Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 20

90.

15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (У)

извештају своме министру рата, то јест

војске, од 27. октобра пуковник Фур-

није пише: „У тренутку када снажном офанзивом српска војска тако бриљантно улази у рат, изгледало ми је да не би било некорисно прикупљати податке о људима који је воде". Потом говори о свима командантима, најпре о Р. Путникуг3,

Колико су французи придавали значај

Кумановској бици, види се и по томе што мајор Верлен, помоћник војног аташеа у Русији, шаље своме министру у Париз извештај од 23 писане стране о предавању које је у Петрограду одржао о овој бици Табурно, ратни дописник Новое времја под насловом Утисци очевица о борбама српске војске код Куманова и Прилепа. Верлен тврди да су тада биле-присутне „високе војне личности, генерал барон Колбара и тако даље" и да је предавање садржало „обавештење из прве руке а лични утисци имају доста велики војни значај". П. Верлен пише да је Табурно пратио прву армију престолонаследника Александра, да тврди како код Срба влада „јако и дубоко народно одушевљење", да је у турској војсци било 40.000 албанских добровољаца, да су Срби тада имали у првој борбеној линији 80.000 војника а Турци до 115.000. Затим Верлен препричава ово предавање у коме Табурно детаљно описује битку и између осталог каже да је на бојишту остало највише албанских лешева, што значи да су се они упорније борили за Турску империју него сами Турци... Излагање Табурноа о албанским злочинцима Верлен, који рекло би се није наклоњен Србима, бележи само са неколико речи: „Разматрања о дивљаштву Албанаца, делима срамне свирепости почињеним над хришћанским становништвом." Табурно наводи врло ласкаве похвале српској артиљерији и пешадији од стране турског заробљеног пуковника и говори о поверењу српског војника у своје официре које они увек гледају да заштите у борби; о издржљивости српске војске која је просечно напредовала 23 километра дневно, рачунајући ту и борбу; о бесмислености једне независне Албаније, „гнезду разбојника и вечитом жаришту раздора". (Агсћууев ћуопаџез де ГАгтее де гете — Рапз, Соге 7 М. 1568 Зегје (1862-1912).

Барби нам даје слику прилика земље и бојишта од српске границе до Куманова:

У овом селу, чијег се имена не сећам и које пре личи на фарму, око стотину Македонаца српског порекла били су подјармљени као прави робови једном отоманском господару. Албанци су од њих начинили покољ, пре него што су побегли. Са скинутом капом обилазимо ове бедне колибе, штале где су људи спавали заједно са стоком и у којима су, испод скромних икона, испружена њихова тела..."24

Непосредно после уласка српске војске у Куманово, Барби на врло потресан начин описује овај град: „Ноћ пада када, преморен, улазим у Куманово. Куће, пуне тишине, од којих су остале скоро само рушевине које се пуше, заклањају већином само лешеве не војника, већ сељака, жена и деце. Овде је једна мајка распореног стомака. Тамо је испружена млада жена ишчупане гуше. Мало даље саплићем се о једног младића, скоро дете. Његова лобања је размрскана. Близу њега је испружен један старац црвене браде од усирене крви.

Али још ништа нисам видео! Воде ме у једну кућу и ја устукнух од ужаса! Једна фамилија од дванаест чланова ту је побијена после страшних мучења, паклених тортура. Њени чланови леже на гомили... Зидови су

попрскани и поквашени крвљу... чак и тава-

нице... у млазу!...

Свуда су Албанци, извршиоци ових страшних покоља, заситили своју мржњу, своју жеђ за зликовачким убиствима са једном стравичном префињеношћу за зверство. У једном суседном селу људи су ми тврдили да су видели и горе од овога што гледам.

После одласка ових дивљих зверова они су нашли у једној кући дечачића са исецканим трбухом. Испред његовог леша, на коленима уза зид, одржани у том положају конопцима који су их везивали једно за друго, његов отац и мајка су умрли окренути једно према другом, са деловима полних органа њиховог детета које су им нагурали у уста! Ужаснут, нисам могао да посматрам и друге призоре ужаса...25

20 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Французи о Албанцима и Косову поводом Првог балканског рата 1912–1913.

Крунослав У. Спасић

На другом месту Барби даје супротну слику зверствима која није могао ни да гледа нити сва да опише, светао симбол величине српског народа, њихове племенитости, каквих је било мноштво у прошлим вековима до данас, и нечувене у свету спремности да заборави сва зверства и неправде које су над њим чињене и да опет трпи зверства, клетве и увреде од истих, можда зато што их није никада враћао чак ни мањом мером... Том Барбијевом сведочанству које много говори и о коме би се могло много писати, нећемо дати ипак никакав коментар:

„Неколико дана касније, пише о томе Барби, видео сам на улазу у Скопље један дирљив призор. Трећа српска армија сливала се испред града после свог тријумфалног похода преко Митровице, Приштине, Урошевца и Качаника.

У њеним редовима, држећи се за шињеле, понекад на коњу, на њиховим раменима или на њиховим торбама, осам стотина деце, осам стотина малих Турака или Албанаца, дефилују са победницима. Српски војници, резервисти црног лица од блата и барута, зарасли у запуштену браду, скупљали су ове сироте малишане куда су пролазилиг26, То су чинили иако су свакако видели много сличних призора зверства над Србима о којима пише Барби и многи други...

Наведимо и утиске врло угледног и прогресивног француског публицисте Жана Пелисијеа о атмосфери у Србији, то јест у Београду после ове победе: „Сутрадан после Кумановске битке био сам у Београду. Интервјуи са политичарима, посете болницама, разговори у породицама пријатеља, учинили су да сам убрзо схватио народно обележје овог рата против Турске, од кога су Срби очекивали сјајну освету за понижења претрпљена за време кризе око анексије Босне и Херцеговине и остварење његових најлепших националних тежњи. -

Нико није сумњао у коначан пораз вековног непријатеља. Одушевљење победом, нимало страха од Аустрије, захвалност Француској чији су топови учинили чудо, потпуно поверење у савезнике, мржња према Албанцима које су оптуживали за издају и подлост, непоколебљива воља да се задрже области освојене од Турака и да се иде до Јадранског мора – то еу била осећања која су тада распаљивала душу српског народа.

Међутим, наставља овај Француз, наша дипломатија је још увек говорила о одржавању статуса кво и наши пријатељи у Београду су се томе чудили27.

Колико су одушевљење и решеност српског народа у овом рату били јединствени показује и позната чињеница да је тада један командир пред својом постројеном четом рекао да је потребно тридесет војника за један тежак задатак из кога се највероватније нико жив неће вратити: „Они који су спремни за то нека иступе" – рече командир. Цела чета од 270 војника иступила је напред28.

Наведимо И неке податке после – Кумановске битке, које су Французи забележили а који добро оцртавају прилике, стање духова, патриотизам и јеДИНСТВО свих слојева друштва и најширих маса код нас.

У делу Србија и њена историја Виктор · Берар, који је годинама писао о нама, говори о једном догађају који добро показује колики

Грачаница (подигао је краљ Милутин, највећи градитељ међу српским владарима, 1315; манастир је живописан до 1322).

су значај и наши сељаци придавали победи на Куманову, сматрајући је, као и цео српски народ, почетком освете косовске трагедије,

ослобођења Косова и других наших крајева ·

од петовековног ропства, зверства, мучења и неправде. (Тада је и настала она позната крилатица: „За Косово, Куманово“). Ево укратко тог случаја:

„После кумановске битке донели су у село Радлиево (512) тело једног младог официра, свештениковог сина... Пошто му је у цркви сам отац са свештеницима из околине одржао опело, рекао је сељацима: 'Сада га, браћо, понесимо на гробље", Сељаци не послушаше свога пароха, већ су хтели његовом сину да одају почаст као изузетном јунаку, скоро некој врсти светиње: „Њега ћемо сахранити овде поред цркве, рекоше сељаци, да би служио као пример свој нашој деци. То је воља народа". Поп је одбио јер закон то забрањује. Пусти нас, рече му председник општине. Ићи ћемо код краља и у скупштину... Ископали су гроб поред цркве, наставља Берар, и у њега ставили ковчег са униформом и сабљом покојника. Али поп затражи да му дају сабљу и пружи је своме другом сину од дванаест година: „Алекса, сине мој, узми и чувај овај драгоцени предмет. Биће још потребан Србији; а после Србије имамо још да ослободимо милионе наше браће; када те отаџбина буде позвала у службу народу, следи пример твога брата."

О следећем догађају пишу В. Берар, Албер Мале и још неки Французи. Износимо га служећи се у потпуности Бераровим речима:

„Љуба Ковачевић, бивши министар и државни саветник је и велики српски историчар. Имао је пет кћери и једног сина Владету, некадашњег студента права на Париском универзитету. Као добровољац последњи је погинуо у Кумановској бици где је командовао митраљесцима. Донели су његово тело у Београд. На дан великог и свечаног погреба мајка и пет сестара су плакале и гласно јецале. Поред гроба где је требало спустити ковчег, стари отац не пустивши сузу, желео је да се опрости од сина:

Сине мој, почивај мирно! Платио си дуг према отаџбини. Ја не плачем и поносим се тобом; јер ти си са јунацима који су после векова патње дошли да својом смрћу спасу опстанак хиљаде браће. Отишао си јунацима чије су патње и смрт некада спасле милионе живота и душа наше расе. Иди без страха, сине мој, пред престо Вечнога. Кажи косовским јунацима, цару Душану, цару Лазару, свима ранијим мученицима да је Косово освећено" 29,

У време око Кумановске битке Ж. Таро описује стање духова, патриотско и ратничко одушевљење међу Црногорцима, Дубровчанима и Далматинцима:

„На аустријском броду којим идем за Котор, могу да верујем да сам већ у Црној Гори. Палуба је пуна горштака исељеника који долазе из Немачке, Аустрије или Италије и враћају се кући да се боре. Већ скоро двадесет и четири сата како смо напустили Трст, ни тренутка нису престали да певају националну химну, монотону и лагану, која изгледа да пре припада степи него планини. Чим једна група престане, нека друга одмах настави и овај аустријски – брод изгледа као да је нарочито изнајмљен да би Јадранским морем провели ову песму Словена. У свим тим малим пристаништима далма. тинске обале где присваје брод, народ дотр. чи на кеј и дочекује нас грајом и поклицима "Живео'. Када виде овај брод који носи њи. хову браћу у борбу, сви Славени из Аустрије осећају да се у њима буди жеља за битком И ослобођењем. Црногорска химна се стално смењује са Марсељезом. Подижу се узвици; „Доле Немачка!, свакако пошто се пред аустријским бајонетима не може викати; Доле Аустрија! 30.

23 Један други анонимни Француз, који је много писао о балканским ратовима, тврди: „Велика вредност маршала Путника је баш његова природност. Друга велика његова заслуга је што је ставио на чело својих пешадијских јединица младе и крепке шефове који су се већ били потврдили... Уклањање неспособних шефова спровео је Маршал Путник и у том погледу био је неумољив... међу жртвама наводе чак и маршалове пријатеље" (А ргороз де Ја децхјете диегте дапз 125 Вакапз. Ви гагез сопте Зеђез, УД, „Кеуџе ронпаџе ег Ипегаште. Кеуџе беџе", 24 аут! – 1ер тај, 1915. р. 183-185). ·

Можда је симптоматично да је баш првог дана Кумановске битке написан један елаборат од три куцане стране са назнаком; тајна. За обавештајну службу француског генералштаба под насловом Могућности територијалног пдвећања за Србију. У њему се тврди да захтеви Србије „нарочито циљају да поврати територије Старе Србије (новолазарски Санџак и Косово) и да продужи своју територију до Егејског мора да би ту нашла излаз на море кога нема на свим другим границама... Ове српске тежње не проистичу само из етнографских чињеница... већ су оне још засноване на историјским сећа-

њима која се досежу у време моћи српског цар- ·

ства... Ипак, у случају да се Бугарска. задовољна територијалним увећањем као последицом овог рата, покаже спремна да учини неке уступке у корист свог савезника, горе наведене територије могле би бити повећане према југо-истоку тако да обухвате Штип и долину Брегалнице". (То је углавном и данашња граница према Бугарској) (Атсћуез угопдџев де |' Агтее де (егге, Соге 7М 1150, ВаЈКапе (1901-1913)).

24 А. Барби, н. дело, стр. 86-89.

25 Да је све то истинито доказ је што Ј. Габурно описује исте призоре у Куманову а затим изражава своје категоричко мишљење о Албанцима и њиховој држави већ после ових првих призора њихових недела, што му је за то било ловољно; „То је дело арнаутских руку. И још културни дипломати причају о некаквој аутономној Албанији, у којој би ти и такви Арнаути били домаћини... Па каква би то држава била. у којој бити и такви зверови били пуновласни господари2 То ће бити зверињак а не држава! То ће бити гнездо пирата и разбојника! Потребно је дабоме. наћи слободно станиште овом зверском народу, потребно је да се Балкан не умири, да елемент смутње и нереда буде слободан. те да, кад се то коме прохте, ужеже огањ који је, како је то изгледало, требало да буде заувек угашен,

И господа дипломати, који ово хоћс. говоре о цивилизацији, о култури и себе називају пионирима. Зар то није подсмех7 Да ли се може пребацити Србима што Арнауте нису штедели. Зверске појаве, које сам овако слабо показао, биле су скоро свакодневно занимање Арнаутау току пет векова, оних храбрих Арнаута који су своју храброст показивали и изводили само над ненаоружаним хришћанима.

Вековно непријатељство и вековна мржња оправдано су били узрок осветничког разрачунавања Срба и Арнаута. а уз то још и ове садашње грозне слике, унакажена тела која се ни описати не могу. Све је то у стању да кога му драго претвори у звера. Додајте још томе гнусне и одвратне преваре Арнаута који се предаЈу. да одмах затим пуцају на поверљивог и великодушног противника.

Дужност захтева да констатујем добродушност српске војске. Без те добродушности могло би бити много горе, мада би и то горе било оправдано...“ (Ј. Табурно, и. дело. стр. 44-46).

26 Исто, стр. 78. Та иста трећа армија, само у једном делу овог рата и пре уласка у Скопље, водила је често врло тешке борбе против 16.000 Албанаца. (Др Борислав Ратковић. Митар Ђуришић, др Саво Скоко, н. дело, стр. 50).

27 Јеап Рећззјег, 0: тога де диетте дапх [ех Вакапх. Остођте 1912 — поустрге 1913. Рапз, Регпп, 1914, пп 12, Х-382. РРр., р 29.

28 О одушевљењу за овакву војску и њене подвиге но превирању међу Словенима у Аустро-Угарској говори се и у једној француској докторској тези: „Од почетка балканског рата, војни успеси Срба. пробудили су у Аустрији, у свим словенским насељима монархије, одушевљење у корист Србије, која је до тада била презирана у Бечу · (Репс1ез – Ј. Ронујов, 1' Аате ет Ја тештоп 4 Ат Баххааеит а Гопдгех. Тћезе роиг Је достога!. – Ра15, А. Коџзвеац, 1914: 18, 153 Рр.. Р. 52).

29 Исто, стр. 46-47,

30 Јеготе ег Јеапг Тћагаца, н. дело, стр. 5. НапомеНимо да није случајно што се овде „црногорска Химна", то јест песма Онамо намо и Марсељеза певају наизменично; јер многи су их упоређива“ ли пошто и једна и друга позивају народ против тираније и зверства, на борбу за слободу У ослобођење.

(Наставак у следећем броју)