Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 21
оеји
Не изврдавајте, господине Андерс! И Ва-
У пре, су песме. Немојте се хватати за Пе И а". Сами сте, управо поменули а и Ноноове радове као могућу МЕ У форму. Речју „песма“ Адорно не
на песму него на уметност уопште.
Колико знам, | , ја нисам напи И] причу о Хирошими. НА Ва м „ Кутини ара »0 , него кажемо „после 5 о датира. Он каже да поКа стварног ужаса, уметност постаје 1: и То је смисао његове реченице. 5. је сматрам бесмисленом; јер Целанова »Руга смрти" је наравно значајна песма.
У ја то никако не мислим, Напротив, ја рујем да су то хтели да нам наметну. Његора. песма је за Немце значила алиби, срелСоје на Аушвиц и „признају Хи цу7' у виду авангардне лирике. ту ду пута прештампану „Фугу смрти" нико никада није разумео, укључујући и Целана самог. Та песма никада није заиста „деловала“, никада заиста изазвала страх или ужас. Он се може рецитовати. А када се рецитује постаје скандалозно дело примењене уметности. У томе Адорно има право. Оно што је ен мислио, било је следеће: озбиљност такозване „сериозне уметности" јесте играна озбиљност која се у поређењу са озбиљношћу ситуације у којој живимо не може узети озбиљно, а то подразумева бе само ситуацију после једне прошле катастрофе него и ситуацију долазеће и највероватније коначне катастрофе.
Ви, дакле хоћете свет без уметности2
Погрешан закључак. Ја у овом тренутку говорим о моралу, а не о уметности. ја кажем да појам озбиљности, примењен на уметност, није онај појам озбиљности који У поређењу са озбиљношћу наше ситуације, треба узети озбиљно. Нисам рекао ништа о крају уметности нити да до њега треба да дође. Питање: уметност да или не2 или чак: филозофија да или не2 је вероватно ирелевантно у односу на ограниченост времена које нам је дато. Као што видите моја размишљања о крају нису само игра. Пошто је наша судбина у рукама ужасно неозбиљних људи, ја опасност узимам ужасно озбиљно.
Ви сте заиста уверени да ће неки безумник активирати бомбуг
Јесам. Само не неко ко је безуман, него ко је ограничен. Неко исувише ограничен да би себи могао да представи шта је у стању да учини, дакле да себи представи своју неограничену моћ уништавања, Данас се „ограниченим“ мора сматрати онај ко има лимитирану способност имагинације а не мишљења. Када неко као Реган, чак и у ша“ ли, саопшти: „Пре пет минута сам издао заповест за атомски напад“, онда је он толико неозбиљан и толико ограничен да га морамо узети ужасно озбиљно. Уз то долази, чињеница — а тиме се враћамо на почетак нашег разговора — да никакав контролни механизам неће спречити оно што ви називате „безумним“" и „активирањем бомбе“. И то због тога не, јер се више уопште неће радити о стварном „чину", 0 „делању“, него о пуком акту иницијације у коме нема представе о финалном ефекту. Вероватно ће по„следњи „активиста“ бити неки компјутер, диригован другим компјутером. За иницијацију безумља, безумници у медицинском смислу су сувишни. Ствари се дешавају и десиће се утолико лакше уколико се догађају индиректније. Ма колико то парадоксално зву-
чало, посредованост олакшава дешавање. Та-
ко је већ уништење Хирошиме пре 40 година било лакше и могло да се елегантније спроведе него убиство једног човека.
човека облива хладан зној после овога што сте казали, и баш му не побуђује жељу да после разговора.оде у позориште. иИстовремено се питам, не, питам Вас: зашто уопште упозоравати ако сте већ убеђени да ће до катастрофе доћиг Упозоравање више мије потребно.
Грешите. Увек изнова говорим — а мислим да сам на почетку овог разговора то опет учинио — о данас неопходној шизофренији. Тиме хоћу да кажем да ми као делатни не смемо да дозволимо да на нас утичу наша очајничка убеђења. још сам 1959. године своје „тезе о атомском добу“ које сам после повратка из Хирошиме, диктирао берлинским студентима, завршио речима: „ћко сам шта се то мене тиче". Ово није „прин-
очајан, Е можда само „принцип пркос".
цип нада", рле 7еђ, 22. март 1985.
Превела Бранкица Јовановић инемачки књижевник, -фи-
ача. антиатомског потрибунала, Гинтер Амдерс (1902), дозоф, есејиста један од оснив крета педесетих година. Члан Раселовог а трећи лаусрат награде „Теодор Адорно, " У ма 5 фурта, (1983) после Норберта Елијаса И А бермаса. Потекао из најбољих традиција За ског мишљења и био у додиру а а 1 вадесетих и. тридесетих И н у ромонње кол Хусерла, био казна аи Пн и није критичар битних елемената бео Ме Берлину се дружи са Брехтом и И Ј а који није припадао ни једној МР Ма а Од 1933. године одлази У емиграцију. 'ОА
Европу 1951. године живи у Бечу.
бомб хрошиму 1) Пилот који је бацио атомску бомбу на Хир у | бј је ] ут 1934, овог предавања објављен је једини пу + под насловом »Рајећојове се ње преузео: неке ране зик Е змеђу Дигерсове Филозофско-антрополоике тезе, из
а а Е 1 ал росу“ осталог мис ао да је човек егзистенцијално у с с
ђен на слободу“.
2. Текст године у Паризу
Гађене«. _ Сартр је из
Стери професор психологије У Бреслау
Вилијам 8 " Вроцлав) и Хамбурту.
данашњи
своје иступање из академије. Оно што
ве ово претходно увод је у једну С тему коју у опису свог живота не желим да мимомиђем. Реч је о _„Одговору књижевним емигрантима", који је у пролеће 1933. године прошао кроз штампу и радио, у земљи као и иностранству наишао на изузетан одјек и који ми се до данас пребацује. Повод за то моје иступање било је једно писмо Клауса Мана које овде објављујем.у целини, Клауб Ман био ми је у извесном смислу близак, повремено ме је посећивао, био је човек високе интелигенције, видео света, беспрекорно одгојен, најбољих манира, а имао је и оно лепо изумрло својство да у разговору _ са старијим увек унесе извесно _ поштовање. Има петнаест година како нисам читао то писмо и када сам га данас поново узео, остао сам згранут. Тај двадесетседмогодишњак правилније је проценио ситуацију, тачно предвидео развој догађаја, мислио је јасније од мене, мој одговор, из кога ћу овде навести делове, био је напротив романтичан, преузнесен, патетичан, али му у прилог морам уписати да је садржавао проблеме, питања, унутрашње тешкоће и данас још акутне за све нас и на које ћу се још вратити. Објављујем то писмо и у знак поштовања према мртвом писцу, кога се увек сећам са пријатељством упркос свим тешким нападима којима су се он и људи из његовог круга затим оборили на мене. Имена поменута у писму изостављам“, јер се делом односе на личности које још увек или поново играју активну улогу у јавном животу, То лепо писмо гласи:
Клаус Ман те Тамапдоџ, 9. 5. 82.
Драги и поштовани докторе Бен,
допуштате ли једном страственом и верном поштоваоцу Вашег дела да Вам се 06рати питањем, за које нема никаквог другог оправдања до тог интензивног ' учешћа У Вашој духовној езгистенцији2 Ове редове пишем само у нади да ћете ме као пажљивог читаоца Ваших радова сматрати бар донекле легитимираним да Вам упутим једно отворено питање, Последњих недеља дошли ср до мене у више махова гласови о Вашем ставу према „немачким догађајима" који би ме поразили да сам се могао од лучити да им поклоним поверење. Нисам то никако хтео. Извесну ооснованост овим гласинама даје чињеница, која ми је позната, да Ви — као једини немачки писац са којим смо рачунали — нисте објавили ме код протестантске... не изненађује и што сам са сигурношћу могао очекивати од..., који своју улогу Хинденбурга немачке књижевности до краја игра са помена вредном доследношћу, ужасава ме у Вашем случају. У каквом се друштву тамо налазите2 Шта Вас је могло довести дотле да своје име, које је за нас било појам највишег нивоа и једне скоро фанатичне чистоте, ставите на располагање људима чије је немање нивоа апсолутно беспримерно у европској историји и пред чијом моралном нечистотом свет са гнушањем одвраћа лице2 Колико пријдтеља морате изгубити солидаришући св са нечим што у духовном погледу заслужује само мржњу — и какве пријатеље можете задобити на тој погрешној страниг Ко Вас тамо макар само разуме2 Ко тамо може имати иоле слуха за Ваш језик, чији би радикални патос господи... и... могао зву, чати крајње непријатно, ако не и као најчистији културбољшевизам2 Знате ли где су били они који се диве Вашем делу Па ваљда не у табору ове пробуђене Немачке2 Данас Ваши млади поштоваоци, које ја познајем, живе по малим хотелима Париза, Цириха и Прага — а Ви, који сте били њихов идол, изигравате и даље академика те државе. А ако Вам већ нимало није стало до Ваших поштовалаца — погледајте бар где су они којима сте се сами тако заносно дивили, Хајнрих Ман, о коме сте писали као нико што није, срамно је избачен из те исте организације у којој Ви остајсте; 0 мом оцу, кога сте волели да цитирате, чују се само још погрде у земљи за чији је углед у освету он доста учинио — наравно не толико колико су њени нови господари умели поново да униште. Велики људи из иностранства, који су и Вама били важни, упућују један за другим протесте — помислите само на Андре Жида, он сасвим поуздано никада није спадао у плитке „марксисте" које сте сматрали тако језиво одбојним.
Ево нас дакле код те одлучујуће тачке. Како сам одувек добро разумевао Вашу огорченост пред типом „марксистичког“ немачког литерате (најфаталнији представник...) и како сам је често делио с Вама. Како је слабо и бедно звучало када би та господа у Егапкештег 7ебипе-и у ВОгзепсигјег-ц или по својим разним левим заокретима"'" процењивали пбезију према њеној социолошкој садржини. Било је то заиста да човеку позли и нико није од њих више пропатио него ја. Али ја сам са стрепњом, годинама већ, пратио како се Ви, Готфриде Бен, из антипатије према тим надувеним плиткоумницима, повлачите у један све јароснији ИРАЦИОНАЛИЗАМ. Тај Ваш став био је чисто духовне природе и имао за мене велику привлачну моћ, што радо признајем, али ме свеједно није спречавало да осетим његове опасности. Када сам недавно у Уешфићпе прочитао чланак о Вама и Вашем „Бекству у папрат“, нисам ни крај најбоље воље могао а да умногоме не дам за право аутору који полемише с Вама. Кад сам промислио, сетио сам се да сам и сам нешто слично написао о Вама још прилично раније, Изгледа скоро да је то данас неизбежан 33кон — прејака симпатија. за ирационално, ако се ђаловски добро не припази, нужно води у политичку реакцију, Прво, велики гест против „цивилизације" — тако неодољиво привлачан човеку од духа — кад од-
једном ево нас код култа силе, а ту је већ близу и Адолф Хитлер. Нема ли мало и од оног што ми је један духовит писац (НИКАКАВ „марксиста“) недавно казао на овој обгли: „Са Беном је ствар проста,... га је толико љутио, да је на крају због тога постао нациста“ Ја сасвим разумем да... човека може довести до беса, али ваљда не баш
Готфрид Бен
ОДГОВОР.
ЕМИГРАНТИМА
(преписка Клаус Ман — Готфрид Бен)
толико да се због њега изда и дух уопште, Мене дотле никада не би могао никакав... ни... Напротив: док.... сада налази путеве и начине да се малко обоји
по фашистички — можда ће већ сутра код њега стајати „нација“ тамо где је до јуче била „класна свест“ — ја сада знам, јасно
и сигурно као никада, где ми је место. Никакав вулгарни марксизам не може ме више иритирати. Јер знам да човек не мора бити никакав тупоглави „материјалиста" да би се определио за разум и из дубине душе мрзео #истеричну бруталност.
Говорио сам Вам, а нисте ме питали: то се не пристоји, морам још једанпут замолити за извињење, Али треба да знате да за мене — и неколицину других — Ви спадате међу оне веома малобројне које нипошто не бисмо да изгубимо на „другој страни". Ко се међутим у овом часу понаша двосми“ слено, никада више неће бити са нама. Али Ви свакако знате шта мењате за нашу љубав и какву Вам велику замену за то тамо нуде; ако нисам сасвим лош пророк, биће то на крају незахвалност и поруга, јер, ако неки људи од ранга још увек не знају где спадају: они преко одлично знају ко не снада међу њих — ДУХ наиме.
Био бих Вам захвалан за сваки одговор Моја адреса: Ноје! де Та Тоџг, БАМАКУ 5.т. (УАЕ) Ваш Клаус Ман
То је то писмо, ко би га прочитао без ганутости. Што сам упркос томе морао да га одбацим, показује унутрашњу тескобу У којој сам се налазио. Веровао сам у истинску обнову немачког народа која би могла наћи излаз из рационализма, функ“ ционализма, цивилизацијске окошталости, која би служила Европи, укључила у себе њену културу и њена критичка мерила, а религијама и расама оставила и од њих пре-
| узела оно најбоље што садрже. Из свог од-
говора доносим најпре без измена два пасуса из закључног дела.
„Ваше се писмо најзад обраћа и непосредно мојој личности. Њој упућујете своја питања, питања опомене и преиспитивања 9 посебности. њеног радикалног осећања језика, које ће мина другој страни донети само подемех и поругу, а затим помињете и моје поштовање неких литерата који се сада на лазе на Вашој страни. Мој одговор гласи: ја ћу и даље поштовати све што сам сматрао узорним и добрим за немачку књи“ жевност, поштоваћу то до Лугана и до Лигуријског мора, али се сасвим лично изјашњавам за нову државу, јер то је мој народ који у њој крчи свој пут. Ко сам ја да се издвојим, знам ли нешто боље — не! Према мери својих снага могу да покушам да га усмерим онамо где бих желео да га видим, али ако ми и не би успело, то би ипак остао мој народ. Народ значи много! Моју духовну и економску егзистенцију, мој језик, моје људске односе, та целу суму свог мозга дугујем у првом реду том народу. Из њега потичу преци, у њега се враћају деца. А пошто сам одрастао на селу и крај стада, знам још увек и шта значи завичај. Велеград, индустријализам, интелектуализам, све сенке које је ово доба бацило на моје мисли, све силе овог века којима сам се одазвао У свом писању — има тренутака када сав тај измучени живот тоне и нема ничег, само та равница, пространа, годишња доба, земља, обичне речи: народ. Тако је дошло да сам се ставио на располагање онима којима Европа, како пишете, одриче сваки ранг.
На крају још нешто што ћете Ви у иностранству, кад будете читали све напред
довести.
у
речено, сигурно желети да знате; ја нисам у партији, нити имам било какве односе са њеним вођама, ја не рачунам са новим при. јатељима. Та моја фанатична чистота, 0 којој ви тако ласкаво пишете, моја чистота мисли и осећања ме наводи на ово објашњење, А њене основе налазите код свих мисли“ лаца историје, Један је казао: светска исто“ рија није тле погодно за срећу (Фихте); дру“ ги, народи морају да изразе одређене зна чајне животне домете без икаквог обазира ња на срећу појединаца, на што је могуће већу суму животне среће (Буркхарт); трећи, све јаче умањивање човека постаје она покретачка снага за мисао о одгајању једне јаче расе. Уз то: раса господара може да израсте само из страхотних и насилних зачетака. Проблем: где су варвари двадесетог века (Ниче). У либералној и индивидуалистичкој ери све то је заборављено, ни духовно нису били у стању да та прихвате као налог и да га виде у његовим политичким конбеквенцама, Кад изненада, отварају се опасности, изненада згушњава се заједница и свако — писац такође — мора појединачно да иступи и определи се: приватне склоности или државна воља. Ја се опредељујем за ово последње и у име те државе морам да прихватим Ваше „збогом!“ које ми довикујете са своје обале.
Остале делове свог одговора данас више не бих написао, романтични су, неугодно понесени и пуни неке „судбинске опојности“, молим да запамтите ту реч, потиче из арсенала једног човека од већег искуства, одмах ћу се вратити на то. Све у свему, мој одговор није био на првом месту пледоаје за националсоцијализам него за нешто сасвим друго, а тиме се ближимо централној тачки проблема: наиме, за право једног народа да себи да нову животну форму, чак и онда када се та форма другима не свиђа, а ја сам анализирао методе којима се једна таква нова животна форма наговештава и успева да наметне упркос свим | рационалним и моралним приговорима. Тај део мојих излагања и данас је актуелан м ја ћу се овде поново осврнути на њих, То место гласи:
„Али, ово је моје противпитање: како Ви заправо замишљање кретање историје2 Мислите ли да се она одвија по француским летовалиштима2 Како, на пример, замишља“ те дванаесто столеће, прелаз са романског на готичко осећање, мислите ли да се о томе претходно договаралог Мислите ли да је на северу те земље, са чијег ми југа данас пишете, неко просто измислио нови ар“ хитектонски стил Да се гласало: заобљени или зашиљени лук2 Да се дискутовало о апсидама: кружне или, полигоналне2 Верујем да бисте отишли даље када бисте се једанпут већ оканули тог романескног схватања историје и када бисте је видели више као елементаран, ударан, неизбежан феномен; верујем, боље бисте разумели догађаје у Немачкој, када историју не бисте и даље посматрали као меницу коју Ваш грађански деветнаестовековни мозак подноси на исплату стварању — ах, оно Вама не дугује ништа, Ви њему све, оно не зна за Вашу демократију ни за Ваш помало вештачки, помало с напором одржаван рационализам, оно нема никакву другу методу, никакав други стил до да на сопственим прекретницама из неисцрпног крила расе изнедри нови тип човека, који мора да се потврди, који у материју времена мора да угради идеју своје генерације и своје врсте, не узмичући, делајући и трпећи, како то налаже закон живота. Дакако, ово схватање историје није просветитељско и није хуманистичко, него метафизичко, а моје схватање човека је то топ више, И тако, ево нас опет у сржи нашег старог спора: Ваш приговор је да се ја борим за ирационално,"
Превод и белешка: Мирјана Литричин
+ Изостављена имена обележена су триматачкама.
х» Мисли на часопис „Леви заокрет“ (,„ЛАпКкв Кигуе") — орган Савеза пролетерско-револуционарних писаца (Ррег Випа ргојека већ-геуо!ипопаге Зећг а еЦег), излазио у Берлину од 1929.,до 1932. године.
отфрид Бем, немачки песник и класик светске поезије ХХ века, промишљао је свој песнички развој, време у коме је живео и сопствену егзистенцијалну ситуацију не од случаја до случаја него програмски и до краја живота. Вав Немачке тај есејистички,- дискурзивни ток његове продукције мање је позиаг. Одло-
мак који овде доносимо део је из геегове аутобиографије „Двоструки жизот"
штам
"виде легалности, Бенова улога у овом процесу много више
пане 1950. године, у тренутку када се Бен, после скоро петнаестогодишњег ћутања, чак забране писања од 1938. нашао пред прагом светске славе. На стотинак _ страпипа овог аутобиографског записа Бен објашњава своје политичко опредељење 1933. године, ток отрежњења и своје позно песништво. Од свега што је урадио за немачку националитичку државу, најтежа ствар је била оно што је учинио против писаца који су после Хитлеровог доласка на власт хтели, али углавном морали или једва још успели да напусте земљу. Био је то „Одговор књижевним емигрантима“, јавни олговор на приватио писмо Клауса Мана. Јавни иступ за песви режим, неочикиван чак и за сам та! режим који од њега није ништа тражио Дифамација емиграната — Беноп олтовор 'е то био, са свим аргументима који ће се провлачити и после рата, кроз целу Адсвауерову еру и све до данас — остала је пе само непорецива морална чињенлица, него је озпачила и Бенов разлаз са конзипуитетом немачке кљижевности, .
Доказује то и значај једне друге дискусије у чијем зачетку се такође налазио проб лем Беновог опредељења за националсоцијализам. Водили су је писци емигранти, ва страницама часописа »Раз Ууотћ« и »нмегпаопаје Гл егаћит« који су излазили у Москви. Почела је 1937. као дискусија о наслеђу експресионизма и затим се развила у познату дебату о реализму. Неки текстови иисани као прилог овој дискусији, Брехтови и Бењаминови на пример, објављени су тек шездесетих година. Током _ полемике, у коју се укључио неочекивано велики број књижевника, кристалисали су се пне само проблеми него и раздвојиле две струје међу писцима леве оријентације, Ђерђ Лукач, Јоханес Р, Бехер, Алфред Курела на једној страни, на другој Берт Брехт, Валтер Бењамин, Ханс Ајзлер и Ернст Блох.
Бенов останак у Академији, који Клаус Ман помиње у свом писму, односи се на процес нацистичког .„глајхшалтовања" Пруске академије уметности, који је почео фебруара 1933. притиском на Хајнриха Мана и Кете Колвиц да „добровољно“ исту. па из чланства, а био окончан већ јуна месеца исте године, уз пуно очуване прије репрезентативпа _— за држање грађанских интелектуалаца чланова Академије, него изузетна или значајна. ф
/