Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 18
МИ ЕМ ЧИЈИ
Наставак са стране 5
средњевековне витешке структуре, непомирљиви борац за правилан космички ход. То је монада која не тежи пуком ширењу свести и личној бесмртности, то је монада стваралац, која хита Богу у помоћ у крајњем космичком обрачуну против свенадирућег небића. Да ли је са хришћанског становишта компромитујуће учење о новом есхатолошком хришћанству које није исто што и монашко-аскетска есхатологија, која је по Берђајеву, одвећ пасивно послушна.
Ново есхатолошко хришћанство Н. Берђајева није пасивно-страдалничко, већ активно-страдалничко. У циљу очувања личности и спречавању исте од разбијања на мноштвеност, Берђајев се залаже за уздржавање од прокреације која може имати оправдање у аскетском
шив сваке нужности и сваког дашог стања бића, пошто је задашак философије трансцензус (прелазак преко границе), онда философија никада није била наука. Философија је уметност. Она прониче у оносшрану суштину. Теургија не сшвара кулшуру, већ ново биће, шеургија је уметност која ствара други свеш, лепошу као постојање. Теург ствара живот у лепоти." Могли бисмо можда помислити да је Берђајев као следбеник антропогоније Парацелзуса, Силезијуса и Бемеа Нотопи сиз и да би та мистика могла имати семитскогностички корен. Међутим, Берђајев није мистик, јер за мистике човек је периферија бића и пролазна појава, а за Берђајева (као и за Достојевског), човек је највећа дубина бића и не ишчезава као код ми-
Сизиф
- Милеша Томовић
Кад ови грешници без казне пролазе што камен објесише о нашу главу
у подножју, Сизифе, наћи старе стазе доста је бивше, сад у нову славу
Тебе казна прослави и сви те знају
и твој камен исто признање заслужи сада ти дужности у паклу престају за накнаду штете богове оптужи
Многе ће судије бит на твојој страни као што на нашој нема ни једнога нашом се самоћом многи од њих храни не клекни само пред њиховог бога
Гледао си с врха под собом пакао и био срећан тренутака неких јеси ли икад помислио ил знао да ти пут није ни к Риму ни Меки
Доста је било уз брдо низ брдо
сад тај камен нама о врату виси трајно вјеровасмо за ту казну тврдо да издржао казну за нас ти си.
у
монаштву, али исто тако може бити проскрибована због скривеног дефетизма као својеврсна метафизика стерилитета, а као таква може имати порекло у радикалном гностичко-песимистичком крилу, која свет види као победу сила зла над силама добра, па је стога свака борба узалудна. Међутим, такав дефетизам није својствен Берђајеву, посебно као следбенику учења о андрогинији које је за њега синоним за боголикост човека, док полну целовитост сматра извором креативне енергије и саме генијалности и профетских способности. Инсистирање на теургији као последњем средству спознаје до коначне истине, може: произвести контроверзе јер имплицира магијску позадину овог става. Треба ли подсетити да су родоначелник хришћанске кабале Пико дела Мирандола и најзначајнији интелектуалац ренесансе Фичино сматрали магију идеалним обликом човековог деловања које кроз теургију даје пут до сједињења са једним. Међутим, по Берђајеву, постоје две теургије. У злој, мрачној теургији, човек се сједињује са ђаволом и ствара се псеудобиће и небиће, али то више није теургија. Истинска теургија је стваралаштво с Богом, стваралачки процес у животу човечанства, пут ка новом космосу, новој земљи, новом небу. Берђајев каже: „Пошто је истински пашос философије увек био у херојској борби стваралачког сазнања про-
18 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
стика у божанској еманацији и не нестаје у божанском јединству. У
својој дрскости којој су склони сви“
надмоћни умови, помирио је непомирљиве, Христа и Ничеа (антихриста) и промовисао их у најзначајније појаве које су претходиле новој религиозној антропологији кроз откровење стваралаштва чији би крајњи пророк имао да буде сам Николај Берђајев. жж
Откровење стваралаштва које ниједном речју није поменуто у Новом завету ни у јеванђељима. Тајна провиденцијално сакривена да не би угрозила слободу човека, јер да је обзнањена, попримила би облик догме која поробљава. Овако Бог је оставио човеку слободу и веома тежак задатак, много тежи од личног искупљења, најпре да открије провиденцијално скривену поруку и препозна смисао те поруке и да се коначно као Божји пријатељ придружи Богу осмог дана стварања. Н. Берђајев је ипак највише хомофутурус, визионар чије речи имају профетску снагу. Пре његових опсервација у односу на даљу будућност и односа човека и машине, обратимо пажњу на неке његове осврте на блиску будућност из визуре 1914. године у којој је настао есеј по имену „Крај Европе". „Европа ће престати да буде ценшар свешске исшорије, једини носилац највише културе. Тежиште Западне Европе ће се највероватније пренети још даље на запад, у Америку, чија ће моћ веома порасши после завршешка рата, а и
американизација најновије цивилизације вуче Европу у Америку."
Питање о односу човека и машине, духа и технике, постаје питање човечанства и његове културе, али техника треба да буде средство и оруђе, никако циљ. Сама машина је манифестација духа. У религијском мишљењу је опшше место постало схвашање да машина убија дух, али је проницљивија ша истина да машина убија материју и кроз негацију доноси ослобођење духа. Власт технике и машине означава прелаз од органског живоша на организован живот. Раскидом тела и духа рађају се нова организована шела, организација зависи од организатора, али инерција може да утиче на организашоре и да их пошчини себи! Берђајев каже: „Између индустријских, економских и занашских шехника постоји техника духовног живота и мистичног пута."
Овде се намеће аналогија с поставком чувеног физичара Пенкроуза и закона „Златног пресека" којим се врши трансфер из света идеја (Платоновог света) у ментални свет и из менталног света у онај физички. И на крају, сценариј великог – футуристичког – финала односа човека и технике: „Техничка цивилизација је имперсоналистичка, она не зна за личноста, она шражи – активност. · Предстоји страшна борба између личности и шехнизираног друштва, али шехничка епоха неће бити вечита, власт шехнике над душом човека, завршиће се не негацијом технике, већ њеним пошчињавањем." Излагање Берђајева не можемо подвести ни под технолошки оптимизам, ни под технофобију, већ као јасно изражене визије човека чије мисли пророчком снагом антиципирају будућа догађања. Берђајев још каже: „То је само надфизичка стварност, не и духовна јер истина о чдвеку и његовом позвању зајамчена је хришћанством. Пуш потпуног ослобађања човека и потпуног остварења јесте пуш ка царсшву божјем, које није само царство небеско већ и царство преображеног космоса."
Обратимо ли пажњу на два аспекта последњег навода, можемо препознати у надфизичкој стварности креирану од стране науке трећу технолошку револуцију енергетско-информациону (о којој пишу Ђуро Коруга и Слободан Покрајац), која се одвија на атомско"молекуларном нивоу, у којој се на бази квантних стања атома развија
нова грана технике под називом
„Квантни компјутери" (Ђуро Коруга у Зборнику радова „Наука, религије и друштва") а импликације њихове примене су несагледиве. Помоћу таквог уређаја може се видети не само атомска резолуција материје него се може по жељи манипулисати атомима. У завршном делу велико футуристичко финале урања у визију новог есхатолошког хришћанства где Берђајев замишља коначно царство преображене земље и преображеног космоса и где се могу наслутити светоотачке визије „Космичке. литургије", или да будемо још јаснији, послужићемо се речима теолога Радова-
на Биговића: „Христос је основао.
цркву као живи богочовечански организам и заједницу а не као државу. Његова је воља да цео свеш постане „космичка литургија", а не планешарна држава."
Човек највећег гностичког дара код нас (у смислу езотеријске спознаје), Владета Јеротић, својом несвакидашњом интуицијом наслутио је прави смисао нове религиозне антропологије Н. Берђајева. У књизи „Путовање у оба смера", у есеју о Новалису цитира представника немачког романтизма Лудвига Тика: „Већ у дечјим ликовима се понекад оцршава један израз шолико умилан и духовно љубак да га
15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Пи ннитаИмаштшис__...-_- 4 ши тањи нв
можемо назвати надземаљским и небеским. Обично нас при погледу на тла преображена и готово прдвидна лица обузима бојазан да су она одвећ нежна и одвећ танано исшкана за овај живош а да шо што нас тако значајно гледа кроз блиставе очи неје ништа друго до смрш или бесмртност. Новалис као и Берђајев (наставља Јеротић) позван је од Бога на осми дан стварања, човек је пријатељ Божји, али сувише мисли на себе а не на тог великог усамљеника напушшеног од људи који су позвани да наставе сшварање јер човеково дело је осми дан стварања."
За Берђајева је Христос централна појава и проблем светске историје, јер у Христу је скривена велика тајна и с њим је повезан највећи проблем светске историје. Своје поимање Христа он појашњава кроз речи Розанова: „Исус је био шако медан да је чишав свеш постао жуч. Пред најслађим Исусом све у свету је изгубило своју чар, постало је сирово." Берђајевљев доживљај Христа као незаштићеног божанског детета наслутио је В. Јеротић кроз паралелу са Лудвигом Тиком и његовим доживљајем при сусрету са очима детета надземаљским и небеским. Већина људи, ма како оптерећена мрачном страном своје природе, остаје разоружана у сусрету са дечјим очима и неизоставно се пројављује заштитнички инстинкт у односу на дете. Уз љубав, која је примарни и основни покретачки осећај, потребна је конкретна брига, заштита и коначно борба за то дете да бисмо кроз њега и заједно с њим одговорили на божански позив који смо осетили у очима детета. На такав начин Берђајев је доживео Христа, и ту провиденцијално скривену поруку. Богочовечанска комуникација садржана је у љубави. Љубав је оно највише до чега може да се уздигне људска егзистенција, али и последња станица бића (све што није у љубави је небиће). Међутим, небиће је експандирајуће и свенадируће, небиће као претећа ентропија. Небиће које угрожава примарну супстанцију од које је сачињено све материјално и која је биолошка основа постојања. За разлику од његовог претходника, и најзначајнијег претходника и најзначајнијег руског философа 19. века, Соловјова – који никада није био егзистенцијалиста, и никада није изражавао своје унутрашње биће и ниједном речју није испољио осећање Христа – Н. Берђајев није прикривао своје унутрашње биће, да бисмо понекад били и затечени искреношћу његовог исказа. Христ је био суштински и централни појам философије Н. Берђајева и уједно преломна тачка
ци) Академије имена нашег једин кивали.
вана највишим на
да се ово дело уврсти у ствено средњошколаца. Београд, 28. марта 2003.
# Свечаност проглашења Спе
Специјално признање Академије „Иво Андрић"
__Жири Академије „Иво Андрић" постхумно додељује Специјално признање“ за књигу Опроштајно писмо Беби Бјелопетровић (издавач Трпеза, Београд) за годину 2002/2003.
Жири Академије „Иво Андрић" смо јединствева, уникатна не само чудесни литерарни новум, књига к угледни академици, писци, уметни
истиче да је књига Опроштајно пикод нас, већ и знатно шире, она је оју као да су и оснивачи (међу њима ци, политичари, публицисти. научниог нобеловца баш овакву и прижељ-
Но, пре свега, ово је књига мудра и поучна, у неку руку стални приручник васпитач, сејач знања и утемељивач високих моралних начела, У која спада и легитимни национални осећај, љубав према свом роду и народу, уз програматски слоган – родољубље и правдољубље!
Беба Бјелопетровић, на жалост покојна списатељица, ТОКОМ свог активног живота се борила витешки, увек доследна својој етици – да помажући својима не учиниш неправду другима – због чега је и одлико-
ционалним одличјем – Орденом српског витеза.
Додељујући Опроштајном писму Бебе Бјелопетровић своје високо СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ, Академија „Иво Андрић" препоручује
школску и ваншколску лектиру младих, првен-
Е Б 3. ; г цијалном признању одржана је у уторак, 1.4. 20 у 124. у сали Удружења књижевника Србије, ан на 7 =
људске историје, и по Берђајев носилац највеће тајне. Берђајевљев доживљај Христа се опире готовб сваком поређењу и као такво једва да је упоредиво било с каквим ре. лигиозним доживљајем у новијој људског историји.
Људе главним делом одређују генетско наслеђе, средина и време у којем живе. Завиримо ли у родословног стабло Н. Берђајева наћи ћемо једног козачког атамана, а као представника европског дела
тог стабла једну француску плем.
кињу. Ако се сложимо са Берђајевим и утврдимо да у душевно-те. лесним особинама има много тога наследног, али дубина духа и највећа достигнућа личности немају ништа наследно, онда смо прилично уверени да средина и време у коме живимо има и велики утицај на развој наше личности. Н. Берђајев је изданак најблиставијег периода успона руског духа — такозване „Руске ренесансе".
Савременик двају светских ратова и Октобарске револуције. Сви ови предуслови створили су оквир за слику једне од најинтригантијих личности руске религиозне филозофије тог времена. Да ли је Н. Берђајева сустигао усуд „прометејске кривице" на коју нам кроз тугу и усамљеност у аутобиографској „самоспознаји" указује. И зато нам се намеће дилема оца Јустина Поповића који се пита: „Није ли сазнање најподругљивија привилегија коју човек има2 Или туга и готово космичка усамљеност говоре о коначној недоступности најдубље тајне, недостатку сабраће по духу која би наставила даљу борбу против свепрожимајућег и свенадирућег небића. Свеједно, философија Берђајева остаје херојски покушај тражења неког вишег смисла у ефемериди људског бивствовања.
Досегнути крајње консеквенце размишљања и учења неког философа у овом случају Берђајева, можемо само помоћу философске херменеутике. Философска херменеутика претпоставља конвергирање широке ерудиције са и изнад свега интуицијом и способношћу откривања и уживљавања скривених и латентних аспеката туђег размишљања, које би као резултат имало један синтетички философски увид.
Пошто не можемо претендовати на такве способности било би одвећ смело ово есејизирање сматрати адекватним и достојним Н. Берђајева. Ово је само поглед из мравље перспективе ка недоступним висинама великог руског мислиоца .