Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 15

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15. април 2003.

(24. 3. 1999). О АГРЕСИЈИ НАТО ВАРВАРА

(24. 3. 2003)

Поводом Светског дана људских права

Косово, црна мрља на мапи света

Поводом Светског дана људских права, 10. децембра, Епархија рашко-призренска жели да поново скрене пажњу јавности на изузетно тежак положај у коме под управом УН администрације српска заједница на Косову и Метохији живи од завршетка рата и почетка мировне мисије већ више од три године. Упркос међународном присуству већина косовских Срба свакодневно је изложена строгој дискриминацији и кршењу елементарних људских права, док албански екстремисти и даље настављају са застрашивањем, обесвећивањем и притиском на преостало не-албанско становништво у циљу стварања етнички чистог албанског друштва.

1. Косовски Срби који су напустили Покрајину после рата пред паравојним снагама косовских Албанаца, не могу слободно да се врате у своје домове и да користе своју имовину. Више од 200.000 Срба још увек живе као избеглице у властитој земљи, Србији и Црној Гори, у изузетно тешким условима и сиромаштву. Иако Резолуција 1244 Савета безбедности УН гарантује свим избеглим и расељеним лицима слободан повратак у њихове домове, Мисија УН и водећи НАТО миротворци до сада нису успели да створе елементарне безбедносне услове за нормалан повратак. Оно мало српских повратника који су се вратили у крајеве претежно насељене косовским Албанцима принуђени су да живе у потпуној изолацији без основне слободе кретања и сигурности изван њихових малених сеоских енклава. Готово сви косовски градови остали су скоро потпуно етнички чисти албански простори, док су хиљаде српских домова и станова још увек бесправно запоседнути и неизвесно је када ће њихови власници бити у могућности да безбедно користе своју имовину.

2. У скоро свим деловима Косова и Метохије Срби немају слободан приступ здравственим, образовним и социјалним институцијама, које су остале углавном под доминацијом етничких Албанаца. Косовски Срби зависе од слабо опремљених сеоских амбуланти, јер не постоје безбедносни услови да

им се укаже здравствена заштита у главним косовским болницама у којима српско особље не може слободно и безбедно да ради, са изузетком северног дела Косовске Митровице. Српска деца на Косову и Метохији не могу да добију нормално образовање на свом језику и на ћириличном писму ни у једној градској основној и средњој школи где су већина косовски Албанци, него похађају сеоске школе, којима недостају елементарни услови потребни за савремено образовање. После последњих укидања Кфорових пратњи за српске ђаке, велики број српске деце уопште не похађа наставу или наставља школовање изван Косова и Метохије.

3. Нове косовске институције све више постају инструменти институционалне репресије етничких Албанаца над Србима и другим мањинама. Увредљиво и неколегијално понашање албанских посланика у парламенту и непостојање механизма који би заштитио српске представнике у косовским институцијама од етничке дискриминације и прегласавања, главни су разлози због којих српски посланици и чланови Привремене Владе Косова с правом одбијају да учествују у тим институцијама. Док се у читавом демокраском свету демократија схвата као владавина већине уз потпуно поштовање права мањина, на Косову етнички Албанци развијају посебну врсту „демо(нојкратије“, која је заправо терор већине над мањинама и њиховим легитимним интересима. Косовски Срби су спремни да раде у институцијама, уколико оне у потпуности спроводе Резолуцију 1244 СБ УН, али не пристају да представљају декорацију непостојеће мултиетничности и демократије. 4. Српска популација је готово у целости незапослена. Само мали проценат ради у приватном сектору или у Унмик и Кфор администрацији. Услови живота за највећи број косовских Срба су очајни. Већина становништва зависи од хуманитарне помоћи. Чак и код расподеле међународне хуманитарне помоћи постоји дискриминација Срба који добијају пропорционално далеко мање

помоћи него косовски Албанци. То је разлог што чак и они Срби који су успели да остану у својим домовима упркос ужасној безбедносној ситуацији, размишљају да напусте Косово и Метохију и потраже услове за живот изван УН управе у Покрајини. Страна улагања у српске енклаве су толико недовољна, да изазивају додатни притисак на већ осиромашену српску популацију на Косову и Метохији. 5. Косовским Србима ускраћена су и верска права. Они не могу нормално да посећују своја света места, гробља, нити да присуствују црквеним обредима. Са 112 порушених или тешко оштећених цркава после рата у присуству НАТО, Косово и Метохија је постало подручје на коме је хришћанство изложено уништењу и прогону. Косово је део Европе у коме се средњевековне и новосаграђене хришћанске богомоље могу некажњено уништавати толико времена, а да ни један починилац скрнављења не буде изведен пред правду, нити да се и једна истрага у потпуности заврши, упркос присуству хиљада међународних и локалних полицајаца. Готово сви српски православни манастири су у изолацији непријатељског окружења локалних муслимана Албанаца који немилосрдно уништавају преостале хришћанске споменике у својој околини. Српска гробља у свим крајевима Косова у којима доминирају Албанци су или оскрнављена или претворена у депоније смећа, што се, на жалост, дешава са знањем Унмика и Кфора. Најважнија српска света места, манастири: Пећка патријаршија, Високи Дечани, Свети Архангели и Девич зависе од сталног присуства Кфора, јер би без војног присуства албански екстремисти могли да их претворе у пепео. Недавне најаве смањења снага Кфора изазвале су велики немир међу српским православним свештенством и монаштвом зато што у већини случајева за последње три године није дошло побољшања сигурности.

6. Косово и Метохија још увек је безбедан рај за албанске екстремисте и организо-

вани криминал. После завршетка рата и размештања Кфорових миротвораца, екстремисти ОВК убили су више од 800 косовских Срба и вероватно двоструко више „Албанаца неистомишљеника“. Преко 1.300 косовских Срба је киднаповано или отето упркос присуству НАТО. Тренутно је на десетине унакажених тела Срба убијених после рата откривено у масовним гробницама, а да ниједан косовски Албанац није оптужен за злочин над српским цивилима. Главни разлог за то је непостојање сведока који би се појавили на суду јер су толико заплашени колико и међународна Мисија да би њено особље могло да се нађе на мети екстремиста. До сада је само неколико ОВК екстремиста оптужено за убиство других косовских Албанаца, што је још једном изнело на видело истину о албанским екстремистима и њиховим терористичким акцијама против Срба и сопственог народа.

Иако су Косово и Метохија под протекторатом УН са више од 30.000 врхунски наоружаних НАТО миротвораца етничка репресија и кршење људских и верских права и даље се настављају. Последњих месеци безбедносна ситуација се знатно погоршала, упркос званичним извештајима који теже да Косово представе као „успешну Унмик причу". Косово и Метохија и даље остаје црна мрља на светској мапи људских права. Упркос свим горе наведеним чињеницама, водеће међународне организација за људска права упорно остају глуве за обећања дата српској заједници и незаинтересоване да било шта учине како би се истина изнела пред јавност. Глас Српске Православне Цркве на простору Косова и Метохије. која се доследно противила сваком етничком насиљу пре. током и после сукоба 1999. године, јесте „глас вапијућег у пустињи" (Мат. 3:3). Иако многи игноришу наше апеле, Црква ће наставити да сведочи истину у нади да ће истина превагнути, као и да ће сви становници Косова и Метохије, без обзира на националну и верску припадност. моћи да живе у миру и сигурности. Грачаница, 10. децембар 2002.

Саопштење Епархије Рашко-призренске и косовско-метохијске а просторима претходне Југославије,

међу првима о глобализму писао је бео-

- градски професор др Мирослав Печујлић у напису „Критика концепције новог светског поретка Хенрија Кисинџера", објављеном у јануару 1975. у часопису „Савременост".

Стварање и порађање „бонсаи држава" у федералним државама источне Европе почело је скоро истовремено, према „Пројекту 80-тих", који је Савет за иностране послове САД усвојио средином 1973. године и на основу Директиве 54, усвојене 2. септембра 1982, на састанку Регановог Савета за националну безбедност. У саставу тих форума биле су и чувене дипломате попут Дејвида Рокфелера, Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Френка Карлучија, Џина Киркпатрика, Ричарда Чејнија. Сајруса Венса, Мајкла Роскина, Ендрјуа Беаре и Џорџа |жШилца... Из докумената који су настали на састанцима групе „Билдерберг" може се закључити да је крај СФРЈ договорен у Минхену још 1977. године, када се гласно размишљало о теми „шта после Тита2" Занимљиво је да је сценарио за разбијање СФРЈ објављен исте годи-

Сумрак будућности

Светозар Радишић

Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалим неокомунистичким концептом преваре народе да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност и стварну неравноправност у прерасподели тековина. Кулиси су демократија и заједничка безбедност, а корбач – неубојна оружја

не у игрицама за децу, произведеним у њујоршкој фирми за публиковање симулација (51тшавоп5 Риб!санопз Тте., Ме Уогк) под називом „Битка за Загреб". Та игра је личила на „Ризико", а у њој је скоро верно предвиђено разбијање социјалистичке Југославије и Југословенске народне армије. Зар није необично што су сценарији на којима се заснивала игра засновани на стварним војним проценама и што су претходно објављени у угледном часопису „У тагесу 4: Тасис5 Маваглпе", док су прорачуни преузети из америчких војних научних истраживања.

Југословени треба да знају да је стратегију

· наступа САД према СРЈ, која се спроводила у

дело од формирања нове југословенске државе, израдио Дејвид Гомперт, саветник за националну безбедност у администрацији Џорџа Буша сениора. Такозвана оптимална стратегија предвиђала је дуготрајни „хладни рат“ против СРЈ, информативну кампању и „сакаћење" помоћу санкција. У његовом пројекту наговештено је да би резултат примене наведене стратегије требало да буде прихватљиво (марионетско) руководство које треба успоставити „демократском револуцијом“. Тај податак је објављен у „Ревији 92" још 5. октобра 1995.

Све наведено личи на „господарење из сенке". Наравно, приче о масонима толико су мистификоване да се људи с времена на време питају да ли масони уопште постоје. Чини се да су ниске страсти и људска пакост мотивисали неког да измисли некакве протоколе не би ли се још више замутиле политичке, религијске и информационе воде. С друге стране, чудно је што се много тога догађа у складу са „протоколима". |

На пример, на значајне друштвене положаје, према ставовима из протокола, поста-

вљају се две врсте људи: непоштени а паметни и поштени а ступидни. Први увек управљају другима. Првима управљају „владари из сенке" и мењају их кад им се прохте, а ови, немајући заштиту од смењивања будући да су с „путером на глави", не буне се. На најзначајнијим, скуповима нема записника нити трагова за историју. Документи су недоречени, бесмислени и полуписмени, јер их пишу пробрани само по критеријуму послушности. Ти документи иначе нису важни, јер се неће примењивати. Они су написани рго [огте. Када се читају документи, чини се да су једнако „испрани мозгови" онима из медијских редакција, агенција, хуманитарних организација и секти. Дилему још више компликују јавни наступи лица која тврде да припадају масонским организацијама и прокламоване процедуре иницирања, које делују убедљиво једино због ритуалних склоности људи.

ПЛАНЕТАРНА ВЛАСТ

Како се масонима приписује значајна улога у креирању тзв. новог светског поретка, могуће је све што се догађа посматрати и кроз призму засновану на информацијама о наднационалистима. Повод може да буде и посета Сарајеву Ота фон Хабсбурга, потомка аустријске круне. Он је, наиме, у главни град БиХ дошао као члан делегације Европског парламента, 4. априла 1997, да разговара о жељи становника Босне и Херцеговине да се укључе у Европску унију.

На основу писања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенриа Линколна, Ото фон Хабсбург је данас титуларни војвода од Лорене и краљ Јерусалима. Као краљ Јерусалима, који је потомак „краља свештеника Исуса" у пра-

вој линији, могао би. према њиховом тумачењу. да примени једно од главних начела темпларске политике (коју креира Сионски приорат) – да ради на измирењу хришћанства са јудаизмом и исламом. Темплари се иначе примичу српском простору. У хотелу Хајат у Београду је 7. новембра 2002. одржан први Темпларски форум у организацији Врховног реда витезова јерусалимског храма (ОСМТХ) и Витезова темплара Србије. Тада је најављено одржавање њиховог магистралног већа такође-у Београду.

Необично је што се сазнања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенриа Линколна поклапају се са тумачењима светосаваца, да припадници тзв. Ме аге (Њу ејџ) покрета уз помоћ Папе стварају нову глобалну религију. која треба. због „новог светског поретка". екуменистички да поништи специфичности класичних религија.

О планетарној влади, која очигледно управља светским трендовима, међу првима је писао Ричард Гаднер за „Рогејсп АТагз“ још априла 1974. године: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт неће бити прогреса... Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта. у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања"“.

Мада многи догађаји потврђују Гарднерове речи, није лако разумети савремена политичка збивања, будући да између нивоа на којима раде Карлос Вестендорп, Жак Клајн, Волфганг Петрич, Бернар Кушнер и Михаил Штајнер и главних креатора светских збивања има најмање пет хијерархијских нивоа, којима суверено и самоуверено владају краљица Елизабета Друга, породице Ротшилд, Рокфелер, Форд, Карнеги, Ањели. затим Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински. Сајрус Венс,

(Наставак на стр. 16)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15