Књижевне новине
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
(труктурална анализа оразилског романа
Издавачка. „Гласови“ (Мо 265) из бразилског града П полиса · објавила је истонме књигу Алфонза Роману ди Сант Ане, која је производ постдиИПАОМских студија. Њоме се отвара. јату нова етапа бразилског есеа. У уједначеном ритму издавачи објављују у последње време не само магистарске радове ин докторске тезе, него и оно што настаје из пера професора на Да ИвИтОТИМА. Роману ди Сант' на је вршио своје анализе на Понтификалном католичком универзитету у Рио де Жанеиру. Реч је .о збирки радова који су ос тварени у разновосним ситуацијама и они показују непрестану бригу аутора за тражењем олговарајућих инструмената у истраживању дела. Професор Р. ап Сант' Ана тоиступа делу на три нивоа: нарација, личност и језик. и не брине се да оправда те иза» бране нивое.
Он је пажљивије спровео поделу приповедачке прозе на при поведаштво једноставне структуре н приповедаштво сложене структуре. Приповедаштво _ је» ноставне структуре је оно које 2 на плану садржаја и /или из раза подвргава једној стварнос» ти која је унапред дата. Припо ведаштво сложене структуре је оно које се реорганизије изнутра, прекинувшти везе са било каквом спољном ствавношћу., Затим — се приповедатптво једноставне струк. туре дели на пово приповелаштво и друго приповедаштво. Прово саАржи „хронику једне поподипе илн историју једног нађода на природан, наиван и митски на чин“. Његова највиша тачка 1е епопеја. Епопеја је термин који означава веома различита дела која су се појавила у — многим културама у распону од много векова. Са открићем писма материталним развојем зајелнице јавља се нови тип поиповелаштва Артто приповехтттво које се састоја у кориттењу митских саатжата дртттва птема јелном де финисантлем и наслелничком 06Анку епопеје, који остаје под и меном романа и Јили новеле.
Писац предлаже два типа чи-
тања: синтагматичко и парадитматичко. Синтагматичко читање
“| „бе одвија у хоризонталном смис ујгоА стварајући. „идентитете и сли-
—'«ности према линеарности ком. позиције". Парадигтматичко чита» ње се остварује у вертикалном смислу, издваја мотиве који показују замагљену _ артикулацију елемената и разрађује моделе који их објашњавају. Овом типу се приклања аутор.
Веран подели на једноставно и сложено приповедаштво, аутор представља три романа једноставне структуре: „Гварани“ (Аленка“ ра), „Црнка" (Маседа) и „Шуг љар" (Азеведа). Ти романи су јел: ноставне структуре јер понавља» ју устаљене идеолошке и /ади митске и /или естетичке кодексе. Роману ди Сант Ана рашчлањује „Гварани“, као пример, са бинарним моделом природа/колтура, показујући како природе взА културом одговара. идеоло тији романтизма.
Сложено приповелашттво је ет
хазује да М бетава бибарјском и класичном
мито у служби приповедања, “» место да подвргава приповедање миту, као што је радио Аленкар. Грасилијану Рамус не само да рашчлањује приповедање у ње товој спољашњој структури не то и личности и језик. Структура. дела се на тај начин уздиже као протест против свих конвенционалности. _ Сложеност · Кларисе Лиспектор се огледа у незаинтересованости за спољне референце и у стварању сопствених референпи. Оно што карактеритле прозу К. Лиспектор је епифанија или откривање које се дешава _ на свим нивоима. Откриће је пос. 'титнуто на нивоу језика због не престаног семантичког стварања. које „отежава“ термине неочекиваним значењима.
"Драгаслав Марковић
НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ
· „У. 500-том, јубиларном броју нашег луста.— која је због своје концеткије при“ „преман у неуобичајеним условима = пот. крале су се, приликом прекуцавања теже това из старих годишта листа, — пзвесне мање пли веће грешке. То се, у првом реду, односи на песму „Кал бокори — се шума“ Тенасија Младеновића и па сти хова Стевана Раичковића.
Молимо ауторе ин читаоце да уваже на“ ше „извињамић,
ПОДСЕЋАЊА
ЋОРОВИЋЕВ
„СТОЈАН МУТИКАША« ДАНАС
Уз стогодишњицу рођења Светозара Боровића и ново издање романа „Стојан Мутикаша" (Књижевна
комуна, Мостар, 1975)
ОБИЧНО СЕ, помене ли се заче так модерне умјетничке књижев ности у Босни и Херцеговини, он веже за другу половину 19, сто“ љећа, у прози за дјело Петра Ко чића, у поезији Алексе Шантића („73 Кочића, Шантић..: највећа вриједност раније босанскохерџеговачке књижевности", забиљежи“ ће и Меша Селимовић у једној прилици). У приповјеци, дакле, те“ жиште је готово без изузетка, по правилу, на Кочићу, а не и на Ћоровићу. За то постоји чини се, само један једини јак разлог: Ко" чић је писац драматичан, борбе“ но ангажован, непосредно тенден“ пиозан, док је Ћоровић донекле његов антипод: дјело му је хрони“ чарски исцрпно, обилато, водора: вно, разливено са ријетким изузе" тним вертикалама, а приповједа“ ње екстензивно. Такође је истина да Ћоровић не посједује убојиту кочићевску инвективу, но такође непорециво је да, и поред извјесне просутости и уравнотежености, опширности, и у Боровићевом дјелу. постоје одређена чворишта, у којима се идејноестетски сликовито ујезгрује и кулминира. његов књижевноприповједачки значај, лик и профил, по чему га, бар од времена до времена, при" зивамо у сјећање и памтимо.
И доиста, у количини литера" рног материјала, приповједака и записа, фељтона и романа. који ће остати након Ћоровића као дио наше литерарне баштине, наћи ћемо, и поред одређених ли: терарних недостатака (развуче“ ност, и са.), које иначе није упу“ тно из било којих разлога забаштуривати и олако превиђати, и довољно живих трајућих умјет“ ничких свједочанстава која заври“ јеђују њихово поновно ишчита> вање, тј. враћање ћоровићу. До" ста истине о нашем свијету, о му“ котрпном живљењу у оскудиши и недаћама сваке врсте, о нашким наравима и слабостима, обичаји“ ма, менталитету, о друштвеним приликама и неприликама с ко јима. се Ћоровић, живећи у њему, суочавао, и о њима свједочио, са» држано је у обиљу ћЋоровићева дјела, а посебно у ономе што је умјетнички у њему најбоље. У. „најбоље“, -чза · сву · "рела! т. укуса и суда, поред оних поиме“ нице побројаних приповједака у Милановићевом тексту, иде и ро' ман „Стојан Мутикаша". У сваком случају Боровићево дјело, у це динин неједнаке и изломљене ли' није квалитета, представља доку“ менат, слику, оглед о времену и временима прошлим која смо сре" ћом надтрајали, Управо у том смисау има посебан значај овај Ћоровићев роман, иначе први пут објављен на, страницама часописа, „Дело" 1903. а у књизи тек 1907. Пау издању књижаре Пахера и Кисића у Мостару као 141:147 све“ ска познате „Мале библиотеке". Стота, садашње издање мостарске Књижевне комуне има и симболи“ чан значај: не само обиљежава" ња датума пишчеве годишњице рођења, нето п обнављања мостарског књижевноиздавачког крута.
Иако датумски „Стојан Мути: катла" и није први босанскохер“ цетовачки роман, претходи му само „Зелено бусење" (1898) Бдхема Мулабдића, овај Боровићев роман несумњиво јесте први умјетнички 'вјеродостојеан роман из живота једног краја наше зе мље и једног слоја Људи са. спе“ шафичном темом успона и пада (краха) типичног трговца дошља» ка (ољеза, скоројевића), који ФОА бистрог петнаестотодушњег сељаче та, каквог срећемо на првим стра: ницама романа, кроз низ перипе“ тија и згода, ситуација и сцена, уз морално посрнуће које прати економски издиг, а трамзив за имањем и моћи, опијен вјечитом људском омамом за влашћу и вла: дањем, истицањем и првачењем, достигавши зенит, у ствари, дости же и своје наличје, и своје испуње ње и своје суновраћање, часове страха, осамљености и пријеке смрти у неспокоју, стиду и срамоти. „Стојан Мутикаша" је роман друштвеног жанра. Он је при. видно једноставан, тј. „прочитмив“, препознатљив, нашки, у по некад површинским | епизодама. тијека _ живота његова главног јунака, зли то је ипак једна врста технике, реалистичке оптике, дакле варка: он је на свој на. чин и сложен и олојевит, – јер истодобно , слика, исцртава и портретише дик појединца, осликавајући му психолошку нарав и мотивацију — то као узгред да би главну пажњу _ посветио њетовом кривудавом — у љуа
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10:
,
ском смислу кривудавом — ходу до пиља, до успона у чаршији, међу прве газде и имућнике, а преко тога, мада неосјетно и као саучајно, а с ништа мање амбишије и резултата, и друштвену климу и ситуацију средине која, омогућава Стојану да се нечас ним средствима 'оуздитне и про бије до таздинске фотеље, — до власти и моћи, ма колико је узимали“ условио, дакле релатив но, тј: локадно.
У питању није само судбина. појединца, ма колико била за ниуљива за литерарни портрет, нето ид а позадина и механизам ' бескрлудозног бота» ћења увијек на рачун ближњих, других, чије начине ЛБоровић очевидно добро познаје из тако рећи прве руке, јер је п сам те торе лист, и сам је припадао тртовачком сталежу, о чему јасно товори и у једном писму управо поводом "рада на овом роману. Друштвени роман у начелу, па ни овај Борозићев, не пренебрегава конкретност, појединачност, дакле јединку, шако му је циљ, разлог и амбиција стално
то' друто, Фвијерг као такав, др штвена средина, бар један њен
СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ.
фратменат, шојечак, сегмент. Не прекидно се преплићу и мијеша» ју, Као двије воде, присутна, видљива слика појединца који се батрта на наше очи, пи разот“ крива у најприснијам помисли ма и поступцима, жељама и хте јењима, и она нешто више У сјенци, наднијета, као кућна стреха, друштвена позадина, др штвена сцена, позорница, ствар-
ност, историја, у свом – случају „чаршија“. Управо је, рекло би се, н
циљ оваквих, друштвених рома, на да критички приказујући мо
продорнија _ на Анчном плану, то је по правилу и њена увученост, залеђе, поза, дина јасније и пластичније опр тана. Не ваља кад је слика др штва наметљиво изнад слике по јединца. Онда обично намјера и голо ребање факата | прогутају умјетничку истинитост дјела, То се Ћоровићу није догодило. Он је имао мјере у узајамном, параЛелном оцртавању та два напоредна а у крајњем случају исто вјетна профила: појединца и друштва. Појединац је — слика друштва, бар у малом, у појединачном, неког његовог израженијег карактеристичног вила. Дру штвени роман реалистичког ·"типа, коме је Балзак у. свјетској књижевности недостижан и не превазиђен узор и образац, има своју , јасну сврху у сазнавању друштвеног механизма којим се појединац зна окористити или му поддијеже, а у сваком _ случају морално страда у тој кратковјечној и кратковидој борби за моћ и утицај. Уосталом, запитајмо _— се, шта бисмо о себи знали, н о човјеку уопште, и о томе како се не кад живјело, и кроз какве су се све замке и замуке људи проби Јали до свог све људскијег ос вјештавања коме као да нема краја, да нема оваквих, и
них, истинитих, готово докумен-
· таристичких, зрело опсервираних,
промишљених, критички опсерви-
. раних литерарних засјека у жи-
во, у болно. ткиво п тијело .свијета, чија дубина и трајност зависе Од писца и његове изражајне и обликовне моћи.
слич: |
' Иако Боровић у „Стојану Му /" ИЗЛОГ ЧАСОПИСА
тикаши“ није досегао ту дубинску вишеслојност, Којој Аруштвени роман мора да тежи, и мада је добрим дијелом стегнут, узак, и Фратментаран, и мада нема шири“ ну захвата нити понорну вртотла» вост нутарњости, импонира, и чак мјестимице импресионира, _пишчева способност да, не либећи се и не устежући што у незгодном, понекад окрутном свјетлу прика» зује своје сународнике и: еснафмије, прве људе тако рећи себи. блиског свијета, исказује на ствари кризне тренутке људског, људ“ ског као општег, падове и цоср-
нућа. Стојан, у оштром Ауку пре“
лазећи животни пут: од сиромашног сељачета до тртовца · који грамзиво жуди за богатством као олачењем овоземне моћи, не питајући се за средства којим се оно стиче и по коју шијену, својим усудом, примјером, · случајем оватлаоћава читав један – сој
ДАНОЈЛИЋЕВА ПОЕМА
Форум, 9
ина септембарски број Мр је неуједначен; пре. овлађују прилози у којима не ма жреативне моћи нити нових осветљавања књижевно-историјске и жњижевно-теоријске про. блематике. Тако нас чланци, Шимета Вучетића („Назор < партизанима"), Младена Енгелс. фелда („Отело“) и Владимира
Вратовића („О рецепцији. Хоралатиниста") иија 7 хрватских падваћају на семинарске "радо“ ве у којима доминирају већ познате ставно нема места. лне закључке аутора (ова последња опаска нарочито се ти.
| че Енгелсфелдовог прилога). Не
људи у нас не само у одређеним историјеким раздобљима, него се,
да кажемо: његовом класном суштином, не окончава · његова драма, његова људска траума,
оно вјечито људско проклетство за, владањем над људима и стварима, ситносопственички бијес који разара људско ткиво, канцерозира та, само што у. различитим Аруштвеним формацијама, прилаго Ђавајући им се, попут Протеја, непрекидно исказује махом | исто вјетно људско наличје, које се не гаси са једним покољењем _ или Аруштвом него преобличава. Мајсторство умјетника је да га у тим новим обаншама открије и разобличи, да му критички освјетан | суштину. У ствари У сржи је, и на сталном — критичком удару, О4 писца __АО писца, преносива као штафетна палица, иста одљуђујућа идеја, п вјечна Људска морална суновратност, ко“ ју бисмо сажели на само“ живост и себичност,:а која се то. ком миленијума испољавала на најоазличитије начине, од нај грубљих до најрафинованијих, Од никад заситне жеђи за имањем, влашћу, угледом, силом, до поробљавања човјекова духа. Бити не ко, бити на врху, гласан, питам, зван, наметати се им владати Ааругима, имати, расипати, потлачивати човјека, то је, рекло би се, јед: на од битних слабости људских,
јез привидна моћ је најчешће плаћена _ моралним срозавањем, одљуђеношћу.
Може се, наравно, и овом ћЋоровићевом роману нешто и приговорити (то су већ други и учинили); да је преоспширан и развучен У стегнут у чворним тачкама, поне, кад и претјерано директан, и са.» али у основном то је и данас животна литерарна панорама _ пос каизнућа једног. човјека,. слика која се, у различитим варијацидама, понавља и провлачи _ кроз литературу, са тежиштем на људској слабости и извраћености.
По тој црти дубље актуваности
фор с Себе уби С бизање, | (А а МЕ]
овај Ћоровићев роман, н његов јунак, иде у галерију дјела и ликова који, мада трансформисани, не силазе лако са животне сцене, те садашње, поновно читање „Сто јана Мутикаше“ нука нас и на закључак ла би свијет без свједочанства попут овот или сАИЧНИХ остајао немушт и без једне своје интимне пројекције! самоспознајемо и у А оваквих литерарних _ реконструкција и скадпелизација које литература, увијек изнова чини. „Стојан Му. тикашца“, симболично и ОСАМОПОА> стицајно — и то је још једна ње това трајућа вриједност — иу наф да у једном друтачијем, бит но хуманијем свијету, Антерарно осмислимо наше Људско Ц онај искорак који смо 7ЧИНИАД за врше Од три четвртине стољећа. од Боровићева и Метакаштина, времена, да му искушамо време нитост и трајност, позитивност и нетативност, истинитост, оно што је у томе новоме старо, и обрат но. Без тога литература туби свре ху, а вријеме у којем живимо и дјеламо свој неумољиви календар
управљен ка будућности.
Ристо Трифковић
»
оригиналност и бескрвност сме та нам још више кад је у пита. њу непосредан литерарни по кушај, а не текст о књижевним феноменима (фарса „Карневал. Твртка Куленовића).
Мећстим, догаћа се да један или два изузетна, 'натпросечна, прилога учине 6701 часописа вре дним пажње. Овота пута такву. улогу у „Форуму“ имату ст'хо. ви Милована /Ланотлића (.ЈТре»
познавања“), Ови изненађујуће.
самосвојни и избпушени стихо“ ви представљају једно ново и оригинално интерпретирање живота и космоса, казују о неђас кидивој преплетености _ човека са другим облицима живота, па и са не-животом, упућују човека на свеукупност природе чијим несвесним сликама, при“ зорима, жретњама које творе нове облике, постоји могућност да се открије смисао, или барем могућност да смисао буде у самом процесу откривања. Даној“ лићева поезија је сликовно и мисаоно јединствена, а форма“ лно звучна и виртуозно римо. вана. Она удружује једноставне архетипске слике са сложе: ним сликама модерног сензибилитета, творећи на жонтинуитету тих слика и један специфи“ чан континуитет човека као јединке бачене у вртлог приро. де у потрази за срећом. Издвојили бисмо и есеј Вла димира Стаменковића („Откривајући позортите“) у коме аутор настоји да студиозно обра“ зложи натважније драмске тенденције ХТХ и ХХ века, као и остатке или утицаје — античке драме вечно присутне, често. у виду подстицаја, у целом каснијем драмском стваралаштву.
О „ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ" | Стварање, 11 |
Штета је што овај часопис тако много места даје књижевно-историјским и библиографским текстовима, јер то умању,» је његову актуглност и заним“ љивост за шири жруг читалаца. Па ипак, за оне који проучавају Његоша и његово дело, биће занимљив полемички текст Рис“ та Ј. Драгићевића („Горски ви. јенац и коментари“) – написан поводом најновијег издања овог капиталног спева које је при. редио Никола Банашевић,
Вреди истаћи и напор преводилаца Весне Симић и Миљур. ха Вукадиновића да нам пред ставе мало познато и зедма 36» нимљиво песничко дело једног од најзначајнијих – савремених новозеландских песника Џемса К. Бажстера (1926 — 1974),
Личност У САВРЕМЕНОМ РОМАНУ Дело, 9
Поплава осредње поезије и не: успела покушаји књижевне фри» тике (какав је онај Ивка. Јове; новића да прикаже књит Ра» домира Смиљанића „У Андима, Хегелово тело“) дају свптембаре ском броју „Дела" тон промашености. Од ове бледе опште сл: ке часопис спасавају два есеја 0 уметности романа: есеј Маргерит Јурсенар „Тон ц говор » историјском роману" преведен, са француског и _ изванредан, креативан и луцидно замишљен ебеј Бранимира, Аоната. „Особа — калуп за ријечи".
Полазећи од познате тезе о личности као пишчевој фикцији, Донат показује пут којим и та фикција лагано тшшичезава из модерног романа, пут „осипа“ ња лица", „нестанак физичког идентитета", залажење у „пусте“ ру импврсоналног". Изгубивши особу роман уби и причу, а тиме доводи у питање своју сужтину иш уништава „двије рази не комуникације" са читаоцем, Наиме, празнину попуњавају све звучније, све самосвесније речи, те наступа ситуација у којој „особа из књижевног текста ни је човјек — особа је текст“.
Чини се да је оваквиш гледа: њем на феномен модерног романа Донат прегнантно осветлио једну од његових бигних и незао. билазних жарактеристика.
,
~
чињенице и где од шуме
тућих мишљења и цитата једно г за оригина“
таи ЉК ЗЕМ зар оно Па иди ер НЕ РОЦИх = нА
ЕУ пл | = 7