Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 16
Још од давних времена у самом центру града Алексинца, кроз
који тече река Моравица има
једна лепа кућица. У њој су живели бака Зорица и унук јој Миломир.
Не зна се од којих времена али у Алексинцу се ништа не мења.
А једне ноћи, док је Миломирова бака везла миље, велики сатана, голем ко ала а глуп и прождрљив као сом, из мрака је бацио ракету и покосио им дом.
Унукова лутка се у змаја претворила дуго је летела па се уморила, затим је
са врха алексиначког јаблана проговорила. Град и Моравица су се пробудили, земљу су пред кућним прагом љубили и сви су знали
да су унук и бака испод рушевина пали. Радио таласи су казали и нама
да у Алексинцу траје права драма:
У помоћ им је први
дотрчао ватрогасац Живомир.
Био је љут док је откопавао шут.
Ко се од зла брани
О ИЕ
Наставак са стране 15
Ричард Холбрук, Ричард Гарднер, војвода од Кента, Ендру Вилоубај, Нинијан Берти...
Све чешће се обелодањују подаци о друштвима и институцијама велике моћи, попут Трилатералне комисије и Билдерберг групе, чији припадници тврде да не спадају у тајна већ у јавна друштва која „само имају своје тајне".
Многи политички конци невидљиви су, али
су на основу информација и њиховог значаја познати центри (Лондон, Њујорк, Вашингтон, ...) из којих се они повлаче. Зар не показује довољно вест од 2. јула 1997: „На захтев Сједињених Држава Светска банка није дала зајам Хрватској". Шта то значи када званично Светска банка није само америчка Можда је бољи пример информација да „Боинг“, на основу одобрења Федералне трговинске комисије (ФДЦ), купује „Мекдонел Даглас“. Важно је знати да „Боинг“ ради за Пентагон и агенцију НАСА, а да је већ откупио авионске компаније „Континентал“, „Америкен“ и „Делта". Све то личи на обични бизнис, али није. О освајању нових тржишта арбитрирају, јавно или тајно, готово је извесно, многи из наведеног „креативног тима“, иако наводно на супротстављеним странама седе Џорџ Буш, Тони Блер, Жак Ширак, Герхард Шредер, који, можда, и сами сматрају да су утицајни. Уосталом, сценарији мултинационалних корпорација веома често зависе од интереса на неким другим нивоима.
ШИБИЦАРЕЊЕ ИЗА КУЛИСА САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ
Иако многи, попут Олега Платонова, сматрају да масони владају светом, мора се признати да то јесте и није тако. Јер, ништа не значи евентуална истина да су чланови масонских ложа чак и Борис Јељцин, Михаил Горбачов, Андреј Козирев, Јегор Гајдар, шахиста Гари Каспаров, космонаут Георгиј Гречко... Уосталом, британска парламентарна комисија предложила је да се 349.213 чланова 8.650 британских ложа упише у званичан регистар доступан јавности. Ти и такви не владају светом, али су њихове везе довољне за закулисну повезаност и волшебно напредовање, што доприноси светском нереду или оном што Дејвид Овен сматра да је ред. Наиме, средином јула 1994. познати лорд је за „Сандеј тајмс" изјавио: „Ако се нови савез Истока и Запада одржи, наше крхке наде у нови светски поредак, који се уздиже из пепела хладног рата, могле би ипак бити остварене".
У борби за превласт у новом поретку овог пута бирају се средства. То су, углавном, легалне и легитимне међународне институције које и саставом показују „ко је ко у свету". Никад у историји нису се тако често састајали државници САД, Русије, Немачке, Француске и Велике Британије. На пример, Борис Јељцин се сусрео са Хелмутом Колом у току пет година седам пута, са Билом Клинтоном шест пута, са председницима Француске Франсоа Митераном и Жаком Шираком три пута и британским премијером Џоном Мејџором три пута. Новина су и релативно чести телефон-
16 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
(24. 3. 1999. О АГРЕСИЈИ НАТО ВАРВАРА
Алексинац, 6. априла 1999.
(Бака Зорица и унуче јој Миломир)
Милутин Тијанић
срећа је вазда на његовој страни:
с великим грашкама зноја на лицу
наш је Живомир пронашао баку Зорицу. И следећи пут срећа је била са нама
јер бака није била сама:
Унук Миломир откопан је жив
казао је ватрогасац Живомир.
Дечак је био испод њеног топлог
и крхког тела. Бака – ко брашно бела
на праг кућице је села. Уморним рукама ухватила је ревере свечаног зубуна, отресла прашину, Небу се помолила, сузом
15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
а 16
(24. 3. 2003)
Потом је ватрогасца Живомира пољубила.
Кад се лепо разданило бака је дохватила ашов, одшетала до врта. За њом је корачао њен унук. Онда је изриљала моравску земљу и посадила бели лук.
„Ваља се – да се нађе" – Миломиру кад
у рат пође. Јер велике сатане се, кажу,
боје белог лука. Злочинци се и у време наше плаше.
Боје се страха
па неће да изиђу из мрака:
њихова су дела недела.
Од 1999. они се брзо престраве
чим се људи јаве изнад реке Велике Мораве.
Заробљени у кутији мржње, насиља, обмана и лажи
лице залила, три пута се прекрстила и снажном
нежношћу – унука Миломира – Сунце своје – загрлила.
ски разговори и преписка из Москве са Вашингтоном (девет пута), Боном (пет), Паризом (три) и Лондоном (два пута). Још чешћи су били сусрети дипломата Велике Британије, САД, Немачке и Француске, с повременим излетима до Токија.
Група-7, затим Г-7+1 а сада Г-8, састајала се најмање једанпут годишње. Најважнији састанци одржани су у Токију (јули 1993), Напуљу (јули 1994), Халифаксу (јуни 1995), Лилуи Москви (Април 1996), Денверу (јуни 1997), Лондону (мај 1998), Келну (мај 1999), Нагоу на Окинави (јул 2000), Ђенови (јули 2001) и канадском одмаралишту Кананаскис (јуни 2002).
Многи сматрају да је група „Г-8" светска влада, али састав групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Канада, Италија, Јапан и Русија) и начин одлучивања не издваја их, осим по чешћим самитима, од Савета безбедности (сталне чланице: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина), Натоа (САД, Велика Британија, Немачка, Канада, Италија, ..., и Француска, у цивилној компоненти), и/или Контакт-групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија).
Основни инструмент за реализацију замисли твораца глобалног поретка јесте, управо, Савет безбедности Уједињених нација. Он има одлучну улогу и када га избегну у дипломатским махинацијама и када поједине земље избегну учешће у његовом раду. Тада се „избегнуте земље", које се наводно буне због решења којима нису допринели и непозивања, амнестирају од одговорности. У рату на просторима претходне Југославије и за време агресије на СРЈ све кључне одлуке донеле су његове чланице без примене вета.
О ефектима рада најутицајније светске институције може се закључити и на основу следећа два податка. Центар за економска и друштвена права у Њујорку тврди да цела ирачка нација пати од глади и епидемија заразних 6олести и да је због санкција које је Савет безбедности УН на иницијативу Сједињених Држава увео Ираку у тој земљи умрло 500.000 људи. Јан Оберг, шведско-дански истраживач мира и будућности, руководилац мисије ТФФ-а, рекао је, приликом једне посете Београду, да „Савет безбедности и даље наоружава Балкан и да више од 80 одсто свег оружја у свету продаје пет њених сталних чланица“.
Када велике силе и светска влада која их предводи, треба да избегну конкретну одговорност за злочине које чине ради остваривања својих „виталних интереса", при креирању „новог светског поретка", одговорност на себе преузима за то увек спремна Контактгрупа препуна анонимуса и тзв. експерата. Док су на сцени дипломатске групе формиране ад ћос од проблема до проблема – заборављају се пропусти Савета безбедности, Оебса, Натоа и других заинтересованих међународних институција, умешаних у изналажење со-
луција на кризним жариштима, које су њихове _
државе изазвале, широм света. Такве групе су се, као мондијалистичка кутлача, иначе театрално и сасвим природно састајале у Берлину, Њујорку, Загребу, Лондону, Паризу, Риму, Москви и Франкфурту (читај: САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Русија...)
ВАШИНГТОН ЖРТВА КОНЦЕПТА
Када се мисли на улогу коју су САД добиле од вођа глобалиста, можда треба разми-
шљати попут београдског публицисте Милоша Кнежевића: „Американце, попут старих Римљана, још увек не забрињава хипотеза о властитој пропасти. Стога верују у спасоносност новог". Ратибор Ђурђевић сматра да су Сједињене Државе злоупотребљене. Мисле то и многи дру-. ги аналитичари, али се не слажу око тога ко их злоупотребљава, Ватикан, Велика Британија, мегакапиталисти, мафија, масонерија.. Према истраживањима Смиље Аврамов то је Ватикан. „Идејни архитекта рата против Југославије био је папа Јован Павле Други, а земље ЕЗ и САДпојављују се само као ударне песнице да би испуниле обећање председника Регана дато 1982. Запад је жртвовао нормативни легитимитет и целокупну правну инфраструктуру за рачун шеме коју је понудио Ватикан..."
После свега што се догодило у процесу креирања наднационалног светског поретка, непобитна истина је да се намерно пренебрегавају узроци сукоба на тлу претходне Југославије, без којих не би било злочина:
1) САД су оствариле вишедеценијску тежњу да распореде своје снаге на Балкану; та намера добила је легитимитет у диригованом југословенском сукобу, који се делимично измакао контроли;
2) Нато је добио нову улогу после слома Варшавског уговора и његово ширење остварује се и по Балкану у једној од планираних фаза;
3) САД и Нато су за стварање још једног жаришта искористили вековно верско и национално несагласје на граници између истока и запада, знајући како ће реаговати муслимани, Албанци, Хрвати и Срби;
4) Албанце, Хрвате и муслимане обучавали су експерти из САД за што успешнију мисију потискивања српског народа преко Дрине, ради формирања границе која им омогућава остваривање „виталних интереса";
5) Словенци, Албанци, Хрвати и муслимани применили су тактику „изазивања несрећа", прорачунато жртвујући и припаднике свог народа, да би искористили ефекте страдања и на крви засновали освојене просторе и уређења;
6) прогони Срба били су стварни и за сва времена, а прогони Албанаца фингирани и привремени, уз издашну и (нејпрепознату помоћ "ОВК", САД и Натоа:
7) Нато је ослонцем на доктрину САД („Заједничка визија 2010") проверио своје борбене могућности и расположиво оружје у агресији која им је била неопходна за проверу и увежбавање, а услове за „легалну агресију" могли су обезбедити једино народи који се супротстављају глобализму (Срби, Ирачани, Иранци, Сомалијци, Севернокорејци... – више од 35 таквих народа);
8) Сједињене Државе и Нато ослонили су се на проверене „присталице" – народе који су углавном настали преласком у другу веру и пристајањем на подаништво;
9) освајање простора, уколико се ништа не учини, биће завршни ударац свим народима, будући да се регионизацијом кидају последње нити унутар националних бића, а тај процес
још не виде своју праву слику.
Зато се клањају злочиначком лику.
А када бакино Сунце – унук Миломир – израсте он ће им отворити врата.
Злочинци ће изићи из мрака. Опростиће им
и његова бака то што су, не знајући шта раде, ишли на злочиначке параде.
6. ТУ 1999. године
Невине жртве – Америка је, са савезницима, напала Ирак 20. марта 2003. у 4,30 изјутра по српском времену
пропраћен је нападом на језик, културу, традицију, историју, менталитет, дух, итд;
10) будући да је бестијализација било ког народа незаобилазна фаза рата, ради припреме сопствене јавности да прихвати потискивање и уништавање нападнутог народа, не треба се заваравати да ће грађани земаља које су војно интервенисале против СРЈ ускоро прихватити светосавце као равноправне сараднике, и
11) не треба заборавити да време ради за косметске Албанце, будући да се они брже размножавају од свих у околини и више не бирају средства да остваре „албански сан“, На том путу њиховој администрацији ништа није свето, па ни то да циљеве постижу уз помоћ "паса рата", мафије, продајом „белог робља" и дроге. На тај начин поништили су дух и светиње у које су се њихови преци клели.
Исход садашњег вишедимензионалног рата на српским просторима биће сасвим извесно – расрбљени грађани – који ће се стидети својих предака.
Такозвани српски парадокс заснован на квазинационализму допуњују мондијалисти. Принц Леополд Бернард, први председник групе Билдерберг, мислећи о проблему са границама који је решаван ратом на просторима претходне Југославије, закључио је: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу... То је трагедија".
Изјава принца Бернарда наводи на закључак да су мондијалисти, не би ли разбили СФРЈ и СРЈ, успели, упркос томе што је администрација, која је владала у СРЈ од 1989. до 2000. године, и била несумњиво социјалистичка и већином прокомунистичка, интернационална и атеистичка, да ту и такву администрацију претворе у омражени режим и оптуже за национализам.
Суштина наднационалног мегакапиталистичког мешетарења може се препознати на основу једног става о марксизму који је Збигњев Бжежински објавио у књизи Између два доба: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим. пасивним човеком, и победа разума над вером". Посебан апсурд је чињеница да говоре о вери, када је безбожност заједничка одлика комуниста и глобалиста. Повампирене неокомунисте раскринкава искрена и неприкривена мржња према националним државама.
луу.апе!.со.уџ Београд, 29. јануар 2003.