Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 25

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

Ту си, ти си ту, и зато је све лепо и 3 лако, нема страве слепила, само још помало туге у дну свести, није се из ње разишла, од онога сна. Шта ће туга више, ово је збиљски, на јави, нисам слеп, нема ништа, расплинуо се сан.

Тако је, Мили, схваташ, схваташ.

А да се не појави још који слој збиље испод овога, па да се покаже што сад знам да сам здрав, да то још није јава, права збиља, но само један нов слој сна.

Да спавамо, сад је касно, Мили, много касно, сан је потребан колико и лек.

Дубока ноћ, Мила. Видим. Тако је тамно у соби, мркла тама, да устанем, отворим прозор, да се посигурно оделим од сна, да потпуно изиђем из збиље сна и уђем у јаву. Какав је ово мрак, тако тмасти мрак, гори од онога у сну, је ли ово још сан.

Спавај, спустила сам ролетну, мрак је, а ноћ касна.

Хоћу. Али ти немој спавати, мени је тако лепо кад ја спавам а ти ти си будна. Онај кошмар неће ми опет доћи на сан, отерали смо га, отерали.

Само ти спавај, ја те чувам.

Спавам, али ти си уморна, ниси зажела оком толико сати, наспаваћемо се лепо. Спавам. Грозан сан. Ја слеп на оба ока, откуд баш то да сањам. Нема везе.

Само спавај, ружан сан, ниси ти слеп. Док мене имаш, не можеш бити слеп. Не дам ја тебе слепилу. Отворићу, спавај, лепо ћеш спавати. Ујутру ће све. Милује лице човека.

Мрак, мрак, гуши ме мрак, тако густ мрак. Ништа не могу прозрети кроз овај густи мрак, какав је ово мрак. Откуд овако лепљив мрак, шта си урадила од собе. Ништа не могу да назрем, ништа, баш ништа, или сам у сну, сањам ли.

Човек отвара очи, трепће капцима, бечи очи, трепће. Шта је ово. Ништа, баш ништа да не видим. Нема таквога мрака, какав је ово мрак без сенке, савршен мрак. То је сан није збиља.

Сан је, Мили, сан, само настави да спаваш, сутра.

Не може бити сан. Нестало је сна, ово је збиља јава, држим очи отворене, то није сан, у слоју сам збиље, ово је свест, све је на јави, јава, истинска јава.

Спавај, Мили, све је у реду. Сутра. Ја сам ту, ти си мој, нећу нестати, само ти спавај.

Па сад сам будан, будан сам. Али, зашто не видим на очи ништа, никако не може бити тако дубок мрак. Ово је јава. Боже, ја сам стварно слеп, и на јави слеп, оно није био сан, ако је и био сан, истинит је. Јесте сан слепила, али слепило је и у јави, све је исти сан. Каква је ово збиља. Па да, ја сам слепац, како да то сметнем с ума. То је збиља. Јааооој.

Таман се обрадовах што нема гаднога сна, кад оно сан гори но у сну, стопут сад гори сан, без буђења. Јава је најгори сан. То је онај сетни бол, што није пролазио, тањао се на дну свести, чекао. Чим сам се раснуо, знао сам да ме нешто тешко чека. И то је то, нисам се преварио. Слепац. Ја сам слепац. Ајааоојјј.

Шта слепац, какав слепац. Ти ниси слепац, не дам ја да си ти слепац. Главно је да си ти мени жив. Слепило. Шта је то важно, главно је да си ти мени жив. Слеп човек је једнако човек, шта то мари, све ће бити у реду, спавај. Слеп, не слеп ти си једнако мој, друго није важно.

Човек десном руком обујмљује врат жене.

Није сан. Ипак, има краја сну, постоји граница сна и збиље. Ово је крај. Дно слоја збиље. Допро сам до дна сна. Нема више буђења. То је збиља. Коначна.

Немој тако, Мили.

Слеп сам, ја сам истински слепац.

Ниси слепац, ти ниси слеп. Човек је слеп. Човек рођењем постаје слеп, рађа се слепим. И кад види, човек не види, ништа на свету не види, нити икако може видети својим очима. Мало светлости је дато његовим очима, тако мало. Толико мало, ништа, ништа. Нема за чиме ни жалити. А ти видиш, ти имаш своје видело, моћно видело, твој ум. Оно што ти видиш, ниједне очи не могу видети, ни икад досегнути. И ко сад да жали, Мили, они или ти. А, Мили.

Не видим, ја ништа не видим, ти хоћеш да ме утешиш, утехе нема, нити је икако може бити. Ако се види смисао, али не види свет, не виде природа, лепота збиље, а у свету се живи, како да је употребим, како видим.

Имаш за то мене, моје очи су твоје, то испуњава све, и очи имаш.

Како да живим овако до краја.

Лепо, Мили, није то ништа, ја сам ту, уз тебе. Даћу теби своје очи. Ја ћу теби моје очи, мој вид, ево ти их, ја теби, мени не требају.

Али, какав ужас. Ти не знаш какав је то ужас слепило, мрак. Беспомоћност у мраку, опасност, у којој ми нико не може помоћи, мрак, да га се спасим морао бих видети, а то је баш оно што не могу никако. Овде мрак. После смрти опет вечни мрак. Никад више ни трунке светлости. Обесиљеност, сломљеност, дакле, коначна смрт. Рида. Сузе теку низ образе човека. Ајаааоојјј. Грозе ли, грозе. Грозота гора од смрти. Смрт је само на почетку тешка, докле кроз њен оквир прођеш, после је све лако. А ово је довијек тешко. Шта да радим од себе, шта. Ставља шаке длановима на очи. Шта, шта.

Жена грли главу човека. Јао, зашто нас ово снађе. Немој, Мили. Што ја нисам слепа

уместо тебе. Јеца, рида, гњура лице у косу човека. Човек шири руке, грли главу жене, милује косу жене. Немој, Мила, није ништа, смири се, само кад си ти мени ту, увек ту, кад смо заједно. То је важно, друго ништа није важно. Слеп човек, шта то мари. Слеп човек је једнако човек. Што је важно, то је то. Ја имам очи, твоје очи, шта нама може слепило, слепило нас не може раздвојити.

Не може, Мили, не може, ја сам увек, увек стобом, али ти не можеш видети светлост, ти си у таквој муци туге, ајаооој.

Немој, Мила, шта су очи, шта је вид. Који вид не види. Кад имам тебе, имам све, имам светлост.

Сузе теку низ лице жене. Жена се смешка. Тако је, Мили, ти имаш све. Слепило не може променити ништа.

Грли тело човека, увија се око тела човека, љуби косу човека. Мили, Мили. уснама купи сузе са очију човека, осмејкује се.

Човек грли тело жене, осмејкује се.

Нашао сам те, и у мраку сам те нашао, шта је мрак, шта нама може мрак.

Нашао, Мили, нашао.

У вечноме мраку нашао, шта је вечни мрак.

За нас није ништа мрак. Ти си ту, шта нама, онда, може мрак.

Ништа, ништа. Не може нама ништа мрак, јер ми имамо светлост, нашу светлост, ми смо светлост, јер је љубав светлост, збиља радости, извор радости, а радост светлост најсветлија. Светлост, светлост, вечна светлост, која је вечна таман колико је и мрак вечан.

Је ли и то збиља, или је сан.

Збиља.

Сан.

исећајући се дугих разговора са Пе-

] ; кићем у затвору, на „слободи" у Бео-

граду, у Минхену и Лондону, поку-

шао сам да напишем имагинарни интервју на основу мог скромног познавања његове

политичке логике, префињене ироније и дискретног хумора.

Господине Пекићу, поново сте међу Србима. Како проводише прве дане, какви су Ваши утисциг

е У интензивним шетњама, корачам и гледам. Морам рећи да оптички не примећујем промене. Петокраке по београдским торњевима, авнојски грбови на порталима, а у свечаној сали Треће мушке гимназије где смо преживели линч висе комунистички симболи. Јуче сам кренуо од Трга Спасеније Цане Бабовић, улицама Мелентија Поповића, Гоце Делчева преко Булевара Лењина и стигао до Слободана Пене-

зића, као да сам прелиставао кратки курс СКИ (6).

Првих десет године су најтеже. У околини Београда су и Буђонијева улица и улица Браће Буђони, но можда Ви знаше зашто имамо 3 улице имена Радоја Дакића. Знате ли ко је ша личност

• Вероватно није нобеловац.

Господине Пекићу, да ли сше имали времена да формираше мишљење о новоговору. Овде се дају праизведбе, град је пун шефица, професорица, адвокашица и овисника. Заручници посећују самосшане, а и Ваш пријатељ из САН-а усшврђује2

• Одговорићу Вам, није моја мисао већ социолошко-историјска теорија: побеђени народи временом почињу да опонашају победиоце. Врло се тешко сналазим у језичком анархизму. Хтео сам да купим књигу „Мој Живот са Леком", био сам његов питомац у Митровици, пише „Књижара", кад тамо продају само свеске и оловке. Кренем да се после толико времена ошишам, на фирми „Женски Фризер", одлично, фризерке имају лаку руку, уђем и кажу ми: „Ћале иди тамо где стоји Мушки фризер", одем, кад тамо шиша жена.

Вероватно још увек немају грађанску кураж да поставе фирму као у Бугарској или Албанији „Фризер за Даме и Господу". • Примећујем мноштво страних израза, погрешно примењених или написаних, како је писао Скерлић, неоварваризама. Видите, нек одробија пар година у Немачкој, врати се у Србију, уклопи се у политички и привредни живот али уведе појам крима-

Пекић други пут међу Србима

Љубинко Јовичић

литет уместо криминал. Други продаје годинама новине по Паризу, врати се, постане „гласовити" новинар али унесе реч колпортер. Трећи обије сеф у Чикагу, некако се извуче, постане у Београду „успешни привредник“ али уведе појам профитабилно _ уместо уносно. Код вас, извините, код нас се продаје на киоску, дискутује на општини и на већу као некада на партијском комитету. Како ћеше поднеши позорницу без дикције, ваши комади биће осакаћени пошто нема нијансирања, у Новоговору нагласак је на другом слогу: КОМАнданш, шесшАменат, филхАрмонија, шо је катастрофа. Како ћеше уопшше писати

• Вероватно на неком мртвом језику.

Старогрчком или лашинском7

• Не, на српском.

Господине Пекићу, Ви сте били један од оснивача Савеза демокрашске омладине Југославије и зашо сше били осуђени на основу комунистичког закона за „дело прошив народа и државе". Многи чланови Вашег Савеза нису доживели педесету 20дину живоша од последица зашвора и робије. • Знам господине, понекад ми се јављају у

сну лица мојих пријатеља сви су насмејани и млади...

Пре неку годину, професор Грубач, тада министар правде, објављује Предлог закона о рехабилитацији „голоотшочана и осталих". Од шада се одуговлачи доношење одговарајућег закона. Доскорашњи Министар правде Батић говорио је о „ рехабилитацији политичких затвореника из прошлости, попуш припадника Равногорског покреша, голооточких осуђеника и других". Како се осећаше као „Остали међу другима из прошлости" 2

• Интересантна је језичка пикантерија по којој се детерминанта „присталице Совјетског информативног бироа" замењује географским појмом. Ако је Осталих било, по комунистичкој литератури око 150.000, онда је министар могао употребити израз Преосталих.

Професор Грубач је и Председник _ Уставног суда, усшав је исти као у доба комунизма, шакође и многи закони...

• Ви у мени видите потенцијалног делинквента.

Пошаредседник Владе је изјавио да у Београду љошићевци пребијају хомосексуалце, минисшар пољопривреде, поводом грба и химне Боже правде 20ворио је о „симболима развлашћене буржоазије", исши речник којим је говорио његов сшриц, Тштов амбасадор. Минисшар унушрашњих послова одаје пошту Ранковићу и Пенезићу7

• То је страшно, невероватно... Ваше следеће питање.

Ако су ово симпшоми политичке климе, онда сше Ви опеш неподобан, „ненародни елеменш". Да ли је могуће да Вас опеш хапсе и осуде исти они који су шо чинили пре шолико година или њихови синови ко-

ји су сада на полишичким позицијама7

• Можда постоји правна конструкција али то је чиста теорија. Ви сте рекли да су првих десет година најтеже... можда двадесет година, ово је млада демократија која полагано сазрева. Они којима је развој сувише спор, тврде да су још увек комунисти предали власт бившим комунистима но мислим да је то претерано. Што са члановима Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима неће нико да разговара је типично Фројдовско потискивање. Ако се дубоко копа по прошлости, могле би пребеглице открити своје прљаве трагове.

Сигурно је да Вас нико неће примораши да опеш емигрираше, али да одете по сопсшвеној одлуци7

• Вероватно ме не би поздравио одбор за дочеке. Када смо ми емигрирали, Европу су градили идеалисти, визионари типа Шумана, Бранта. Данас владају прагматичари. Шта то значи господине Пекићуг

• Професионални европски политичар види у свом ангажовању и обезбеђење сопствене егзистенције, као сваки јапи. Ту за етику нема много места. Исте чињенице се по потреби различито оцењују. Ако неког на Балкану казне и заспу бомбама, неће то због истих дела или недела учинити на Блиском Истоку. Када бих опет емигрирао, вероватно би ме пут поново одвео у Енглеску. Пријатно би било шетати и причати са Харолдом Пинтером, но замислите да негде налетим на Робина Кука.

Господине Пекићу, зли језици шврде да су данас референце за улаз на полишичку позорницу: деда био на Голом ошоку или шерао људе на Голи ошок, шаша бивши удбаш, мама дугогодишњи члан СКЈ. Ви сте се крешали у кругу пријашеља којима су комунисши побили родишеље, исшерали из кућа, Вама су судили. Са шаквим педигреом би Вам данас веровашно било ошежано бављење полишиком. У једној Вашој књизи, на само једној страни је текст који представља идеални програм једне демокрашске, европске сшранке7

• Да, да, сећам се моје књижице.

Молим Вас да нам кажеше, да сте својевремено присшали да будете председник Демокрашске странке, можда не би биле изгубљене шолике године, десет година, а полишика и дипломашија можда не би биле опшерећене баластом старих бољшевичких кадрова7

• Враћамо се на проблем етике. Писац не може бити полуморалан. Политичар заступа своју партију, интересну групу, на- | цију, државу или их води у пропаст. Писац има визију, шаље поруке, опомиње, предвиђа или обмањује. Морални конформисти су постајали или слуге нацизма или слуге комунизма.

Ви сше кроз неке шексшове и наступе говорили пророчански. Опомињали сше лакомислене играче а године су јели скакавци7 • Тешко би било радити као одговоран политичар и писац истовремено. Етички став и заступање интереса се често искључују. Никад нисам завидео Хавелу...

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 25