Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 21
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.
КАКО НАС ВИДЕ ДРУГИ
="
Слика Срба у немачким медијима
ПРЕДГОВОР
Колико ми је познато, ова студија јесте прва која је написана с таквим садржајем. Постоје радови, који се баве одређеним питањем, – као „случај Сребреница", „масакр у Сарајеву", „Рачак“, и тако редом, – и који су онда, детаљно, цитирали немачку и аустријску штампу. Те ауторе спомињем прилично подробно у овом мом прилогу. Оно што мој прилог разликује од свих до сада објављених књига о тој теми, јесте покушај да систематски, хронолошки, од 1990. па до 2000. године. ставим на хартију што је немачка штампа, радио и телвизија говорила о грађанском рату у Југославији и Србима. Овај рад, разуме се, нема амбицију да „каже све" што су немачки медији говорили о Србима у протеклих десет година. Свестан сам, да тај задатак није нимало лак. Да би се обрадила само ова „моја“ тема, како рече један одличан познавалац ове проблематике, „да би се све обухватило, требало би много година хроничарског рада" (Ралф Хартман, Часни мешетари). Неке догађаје, као лето 1991, који су били кључни за каснија збивања, скоро сам „комплетно покрио". Постоји временско раздобље, – као година 1997. и 1998, – које је мање заступљене и то из простог разлога, јер се у то време и мање писало о Југославији и Србима. Да бих казао „све" о тој теми, морао бих, по мојој скромној процени, имати на располагању пуно радно време, рецимо, од најмање две године, или. како рече Александер Дорин, „да бих употребио сав материјал, било би потребно да напишем најмање двадесет књига". (Ропп, Јп ипзегеп..., 51. 2). А каква би и била корист да сам систематски, из дана у дан, записао, рецимо, шта су сви немачки листови писали о Србима7 Никаква. У Немачкој постоје преко четири стотине дневних листова. Као што је стање у другим земаљама, тако и овде, у Немачкој, постоји неколико најутицајнијих, најугледнијих и најтиражнијих листова, према којима се остали, локални медији и равнају. А у Немачкој су то следеће новине: „Франкфуртер Алгемајне _ Цајтунг“, _ „Зиддојче Цајтунг" (Минхен), „Дер Шпигел" (Хамбург), „Ди Цајт" (Хамбург), „Франкфуртер Рундшау", „Фокус“ (Хамбурт), „Тагесцајтунг" (Берлин). Надам се да овај мој прилог, – који садржи око 150 страна, – представља и допринос за један обимнији зборник радова, који би говорио о српско-немачким односима јуче, данаси сутра.
Пошто последње две деценије живим у Берлину, природно је, да сам се највише бавио немачким медијима. Настојао сам да пратим и информације из Аустрије и Швајцарске, дакле, земаља немачког говорног подручја.
Надам се да ће овај есеј да потакне и заинтересоване ауторе у Другим државама, па да напишу сличан рад, на пример, о америчКим, руским, француским, енглеским, грчким, мађарским, бугарским или италијанским медијима. Такође, верујем, да би била интеРесантна студија са насловом: уСлика Срба у словеначким медијима“. Овај предлог се односи и на
1990–2000.
Ка ваља Никола Живковић
„Срећну и велику отаџбину љубити није велика ствар. Ми је, међушим, шреба управо шада да волимо, када је она слаба, мала и понижена. Тек тада не смемо, да јој окренемо леђа" %)
#) (1912 год: „Счастливуго и великуго родину мобитњ не велика вешњ. Мља ее должнег ллобитр, когда она слаба, мала, унижена. – мљи и не должне: отходитв от нее". Василиц Розанов, Опавшие листвл; ЗКСМО-Пресс,
Москва, 1998, стр. 484)
„- Ово се овако пише, а знаш и ти и ја, да ово овако није..." (Његош, 30. 7. 1844, Осман-паши Скопљаку; у: Његош, Изабрана писма;
Просвета, Београд, 1981, стр. 110)
остале некадашње југословенске републике.
Убеђен сам, да ће овај рад бити
користан за многе: за историчаре, који ће се бавити истраживањем српско-немачких односа; за студенте новинарства и за све оне, који се баве феноменом модерних медија; за дипломате и кореспонденте, који раде у Немачкој, односно, Србији (ово је и главни разлог зашто нисам само преводио с немачког, него сам такође немачке чланке, коментаре и есеје оставио у оригиналу, дакле, на немачком); велику помоћ у смислу критичких примедби и корисних информација очекујем од српске емиграције у Немачкој и Аустрији. Верујем, да ће ова студија наћи пут и до њих; и, коначно, надам се, да овај есеј неће бити незанимљив и за широку читалачку публику, с обзиром на чињеницу, да је у питању штиво, које је последњих деценија доминирало у нашој и светској штампи.
Увод
Да бисмо се озбиљније могли позабавити овим насловом, потребно је казати неколико општих речи о положају и значењу медија данас у свету, а пре свега на Западу. Штампа данас има не само велики утицај у вези информисања јавности, него поседује и огромну моћ, која је у не тако давној прошлости била потпуно непозната. Укратко,
= имамо посла са једном посве новом
појавом. Новинари данас, чини се, немају само задатак да пасивно прикупљају информације, него пре свега, да својим извештајима утичу на потрошача, а тиме и на политичке одлуке. У питању је модеран феномен комуникација, који се најбоље може изразити познатом метафором о свету као „глобалном селу", „злоба! уШаве"“, где сви гледају само две или три телевизијске станице, а које се, са друге стране, садржајно, уопште не разликују једна од друге, него су између себе „поделиле посао". Ако се неко, рецимо као туриста, нађе на Новом Зеланду, у Пакистану, Немачкој, Египту или Парагвају, са ТВ-екрана пратиће га, вероватно, увек једно те исто лице, исти спикер и то највероватније онај са СММ-а. Једном речју, као што већ од раније постоји тенденција да дође до монопола у погледу масовне производње, на пример, појединих одевних предмета, прехрамбених артикала или техничке робе, тако исто смо данас сведоци глобалне медијске производње, коју контролише неколико светских новинских агенција (АР, Вешег5), телевизијских станица (СММ и ВВС) и новина (Ме Уотк Титез, Ууазћпојоп Роз!).
„Једна од највећих привилегија, коју ми, људи Запада, верујемо да поседујемо, јесте наша слобода мишљења. Ми се поносимо тиме и
уживамо у чињеници, да нам медији пружају објективан преглед догађаја у свету. Ми смо одлично информисани, те ми дневно одлучујемо, ко је добар, а ко зао, шта је право, а шта погрешно. С презиром гледамо на неке владе света, где не постоји слобода штампе. Код нас, у то смо убеђени, лажи никада не шире реномирани листови или службене радио или телевизијске станице. Ми, цивилизовани људи, убеђени смо, да смо у поседу
- апсолутне истине."1
Ово мишљење о својим медијима има и већина грађана Немачке.
· А, чини се, имају мало разлога да
сумњају у такво мишљење. Људи у овој земљи су сити, самозадовољни и уживају материјални животни стандар, који се убраја у највише у Европи и свету.
Без обзира о којој теми данас говоримо, – економији или политици, информацијама или култури, науци или спорту – оно што доминира у нашем времену, јесте појам „глобализације“. Овај појам има англосаксонску неолибералну позадину, а карактерише га подвојеност на морал и економију: са једне стране, постоји идеологија људских права, – а са друге стране, имамо опчињеност продуктивношћу и профитом. Улога морала јесте у првом реду да пружи легитимитет профиту, одн., „реторика људских права служи пре свега једном циљу: да сломи отпор према глобализацији и да омогући освајање нових тржишта. Човек је у овом свету деградиран са усамљену индивидуу, потрошача, који не поседује никакву колективну припадност. Његова права су само апстрактна и све је подређено само једном закону: новцу. Свугде у свету имамо исте продукте, исте грађевине, исто понашање. Глобализација посвуда шири владавину једнакости. Она остварује „глајхшалтунг“ и то у светским размерима. Колективни идентитет и културне посебности представљају за глобализацију препреке, које треба уништити".2
Све је у – марки, етикети. А у медијима то значи — делити или примити етикету. Као што је неки продукт „одличан“ или „осредњи“, тако неко може да буде „либералан“ или „националистички“. Која инстанца одлучује и пресуђује у делењу етикета; Како се уопште прави, производи вест! У поплави информација, извештаја, агенцијских вести, свака редакција је присиљена да изврши избор, селекцију. Селекција информација представља инструменат политике, јер се њоме обликује слика света каква погодује владајућој структури. Постоји увек више начина, да би се описала једна ствар. Тако, један те исти догађај можемо да назовемо „рат“, „агресија“ или „хуманитарна
(Наставак на стр. 22)
Праскозорје историје
Рисшо Василевски
Бунар
Не зна се ко му је праотац, нити ко га је први наручио. Стално је отворен,
нема дна.
Грло му је колико цела ова земља, колико се она огледа на небу и оданде шири на све стране.
Гута крваве главе,
круне оставља
да се њима други окрваве,
о другима уопште не мисли.
Трагова пуно,
зидови се стално обрушавају. Затрпају истине,
склањају трагове зла.
Пун је историје, али она никог не занима јер овде свако има своју.
Није видљив, из њега се не може захватити вода живота, нити кап отрежњења.
Али сви смо допола укопани у њега, и нико не може да се сагне:
ко то покуша
буде одмах гурнут;
његов пад
и не осети дно,
расточи се у ваздуху.
Пунимо њим време
и чекамо
да нам донесе спасење
– га нас коначно затрпа!
Инђија, 12. 3. 2003.
Не идем у Џалалабад
Не идем у Њујорк.
Погођен је руком коју је неговао и сада лечи ране,
чисти прах, стишава плач
за онима који су видели своју смрт а нису знали зашто.
Небо над њим је затворено, бес прети да сатре Е све добро и зло у туђим двориштима.
Не идем у Париз и Рим.
Оданде стижу вести о болестима које могу да покоре
срце и ум и много моћнијег света.
Не идем у Лондон. Он више не живи у Лондону и магла над њим је све гушћа.
Не идем у Москву. Не знам успут ко ме може оборити, која ме морска тама може прогутати.
Не идем ни у Џалалабад. Тамо све гори
и на тој ватри
једино се зло може огрејати.
Не идем, у ствари, никуд одавде. Ја сам све то овде видео.
Протест Срба и Грка у Чикагу, 2. априла 1999.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 21