антажованости књижевности, непрекидно не признаје, настојећи да делује изван ли» тературе, помоћу публицистичко-политичке акције2 Али, с друте стране, уметност | не може ништа да поквари, чак ни КОД незрелих читалаца и посматрача. · __ Најзад, кад је реч о писцу и његовом · јунаку, мора се нешто рећи и о. језику
којим се писац служи да би дочарао си.
туације у које његов јунак долази и њетов специфичан начин изражавања. а ћи се на ниво јунака без. икаквог образо вања, писац је Аужав да се служи и њетовим језиком, а не да, товорећи својим је-
"у нашој свести Према томе, оне
Спуштају“ ·
„СЛОБОДАН АУКИЋ: „м 2“ (1 НАГРАДА)
зиком, разбија илузију о аутентичности свог јунака. Карактер одређује језик, ук ључујући и изговарање стидних, „забрањених“ речи, речи које се не изговарају у добро васпитаном друштву, кад то овоме одговара. Нема сумње да модерни пис-
"пи показују већу смелост у изражавању
од својих старих колега, али, кад зачепркамо иза списа чак и "писаца. које знамо само по неким за њих тобоже
"репрезентативвим делила, видећемо да је
слобода изражавања нешто што су многи писци нетовали још Од најстаријих вре-. мена. |
Некима од њих, међутим, њихов друштвени статус није допуштао да ствари називају правим именима, док су други, ос лобођени етикеције високог друштва, слободно: употребљавали речи које употребљавају људи нижег рода, а остали у тренуцима раскалашности или пијанства. Ако су Пиетро Аретино, који је живео на мно гим световним и црквеним дворовима (чак
ги на двору папе Клемента УП), у својим
„Мудровањима", и маркиз де Сад, који је по мајчиној линији био краљевске крви (потомак великог Кондеа) у „Жистини или несрећама врлине", љавали симболична имена за оне делове тела кој
служе за прокреацију али и за чулна ужи вања, па и оргијања, дотле Дејвида Хер-
"берта Лоревса, сина рудара у нотингам>
ској грофовији,.и Хенрија Милера, сина. кројача у пролетерској средини њујоршког Бруклина, никакве друштвене препре-
ка не" спречавају да исте ствари називају зижовим правим именом: Скаредан језик "извесних личности у књижевним. делима,
може нас ужасавати, као што се згражамо кад их чујемо на улици или у кругу својих познаника, али не можемо рећи да та: мо где су те речи употребљене оне нису неопходне и да не одговарају карактеру оних који те речи изговарају или да не
одговарају средини у којој се изговарају. | "На питање Јосипа Киригина зашто у сво-
јим делима исписује речи којима се означавају мушке и женске тениталије, познати амерички писац Џон Апдајк јеу једном интервјуу, између осталог, рекао: „Није ки чињеница да се те речи говоре, да су би морале имати места и у нашим књигама, А што је истинито у животу морало би бити истинито и У литератури". Треба се борити против ружних речи у животу, али ДОК тод се оне употребљавају, литература се њих не може насилно ослободити. Олба“ тивање ових речи и њихово замењивање неким друтим, вештачким и симболичним
терминима, ствара лажну. представу о-љу-
дима и околностима о којима је у књижевном делу реч. | Е
"Има веома мното друштвених снага ко је теже конформизму и настоје да потисну напор писаца да преко својих јунака и ЊИХОВИХ доживљаја изборе светлију АУховну и друштвену атмосферу. Писци који се. најодлучније боре против тих оната, понекад се могу сврстати у неџравнотеже-
не'и неадаптиране особе и решавајући.
своје проблеме, они настоје да размакну хоризонте који нас ограничавају и скуча вају нам видике, али, како је Натали Са рот написала у својој књизи „Време сум“ ње", баш „њихова дела, која траже да се ослободе свега онога што им је наметну. то, конвенционално и мртво, да би се ок-
· ренули ка онсме што је слободно, искре| но н живо, мораће раније или касније да ' постану квасац еманципације и напретка". | области духа нису битни узроци и пово: _ ди него иницијативе и „резултати, а књи' жевност се последњих година све више
отвара за нове аспекте људске личности и
' живота и то, је, нема сумње, корисно и за
литературу и за оне који је прате, Књи-
| жевност постаје све ближа животу упркос · настојањима оних који ту промену не · схватају добро да је врате 7 некадашње, ' уске, „прочишћене"“ обале. Јунак модер-
них писаца постаје јунак у једном новом смислу: смелијим приступањем животумн отворевијим сучељавањем с његовим бол ним и шкакљивим странама, Али и писац, који ретко наилази на разумевање своје средине (да о официјелној подршци и не говоримо), постаје јунак тиме што се 60ри за нове видове књижевног изражавања.
Драган М. Ј еремић
»„Мислила сам да- имам, себе со Да постојим у неком
Драгица Торић арибање
Дарујем се дану
Дарујем свој сан отвореним очима. Дарују ме бившим љубавима. Пратећи ме
Прате ме с осјећајем да су нешто ( изгубили
Или да су већ некоме нешто дали и не сјећају се
Битно је да се не сјећају
Пратећи ме декором присуства. Причајући. ми искуством путовања Дарујући ме изгубљеностима.
Мотре · камене знакове одморености Када након очију __
Затварам шкољке гдје умиру звукови
и:
Све запамћено и примјећено Тоне у једну пучину
И све као чаролијом створено Стршиц попут хридине
Јер обично |
Сам: плачеш у својим копмама
Закопчан и сакривен иза разних изговора Ипак сам г
Сам себи. предан
+
Борови имају своја боравишта 'И своје птице на боровима
А ми имамо своје вријеме Свој опис и своје пријатеље И много тога. још
Чак им они који осим времена. Ништа својета немају
".
Осјећам те као нешто своје.
08 памтивека моје
Мени предано на чување И Претходно смо по себи по свијету Крстарили беспомоћна пик Без говора о нечем заиста важећем.
Мисли „ми 'изједа мравља киселина, МУ а ; реченица
Што видно нестају .
Кад се око мене приљубљују
Полипи твога бића
Твоје су очи спасоносни отоци
Усред пучине након полажења
На твојим грудима скупљам своје овисности
И под параболом неба -
Летим кроз допадљив мемир зрака
Без немира
Осим жеље да паднем
На твоје руке 7
Меке као. лежај
=
Ишла сам висока и витка
Као срећа као судбина . Са безглавим звоником смјеха. И сретних сламки у коси
Сан је доживио све своје метаморфозе МИ последњи пут проборавио тамо Гдје вријеме уступа мјесто тренуцима
Сада су ми очи привезане за карику земље у договору са кариком неба ,
Милован Јовановић
Дба сонеша ПЕСНИК и ВРЕМЕ
Лепота 'натопљена сновима зри! Песник над чијом главом вијори прам Косе, што у сунцу гори кано плам, Ах! луди беху, луди снови ти!
Венац ловоров око његовог чела Божански лик му генијем зари.
Благ одсјај његов преко свију ствари Пао је као плашт широка вела.
Кад мудрост смени ватру осећања. Време је извајало бесмртни лик Пун благих црта, погледа смела.
У тузи сред копрене од ћутања, У златном облачју снива уметник. Рука се љубави такла му бона чела.
СРЕБРНИ БАЛДАХИН
Од месечине јунске сребрни балдахин Начините ми — да под њим слатко спим! Кад воде зашуме, кад спава занесен крин М љиљан бели у руци да држим.
ОА стварности да бежим под његов хлад Меки, где топло крило нађу сни,
Где замре груби бол и сваки јад,
Где у тишини блаженство самоће зри.
Склоних се под њега од борбе и зла Да душу смирим пол сеновити хлад До миле воље срце да снове тка.
Од чаролија ових мре страдање и јад.
_ Да будем блажен и лак, ко занесен крин
Над ким се шири месечев балдахин.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 8