Књижевне новине

путОПИСИ

Запис из Етиопије

ТУ СМО на ријеци Авашу, у Етиопији. |

Понеглје, дуж ријеке, наиђе човјек. на сухо трње, постављено испред „усјекова" на обали, који су личили на риваље, таје се буричу неки џиновски волови. Необични и велики тратови по оцијеђеној земљи. „Усјекови"“ воде право у ријеку, као да их је неко ашовом просијецао. Нијесам знао шта то значи, а онда ми је домородац, Собота, објаснио: ноћу хипоси излазе на пашу, пасу савану, а човјек тр-

њем покушава да заустави дебелокоже „тенкове“. Али они руше ограду као од.

шале и каткад су по цијелу ноћ на копну. Када им Венера дадне. знак да се врате води, тада огромна тијела склоне испред човјека и његовог оружја.

Узводно смо видјели насеље термита, и људи, По величини и вриједности куће см, -тотово, исте. И човјек као и мрав овдје прави кућу од земље, само што мрави не употребљавају пруће, већ луче неко љепило, па тако вежу домове. Куће термита, велике као пластови сијена, боје земље на којој их граде. Те занимљиве пирамиде неуједначеног облика упозоравају на чУАна друштва инсеката, а људима је требадо хиљаду година па да их слиједе. Куће су им тврде — не могу их вјетрови пору. шити ни кише расточити. А у близини овог термитског „села" људска. насеља. су убога. Неки јадни, немоћни људи сједе и траже милостињу, а домови су им, збиља, веома сиромашни.

Сјетих се неких установа Мједињених нација и помислих да их не би требало признавати и звати оним именом све док не. ублаже ову стравичну немаштину. Путник из богатије земље добија дојам као да је ту човјек, овако болестан. и. неухрањен, постанар животиње; Трахома му једе очи, а лепра рије по тијелу. Глад и голотиња су стално присутни и удружени противу човјека. Ноћу људе хладноћа штипа по" обнаженим тијелима, као да је овдје боље бити мајмун и висити о трани еукалиптуса, него становник пусте и сиромашне „тукуле". Јавила се нада да ће ову људску патњу смањити нова револуцио

нарна влада У овој земљи. Етиопију. су ·

џубогаљили расови-феудалпи, а на ноге ће је исправити официри, војници и сиротиња. Цијели сам дан ћутао: онијемиле су'ме слике мојих далеких рођака. Овим људи“ ма је историја много остала дужна и увијек им је била сурова маћеха... .

Сједимо на трави, испод лијана, које се уплијећу у пламено дрвеће, чији цвје тови, широко отворени, по цијели дан тефериче са сунцем. Вјера Карађоле, најспретнија жена за пикник, поставља бога ту софру, и никада. не заборавља на си

омаха-домороца. Баскамо и ручамо, а гжбуте стране воде тупо љеште кроко“ меки оклопи на сунцу. „Свети“ Собога.

из Етиопије некуд је ишчезао. Отишао је на обалу и уловио два. мала крокодила. Ниједан није био већи од човјековог прс“ та од руке; тек што су се излегли из ја: ја, па чекали вријеме да израсту “ чудо“ вишта. Плазили су по трави, безазлено, као мали туштери и пуштали неке тласо“ ве, пригушене, једва. чујне, цитукади су. Собота их продаје будзашто, оба би, ка же, продао за десетак менти, али никога крокодили не занимају. Најзад се поздравио с нама и покушао да оклша срећу с неком другом бијелом излетничком тру“ пом, која је на трави играла бадминттон. Када им је пришао, они су намрштиди чела, а једна је жена пцикнула: вјероватно су јој машта и страх увеличали мајушне гуштерове. ,

ј О тиојао, је „свети" човјек из Етиопије,

латано, уз воду, поред куће термита. Мморан се кретао између сунца и земље да потражи неке нове излетнике, не би' ли

„утукао" двадесетак центи за" хљеб. Би ми

жао што та никада више нећу видјети, 7 очима му је било насликано АМАСКО ДОСтојанство и душа му је била осунчана као земља послије дуте, Онако убогаљено, обу“ чен, с гвозденим крстом, подсјећао је на неког месију, који би хтио. да почисти људску трабежљивост и потрошачку заразу, а међу људе унесе мало више „смисла.

човјек до трагичности осиромашио. Учи ни ми се, када умре Собота, да. ће 'зами“ рисати као цвијет јаког мириса. „испод сунца. Са:

"Има љепоте и у томе, када човјек не чујно гази, као што то ради · Собога, премното су је газили и двоношци пот ковани и оковани оружјем, — право је да и она предахне.

На самој обали разапета. крчма измеБу тамариса, таје се лирске гране сунчају и спуштају до земље, а бибер, дрвеће са јако наглашеном зеленом бојом, расте поред ријеке. У крчми се може добити пиво и неки домаћи сок од' одова, који расту уз Аваш. |

Власник крчме мало товори италијан“ ски, јер је и он имао, част да окуси „цивилизовану“ мисију доља и рација“ нија, који су маршалске палице зарадили и на његовој јадној кожи, .

· Крчмар је направио "и фрижидер са мало труда, а са више домишљања, | обо је четири суха колца у земљу, унутра. ставио преграде од парчади "старих „дасака, обукао их расходованим џаковима. а из једне кофе вода непрестано цури по фрижидеру, У којему стоје флаше. Каже да је ту ранијих толина било много љеп тје, више хладовине и "пвијећа, а. сала већ није тако, јер је умро неки човјек, који је био власник ОВИХ пространстава,

а који је много његовао "природу. Сада

ј

пвиневнтноше 9

ЈАВИЛА СЕ НАДА И ов;

су му остала дјеца, која су дијена и не марна, па хипоси пустоше околину, и до:

маћа стока уништава богати биљни сви-

_ јет. Покојник је "забрањивао. нилским ко.

њима да излазе из воде и "праве усјекове

уз ријеку, чија обала, од њихових путева,

Аичи. на свјеже ратиште. . | | Далматинац, доктор Карађоле, вози не-

ким макадамом боје крви, Није ли: ту,

некада давно, вулкан препекао земљуг

"У. даљини, преко разапетих „кишобрана“, акција, угледасмо димњаке, а. око њих велике и густе шуме шећерне трске. Прије много година дошли су Холанђани и од царске владе. изнајмили парче земље. Учињена је погодба, а онда. су „вриједни" Европљани, наравно домородачким рукама, оплеменили земљу, подигли фабрику за производњу "тиећера, и са јед: ног малог парчета етиопске земље птећером се снадбијева. сва богата класа Етиопије, а сиромашан бројни слој, и не „познаје укус шећера. , ЗА ПИ пар аце

Два младића јашу бицикле по неравном макадаму и успут једу стабљике шећерне трске. Каткад објема рукама држе утрављаче, а из устију им висе комади трске, као неки зелени тњатови. Свуда около канали, разводни систем; негдје трска тек посјечена, негдје сазријева, а на неким плантажама тек је из земље сунцу пружила сабљасте, њежне листове: Намбосмо на асфалт — мора да су негдје у близини бијелци и њихово насеље. Тако је ин било. У чудној шуми, са великим црвепим цвјетовима, па све пожари од богатства природе, — искрсну модерно насеље власника плантаже. Насеље је оплемењено флором нама непознатом, као и фауном — подсјети ме на библијску причу 0. чудотворним градовима. Присуство ове љепоте, учини да уздахнем: сва Етиопија би могла бити таква. Све бјеше мирис, тишина и цвијеће. Између дрвећа простирке трава, а

птице из небеса, у јатима, стреласто се спуштају на ливаде и вртове, на џвијеће и цвјетне крошње.

"У једном топлом базену купа се десетак бијелих љепотица и само понеки црнац. Двије лијепе „рибе“, да се пзразим језиком београдских мангупа, дваде сетогодишње, употпуњују љепоту етиопског поднебља. Отвориле су очи, а по бр. дашцима груди "падају танке сјенке лијана. Док дјеца поцикују и праћакају се кроз топлу воду, оне одшкрину капке, тек за тренутак, да покажу колико су безбрижне и лијепе. '

Једна, прна, жена, као статуа од ебанозине испод длијете доброг мајстора из племена ' Маконде, сједи на мермерном ивичњаку базена. Круг око себе омјесечи ниском зуба и беоњачама. Брдашца на грудима њеним пале мушку машту. Требало би је носити У наручју, као пјес. му, по свим земљама свијета, да. омекша. ва' људска. срца. Поста, јој вруће, ускочи уводу, као човјеколика фока и све'ствари около, од њене љепоте, добише натприродну боју. Боље је побјећи што прије од ње, да човјека не мучи слика ње,

на или 'да га не стигне мађија. Одбиј Ва. .

воле од мене!.— прекостих се, послије четрдесет тодина, па с 'Вјером и Бранком Карађолом, кроз густе сјенке побох до игре домородаца, који су, пола нати, уз једноставну музику (добош и неке свирале), срећни: танцовали по травњаку.

"Мушкарци су узвикивали ријечи сличне ратничким поклицима, а жене су по цикивале и куковима правиле кругове у стилу хулахопа. Чинило се да њихове слике остају у простору, опипљиве, куда су "раније. прошли. кроз шаренило и да. се никада неће избрисати. 0, ша

"Ко умије да тражи коријен модерних итара, самбе, тоск апа тоа, твиста, није му се тешко“ џвјерити да су од ових људи украдене свете „игре, с'том разликом да су се овдје, још увијек, одржале у оригиналу, азу Америци и Европи су их

епитонски' измијешали с нечим што ништа није, па често дјелују као. распамећен ; р. Када је некима. тешко да признају

_епитонство,:— ову: крађу из "Африке, —

си звук, покрет тијела и слично, —

"тада једноставно измисле нова имена им "нову теорију, додају им, мало. доотачије

музике, пајих. у ерзалоблику враћају Африци“и потурају их као кукависка. јаја. Тако је по: афричким траловима“ бесмислено гледати твист или самбу.

ВЕРНИЦИ КОА ЈЕДНЕ ПРКВЕ тужно од АДИС АБЕБЕ

"из своје виле: Шмит из Баварске сузе: Ве у“ рајску башту. Тако је дивно удесио

·

· животу Етиопији, Изгледа да та никада

не би желио ни јенити по % Свака ствар је у овом насељу 'уравена по формули цивилизације, па су чак ста зе и путеви преливени неком "течношћу, да „се не. би дизала прашина, куда се пје шке. или аутомобилом пролази. Изишли смо из "насеља и упутили се поред, јадних њива кукуруза. Мајмуни их

' искрче прије нето што узрену, па сељак

остане гладан, Нека крда мршаве говеди, —' ваљда је библијски писац овдје пронашао. оних седам мршавих крава, — „споо су се кретала поред пута. и закидала. ишће са жбуња. Рогови су им велики и виласти, па личе на живе „виљушкаре".. "Бебе-крокодили из ивичњака воде тиштају гласове сличне чавкама. ·Магарци носе товаре. Немају орми, нити, су'отимарени — на“ јадне су животиње једноставно набацили вреће везане за завршетке, па их канап, сијече преко рбата, а они каскају мирно испред гони ча, као на губилиште. | ЈЕ = Поред споредног пута, који води на плантаже штећерне трске, наибосмо на, једну славу. Ритуали су за наше појмове“ били необични. Пјевали су људи пјесме чудних мелодија, а игра је била ланчан, оштар покрет тијела. Трзали су стражњицама, главама, рукама, — све је било у покрету, само су дјеца, зачудо, мирно сједела, У у 'М' овом сам крају чуо чудну и готово невјероватну причу, па сам се питао. да ли је; збиља, истинитаг Нијесам. желио да у њу мовјерујем, па ми је због њене невјероватноће, уџистини, постала сумњи“ ва. Наиме, наводно, у неким дјеловима. Етиопије, када момак доспије за женидбу, он се по глави намаже неком бијелом машћу и то је објава да тражи мевојку да се жени. Али изабраница, такође, тражи чудан трофеј, до којег се може доћи једино путем злочина. Наиме. треба ухватити бијелог човјека и осјећи му полну „алатку“, због чета младожењи скаче нијена. Ако већ нема бијелаца и са обојеном се „стварју" ријешава проблем. Кажу да је један сликар био жртва овог стравичног обичаја. Наравно, то је. данас и У овој земљи, која се нагло, рево-

дуционарно буди, законом строго забрањено чинити и овај; дио предсвадбеног ритуала је већ поодавно проглашен за злочин, али се, кажу, и данас понегдје догоди да се судска вијећа баве оваквим деликтима. Тако се, веле, дешава да човјек остане жив, али без омиљене „алалке", а други без главе и дјевојке. Говори се да се младожење, које се мажу машћу по главама, понашају. као махнити „иси„скитачи... Ти необични обичаји језива. су цијена старе људске глупости. вјероватно измишљене у неком племенском рату. | =

Дан сличан нашем јесењем, златиборском. Дипломата Васо Медениџа, пружи. руку ка непознатим крајолицима. Крајем минулог вијека, према причи, али не и према историји, каже, поновила се једна балканска људска судбина. Рас Маконен, мобједивши војску италијанског. генерала Ореста "Баратијерија, код Адуе, ослијепио је двадесет хиљада италијанских заробљеника. Самуилу Македонском нијесу ноштећђене очи, али Баратијерију, јесу, но његови војници доживјели су судбину македонског цара. |

· Пролазимо. кроз градић необичног мена, да се зна'да, је хришћанство и оваје одавно утрло потеве. Он се зове Свето уље, Дебрезеит, а. Етиопљани ће. вам, са поносом објаснити да је први крст излјељан У Етиопији. Тешко је то вјеровати,

дер ако У историји о Христу има истине,

Јевреји „лицемјери, цариници, књижевни-

"ци", на Блиском су истоку разапели Хри-

ста, па крст на којем је разапет нијесу, ваљда, дјељали. у Бтиопији.. Зе

~ Аефалтни пут мијења животи убрза“ ва' цивилизацију, али по њему лако много, поред аутомобила, тазе камиле и ка милари, уморна рогата марва, "мајмуни пјешаче у таласима, свиђа им, се, јер им по асфалту драче не парају табане, а-ситурно се понекад њиме користе и лавови И РТАТВОВИ 5 Ае а а ет а чњ | Номаличобани вичу на стоку, а кравама није тешко носити сасахла вимена, -' Тедна слика са овог пута остала ми 1е уејечена у памћењу. Буљук мотпаве тове-

"ди, тотељком попед песте, терала ле мла-

ла' помалка, а била те тола до појаса и

"босонота. У њену косу, изглела, никала "четпаљ није утпао, а'по (очима њеним: скуиљале см се! мухе као;коњу на' трепапипа-

ма, Лојке' 101, се“ мотште, нијесу могле

"вилјети, мала су биле нате, 1еп су: 10] «светруди мухама биле прекривене“ — чи

,

Драгиња Урошевић.

У Сапфиним вртовима мук

ПУТНИКУ ти, путниче који луташ по бреговима тражиш светлост коју је твој предак 0 ми, > оставио мећу шумарцима, на. тробљу У храмовима, где је залазио тиши од

; Б мрава тиши од јагорчевина

ти, путниче који си да саградиш свој трад ловио, рушио, убијао чињеницу

одриче те данас доба.

с којим се ниси нашао

свом си граду зидао високе зидове

да сабереш унутрашњу мудрост

широке прозоре

да из светлости створиш спољашње краљевство

онда си схватио џ обратио се бреговима

ти, путниче који си устао против природе

кеји си се дрзнуо да отераш бесмислице

ти си певао и певао

будио кише и сребро по шумама, по трговима

не треба ништа гласно рзим нек се то: писмо слути нек се та слова ослушкују

тамо су снови и безмерје овде коначност и речи

У САПФИНИМ ВРТОВИМА МУК

минули су 'заноси у Сапфиним вртовима ио пергаменту и алејама веје ћутање листове књига, побацане врчеве

сад само ветар по Митилени суморно вија

минули су заноси У Академији хук девојака, шетње ивицом зоре на трговима слегла се прашина и светина.

нема. жагора легија, бродова и провинција.

она која је ратовала на Аполоновом пољу на страну је светлост одложила пршслонила се тамним крајевима. да шапуће с планинама и совама

она која је љубила не љуби више

тави ројеви. Зачуђен; гледао сам је п питао се да ли ће махнути главом иди руком, да их отјера; да себи, макар за један секунд олакша живот, али она као да на то није мислила — навикла је на такву патњу — отупила је па јој не смета рој муха. Није јој било право што смо је гледали, а није разумјела ни зашто је сажаљевамо.

Покрај пута свуда ћумурџије.

Опет нека убога рала на плодним њи вама, које никада нијесу родиле, јер их слабо обрађују, или бар нијесу родиле толико колико би могле.

Испод нас се развуче простор огроман и округла брда, а на ни једном, докле око може да допре, није било травке. Све је било црно као ватром сажежено. Земља је била угљенисана, свуда је зијевала мртва лава, — вјероватно на том дијелу земље ни гуштер ни змија не моту да живе. Када је ноћ без мјесеца, ки: шповита ми мрачна, — ту је, вјероватно, најпотпунији мрак на свијету у отворе. ној природи. Паде ми на памет: овај крај би био као измишљен за концентрациони мотор, таје је послије рата требало ДдОвести нацистичке злочинце, заједно са дјепоубтшом маршалом Грацијанијем па ха овдје. пише „Но 'дензо Та рапла". Парче зелене земље ни за гробове није им требало дати — ово уклето црнило према историјским „заслугама“ њих је сљедовало: На тим огромним просторима вулкани су вјековима бљували лаву — Ко зна ка. ла! ће та земља и да ли ће икада озеленити2 „Ландровер" нас. најзад, уведе у живот, у зелено, у пвјетну земљу, међу животиње, људе и траве. Птипе су над нама крештале по меки орлови лебдјећли 7 у ваздуху.

Поново угљари — има ли овдје АРУтога занимања2

Испред нас зелено брдо освајала је чета мајмуна свих врста и величина. Неки нијесу били већи од мачке или ласиме, а неки су достизали висину човјека. Један од њих као да је командовао том мајмунском. војском, — највећи, — стал но је ишао напријед и увијек је бирао највисочију тачку земљишта, на којој је сјелио и сачекивао бројне поћаке ла се окупе, па би опет наставио пут. Многи од њих су носили неки ПАОД, кору воћке и грицкали успут. Неке мајмунице су на леђима носиле нејаку младунчад.

Најзад, савана, боје лисичјег крзна, пуче У недоглед иза вулканског суморта. "Трава суха и висока, тврда као жица. Читава савана личи на белмјерну њИВУ, на: којој презријева жито. Термити ту м тамо направили многа „насеља“ — ку"пасте куће њихове свуда су разбацане "Овдје нашем поднебљу и нашем живо“ ту ништа нема слично осим ваздух и Ро да. Све остало је другачије.

· Мирко Вујачић