Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 19

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.

„Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Јеванђеље по Матеју)

рело мудрости, ризница откри-

ћа, књига над књигама, извори-

ште и уточиште мислима човековим, Свето писмо које се састоји и од обичних прича из живота, даје животу филозофски смисао кроз подуке које су суштаствена истина. Као свако наравоученије, ваља га препознати, односно спознати и у властитом виђењу света, које, ако је идеја за коју се живи посвећенички, и до краја истинољубиво и правдољубиво, јесте и она објава, после свега проживљеног, и апокалиптичног. А та објава означава откровење, оно унутрашње катарзично стање, екстазу чак, кад се сагледавају домети у делу које смо остварили, пролазећи и кроз тешку муку, и искушења чак, али не одолевајући изазову које је стварање, тај свети чин што нам је казан, да се казује. Да се о нама приповеда не ради славољубивости наше. просте, већ ради наше потребе да чинимо богоугодно-дело истине а да се не препуштамо овоземаљским страстима, сластима, лењости душе, похоти тела, животињској природи која је притајена, нагону који блудничи. Наспрам тога, крепост духа подиже и посусталог човека, измореног у егзистенцијалној стрепњи која је страх од свакодневице, искушења, изопштења.

Домети

Ако је смерност главна хришћанска врлина насупрот гордости, а уздржљивост потире сваки гнев, онда се истиче и ревност, јер је очајање у лењости и немарности према себи самоме. Лењост је велики грех пред Господом кад се занемари богоугодно дело које дух окрепљује и снажи за нове подухвате, оно подвижништво Богу мило. Јер сваки човек је пред својим задатком, да не буде Земљи тежак, него да окопава своју башту, како подучава Књига мудрости. Божју промисао свако носи у себи, и штета је да се закопава у Земљу, таленат који нам је дат да будемо боголики. У томе су домети вере, а они су за сваког појединца велика тајна живота коју откривамо ако не живимо залуд, летаргично, него вођени промишљу, да смо своји и да нас свет по томе препознаје. Да смо једини у мноштву.

Право избора постоји, и оно је та слобода ничим ограниченог духа да се искаже, да је светлост која иза себе оставља сенку.

И свако понаособ има своју улогу, смисао, мисију на овом свету ако

Право на избор

ли је вођен оним истражитељским, месијанским духом уживајући царство своје слободе као непресушан извор идеја, а против сваког идолопоклонства, јер слава припада Господу а човеку је много и хвала.

Да „не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи“ вели Свето Јеванђеље по Матеју, а Свети Јован Богослов учи: „блажен је онај који чита и они који слушају ријечи пророчанства, а „Име се његово зове: Логос (Ријеч)", који беше у почетку.

Ипак, до данас, у свим временима после Спаситеља реч књижевника, Богом надахнутим, је и лицемерна, фарисејска. Рекли бисмо, једноставно, због славољубивости која је у суштини лоша карактеристика јер води слепилу, те и помрачењу ума, кад се престаје стварати. Није књижевницима мило, можда још мање филозофима да их неко подучава, јер они су исконски предодређени стварању, отуда у њима и маловерја и незнабоштва, и божанских и демонских сила, устројства и растројства, светлости и таме, што доказују и животом и делом. Некад више животом, а некад делом, с тим што им дела увек теже Искону. И када су разуларени; растрзани, разјарени, тада их снага десрукције, противуречности, и свих животних конфликата, или супротности и сукоба, нагони да се делом искупе и за нека злодела, лажи, макар свакодневна, безначајна сагрешења од којих је саткан живот човека. А уметници, филозофи, ствараоци уопште јесу надасве обични људи, са свим људским слабостима својственим и другима, у окружењу које им почесто није наклоњено да се дела, ствара. Па се ствара из великог очајања. И кад је личност у процепу, кад је раздирана, разгорева се она ватра којом пламти, светлост која и засењује. Нису ли примери за то Ван Гог или Сава Шумановић, први са сунцокретима а други са тако лепим Шиђанкама. Или, мрачни у Немирима Андрић, чији је крст тамни вилајет, да му је дато да у Знаковима поред пута открива разасуте бисере. Достојевски, да ли би узрастао до таквог мислиоца, Богу захвалан, да га нису прогонила та помрачења ума којима је надрастао себе; А Ниче је завршио помраченог ума, да ли у покушају да оспори Христа2

Трагедија генија је позната, с тим што је велика истина казана и у речима Чарлса Буковског: „Геније је можда способност да кажеш дубоку ствар на врло једноставан начин."

Лепота је у једноставности израза, али је естетско и питање етичког,

Славица Спасић

иначе не би било ни религијског које увек носи предзнак праведног, достижног. У томе су домети ума који залази у неистражене просторе, размахне се да свету потврди да правда постоји. Али оно што би требало да је по себи логично, није увек једноставно, ни лако достижно. .

У тим и таквим контроверзама, најсажетије речено, крије се дубока истина спочетка цитирана, да су блажени нишчи духом, која тако погађа многе учењаке да их чак одвраћа од праве вере. По природи непомирљивог духа, ствараоци се с тим не слажу, не мире; узвишени у ономе што јесу забораве да је свет саздан по мери Бога. Патњу доживљавају као незаслужену казну, а да није те патње која је тиховање, смиреноумље, созерцање, зар би уопште могли да буду продуховљени на начин божанског просветљења да су и просвећени. Од меланхолије бивају почесто и малодушни да схвате, да „знање надима, а љубав изграђује", како пише Свети апостол Павле у Посланици Римљанима, питајући: „Гдје је мудрац Гдје књижевник» Гдје препирач овога вијека! Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост2“ Када се то схвати, онда постаје разумљиво да све што нам је од Бога дато може нам од Бога бити и одузето, па и ум, дакако. Да бисмо могли о свету сведочити, тај и такав, и ружан, суров, покварен и паклени, свет морамо волети, љубављу која је од искона, јер она води помирењу које Господ од нас захтева.

|п теадпаз гез

Дозвољено је сваком човеку -да бира; између многих могућности живота да се определи за најпожељнију варијанту; за Добро своје, међутим, не може чинити Зло другоме, нити се треба одрицати идеала зарад пуке материјалности да прода душу ђаволу, како се то у народу уобичајено вели. Домети су увек узвишени, а порази тако очајно јадни. Не може бити поражен човек који се рауководи принципима етике, и увек се добро осећа човек који полаже на Лепо као врховни принцип естетике.

Суштина човека не мора бити религиозна да би се достигли ти узвишени принципи живота, али без димензије религиозног човеково биће је спарушено толико да је као биљка

која се не слади соковима, те се и сласт не сише без мудрости.

На том врелу ни многи интелектуалци нису издржали, већ су, привидно само моћни, не желећи да пред Господом буду скрушени, изабрали атензам, не бојећи се никога, лажним моралисањем, лицемерјем, хвалоспевима или из славољубивости, личне сујете, одступили од Истине. Ако чињеница греха постоји и она прогони, онда то значи да и ако нема страха код људи од Господа, мора постојати савест, част, поштење, морал као категорија којој је извориште у религији. Издаја Господа од интелектуалаца је неспорна, наравно не код свих, али је толико упадљива да ће и обичног ч0века поколебати, верујућег никада, већ напротив, таквог хришћанина, мирјанина само може учврстити у вери да ако не поседује моћ нити материјална добра има у себи љубави са којом ће и победника поразити. Човек са греховима не може утећи, не може побећи јер их носи у себи ма где се налазио прогониће га савест ако не потражи уточиште у вери. Неспокојни су само они са греховима, сви их додуше мање-више имам, с тим што се може направити категоризација, а и без тога, смисао вере је у покајању за (нејучињено.

Постоји антропоцентризам који удаљава човека од Бога, толико присутан код интелектуалаца о чему опширно сведочи Ђорђе Ј. Јанић у КЊИЗИ „Трагање за вером Исидоре Секулић", нарочито када подвлачи: „Као и код већине интелектуалаца њеног времена и времена које су наследили, њихова вера, вера коју су видели у кућама свог детињства, у кућама обичног народа, или у црквама, носила је нешто чега су се они, школовани у Европи, стидели. Не јавно, али потајно, вера се повезивала са примитивношћу." Али, тако отворено и луцидно Јанић уочава и нешто што говори о карактерологији народа односно менталитету: „занимљиво је, да се то односило само на њихову, православну веру, и то само када је исповеда њихов народ".

Без мистике

Нишчи духом Господу су можда најмилији зато што су у правом смислу речи „слободни од...", као јуродиви. Сетимо се умних речи владике Николаја Велимировића (дело „Изнад греха и смрти"), наиме: „То је слобода религијска, слобода унутрашња, којој је Христос призвао свет". Ако је живот непрестана борба, онда се потврђују и речи врлог владике да

Оснивач: Марко Милуновић Пипер 31, АМ, Вобем 5сћитап, 86000 Рошег5, Егапсе – Скерлићева 16, 11000 Београд, Југославија

је цео живот испуњен борбом за слободу. Смерност није понизност, нити скрушеност пред Богом унижава. Протојереј др Жарко Гавриловић у делу „Поглед у вечност" записао је: „Зар пуки случај може да одлучује о тако деликатним и тако озбиљним чињеницама као што је постанак живота7 Зар је случај, заиста, могао да нас искрца на ово острво живота, са кога видимо космичке бездане свуда2" По питању вере теолози свакако имају право да суде, али оно судбинско што се човеку догађа у животу. често му се привиђа и као трагично. то јесте ако мислимо да се без молитве може. Право избора, које је у домену слободе, своди се у крајњој инстанци на човеков однос спрам сотоне или Господа. Никакве мистике ту нема, јер је однос према Господу увек чист. Нека се гносеологија и даље бави анализом „формалне разлике између мистике и мистицизма“, на шта нас упућује Николај Берђајев. не случајно у делу „Философија слободе", где каже и то да је завет љубави права антропологија. Није згорег подучити политикантски свет данашњице и на ове речи Берђајева из наведеног дела: “Револуционари, који ватрено верују у друштвено спасење човечанства и земаљски рај, исповедају лажну антропологију, супротну хришћанској и њихов завет је завет жртвовања, а не љубави". Кад човек постане жртва политике, или неког. и нечег другог са предзнаком зна, једино спасење доживеће ако се заиста окрене љубави која је слобода да се ужива, с тим да се не угрожава.

Постоје примери живота које би интелектуалци најпре требало да поштују, и то без изузетка. Ако је уметност божанска творевина, а јесте, то божанско једино долази од Бога, па зашто га ограничавати, спутавати. Смисао слободе није заробити се у само свој неки систем, него

- ослобађати се свих догми, предрасу-

да и окова са оном хришћанском вером која је молитвена јер је увек нада. Дух слободе није канон јер се у супротном укида стваралаштво, што у делу „Смисао стваралаштва" наглашава Николај Берђајев кад каже: „Морал је – закон послушности у односу према Богу и закон сналажења у односу на свет. Свакидашњици послушности се даје морална предност пред светковином љубави“.

Љубав је неограничена, међутим, само као божанска творевина, и у томе је садржана сва истина и тајна живота. Јер, не учи свети апостол Павле у првој посланици Коринћанима: „Знање надима. а љубав изграђује"!

правни одбор Задужбине „Др Живко и Милица Топаловић" одлучио је да награду Задужбине за годину 2003. додели публицисти Звонимиру Вучковићу, капетану бивше Југословенске војске у Отаџбини, команданту Првог равногорског корпуса, организатору обезбеђења Башког Конгреса, носиоцу Карађорђеве звезде са мачевима, за патриотски рад у земљи и у расејању, као и за две књиге сведочанстава којима је задужио српску културу. Књиге „Сећања из рата" и „Од отпора до грађанског рата", објаВљене први пут у Лондону године 1977, а други пут у Београду 1990, већ су заузеле важно и незаобилазно Место у нашој мемоарској књижевности. У том изузетном приказу герилског рата 1941-1945. и пораза што га је, са војском, доживео цео наш народ, нема идеолошке искључивости ни погубне острашћености, заслепљености и ускогрудости, нема самохвалисања и осталих оптерећења којих су се учесници грађанског рата, на једној и на другој страни, у протеклих шездесет година ретко ослобађали. Млади официр Краљевске војске долази на Равну Гору воен родољубљем и извесним осећа-

Управни одбор Задужбине

донео је одлуку о додељивању годишње награде Звонимиру Вучковићу

њем војничке части, те схватањем официрске заклетве о чему, данас, размишљамо помало постиђени, са носталгијом и болом. Чистоту опредељења он ће сачувати до краја четовања, до августа 1944, кад ће га Врховни Командант упутити као свог изасланика Савезничкој команди у Италији. У те четири године, које ће до краја ХХ века давати печат нашој судбини, за Вучковића “и његове војнике окупатор земље је напријатељ с којим се општи једино преко нишана, а грађански рат несрећа коју су изазвали екстремисти оба покрета отпора. Писац избегава да именује искључивог кривца, али ми, после свега што смо видели и искусили, добро знамо на којој је страни екстремиста највише било. И поред свих искушења, и појединачних посртања, писац, са својим најближим саборцима, има право да, са народним песником, рекне:

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Све је свето и честито било И миломе Богу приступачно.

Вучковићева животна књига је узбудљив подсетник из географије нама добро знаног поднебља и историје једног кобног и пресудног раздобља. У том су подсетнику сачувани сви брегови, засеоци, пропланци, чуке, осоја и потоци на потезу од Крагујевца и Краљева, до Горњег Милановца, Рудника, Сувобора и Качера, куда је млади официр пролазио. Толико је људи – сељака, интелектуалаца, официра, војника, учитеља, свештеника и трговаца уписано у ову спомен-плочу; толико савременика чије се судбине, час блиставо, час невесело и срамно, доврхуњују у рату, ту је поменуто... Посебно место у богатој панорами ликова дато је генералу Михаиловићу, који је приказан са много топлине, војничке оданости и нескривеног дивљења. Као да су сви ти ликови, и за-

носна топонимија Шумадије са њима, у годинама изгнанства прешли у митска знамења изгубљене отаџбине, да би, на хартији, поново засјали неугасивим жаром.

Ови записи, због тога, спадају у она дела наше мемоарске књижевности којих се никад не можемо начитати. Од проте Матеје, до голооточког извештаја Мирослава Поповића, кад год је требало срочити важно завештање, наши су мемоаристи знали да проговоре онако како се говори пред Страшним судом. Истина има своју лако препознатљиву синтаксу, и нарочито озвучење речи, поседује нетражену а несумњиву убедљивост, своју смерност и душевност – особине по којима је препознајемо и због којих јој верујемо.

Човека, из „чије се Задужбине уручује ова награда, Звонимир Вуч-

ковић је упознао у герили, па је о њему, поред осталог, рекао ово: „Топаловић је за све нас био нека врста "врховног команданта", не због тога што смо сматрали да му тај положај припада по чину и годинама, чак ни због тога што је, после конгреса у селу Ба, пуноправно представљао наш покрет отпора ван земље, него зато што смо се на сваком кораку могли уверити да његовој бистрој и хладној глави није било равне у нашој средини."

У име те, мудре и прибране главе, у име саборца који је пре тридесет година променио светом, уручујемо ово скромно признање човеку који је, у тешким околностима рата и избеглиштва, знао да се бори за нашу част и наше колективно достојанство, и да о томе остави надахњујуће сведочанство.

У Поатјеу, 3. априла 2003.

чланови Управног одбора Милован Данојлић председник

Сања Бошковић

Ђорђије Вуковић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 19