Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 8

Ж. Драгојевић

Наставак са стране 6

бити и неистинити, као што и обрнуто, стварни, фактографски, историјски садржаји дела нису обавезно истинити. Критеријум истине овде је вера у смисао могуће егзистенције, а не голи и сури чињенични доказ њене евиденције.

У овом светлу посматрано примећујемо како је филм Воз готово у целости сачињен од митских конструката, успевши скоро у потпуности да избегне замке идеолошког, самим тим и политичког говора, што имајући у виду тему и садржаје којима се филм бави, није било ни мало лако.

О чему то и на који начин говори поменуто дело

Да поновимо у питању је документарни филм у најчистијем значењу речи. Како нас обавештавају људи из „Заставе филма" и поступак његове реализације припада сфери такозваног чистог документаризма. Наиме снимљени филмски (видео) материјал од којег је дело сачињено настао је мето-

дом фактографског записа. Војни сниматељ „Застава филма“, Мирко Лукановић, по службеној дужности камером је пропратио одлазак, возом, једне војне јединице, тачније само једне групе војника, редовног састава, на Косово, ноћ уочи почетка Нато бомбардовања Србије, 1999. године.2 Снимљени материјал је чамио у архиву „Заставе филма", на полицама, све док га три године после настанка није преузео редитељ Горан Костић, интелигентно прегледао, дао уметничку форму и, ево, приказао.

__ Шта је то све митско, дакле, надвремено и надисторијско, у овоме филму2 Пре свега, то су теме Воза и Косова.

Слика воза се у култури модерног доба, посебно у домену поетског стварања, издиже у универзалну, митску метафору праксе човековог кретања, његовог пушовања кроз простор и време; путовања којим он (ч0век), најпре, сагледава и савладава просторе физичке реалности света који га окружује, а потом и време свога трајања у томе свету. Конституција појма време у овој слици веома је битна. Јер појам времена се стиче само у односу према феномену кретања и могућ-

ности његовог чулног опажања. А све се на овоме свету креће, путује, почев од кретања честица у атомима до кретања небеских тела. И нема увремењавања живота бића и ствари без искуства опажања њиховог кретања. Онда када се зауставе у своме кретању, у чулном смислу бића и ствари нестају, напуштају хоризонт реалног времена и постају безвремени, вечни. У народу уме да се каже за неког када умре, да се родио, што није ништа друго до интуитивно означавање безвременог и вечног.

Вечност је, отуда, имагинарно време, тренутак у којем свет нити стоји нити се креће, апсолутна кинетичка нула, трајно мировање, надвреме. Отуда су слике воза и путовања ту да изразе укупно биће Универзума, судећи да по дефиницији аперцепција времена подразумева перцепцију кретања, а кретање постојање простора кроз који се креће. Али, својим значењем ова слика добацује и даље: поставља питање

_" Смисла човековог постојања у том и таквом Универзуму. Чим се успостави Вечност јавља се и Смисао. Другим речима, Слика путовања – то је једна велика поетско-митска представа наше ваздашње упитаности ко смо, шта смо и куда идемог Слика која није нова и која се понавља, не у једној митологији света, и не у једном уметничком исказу, мнбгих народа. Ради се, дакле, о древном колективном архетипу који кад год зазвучи у нашем духу открива у њему вољу за смислом, а воља за смислом није друго до осведочење присуства у човеку воље за постојањем.

Тако нас слике, кадрови, путовања групе војника Војске Југославије у филму Воз, њихово одлажење у рат, мада изразите у својој документарној фактури, конкретном означавању једне ситуације овде и сада, једног нашег историјског тренутка, својом чистом, сведеном визуализацијом и фином ритмичком каденцом, уводе у ауру митског, трансцендирајући оно што је појединачно, садашње и историјско, у опште, безвремено и надисторијско. Оно што у овим сликама плени и што их чини откаченим у изразу јесте изглед лица тих младих војника која посматрамо на екрану, лица која су до невероватности мирна, блажена, и када ћуте, и када спавају, и када певају, и кад се

8 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

смеју, и када плачу. Мада, ти младићи, иду у рат, у сусрет нечему што је по природи ствари „деструкција и хаос", „страх и дрхтање", „бука и бес", „крв, зној и сузе", „јади бол“, напослетку, иду у сусрет својој могућој физичкој смрти, њихова лица су анђеоски чиста, без грча и напетости, нервозе, не узнемирена, лишена било каквих страсти, жеља или хтења, а камоли страха, као да су затечена у некаквом емоционалном статикуму чисте човечности, која их из стања овоземаљског, егзистенцијалног и пролазног води ка нечему небеском, есенцијалном и непролазном. Док их гледате не можете а да не помислите: Боже, знају ли они куда ће; Да ли је њихов блажени мир можда последица њиховог незнања о томе куда иду и шта их чека, а њихово незнање грех оних који су учинили да они то не знајуг Али наша приземна, цивилна упитаност, рекло би се у том тренутку можда и кукавичка, брзо бива развејана са екрана када нам један од младића, војника, као да погађа наше (појгрешне мисли, ведро, али и прекорно, саопштава:'Идемо на Косово, па шта2" На тај начин директно нас упућујући на ишчитавање друге теме, окоснице филма, другог мита, Косовског.

Косовски мит је средишњи мит српске културе. Камен међаш нашег душевно-духовног узрастања кроз векове. По мишље-

њу Владимира Дворниковића „најкарактер-

нији етнопсихолошки документ свих Југословена“, документ са којим српски народ, једини са ових јужнословенских простора, улази у светску религиозну историју. Мада религиозног порекла и најпре у функцији религиозног живота народа -у ропству, овај мит је прекорачио границе религијског трансформишући се у културну идеју од суштинског значаја за националну свест и моралног бића српског народа.

Управо то прекорачење граница религијског и изливање у световно и историјско учинило је да овај мит касније наиђе на неразумевање многих интерпретатора, посебно странаца, а у најновије време и самог нашег народа, тачније дела његове атеистичке интелигенције рационално-просветитељске орјентације. Управо су минули ратови и наши порази у њима послужили овој лаичкој свести, у суштини необразованој, самим тим и некултурној, да се са више него тријумфалним цинизмом наруга и „Светом кнезу Лазару", и његовом „царству небеском“", и „косовском завету", и „видовданској освети“ и народној поезији, сувом злату наше културе, која све то спомиње и памти, и много чему другом. Зато можда није на одмет чешће понављати да Косовски мит није никада био, а није то ни данас, некрофилијска ода смрти и погибији, слављење пораза, још мање ратнички поклич Срба, него да је то српска национална Христијада (синтагма Дворниковићева).

Нема ништа у слици тога мита а што није пресликано из јеванђеоске слике страдања Христовог. „Косовска вечера", последња вечера пред битку, кнеза Лазара са српском властелом која је кренула у бој, шта је друго него наш народни препев и поистовећење страдалничко са Христовом „Тајном вечером" (Газ! зиррег – Последња вечера – каже се на Западу), његовог последњег сусрета са апостолима пред своје заточење и касније страдање. Ко је Вук Бранковић у тој причи до Јуда Искариотски. Коначно ко је први проповедник идеје о „небеском царству" Није ваљда то цар Лазар. Вера у идеју васкрсења и одлазак у „царство небеско" јесте круна религиозног живота сваког хришћанина. То што је народни геније приписао кнезу Лазару одлуку да је уместо земаљског царства изабрао небеско није било ништа друго до позив поробљеном народу да се не одрекне вере

" својих отаца, ма колика цена томе била.

„Био је то култ смрти – у име живота, вели Дворниковић, издигао га је несвесно сам народ, за који је катастрофа својом потресном дубином постала религиозним дожи-

Владимир Величковић, Картони, 1998–2002, мешана техника

| 15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ и ______--__ = ___ ка -__-_--- —__- ____- каумарт = 15. април-2003, КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

вљајем (...) Сећај се смрти да се дигнеш у један виши и пунији живот!

Смрт је подстрек живота. Тек она даје – у снази контраста – вредност и смисао животу. То је позитивна функција смрти и њеног култа. Живот је пунији, јачи и дубљи, уопште и јесте по томе живот што постоји – смрт.“ Руски мислилац Николај Данилевски извориште Косовског мита види у српском народном сећању на један стварни историјски догађај пресудан по судбину Византије и источног хришћанства, Флорентински сабор» који су Папа и Западна Европа сазвали не би ли наводно помогли Византији пред најездом Турака, али под једним условом да се она одрекне „свог духовног блага – да се одрекне православља.'6 Византија је то одбила радије пристајући на „политичку смрт и све ужасе варварске најезде него на издају вере“".7 По мишљењу Данилевског српско епско предање о Косовском боју и одлука цара Лазара да се „приволи царству небеском" уместо земаљском јесте симбо-

спозиција овог историјског догађаја. Овако структуриран Косовски мит је учинио да се Срби у дугим вековима робовања под Турцима одрже у вери, али како добро примећује Владета Јеротић, то им није помогло да не буду раја.8 И то је већ ново питање. Управо место где се религиозни садржај мита прелива у световни, опште национални. Јер појам слосоде уопште, шири је од појма религиозних слобода. Да би се било слободан, не бити раја, потребно је било повратити своју државу. И другим средствима осим очувањем вере. И ту се у народном предању мит о очувању вере прелио или укрстио са митом о жалу за изгубљеним царством, то јест државом, и вечном чежњом за њеном обновом, као великом метафором сањане слободе. Али тај вишевековни валај српског народа да

- буде слободан, ту поетску метафору своје

људскости, данашњи хашки тужиоци и њиХОВИ заблудели домаћи истомишљеници»

називају – Програмом за српски државни

империјализам. О тетрога, о тлогез!

Да се вратимо нашем филму. Омеђен са два велика митска конструкта, митом о вечном путовању у потрази за Смислом и митом о Смислу косовског страдања, који се успешно сустичу у његовој структури, филм Воз поетски спретно надилази историјски тренутак у којем се радња филма одвија, затварајући себе на тај начин, своју форму, изнутра, од могућег уплива идеолошких, па и политичких кодова. И то је оно што га чини са једне стране целовитим уметничким делом, надвременим, а с друге, штити од насртаја савремених заточника бескрупулозне воље за моћи, владањем и манипулацијом.

Међутим, није то све што може да се види и искуси у овом филму. Оно најфасцинантније и најзачудније у духовном смислу чека нас на његовом крају, финалној сцени. Нешто што у поетско-митском погледу овај филм уцелињује, а у идејном уверава у истину и истинитост приказаног. Ево кратког описа тога финала: Воз заустављен, усред ноћи, у једној провинциској станици, сабласно пустој; на прозору једнога вагона стоји војник и разговара са својима, оцем, мајком, сестрама, можда супругом и још неким рођацима, њих неколико окупљених под прозором вагона, изашлих ваљда у сусрет возу, да виде, у пролазу, махну и поздраве сина војника. Разговор је тих, дискретан, једва чујан, свакодневан, али и свечан, Воз креће. Родитељи, машући иду, трче за возом, који убрзава, упућујући сину последње речи поздрава, опроштаја. И док се из мрака чују рекло би се у

таквој ситуацији очекиване очеве речи, ·

упућене не само сину, него и његовим друговима: „Чувајте главе!", дотле мајка изговара речи, којих, чини се, не би могли да се сете Достојевски, Толстој и Чехов заједно. Не би могао то да учини ни Бора Станковић. „Срећан пут!", вели мајка сину, нај-

време н

личка духовна тран-.

пре, а онда додаје: „Буди добар, сине, џи слушај! Срце мајкино!".

„Буди добар, сине, и слушај!“, последње су речи која је имала једна мајка да упути сину пред његов одлазак у рат. Величанствено. Чије су то речи У тренутку, рационално-просветитељски дух може да се упита: да ли је та жена била свесна онога шта говори7 Да ли је уопште знала куда тај воз иде Шта све може да јој се догоди синуз Где је ту разум2 Где логика2 Схвата ли син те речи; Да ли му је икада пре тога док га је узгајала говорила о томе шта значи бити добар у рату, и слушати, да би он сада могао те поуке и да се држи2 И заиста шта значи бити добар у рату Зна ли ко7 Да ли то значи не пуцати, док на тебе пуцају. не убити, док те убијају. Шта значи – слушати у рату; И кога слушати7 Да ли слушати, повиновати се свакој наредби, команди, без поговора, па и оној најгорој, најнеразумнијојг Или рећи нећу, и тако остати разуман, а непослушан7 Коначно, шта је то разумно у рату, а шта није; Има ли разумног рата Доиста, шта је то мајка поручивала сину, довикујући му, „Буди добар, сине! И слушај!2" Ко је та жена, што тако збори7

Наведене речи чини дубоким, али и потресним, пре свега, ситуација у којој су изговорене. Оне нису обичне зато што нису рационалне. А нису рационалне због тога што је њихово извориште метајезичко, архетипско, митско. Оне су несвесни израз бића, одраз његове унутарње душевне конституције. У питању је, најпре, архетип мајчинске љубави. Свака добра мајка жели да јој дете „од колевке па до гроба", буде добро и послушно, у сваком погледу. И то му стално понавља, док га узгаја, а узгаја га док је жива. Сваки мајчин поглед упућен детету, свака реч, свака мисао или пољубац, одишу том жељом. Али ове речи овде изражавају и нешто посебно. више: обелодањују морално лице једног народа. У коме то народу још мајке испраћају своје синове у рат речима: „Буди добар и слушај!7" Ко су те жене, што тако зборе7 Да ли само Српкиње, или их има и у другим нацијама, не знам. Али да то нису и не могу бити мајке ратних злочинаца, више је него извесно. О томе нам говори и ту истину саопштава овај филм. На више него уверљив начин. „Све је свешо и честито било ! И миломе Богу приступачно“, завршни је извештај народног генија о току и исходу нашег Косовског отпора и страдања од пре шесто година. Не само да би нам о томе пренео истину, него оставио и завет. Да борба за слободу само таква и може да буде, света и честита. Другачија не-

· ма Смисла. Једино тако преко порука Ко-

совског мита данас и можемо разумети „неразумне" речи јунакиње филма Вог, упућене сину док овај марта месеца 1999. одлази у рат, у сусрет и неизвесност новог Косовског страдања: „Буди добар, сине, и слушај!" У томе и јесте делотворна снага и истина сваког великог мита, духовно-душевног конституента једног народа: да нас обједињава у Времену.

1 Жири овогодишњег (2002, год.), Фестивала документарног и краткометражног филма у Београ-

· ду, радио је у саставу: Боро Драшковић ( председник), Божидар Зечевић, Петар Лаловић, Предраг Велиновић и Предраг Тодоровић (чланови).

2 Мада у уводу филма, његовој шлици, стоји да је време дешавања „Ноћ уочи рата“. по казивању људи из „Заставе филма“, материјал је снимљен деветнаестог марта, дакле пет дана уочи рата. Иако сувишна, по моме мишљењу, ова преамбула филма није променила суштину документарног исказа, нити утицала на његову аутентичност. Редитељ ју је вероватно убацио у намери да појача драмски набој филма, за чиме није имао потребу. Све је већ било ту, испуњено и драмом и смислом.

3 Владимир Дворниковић, Борба идеја. Службени лист СРЈ, 1995, стр. 84.

4 161. стр. 84.

5 Године 1439. грчко свештенство и византијски император Јован Палеолог сагласили су се на унију с католичком црквом (такозвана Флорентинска унија), надајући се да ће добити помоћ од Западне Европе у борби против Турака. Услов је био да православље прихвати догме католицизма. После неколико година Јерусалимски сабор православне цркве је проклео Флорентинску унију.

6 Николај Ј. Данилевски, Русија и Европа, Службени лист СРЈ, Београд, 1994, стр. 225.

7 Ибид. стр.225.

8 Владета Јеротић, Један психотерапеуш размиша о догађајима на Косову, у часопису ТНЕОКЛА, Београд, бр. 3-4, 1987, стр. 60.