Књижевне новине

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

Таписерија — ткиво које има властити живот

Бранислав Суботић: Таписерије, Музеј примењене уметности,

У МУЗЕЈУ примењене аво траје изложба аленија и ПТ кои нислава насталих у времену од 1962. до данас, тако да изложба има донекле карактер мале ретроспективе. Из ложено је двадесет таписерија великог формата и неколико фотоса који документују материјал који није могао бити изложен јер је изведен и постављен У просторима као део архитек.тонске пелине. Суботићу је ово друга са“ мостална изложба у“ Београду. Раније смо га знали по учешћу на заједничким из аожбама на којима се представљао тапи“ серијама и у последње време сликама.

"Лако би било констатовати да је Суботић пре свега сликар, и онда када тихо и стрпљиво обавља ритуал ткања једне таписерије, и онда када слика слику, ентеријер или предео. И ова констатација не би била погрешна да иза ње не стоји једно отворено питање: по чему је (иАж: у чему) стваралац у области приме њете уметностиг Он сликарски — мисли, сликарски А простор таписерије

и простор у таписерији, сликарски види материјал који брижљиво одабире и ко ји, мером фине осећајности, преображава у материјал вишег реда — категорију духа. Њетов поступак је у основи мануесани рад, ткање и слагање трака крпе иди

.

СА ИЗЛОЖБЕ ТАПИСЕРИЈА БРАНИСЛАВА СУБОТИЋА У МУЗЕЈУ ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ. НА СЛИЦИ: „ПРАПОЧЕТАК"

вуне по унапред смишљеном плану, али тај поступак није само „извођење“, „реализовање идеје", већ пре свега (и упркос свему) креативно довођење идеје до праве (или чисте) ликовне функције, окренут самом себи, својој пуноћи, зрелости, дефинитивности. Такав поступак храни и стално обнавља, по логици унутрашњег провеса креативног чина, потребу за про• дужетком ликовног казивања из дела у дело — обезбеђује и условљава континуитет у напорима стварања стила, или Аичног израза.

ћево дело, свака њетова таписе; рија (титање је да ли је баш тако мо рамо звати) има своју властиту тежину, често неполударону са стањем и нивоом опште проблематике којој формално три пада, има свој ситном у времену по својој унотраштњој илентичности са саложатима њетове матичне визије. Он дело сатлелава интегрално, са нужтпом дозом рапионалног, увек у мотућој функттти уттниопа не ког арттог естетског простота, Његове таписетите, извелене за олпећене ттостоте, показују да нису конпипиране независно од тих гтостота: оне нису рађене као апликатија већ као облик артикулатоле простота., Оне простор и чине простотом џуметеитеор дела које је његова ликовна домттанта.

Не знам да ли би због света отот, то вођећи о делу Суботићевом требало говорити о ттухтмењеној уметности, Тет мање о инлустоијском обликовању. Јеетов рад је ктеативно одлучивање за синтезу ма. тетије и духа, за својевосто 1јелинстао материјала и облика њетовог попилатоћа, вања идеји. Суботић материјал не потатоје само као срелство исказа, он та волм и пени као дратопено ткиво које ума властита живот. боју, ста!, мекоћу. структору. Управо онако како су стари Мајстови племенитих заната глачали АРВО, резали га и дубили са осећањем сакпалног поштовања према његовој могућој употребљивости као речи са више слојева значења.

Формално, Суботић се није отоеделио ни за јелан од постојећих стилова у ужем смислу речи. Он није ни апстпактан НИ теалистичан у грађењу облика, Час је то Композиттија, час су то Дијагонале, час нека меттовита композитита словних зна» кова. Он воли хармонију јатких боја и јаких контраста, затвапа композитију у низ кружних партикула. са неким могу. Вим асопијативним 'усмепењима, али никала не тпажи било жакав значај дела ван њега самог, (а. међа ве просте констатапије одвлаче нас од“ битног: Суботић је уметник-занатлија јаке имагинативне концентрације, гради: тељ облика који се, на овај или онај начин, уклапају у отпте токове живота колтуре нашег времена,

Срето Бошњак

Јелена Ћирковић (1910-1975)

Тихо и скоро неприметно нестала је из наше средине и наше уметности сликарка Јелена Ћирковић.

Рођена је 1910. у Пожаревцу. Због тешких породичних прилика (отац РАНО умро од пегавца у првом светском рату стиче само средње образовање. Сликарски се формирала слободно, а — како је сама писала у својој аутобиографији „Аружење са истакнутим београдским уметницима у томе времену живих теоретских дискусија такође је допринело моме ликовном изграђивању“. Највише је волела експресионисте и сама се развијада 7 том правцу.

Почела је као графичар, излажући први пут на сада већ историјској Првој графичкој изложби у Београду 1934. Путовања у Минхен и Париз 1937. и 1938, не само да су јој омогућила познанства са изворима модерне европске уметности, већ и непосредне сусрете са делима старих мајстора које је увек волела. Излагала е графику на још неколико прелратних есењих и Пролећних изложби у Павиљону „Швијета Зузорић", а тада долази рат и окупација и она престаје да излаже.

Њена пуна стваралачка и излагачка делатност започиње „поновно 1947, када учествује на изложби радова ликовних уметника пруге Шамац — Сарајево и од тада се редовно, сваке године, јавља на изложбама наше уметности у земљи и иностранству.

Ненаметљива и скромна као човек, Је лепа Нирковић је носила у себи велики стваралачки немир, који је ову предратну графичарку преобразио у сликара-експе

ентатора, отвореног према новом као едино могућем изразу савременог. Њена прва самостална изложба, приређена у Га. лерији УЛУС-а 1958, показала је Јелену Ћирковић као сликата апстрактне оријентапије, Критичар Борбе Поповић тада је, измећу осталог, записао: „Још једна волина те лепе, зреле и доречене изложбе: Јелена Нирковић је чекала двалесет и четирп године да изиђе у потпуности тред свој Београд. Није се журтла, већ је ттво остајала занат, уметност, култуту. своту мисао, да би их све, сажете и спојене, да. ла свету". прелазак од конкпетног на апстрактно тумачен је као логичан тот развоја - њеног ликовног сепзибилатета, као постепено олбапивање стега тпто је стутавало њену искључиву осећајност. ту

КЊИЖЕВНЕНОВИЕ 8

је можда и сама суштина њеног стваралачког поступка: трагање за идентитетом унутрашњег света, као истином доживљаја света и човековог места у свету, пуном динамике, супротности, непознатог и неиз весног. Ту је и извор њене специфичне

илозофске оријентације као сликара.

руги пол овог схватања, сасвим природ но, лежи у самој сликарској материји коју Јелена Бирковић третира мање као средство а више као интегрални део стваралачког чина. Средство и поступак су безмало једно: у процесу исказивања истине уметничке свести они исказују себе као део те истине. Тако се апстрактни карактер слика из 1958. сасвим логички одређује као конкретна материја духа, а све што уз то иде, техника, занат, експеримент, само су нужан предуслов за настанак дела.

Изложба која је приређена следеће, 1959, у Музеју примењене уметности, бапила је на сликарско дело Јелене Бирковић ново светло. Њу је мали број зналапа опенио као „сликарски подухват“. Она је делима са те изложбе дефинисала једну нову сликарску технику која 1е' бписа. да границе између такозване ттримењене и чисте ликовне уметности. Једна врста индонежанског батика послужила јој је као основа за стварање личног израза више но личне технике. То је поступак који омотућује тканини, као оснози слике, да се прожме бојом пелом својом структуром, тако да је и само платно постало дратопено ткиво слике,

Апути постопак коти је примењивала састота се у својевпсном колажу који је њеној лирској поитоли омогтћио израз у драматичнетим, звучнитим акотлима.

Јелена Ћитковић никала није била доктаја сликар апстрактне оптлентатиле, Њено дело, кроз све своје фазе, олражава инстепатију теменом као љулсеким простовом у којем се стокобљавату потези ствасти, разапатња, љубави, смисла пи бесмисла, лепоте. У оспова тог дела. лежи блата оланост експђестетизму и њетовој диковној дтаматити, Малобтојне. слике које се могу вилети у атељеу, отктитату АТХ ОВОГ сликата који је. бхпо нал сул бином сложе кар делом свесттите истохе 0 ама, натпој осећатикети, рнатпој о стособности да ствапамо лепо у петттхта, Имала је рзузетно пазтиојена бећака телска. тости слике. маттепто стособааст ла сатм елементима леда улаже полете тата,

Њено расуто дело чека повратак свом

времену. (С. Б.)

· ПОЗОРИШТЕ

1030РИШНЕ НАУЗИЈЕ _ 0 СВЕТУ БОРЕ СТАНКОВИЋА

Поводом нове драматизације романа „

сцени Народног позоришта

ЧЕСТО се догађало да позоришне прераде дела овог великог српског писца, чи ју ћемо стогодишњицу рођења ускоро прослављати, остављају далеко блеђи утисак него из ворни текстови при читању. Мз то, ваља нагласити да је управо последњих сезона, у свим нашим позоришним центрима на» гло порасло интересовање за тај оригинални литерарни опус. Народно позориште било је, очигледно, свесно расположе ња које окружује мит о Софки, па је са великим амбицијама реализовало поставку „Нечисте крви“ у драматизатији и Ре жији Градимира Мирковића. Премијера је изведена у сценографији Миомира Де“ нића, који је овом приликом и прославио четрдесет и пет година свог уметничког рада. Костиме је креирала Божана Јовановић, а уз музику Војислава Костића, кореографију је дао Бранко Марковић.

Мирковић се у разради ове спенске за. мисли, како сам истиче, користио и теко товима Станковићеве драматуршке скице „Нечиста крв“ и дијалозима и текстови“ ма из приповедака. „У ноћи" и „Бурђевдан“. Тако је добио пелину, одНОСНО низ призора који носе карактеристичне нас лове: „Мантафа“, „Гласник“, „Бивгти сло га", „Повратак“, „Протпевина“, „Жотва " „Амам", „Свадба кола Софконих", „Свалба код Марка", „Авети" и „Круг судбине". Кпоз све њих провлачи се тратични ЛИК Софке и сликају ликови који опоттуњућ њену околину, одређују је п својим инди видуалним судбинама стварају стања што нам откритају мното витлте људске понопе нето сама фактографита. При томе се није бежало О илустрапије романа, нити угла љаваћо мното од познатих спета. – Оно што Мироковићеву драматизацију излваја и чини особеном — јесте наглашена фенктионалност нојелиних призора, економуаност у воћењо основне ралње, нас. тојање да се Софкива унотаоња отња и психолеттки доживљаји третвопе у сасвим олпећено и драматичну актиту. Како њена права драма почиње тек после венчања — може се поставити питање: затптто се инсистирало толико на уводним стенама у њеном рохитељском дому, а по себно на спени у Амаму, за коју није наБено птаво ретлењже и која, донекле, противуђечи _ лраматуртткој — консттуктити представе. Тим пре што је и сам релитељ испољио много потпе абћттитета тте» ма дтотом делу романа и у Марково! куЋи ствотио неколико изузетно тпечатљи. вих и апаматичних ситуатија које су имаде замаха, ттетутне, аотенттаности. сутовости „и атмосћепе жоја те по негем пол-

геввиха ма пна ТУ

то (овој драматизапији даје ок риму утелставу, РапавНО, показоје колико 1е неисттпан и несатлелив тај свет Боре Станковића из којет би се, дтутачитим читањем, мотла ла инспирише једта сасвим нова дтаматтогија.

у Станковоћевом свету Гралимте Му» ковућ се веома добро статтао, тако ла. је њетов редитељски концепт чист, пре тледан и стимулативан за тлумте, Захваљујући њетовој помоћи, Вера Чукић се преобразила и Софком плодоносно створила садржајан, драматичан.и убедљив лик. Њене глумачке могућности биле су доста дото ограничене суженим гласовним дијапазоном, који је овде потпуно разбијен: Софка није само лепа жена којом се манитолатпе и ол које се крије права истина, нето несрећно створење, поттуно свесно ситуације, изнотра довољно сна» жно и мотивисано да прихвати реалност,

да у себи надвлада предрасуде им да се.

упусти у живот тон изненаћења, задовоље става и разочарања. Вера Чукић је успевала, у већини сцена, да усаглатава све те ударе судбине, понижења и искушења, а да кроз њих гради и оправдава сопствени живот, да се храбри надом и изаРЖИ више нето тито се од ње уопште очекује. То је у њеном глумачком пазпоју преломни тренотак, који је окреће сложенијим и драмски изражајнијим улотама. Да би овај успех био потпун и трајан, требало би једино да се у спени пијанства ослободи познатог п маниоизираног израза, који делује спеља наметнуто и не везује се за ову Софку. Сценотрафија Софкиногт дома била је сва у знаку високих стубова и стилизоване архитектуре, која је асопирала на велике господске куће, ханове или покве. истовремено. Патине.и тостота давали су овом амбијенту одређени смисао. – Мајстопство Маомипа Ленића свуда је поисутво. Ти 12 Ксенија Јовановић, као Софка, мајка Толота, својом узапжанотћу и поигутеном драматиком обтаскила положај у коме се налазе, Њена ртпа била 1е стилски депентпа, али олређена и 'усмеђена према оном суштинском, па је целом првом делу представе давала тон и значење. Натизпазитија је била у тренутку кала посматра и прати погађбање измећу Ефенли Мите п Газла Марка о Соћ«тној гооттевини. Ефенли Миту итрао је Милан Пузић са достојанством које је реалност сводила на илузију. Његов однос према сваком с ким долази у долир — од Тодоре па до Маока — излифевђентиоан је и другачији, тако да се и тиме потоњу је слика о овом необичном човеку. Стена у којој он чека сватове је кпатње једноставна, алп зато необтчно изражајна. Газда: Мазко је у Браниславу Јепинићу напао правог тумача, са пуно пустичнос"ти; силине, снаге, узаврелих стпасти. које већ.од- првог сусрета са Софком добијају нетто сулбински тратично, чему се он отима, осећајући да та то обузима пелот — као сулбина, нетпто м"теко, нестехчно, полсвесно, разорно, а опет тохто томсутно и снажно попут смрти. Своју сце-

Нечиста крв" на великој

ну имао је у тренутку довођења Софке “ дом и суочавања са сазнањем — шта па то представља за њега и његову али цу. У бежању од Софке и себе било је потресености и силине којој се мора ве

вати, Његову жену Стану, крхку и ис пијену, сломљену животом, тумачила је ненаметљиво, попут сенке, али врло искре» но, Мира Бобић. У завошним призорима, Предраг Манојловић је у лику младог Гомча, Марковот сина, а мужа Софкиног, опет дао, У готово једном замаху, веома упечатљив лик прожет трагичношћу, садизмом, љубављу, мржњом и свешћу о неммитности несреће која је задесила њи-

ву кућу. тон све ове сцене редитељ је провукао лик полумутавог момка Ванка, заљубљеног у Софку пи немог и окованог сведока њене трателије. Мида Стефановић му је лао потребну убедљивост, али је улога, током збивања постала сувитпе триметна, захваљујући управо таквој експониранос

ти, да је понекад одвлачила пажњу са

ВЕРА ЧУКИЋ КАО СОФКА основног збивања. То се посебно бАНОСИ на тренутке када се Ванку придружује Маркова ћерка (Добрила ћирковић). Она је запрепашћена · доласком Софке, зли је нејасан њен однос према оцу, а затим је претерано њено кретање по кући са исту каним мачем и спремање на освету АОК ве полуди и не почне да се игра са Вањ ком. Све то оптерећује сцену монако већ препуну јада и патње,

Матау је итрала Гордана Јањић-Шуљаг тић, Арсу — Борис Анлрусевић, Тонета = Мирослав Петровић, Симку — Дара Вуко тић-Плаовић, дала је ефектно са животе ним искуством а Митра — Миодраг Ла» заревић, јавосно та елементарно Миленију — Зоптта Миркозгћ, Маго — Љиљана Га» даћ, Васку — Амћелка Ристић, Лару = Отгњанка Огњановић сензибилно, Пасу Љиљана Кондић и Девера — Бошко Гулетућ, Иако све сцене нису подједнако да» матгане, оз сву илустоованост ми елементе фолклорнот _ спектакла. — тредстава има оквир који је у њеном дејству олреБоје као озбиљан и налахнот стваралачки напор. Градимир Мирковић је 7 по тавци „Нечисте крви" испољио много вице слоболе „и сигурности него у неким својим ранијим режијама, трагао је за аутентичношћу кроз личности и њихове међусобне односе, успевао да се инспиритте итром и да ствара стенске илузије о свету који сам себе олређује кроз унутарњи доживљај и све оно тто се не може увек исказати речима. Он није, где ТОА је могао, остао код спољног и факто. графског и тратао је за оним битним тако да је пео овај тратитни спектакл до. био психолоттку димензију, којом се ос ветљава истовремено поисуство бола, патње и ралости. живота и смети у човеку оног поолазног и тратног тпто пе хспеутем, салвожату томана, па и птљелстави, лаје печат необичног. унтвеззалног им свима нама блиског. Прелстава има — петине уме да понесе и потпесе, да нас сјелини са традитпитом, да фолклору да Алма турштку Фенктићу, да истино излатне изнад емотипе, Због свега тога, ово ле ње тов патпоттунити релитељски успех — на стени Наполног позсметтта. Мети ка" ставља тлелаопе између онот ттто је лавНО протпло и оног то 1отт увек теаје У нама, не поптивупечи навакама, укосу п визтлама које имамо о свету Бопе (Стан. ковића, не тежи насилној екстраватантМе кити СУВИТА инстистата на дтасттти. Кеја НА. Е налазх јехту склахност и мету,

е 101, сотувно, са стече, какза 1е

Наполлог позељет = о. ""тта, обе 7 постојаније трајање. Ззедити ДОК

Петар Водк