Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 14

(24. 3. 1999) О. АГРЕСИЈИ НАТО ВАРВАРА

15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

(24. 3. 2003)

ласовити српски научник Милутин Ми-

ланковић (1879-1958), професор небеске

механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених доба (Капоп аег ЕуаБезтаћипе ипа зете Апугепаипг аиј дах Е:зге!тепргођјет, Вејгтад 1941), овако је описао њемачко бомбардовање Београда априла 1941. и шатмпарску судбину свог орџз тагпшт;

„Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе7 Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самога сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши.

После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде.

Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији отштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, ви-

_ део сам онде. несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило њиховом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних!" – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251.

Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић

је сигуран да се то не може догодити;

„Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ђе Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и

Метогађша Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944.

Богољуб Шијаковић

За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: ВЕПогтарћа Ргтаехостапса: А ВеПогтартса! Ошае то ће Зтид!ех

ој Еапу Стеек РаПохорћу т их Кећроиз апа 5степићес Сотехж угшћ ап Питодистоту ВеИогтарћу оп ће Шопогтарћу ој РлПозорћу (оует 8.500 Ашћогз, 17.664 Еттгех Јтот 1450 10 2000), Рап: Т.е5 ВеПез Гептез 2001, 700 р.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском):

раскрвављеног стотинама рана7 Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београдј Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима2 Јавно мишљење Енглеске које бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом."

Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним.

Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкресења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница“ — М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725.

(Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца:

> >

грешком убили амерички војници

Чланови ирачке породице жале за рођацима које су

„Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: 'Не желим да живим у овом избезумљеном свету.'

Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: "Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!'

Жеља му се испунила." – Исто, стр. 726

Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. стпочео је НАТО агресију на суверену европску државу Југославију (Србију и Црну Гору). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут НАТО као одбрамбеног савеза, Женевска конвенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији.

Тзв. "морална облигација хуманитарних интервенција' у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији НАТО. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда 'кредибилитета' јачег. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: уаћелотв ту убр «бити Ехоџ00б блАс (Политика 1253а 33-34).

Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и'манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз гидеоигру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују 'колатерална штета"... – све се то по: крива најплеменитијим побудама 'За-

једничког Чувара' као 'милосрдног анђела" (а у ствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. ("Заједнички Чувар', Јопу Фпагфап, је назив НАТО-удара против Југославије.) Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. 'Јевреји' се данас зову Срби.

Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597. чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944. Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве 7

Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а која је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама (Миланковић: „Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!“") Притиснут свакодневним убилачким и разарајућим успјесима 1100 НАТО авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења.

Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 „у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу". Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној борби 18. августа 1944. Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори2 Да ли га је неки савезнички "милосрдни анђео" убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ2 (Била би то добра потврда исправности злог чина ових које смо, више не знам због чега, звали 'саве зницима'.)

Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена2 (За њих не знам. али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кал је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља7 Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц Шта мисле о томе што сада раде; Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад; – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне.

о Васкрсу 1999.

(Из књиге Пред лицем другог

Шта је заправо проблематично

у вези са ставом НАТО-а2

Олег Аршзуков Дмишариј Лишвинович

Добар дан, господине Енгелхарт,

Захваљујемо вам се на интересовању које сте показали за наш извор. Покушаћемо да одговоримо на ваше питање у вези са ставом НАТО-а, са Прашким Самитом и проблемима које је Русија имала након њега.

Замислите себе како седите на својој фарми: утом вајн сусед, са којим сте у прилично добрим односима, потпуно полуди јер мисли да ви хоћете да запоседнете и његову фарму. Покушавате да га убедите да вам то није ни на крај памети, али све је узалуд (ваш сусед је тврдоглав као магарац). Штавише: сусед позове чету војника из оближње тврђаве, они дођу и подигну логор. на фарми вашег суседа. Ваш сусед скаче од среће због овога, али тај човек једва да схвата колико ће га коштати тај сумњиви подухват (пуно кошта таква чета). Да наставимо. Ви сте јако несрећни збод таквог комшилука (не можете да спавате због вике пијаних и разуларених војника, због којих ви чак више ни не желите да се помирите). Постајете сумњичави. и агресивни и сматрате да су вам сви непријатељи. По узору на вашег суседа, ви се наоружате. Не, неће бити рата; али то ће бити насилна борба за мир која ће за собом оставити пустош.

Ово је, свакако, шала, али често се у шали крије истина.

Истини за вољу, НАТО је резултат Хладног рата. Његов главни циљ био је да се бори против СССР-а, Совјетског Савеза више нема, али производ тог рата није нестао заједно са СССР-ом, напротив, чак се проширио. Ову чи-

14 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Недавно је на адресу ПРАВДА.Ру дошао е-маил од читаоца који је желео да зна какав је став Русије по питању НАТО-а. Мислим да би требало да објавимо наш одговор том читаоцу на насловној страни сајта како би људи добро схватили зашто Русија не воли или ретко воли ставове НАТО-а.

Читалац је питао; "Након читања вашег чланка, читалац се запита шта је то што

је у ствари лоше у ставу НАТО-а7“ Ово је наш одговор на то питање.

њеницу потврђује Прашки Самит, у који је примљено још земаља чланица, укључујући и три балтичке републике (Латвију, Литванију и Естонију). “

Намеће се разумно питање: зашто ове земље (и остале које стреме ка томе да постану чланице) желе да буду тако блиско повезане са Савезом2 Одговор је једноставан: желе себе да обезбеде. Али од чега ти непријатељи треба да се бране2 Постоји ли неко у Европи ко представља претњу територијалном интегритету или независности ових држава Оваква претња не постоји и тешко да ће је бити.

Руководство НАТО-а нагласило је више пута како ширење Савеза не представља опасност по Русију. Али зашто стручњаци НАТО-а

активно надгледају војне базе које су изграђене на територији Балтичких земаља за време Совјетског Савеза Зашто, ако ширење НАТО-а није претња за Русију2

Често се говори да ће ширење НАТО-а створити ефикасније структуре за борбу против међународног тероризма, што је тренутно приоритет. Овај проблем је заиста велики. Али НАТО је војни савез; у међувремену, специјалне службе, а не војска, морају се борити против тероризма. Када је војска умешана у борбу против тероризма, то је као када уведете слона у продавницу порцелана. Израел, Чеченија и Афганистан су свакако изузеци. У овим регионима, терористи су створили читаве армије, са којима специјалне једниице не

могу да се мере. Они неће моћи да изађу на крај са њима док се језгро терориста не уништи. Још један детаљ. Ко у НАТО-у и како треба да доноси одлуку око коришћења војне силе; На основу којих критеријума ће се доноситин такве одлуке7 Ко може гарантовати да државе не-чланице Савеза неће трпети последице грешака које доноси руководство НАТО-а7 Догађаји из 1999. у Југославији могу послужити као пример. Нећемо улазити у то да ли је бомбардовање било праведно, јер је став Русије по овом питању добро познат. Хтели бисмо да поменемо оно што је проузроковало нападе: наводно, власт Слободана Милошевића је почела да врши репресију против Албанаца на Косову. Шта је био резултат овога; Етничко чишћење се наставило, али овог пута су Срби и Албанци заменили улоге. Да ли је то праведније 7

И за крај, хтели бисмо да се вратимо на историју. Сећате ли се Карипске кризе, када је Совјетски Сабез поставио на Куби ракете са нуклеарним главама7 Реакција САД на ово је такође добро позната: свет је био на ивици рата. Међутим, СССР је хтео тиме само да гарантује сопствену безбедност. Али, ако су Американци поставили -своје ракете у Турској, близу границе са СССР-ом, зашто Совјетски Савез није могао исто то да уради на Куби2 Историја се сада опет понавља.

Руководство НАТО-а није гарантовало да оружје масовног уништења неће бити постављено близу руске границе. Наравно, о овом проблему за сада може само теоретски да се расправља. Али стварност политике је таква да чак и невероватно маштовите теорије могу да се обистине.