Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 17
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.
РТ
3. 1999)
О АГРЕСИЈИ НАТО ВАРВАРА
Предраг Прокопљевић
„На муци се познају јунаци", каже наш народ. Да је истинита ова народна умотворина, показује нам пример нашег брата у Христу и великог србофила Виталија Иљушкина Николајевича – Романа. Овај храбри донски козак и богобојажљиви иконописац кренуо је у походе браћи Србима кад им је било најтеже – у време НАТО агресије на нашу земљу. Уместо бомби и ракета, на пут препун опасности понео је четкице за сликање, боје и штафелај. Надахнут нераскидивим нитима духовних веза наша два братска народа, овај талентовани руски иконописац поклонио је Српској православној цркви највише што је желео и могао, икону новомученика цара Николаја П Романова и нерукотворени образ Христа Спаса.
Романова икона Нерукотвореног Спаса копија је истоимене иконе из 12. века која се налази у Третјаковској галерији у Москви. Историчари уметности сматрају да је ова икона припадала војсци која је под вођством Димитрија Данског однела победу над азијатским хордама у бици на Куликовом пољу. Такође је ову икону, као символ непобедивости православља, имала и дружина Светог Александра Невског.
Будући да Куликово поље преведено на српски језик значи Косово поље, жеља иконописца Романа Иљушкина јесте да његова копија иконе Нерукотвореног Спаситеља постане гарант победе српског народа на Косову и Метохији.
Ко је, у ствари, Виталиј Иљушкин Николајевич – Роман Познати и признати руски иконописац и потомак козачких атамана. Довољно је, рекли бисмо, за једну сјајну војничку каријеру. Међутим, Роман се никада није одушевљавао овоземаљским одличјима. Скроман по природи, завршио је иконописну школу при московској Духовној академији. Након дипломирања, припала му је велика част да у монументалном храму Христа Спаситеља у Москви живопише икону светог Александра Невског. Икона је изазвала велико интересовање свештеника и верника. Таленат младог иконописца запажа и архиепископ волгоградски и камишански Герман. По његовом наговору, Роман се 1997. године из Москве враћа у родни Волгоград. Своју нову духовну породицу налази у мушком манастиру Светог Духа. Ни-
Мисија иконописца Романа
Икона Нерукотвореног Спаса настала у вихору рата
кад се није замонашио, већ са братијом живи, како каже, као међу својима. Недуго затим, промовисан је и за професора иконописа Богословског факултета при Царицинском православном универзитету „Преподобног Сергеја Радоњешког" у Волгограду.
„Када су нови Ироди почели да атакују. на Југославију, завршавао сам годишњи курс иконописа. Управо у то време, предавао сам студентима о естетским и духовним вредностима византијских манастира који се налазе на територији Србије. Пријатељи су ме обавестили да је Грачаница повређена НАТО ракетама. Примили смо ту вест као личну увреду наших православних хришћанских осећања", каже господин Роман. То је био повод да студенти волгоградске Богословије покрену акцију прикупљања потписа, као вид подршке братском српском народу. Прве потписе дали су управо монаси из манастира Светог Духа и студенти Православног универзитета „Преподобног Сергеја Радоњешког“". Свој велики душевни бол и сву горчину због страдања невиног народа
и манастира у Србији, студенти су преточили у протестно писмо објављено у волгоградском часопису „Православна реч".
Немирни дух Романа Иљушкина није се задовољио само овом акцијом. Решен да отпутује у Србију, професор Иљушкин је живописао икону последњег руског цара и новомученика с намером да је дарује Његовој Светости патријарху српском Павлу.
„Пред пут у Србију, наш волгоградски атаман Александар Бериков наредио ми је да Вашем патријарху Павлу поклоним грумен земље са Малаховог Кургана. На том светом месту су руски војници проливали крв за слободу своје отаџбине и васцелог православља. Допутовао сам у Београд 4. маја 1999. године са својом иконом и груменом земље. Три дана касније имао сам ту част да своје поклоне уручим Његовој Светости патријарху српском Павлу. Тада сам му рекао: „Ваша Светости, овакав грумен земље носили су у свежњу крај свог срца руски војници. Жеља донских козака је да у духовном смислу постанете њихов саборац“,
РУКУ КЕ)
каже видно узбуђен господин Роман. Његова велика жеља да се поред иконе светог Серафима Саровског и Пресвете Казанске Мајке Божје нађе и његова икона Нерукотвореног Спаситеља у Храму Светог Саве на Врачару – испуњена је. Икону Христа Спаса живописао је у време најжешћег бомбардовања Београда. Роман је сликао обично под отвореним небом у порти храма Светог Саве.
„Руси кажу да Бог воли тројицу, па ће тако храм Светог Саве красити три наше иконе", каже Роман.
Икону Христа Спаса позлатила је чувена позлатарска радионица „Димитријевић“, а освећење ће се обавити у манастиру Грачаници. Тако ће ова икона постати заштитница руским трупама КФОР-а на Косову и Метохији. Свој вечни конак, ова икона је нашла у Храму Светог Саве на Врачару.
Овим је господин Роман затворио мистични круг уметничке мисије и вратио се својим студентима и братству манастира Светог Духа у Волгограду.
Миладин Недић
Ни ширих кола
ни ужих друмова
ни луђих људи
ни памешнијих волова. Евлија Челебија
Ро прочита овај наслов питаће се откуд сада да опет размишља један обични српски во.
3 простог разлога, јер неће Срби па мора неко за њих. Није ово први пут у српској историји да умјесто Србина мисли његов во. Срби кажу, боли ме кутњак, нек мисли во, има већу главу. И тако ја случајно једном дођем пред огледало и видим, стварно моја глава већа него и у једног Србина. Пошто носим српски јарам и српски тељиг око врата, ред би био да српски и размишљам, поготово што већина Срба, и то назови, високе интелигенције, уопште не мисли. Сигурно се питате о чему ће размишљати обични српски во. Најпрече је да размишља о својој ужој отаџбини јер су му ширу разорили.
Ако ме питате како се зовем, нема потребе да вам то кажем, јер свако зна, како се зове један обични српски во. Зовите ме како вам драго: Широња, Мацоња, или Пероња, само немојте Рудоња, јер то није име за српског вола, а и покојном Петру Кочићу не би било драго.
Како сам вам се представио именом ред је да кажем и одакле сам. Босна је мој завичај а засад и ужа отаџбина, јер су ми ширу раскопали у времену које су обрстили скакавци. Још док сам живио у широј отаџбини свиђала ми се она пјесма „Босно моја дивна мила, лијепа, гиздава". Само ми се не свиђа ово што моје комшије, удружени с међународном заједницом, траже од мене да Босна буде и моја држава као да сам ја босански во, а не српски. Оно право да кажем, ја пасем и ричем на овим босанским планинама и пијем воду са њених планинских потока. Али та моја рика, је рика на чистом српском нарикању, а не на неком босанском, јер ја сам само обични српски во. Оно кажу да је Босна држава, призната од некаквих тамо, буди Бог с нама, великих сила. Сад ја обични српски во не могу да се 60дем с тако рогатим силама, јер су Њихови рогови много већи. Зато и живим у њиховој Босни и ХерцегоВини. Али нека, нека, и моји рошчићи расту. Многи босански волови
" Размишљања једног обичног српског вола
клицали су Босни, сувереној, цјеловитој, и недјељивој, ево већ неколико година.
Заиста је суверена, само што је њен суверен Швеђанин, Нијемац или шанац а никад Босанац. Цјеловита је не може бити боље. Састоји се само из два ентитета, десет кантона и једног дистрикта. Недјељивост се њена огледа на географској карти чији изглед подсјећа на разапету леопардову кожу. Али то је само мала подјела, каква је у главама њених житеља.
Ја као обични српски во живим у ентитету који се зове Република Српска. Други ентитет је Муслиманско-хрватска федерација, настао давне 92. године, кад га је признала Турска и Ватикан. Република Српска је настала на бојном пољу, у крвавом грађанском рату између Хрвата, Срба и Муслимана. Муслимани су ушли у рат под својим именом, а из рата су изашли као Бошњаци. Зато сада међу Бошњацима нема ратних злочинаца јер су рат водили муслимани. Сад они хоће да туже Југославију, моју ширу отаџбину за некакву ратну одштету. Међутим, у тој Југославији су живели и Муслимани па су је они и раскопали, и сада траже да им се то раскопавање плати. Само се не зна коме ће се платит кад у Босни живе Бошњаци а Муслимана више нема. Како се Србија и Црна Гора удружују у неку државу, која се више не зове Југославија, намеће се питање, каква би то била пресуда, да држава које више нема, плати ратну оштету народу којег више нема. Ја као обични српски во то не могу да схватим а баш је у вола велика глава.
Што се тиче кантона, о њима не знам ништа, па не могу ни мислити. Једино знам да у Швајцарској постоје некакви кантони. Како је Босна брдовита као и Швајцарска, онда по брдима и кантонима Босна личи на Швајцарску као јаје јајету. Али по главама, које се крећу тамо и овамо, разлика је као између Бога и шеширџије. Брчко-дистрикт је дистрикт Босне и Херцеговине, иако га она није ни прогласила ни створила, ни уставом утемељила. Има неких главних градова са оваквом локалном самоуправом, као Вашингтон, Бразил, Њу Делхи и други. Али Брчко није глав-
ни град Босне и Херцеговине. Зато ја као обични српски во предлажем да Дејтон буде дистрикт БиХ, као њен главни град са доста разлика у културном, економском и цивилизацијском облику живота. Тиме би се још више освијетлила слика мултиетничког суживота у БиХ.
Можда је Брчко-дистрикт и конституисан да би послужио као мањи експериментални полигон за експериментисање народима, религијама и идеологијама за Балкан и ближу околину. Кажу да се експерименти врше тако што се сва три конститутивна народа кувају у „босанском лонцу“, па ако им се чорбе саставе (помешају) онда је то доказ могућности мултиетничког суживота на овим просторима. У лонац се додају и разни зачини, као и ватиканска со,
мађарски кечап, хрватски папар и.
муслиманска вегета, као и неки елементи са запада у виду катализатора. Међутим и. поред свега тога дешава се да чорбе стоје у лонцу раздвојене а месо скувано. Како ја обични српски во не желим бити скуван у лонцу, ја пасем мало даље од Брчког.
БиХ је суверена земља, њен суверен се некада звао Румелијски беглербег са сједиштем у Софији. Данас је то високи представник са сједиштем у Брчком. Значи да је данашње Брчко некадашња наша Софија. Како сама ријеч софија значи мудрост закључак је да у Брчком има неке мудрости. Она се огледа преко Дражиног бронзаног споменика, који многе људе иритира тако да пуцају у њега. Али ништа за то, и црвена крпа иритира галског бика, ево већ
- неколико стотина година.
~
Нит се руши Дражин лик нита се мијења галски бик.
Дража је умро уверен да су нам Енглези и Запад пријатељи. Али једна изјава садашњег суверена БиХ то негира. Наиме, високи представник за БиХ је уочи Православне нове године изјавио да не може рећи какве би санкције РС могле бити уведене, јер се непријатељу не може казати све. Пошто је ово изјава официјелног службеника Велике Британије онда је јасно да су нама Енглези само глумили пријатеље ових задњих двјеста година.
Сад је и мени обичном српском волу јасно ко је бомбардовао Србију 99. године и ко води крсташки рат на Блиском истоку преко Балкана и преко Косова. Боже драги како се историја понавља. Док је некад разлог крсташким ратовима био Исуси
његов гроб, данас је то Садам Хусе-.
ин и ирачка нафта. Некад су крсташе предводили Ричард Лављег Срца и Фридрих Барбароса, а данас их воде Тони Блер и Џорџ Буш. Дај боже да се не утопе у ирачкој нафти, као Фридрих Барбароса у ријеци Каликадну. Крсташи су некад, жудећи за пљачком, ишли да ослободе Исусов гроб. Кад су стигли у Цариград и видели колико ту има шта да се опљачка, нису ни ишли даље, него су заузели Цариград, и умјесто Византијског прогласе Латинско царство, те ту остану само шездесет година. Данас путеви крсташа опет иду преко Балкана, а задржавање је на Косову и у Македонији. Ја као обични српски во бојим се да ови савремени крсташи, на Косову и' Македонији опет не прогласе Латинско царство. Поготову ме страх што католичка црква својата неке српске светиње по Косову, док Међународна заједница чува Шиптаре да би завршили етнички и културни геноцид над Србима на Косову.
Некад су крсташке ратове иници-
рали и организовали папа и Ватикан. Данас се папа слабо чује око ових савремених. Једино ме весели његова изјава, да ће се он молити Богу да Бог опрости грехе (зла) које је његова црква починила у прошлости. Кад Бог опрости грехе из прошлости, онда црква може мирне и чисте душе да чини нова зла у будућности. Благо овим вјерницима, код њих зло могу чинити читави народи а за покајање и опроштај помоли се само папа. Благо њима кад имају свог Бога на земљи па га могу и видјети и грехова се ријешити, те мирне душе ићи на небо.
Некад се папа није кретао ван Ватикана (једино у Авињон). Сад се папа креће много даље. Његов долазак у неко мјесто пуно значи. Једном је навратио и у Босну. Дође папа на стадион Кошево. Послије тога сви Муслимани пријеђоше у Бошњаке. Сад Босна није ни српска ни хрватска ни муслиманска а по уставу из 74. је била. Сад је Босна ничија земља. Вјероватно је зато и филм, под оваквим насловом добио Оскара. Мени као обичном српском волу, ово је добро дошло јер не морам ријеч муслиман да пишем великим словом.
Границе Босне и Херцеговине су историјске. Њих је утемељио Сулејман
(Наставак на стр. 33)
Воз број 393 (који је НАТО униш
Е Ме ки
тио у Грделичкој клисури
12. априла 1999)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 17