Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 19
МОДЕРНА ХЕБРЕЈСКА ДРАМА
Хаим Шохам
Овде и тамо: израелски
драмски писац и његова
јеврејска сенка
зраелска драма је прешла дуг пут док је стигла до исказа Денија Хоровица у његовом комаду Херли Ка-херли:
„ја сам одавде — мој отац је оданде". Овај исказ је јасно прокламовање необичног · односа између очева и деце У Израелу и у израелској драмској књижевности, односа који је првобитно био најчешће заснован на напорима неког припадника тенерације рођене у новој: домовини да потврди своју представу о себи. Својим ставом, који наглашава значај географије У духовном животу Израелца по рођењу, Хоровиц ставља напоредо овде и тамо. Овде припада синовима, а тамо очевима. Ако ове географске концепте посматрамо као вредности, имамо две алтернативе које се међуообно искључују: Израел и. дијаспору.
ављеност ова два света има далекосежни духовни значај у животу наше нације. Ако се тамо негира са гледишта оних који су овде рођени, тиме се истовремено негира и пориче јеврејска историја, јер се она одиграла тамо, у дијаспори. А подржавање негаторског охватања равно је прокламовању да наша историјска реалност у овој земљи почиње са „генерацијом рођеном овде", оном чији је матерњи језик иврит и, чије основно виђење света има освоје корене у овој земљи и њеном пределу. Исказ Денија Хоровица у његовом комаду је сам по себи разумљив и представља понављање чињеница које су свакоме познате. Али, израелској драми требало је много времена да до њих дође, јер је то најпре била драма синова, а не очева И родитеља. Ови други су били потиснути у позадину да би уступили сцену онима чија су имена Ури, Ави, Ами, јона и слична — припадницима „тенерације рођене овде". Основна духовна и морална премиса њиховог света била је негирање чак и свега оног што је тамо било најбоље.
Није ми намера да дам потпун преглед односа израелске драме према ју даизму, већ да укажем на неколико могућих начина третирања ове драме, који заједно сачињавају неку врсту модела постављања тог проблема у израслској драми. Зато ћу се ограничити на примере узете из три дргаме тројице израелских писаца. Као што рекох, израелска драма је у почетку — а бавила се тада ратом за независност — била драма „генерације рођене овде". Њена основна претпоставка је била да једино израелска омладина, њена дела и њен свет репрезентују стварност која мастаје „У овој земљи. Чињеница да бе израелска омладина у тој драми налази У центру збивања не оставља места другим могућностима које би биле представљене на. сцени. Мада се у тим драмама, непосредно или посредно, такође појављују родитељи м вође, они ни најмање не крње централни положај младе особе, за коју је све створено. и којој је све намењено. Сва збивања се окрећу око нас и она прокламују „увек ми" на начин који је у највећем степену потврдан и егзалтиран. Барух Курцвајл је одавно изјавио да је јудаизам престао да буде предмет интересовања у израелској литератури. Он осе, при том, позивао на прозна дела многих писаца о којима је овде реч, укључујући Шамира, шахама и Мовсинсона. Његов исказ, који је у оквиру ове теме ауторитативан у области прозе, постаје преблематичан када се примени на драму. Мада је тачно да се у израслском драмском стваралаштву мало говори о јудаиз му и о јеврејској историји, ова тема ипак има централан положај: у комадима који ое баве ратом за независност, млади Израелац очигледно ствара савремену јеврејску историју. по чувеним Алтермановим речима, он је био онај „сребрни послужавник на коме је презентирана јеврејска дРжава“. И он је ту улогу узео на себе као нешто само по себи разумљиво, готово без размишљања. Због тота нам се чини да ово питање, мада као тема није централно, ипак прожима драмско стваралаштво свога врсмена, У Шамировој драми Мшао је по пољима, Ури није свестан тога што чини, Али аудиторијум, нарочито онај његов део који није припадао њего. вом кругу, разумео је значење онога што је имплицитно У његовој драмској акцији. Укратко, можемо тврдити да је специфични карактер ових драма (које се баве ратом за независност) био довољан да окарактерише младе Израелце као различите од покољења рођеног у дијаспори: акција замењује рефлексију, дела долазе на место речи, телесни свет је одменио онај духовни и, наравно, јеврејски живот представљен је као „израелски, као живот који је сам по себи разумљив за разлику од сложене проблематике јеврејске егзистенције. 3Захваљујући таквим одликама већина ових комада представља студије живота, које се првенствено баве садаш-
њошћу, као да им недостаје историјска: овест.
Ова реалистичка драмска традиција била је поколебана 1954, комадом Нисима Алонија Најокрутнији краљ, библијском драмом која се бави побуном Јеробоама Бен-Небата. Избором овог жанра, Алони је показао да не верује да драма мора да одражава савремене догађаје и да следи „традицију“ реалистичке драме са тематиком рата за независност, Историјско-библијски жанр пружио је Алонију прикладну дистанцу од израелског живота у настајању, а истовремено му омогућио да се ухвати укоштац са проблемима тог живота.
Душевне патње Јеробоама Бен-Небата, велииког библијског бунтовника, нису само патње „генерације рођене у новој домовини" после рата за независност. Многи су указали на то да је у тој драми представљена проблематика једне мале нације која ое налази под притиском великих сила јер таква је била тада актуелна политичка _ дитуација. Дан Мирон, на пример, наглашава још један елемент у недоумици јунака драме: он се ломи „између доктрине највреднијег избора који нуди религија и жудње за овоземаљским животом, између дефинисања свог бића као Божјег емисара и охватања себе као члана овоземаљске породице“. Могло би осе напоменути да је ова борба са традицијом и доктрином о изабраном народу постала један од централних проблема јеврејске егзистенције у двадесетом веку, тачније од времена када је ционизам постао доминантни духовни покрет међу Јеврејима. Алони је био довољно интелигентан да би видео оно што други драмски писци нису ооетили. У њиховим комадима је наша национална обнова у Израелу била приказана као одвајање и ослобођење од историјске прошлости нације, У свом првом комаду Нисим Алони задире у један од основних историјско-филозофских проблема нашег живота: нација је задивљена својим препородом и свим оним што то собом доноси. Кад Јеробоам Бен-Небат изјављује, на крају комада: „ја сам Египћанин", његова одлука се рефлектује на борбу против јеврејске традиције и најављује могућ нови правац јеврејске егзистенције, који се овој отвара истовремено с оснивањем државе Израел. На овај или онај начин, Најокрутнији краљ се бави питањем наше духовне физиономије после велике револуције која се одиграла и још увек се одиграва у јеврејском животу. Својим сопственим концептуалним језиком, овај комад нуди две алтернативе: јеврејин или Египћанин — визија пророка Ахије Шилонићанина или сина Јеробоама Бен-Небата. Јеробоам, Алонијев бунтовник, покушава да се ослободи своје јеврејске сенке и да про кламује нову револуционарну могућност постојања, овде у Земљи Израелској. Водила се борба око мењања дефиниције нас као Јевреја, а то је, према Алонијевим речима, била историјско-духовна борба која се одвијала испод површине израелске реалности раних 1950-тих година, Био је то сан о нормализовању јеврејске егзистенције и о нашој интеграцији у гтеограф= ски регион у којем живимо, тј. „Знај овоје место и пред ким стојиш", пренето са политичког и географског на духовни' план,
Започео сам тиме што сам у терминима овде и тамо дефинисао проблем јеврејске сенке неодвојиве од израелског драмскбг писца, а први комад Нисима Алонија био је у ствари први у коме је отворено декларисано да овде у духовном, религијском м историјско филозофском смислу наткриљује тамо. Другим речима, било је то потпуно одрицање од постојбине отаца тамо у прилог света синова овде. Јер, свет синова је једина могућност. Свет отаца — свет Ахијс Шилонићанина — више није могућ, пошто је оснивањем државе Израел извршена револуција. Тако Алони одређује природу борбе Израелца са својом јеврејском сенком када је суочен са јеврејском“ историјом и њеним 32конима. жож
Исказ Денија Хоровица: „ја сам одавде-мој отац је оданде", требало би изменити тако да гласи: „ја сам оданде, мој отац је оданде, а ја бих желео да будем одавде“, када је реч о драми Бен Циона Томера Деца из сенке. По својој тематици — а то је нова стварност и њена веза са историјом — она припада израелској драмској литератури насталој у првим го динама државности. Рат за независност био је завршен; уморни ратници вратили су «се са ратишта и захтевали своју сутрашњицу; из концентрационих логора у Европи стигли су преживели остаци јеврејског народа У дијаспори, па су једни и дрги заједно створили нову духовну, социјалну и паихолошку реалност која се назива Израел. Све ово налазимо у Томеровом делу као и у другим израелским комадима, само друкчије изражено. Међутим, Томер је међу проблемима које сви познају и признају издвојио највећи проблем нове израслске стварности: проблем идентитета, и приватног и јавног.
У првом плану најраније израелске драмске литературе налазио се израелски омладинац. Његов унутрашњи и спољни живот били су у фокусу нове стварности-учнастајању, јеврејске др. жаве: његов живот је замишљен као алтернатива јеврејском животу у дијаспори, а он сам као антитеза лику Јетрејина оданде. Израел, чин живот и његови људи, како <су представљени у тим комадима, нуде јеврејској култури нове позитивне ли-
његов на-'
кове за идентификацију, коју одбацују прошлост и претендују да су они једини могући избор за јеврејску 6гзистенцију у Земљи Израелској. Мада је Томерова драма заснована ма тој стварности, писац замагљује многе од њених основних духовних _ премиса. Међутим, и у овој драми је наглашено да нова јеврејско-израелска стварност није проистекла само из онога што је однеговано у Израелу као одбацивање традиционалне јеврејке егзистенције, нарочито дијаспоре. Томер нас подсећа да сви рођени Израелци имају родитеље који нису ту рођени, да имају своје корене у два предела", као што је написала Леа Голдберт, и да се иза сваког Јорама крије неки Јоселе.
Јеврејски идентитет у Деци из сенке је директан производ двеју постојбина јеврејске егзистенције у двадесетом веку: оне су овде и тамо. Према мом мишљењу, међутим, Томер је проширио пределе, и физичке и људске, тих постојбина које представљају нову јеврејско-израслску реалност и понудио антитезу драмама које су по окончању рата за независност написали аутори из генерације рођене у Израелу! Штавише, када кажете „јеврејски живот у дијаспори током двадесетог века“, ви у ствари. кажете „холокауст“. Ова чињеница појављује као доминантни фактор у стварању карактера и идентитета израелске омладине. Деца из сенке су на тај начин више јеврејски него израелски комад, пошто Томер открива као основни проблем протагонисте Јо-
рама постојање двеју постојбина је-
врејске егзистенције, прошле и садашње. За разлику од рођених Израелаца, који имају само садашњост, Јјорам = који је дошао у Израел као четрнаестогодишњак — има и прошлост, коју је оставио за собом. У својој борби да одбаци овоју прошлост и да своје дотадашње име јЈоселе претвори у Јорам, настојећи да стекне нов идентитет. У томе најпре успева, али кад се заврши рат за независност, он напушта царство рођених Израелаца и, у тренутку када стижу ти који су преживели холокауст, његова прошлост наједном израња и тражи своје место у његовом животу. Јорам мора да се суочи са Јоселеом. Он охвата да све дотле док не интегрише оно друго биће из дијаспоре у своју садашњу личност Израелца, он неће постићи стварни идентитет нити ће раз решити своје сумње.
Јорамова настојања да створи континуитет између прошлости дијаспоре и израелске садашњости показују, по Томеровој замисли, недоумице нове израелске стварности и живота у њој. А ако то и није увек тако... требало би тако да буде. Криза идентитета и проблем стварања континуума између прошлости и садашњости није само судбина Јорама-јоселеа. Др Оигмунд Рабиновиц, који је, заједно са Јорамовим (братом и снајом, у гету био члан „јуденрата“, суочен је с истим проблемом. Али, док се Јорам, одбацујући своју прошлост, одлучио за садашњост, Сигмунд се определио за прошлост и одбацио садашњост.
Супротстављеност ова два лика ни је очигледна само у њиховом породичном односу већ и у њиховим именима. Јоселе је променио име и тиме показао који је правац изабрао. Сигмунд је избрисао своје име, он лута по Тел Авиву без имена и без идентитета. Сваки од њих је на свој начин неспособан да споји та два дела свог живота. Можда и развој сваке од ових двеју личности указује на разлику између оних који су рођени у дијаспори и на време дошли у Из раел и оних који су прошли кроз холокауст и стигли у Израел тек пошто су спасени из инферна. Стога није изненађујуће што писац овог комада настоји да открије имена и идентите» те својих главних личности, На тај начин прошлост постаје део садашњости. А у тој светлости, борба за идентитет добија друкчији карактер и друге димензије. Развој драме показује да је пут и једне и друге личности заблуда и немогућност, Сваког оног ко живи у садашњости а негира прошлост, прогониће његова прошлост; а сваког оног ко живи у прошлости стално ће опседати проблем садашЊОСТИ. о ж х
још једна варијанта у исказу Денија Хоровица могла би да гласи; „Ја сам одавде, мој отац је оданде зато сам овде". Овај став је, према мом мишљењу, присутан у стваралаштву Аврахама Раза. Проблем који њега највише мучи јесте, као што је приметио Гершон Шакед, „генерацијски јаз, са својим трагикомичниим значењем: рат, смрт, прошлост и будућност“. У Разовим драмама очеви су рођени тамо али живе овде. У ствари, они виде то што су овде створи ли као алтернативу јеврејском живо ту тамо, који је постао немогућ. Изграђивали су овде да би обезбедили бољу будућност својим синовима. Али, пошто тај задатак нису до краја успешно обавили, њихови синови су се нашли у стварности која је можда још опаснија него што су били животи њихових родитеља тамо. У делима Аврахама Раза рат у коме се синови боре, не води се само против непријатеља споља. Они се боре и са својим ролитељима, са њиховим. светом и њиховим идејама, идејама као што су Исаково преузимање обавезе, хероизам традиција, пионирски идеали као жи: вотни смисао, Отац, који се отиснуо У тај свет и дошао у Израел, одредио је место свог сина у тој земљи и тако га обавезао да учествује у 6борби која је проистекла из очевих ак-
ција, али за коју синови морају да плате огромну цену.
Ритам комада Ни дању ни ноћу (како глади и наслов једне Бјаликове
песме) личи ма дубиноки модел Разовог погледа ма овет и његовог система вредности. Док се стара учитељица (из генерације очева) из физичког слепила пробија ка виду, Цахик, млади војник који је рањен у једном окршају са терористима у долини Јордана, губи вид м остаје слеп. Учитељица
ће се вратити. вредностима које је у-
тувљивала својим ученицима и свету око себе: ота ће падати у несвест над Бјаликовом поезијом, над свакодневним библијским текстовима и над магловитим сећањем на једну вечну љубав. Цахик, који је васпитан на сис тему вредности те исте учитељице, биће ратни инвалид до краја свог живота. И док ће она настојати да прошири визионарску верзију дивне прошлости, он ће живети у тегобној садашњеости једне стално зараћене земље.
Раз у својим комадима не износи своја гледишта као критику очева и њихових дела. Ми у овим комадима пре налазимо једну с егзистенцијалну
Хаим Гури.
ситуатију која је стварност и очева и синова. А кроз њу видимо да је генерација која је настојала да својој деци пружи бољу будућност у оствари гурнула ту децу у једну стварност далеко суровију од живота у дијаспори. Гершон Шакед је у праву када доказује да у драми У предвечерје дана. независности Израела Шефија „деца у. свету у коме живимо нису разбарушени бунтовници а њихови очеви им не уливају страх својим моралним лекцијама, већ су обе стране уморне: разочаране у својим очекивањима и измерене ратом... М једни и други сматрају да живот испуњен мислима о мртвима није. пријатан; уморни су од јарма и исцрпљени свакидашњицом која се састоји од рата и ишчекивања“. Велика нада у решење проблема јеврејске егзистенције постала је директан узрок продуженом рату, У коме учествују и очеви ми њихови Фбинови. Како време пролази, синови све више замењују своје очеве у рату. Замер је обележио _ драме Аврахама Раза. ||
С енглеског Ема Часар
Моји Самсони
Гле, моји Самсони се враћају, капија Газе на њиховим раменима: смеју се и пролазе крај чувара који их не виде.
Нана. Ветар. Цврчци.
Гле, моји Самсони се враћају, Делиле им код стопала;
пролазе мојим булеваром. Будан сам.
Гле, моји Самсони се враћају, спомен на лавове у њиховим рукама; светлост им пада по голим стопалима, а они ступају улицом без гласа, улицом која није у пламеновима,
Гле, моји Самсони се враћају, жабе из долине Сорек у њиховим
· ушима;
иду својим путем, увек иду својим путем. Када сам ја последњи пут подигао капију2
Гле, моји Самсони се враћају, укус гозбе још им на језицима; зелене жиле су покидане, загонетке су решене,
моје прве седе власи.
Гле, моји Самсони се враћају, без ексера у очима;
враћају ми се из Гата кад је ватра утрнула.
Гле, моји Самсони се враћају у честар својих ноћи
осветљен лисицама ватре.
С енглеског Давид Албахари
Белешке о ауторима
Нисим АЛОНИ, рођен 1926. у Тел Авиву, пише кратке приче, романе и драме. Најпознатије су му драме „Најокрутнији од свих
је краљ“, „Америчка принцеза" и „Револуција и пиле".
Јехуда АМИХАЈ, најистакнутији савремени израелски песник, је рођен 1924. у Немач-
кој, а у Израел (тадашњу Палестину) је дошао 1936. Поред десетак књига песама, 06јавио је и два романа, збирку кратких прича и више драмских текстова, Преведен је ма двадесетак језика.
Шимон БАЛАС је рођен 1930. у Багдаду; у Израелу живи од 1951, Студирао је на Сорбони, а сада предаје арапску књижевност на универзитету у Хаифи. Пише романе и критичке текстове о арапској књижевности; један од уредника часописа Итон 77.
Јааков БЕСЕР је рођен 1937. у Москви, а у Израел се доселио Као младић. Аутор је неколико збирки песама, и главни уредник угледног књижевног месечника Итон 77.
Менр ВИЗЕЛТИР је рођен 1941. у Москви; у Израелу живи од 1949, Пише песме, приче и: есеје, а бави се и књижевним превоЂењем. :
Јона ВАЛАХ је рођена, 1945. у Мзраслу, Објавила је неколико књига песама: „Ствари“, „Два врта“, „Песме' и др. Умрла је 1985.
Ханм ГУРИ, рођен 1922. у Тел Авиву, песник и романописац, један од најутицајнијих писаца у тзв. „генерацији 1948". Познатија дела: „Док не дође зора“. „Ружа ветрова: (песме), '„Сулуда књига", „Чији си ти, синег“ (проза).
Моше ДОР, песник, преводилац и новинар, рођен је 1922. у Тел Авиву. Објавио је десетак књига песама. Заједно са Натаном За-
„хом саставио је утицајну антологију израел-
ске поезије „Грм који гори“ (1977), ·
Натан ЗАХ је рођен 1930. у Берлину, а у
Изравлу живи од 1935. Изузетно утицајан као критичар и предавач. Књиге песама; „Прве песме", „Против растајања", „Статички елемент'.и др, Књига ссеја „Разговори о књижевности у авиону" објављена је 1983,
Т. КАРМИ, песник и преводилац, рођеп је у Њујорку 1925; у Израслу живи од 1947. Објавио је десет збирки песама; добитник је свих угледнијих израелских награда. Преводио је Шекспира на хебрсјски, Аутор је обимне антологије. хебрејске поезије (двојезично издање, Пингвин, 1981).
Амос О3 је рођен у Јерусалиму од 1957. живи у кибуцу Хулда.
1939, а Данас је
најпознатији савремени израелски писац; им
· селу Фасута,
књижевних.
дела су му преведена на петнаестак језика, Најпознатија дела: „Мој Михаел", „Можда негде другде", „На смрт", „Тде шакал за вија" и др.
Дан ПАГИС, песник и професор средњове“ ковне хебрејске поезије, рођен је у Буковини 1930. године; у Израслу живео од 1946. до изненадне смрти 1985. Као песник извршио је велики утицај на развој. савремене израелске поезије. Значајније песничке кљите: „Прсображај", „Мозак“, „Дванаест ли» ца" и др.
Далиа РАВИКОВИЧ је рођена 1936, у Израелу; сада живи у Тел Авиву, Недавно је посетила Југославију са групом израслских активиста за мир. Значајније збирке: „Љубав
поморанџе", „Тешка зима", „Сви мали и ве“
лики таласи".
Рони СОМЕК је рођен 1951. у Багдаду; У Израел је дошао као дете. Објавио је трн збирке песама, обојене видним утицајем телавивске поп-културе: „Изгнанство“, „Соло" и „Асфалт". Е
Гершон ШАКЕД, један од најутицајнијих
израелских критичара, – предаје хебрејску књижевност на. Хебрејском универзитету у Јерусалиму.
књижевних
Антон ШАМАС, израелски писац арапског порекла, рођен је 1950. године у галилејском Поезију тишине на арапском и хебрејском, а свој први роман, „Лрабсске"
Елиезер ШВАЈД истакнути јуданста, шеф катедре за психологију на Хебрејском упи“ верзитету у Јерусалиму,
Јааков ОРЛАНД, рођен 1914, у Кишењеву.
Одрастао у кибуцу Кфар ГКелди. Драмску уметност студирао у Лондону. Песник, есе= јиста, драмски писац, превео више од '50 драма које се изводе у израелским позориштима. Добитник многих националних паграда, међу којима „Ламдан", „Бар Илан", „Алтерман", „Жаботински" итд, Дела; „Тај град", „Песме орла пи толубице", „Песме из земље Јова", „Град вештица", „Свирач на харфи", „Биле су ноћи". Живи у Хаифи,
Председник је Савеза израслских писаца.
Ахарон ЈАБАТАЈ, живи и ради у Израелу; Аутор је песничких збирки „Домаћа пос= ма", „Књига ниочему" и „Прво читање",
кн 19
,