Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 24

1–80. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

олумраку ноћи, на широкоме кревету, леђима на великим белим јастуцима, леже човек и жена затворених очију.

Десна рука човека испод врата жене. Дубока тишина без шума.

Човек опружа ноге под покривачем, стеже образе, шкрипи зубима. Уууунни, трза телом. -

Жена отвара очи, десном руком милује косу човека.

Шта је, шта је Мили.

Човек искреће тело на десни бок, главу образом ставља на врх грудију жене. Левом руком грли тело жене.

Жена милује образе човека.

Спавај, спавај, Мили, само ти спавај, не буди се, настави сан, није ништа Мили, ништа.

Човек прстима стеже десно раме жене. Уууннн.

Жена десном руком милује главу човека. Спавај, милује образе човека, није ништа, Мили, ја сам ту, ја, милује рамена човека, ја, ја.

Човек грчи тело. Ууууннн.

Ништа, Мили, није ништа, не буди се, настави спавање.

Мука. Мука. :

"Спавај, љуби лево око човека, видиш, нема муке, је ли да нема муке. __ Нека мучнина. у

Нема никакве мучнине. Спавај, Мили, спавај, нема ништа. -

Унннн.

Сан. Грозан сан.

Није то ништа, Мили, само“спавај.

Језа ме. Језа. Као, ја стојим поред некаква пута. Путем креће колона. Сви корачају некуд. Свак својим правцем. И сви виде куда,

_ као ја знам они виде. Само ја не видим. Упирем очи на пут, гледам да нађем стазу. Нема пута. Не видим где стојим. Упирем очи на пут, гледам да нађем стазу. Ништа, не видим

огуће је да се именом Бенџи некоме

"тепа, а сигурно је, да је скраћеница од

имена Бенџамин. Бенџи је свет угледао у нашем главном граду и један део живота провео у свом месту рођења, све док игром случаја није напустио родни град и земљу у којој је рођен. Нападом на нашу отаџбину, захватио је и Бенџија ратни вихор и он је стигао у Сопгедегано Нејуепса.

О догађају који је пратио и одредио животни пут том живом бићу, чула сам на мом радном месту средином фебруара 2000. У то време белосветски медији почели су већ да подсећају светски аудиторијум на прву годишњицу од агресије Западне алијансе на нашу земљу. Почели су округли столови, трибине, анализе, про и контра. Хрпа материјала, сни"мака, филмова, изјава којим је документована оправданост бомбардовања и уништавања стечених добара, убијање људи и загађивање животног простора, нашли су се на округлим и свим другим облицима столова. Неки од докумената који су оправдавали агресију, представљени су свету месец дана пре него што је и било време за слављење успеха.

Господин Мајер, пореклом Немац, мој дугододишњи муштерија, зна да сам ја из Југославије. Он свакодневно навраћа, разгледа по радњи, пипа одевне предмете, проба. Понекад наврати да ме поздрави и настави даље. Откако га познајем обучен је у драп, и мени се понекад чини, да су се на њему све нијансе боје драп слиле у једну боју, која његово бледо германско лице чини још блеђим.

еп и Беп су близанци. Сеп је гњурац, а Беп падобранац. Али јутрос им се

догодило нешто чудно: Свако је одлазећи на свој посао, узео туђу опрему. Сеп је скочио у море са склопљеним падобраном на леђима, а Беп из авиона у гњурачком оделу.

Сепу није било ништа сумњиво. Није му сметало што је осећао по целом телу воду и што је без пераја, ронио много спорије. Сепу није чак недостајао ни кисеоник. Њега су иначе једва убедили да носи боце са кисеоником. Сеп је могао као риба дуго под водом.

Али када му се нешто касније отворио падобран и нагло га зауставио насред пута ка дну, схватио је одмах, да је Посејдон умешао своје прсте. Сеп је знао да Посејдон сваке године узме за свог помоћника неког рибара или рониоца који је превише сазнао о мору – докучио неке његове игре и тајне.

24 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

КРАТКА

Сепи Беп

Драгослав Паунеску

Дно сна

Свешислав Павићевић

ништа. Ни људе не видим, а знам туда пролазе. Напрежем очи. Ништа. Мрак, само мрак. одједном, разумем. Слеп, ја сам то слеп. Не видим ништа, потпуно ослепео. не знам како ни када, тек слеп сам. Страшно. Стојим украјпута, чујем људе, не видим ништа, а некуд сам пошао.

Спавај мили, сад спавај, сутра ћеш ми све испричати.

Слеп. Ја слепац поред пута. Не могу даље.

Ни не треба, Мили, сан је прошао, спавај, настави, све је у реду.

Али сам пошао. Баш теби. Ја знам где си, мени неко познато место. Тачно, знао сам где и кад. Ти тамо, у пољу, чекаш ме на томе месту, нема проблема да лако доспем до тебе. Одједном, све другачије. Искорачујем теби ка томе месту, које сам тако лако налазио и знам тачно где је. Али, сад не могу. не знам где је оно. Не видим ништа, више не знам где је то, како ћу тамо доспети, све ми је у тами.

Па знаш, Мили, ти знаш, знаш где сам ја. Тамо, где сам ја увек.

Шта ја да учиним да се деси то како ја тамо лако доспевам. Мислим, како то да почнем. Да је само да кренем, све ће то после само. То ће ме одвести само од себе, као сваки пут пре. Никад није било потребе да мислим куда се иде. Сад ништа. Нешто ми не да. Не могу ногом искоракнути с места. Мој напор да кренем, гуши се, покрет се завршава у самом покушају. Не могу, сабијен сам у себе, обесиљен. Ужас. То, та немоћ, кад си сабијен у себе, па

не можеш избацити ни покрет најмањег мишића из свога тела, то је ужасно. Горе и од самога слепила, на њега и заборавих. Или је и то слепило, све само слепило. Уууннин.

Спавај, Мили, спавај, није то ништа, то је био сан. Сад спавај, лепо спавај, треба ти сан, знаш да треба.

Пружам се онде к теби, пипам мраком, нема покрета. Не могу допрети до тебе. Губим те, ти на дохвату, али остајеш недохватна, ван моје моћи. Слепило, коначно слепило. И ужас, и бол, страшна мучнина. Погоди ме фисак бола, проби ми груди, притиште ме тешка туга, обузе густа жалост. То је то.

Спавај ти, Мили, спавај. Немој да се расањујеш, спавај.

Сад нећу сан. Морам да се разбудим, да се одвојим од такве збиље сна, да изиђем из ње, уђем у јаву, да се покаже, како је све ово само сан, да нема ничег. Тако ћу се спасти море.

Разбудио си се, све је у реду.

А што ја причам у сну, ујутро да ми се ругаш. Нећу, Мили, нећу, што да ти се ругам, свакога спопадне ружан сан. Завршен је сан, нема више сна, сад спавај.

Аууух. Каква ме туга и мучнина сколила. Не могу подносити, стужи ми се. Једва утекох. Је ли ово збиља јава, јесам ли побегао стварно од муке, разбудио сам се, аа.

Јеси, Мили, јеси, сад спавај.

Јесам, будан сам, сад знам да сам будан, у слоју сам стварне збиље. Изишао сам из сна, у

Ја и Бенџи Београђанин

у Милка Ујебкет Паншић

Наша деца су заједно ишла у школу, играла тенис. Господин Мајер је сада у пензији, што није заборавио да ми саопшти, док је плаћао пар драп панталона. Примајући од мене кусур и признаницу, узгредно ме упита како је сада у Београду. Оно „сада" је прилично нагласио и ја сам то добро разумела. Мислио је и он на оно постбомбардовско време у нашем граду. Баш тако, кратко и јасно, како је сада у Београду7

Питање госпидна Мајера одавало је особу која је добро познавала мој град. „Знате ја сам често боравио у Београду. Радио сам неки посао са Комбинатом у Бору и чини ми се да познајем свако дрво на путу од Београда до Бора. Са вама Србима је било лепо радити и после рада проводити пријатне вечери". Он је причајући, можда и зажалио за тим годинама, поготово од када је у пензији. За то кратко време набројао ми је неколико ресторана у којима се служе најбољи српски специјалитети.

– Не знам како сада може бити у Београду после толико бачених бомби, рушења, санкција и притисака на мој народ.

– Режим, рече мој саговорник.

ПИЧА

Дубоко у мору плута Сепово тело. Из његових уста не излази ни један мехур, јер се Сеп не опире мору. Он је пун себе, он поздравља Посејдонов овогодишњи избор. Међутим, његовом брату одмах је засметало што због овог гуменог одела не осећа струјање ваздуха. Беп је много волео да док као стрела фијуче кроз небо осети ваздух – његов упоран и узалудан отпор. Али зато Беп није знао да неће доћи до онога што је највише мрзео. Наиме, за њега је сва лепота престајала, када му се насред неба одједном заустављао лет. Тада је знао да се изнад њега раширило велико платно, и да ће даље морати као мртав лист са дрвета.

Ипак, Беп већ превише ужива у брзини. Благо њему што му се не отвара падобран – мислио је. Благо њему што нема никакве ручке ни за онај помоћни падобран. |

– Није режим – рекох ја – није режим слао бомбе на Европу, већ Европа на мој народ и режим!

– Разговор господина Мајера и мене пратила је, с великом пажњом моја друга муштерија, госпођа Вебер. Чекала је с хрпом одеће у рукама за свог мужа који никада не долази у продавницу. Чекала је, подносила терет текстила, и упијала речи господина Мајера и моје.

— Не, ја не журим – обрати ми се она – имам довољно времена и баш ми је драго што сам могла да чујем овај разговор, а посебно ми је драго што сам сазнала да сте из Београда.

Њено лепо и нежно лице одавало је радост и задовољство једног сусрета.

– Да, ја сам стварно из Београда – одговорих с поносом, не на себе лично, већ с поносом на свој град

– Зашто ме питате7 – питам ја сада њу – да којим случајем нисте и ви залутали, макар

једном у животу, у београдске ноћи Шта

знам, помислих у себи, чекајући одговор на моје постављено питање, свет је мали, све је могуће, а путеви нам се понекад укрштају да ни сами не знамо и не очекујемо.

– Ја лично никада нисам била у Београду, на велику жалост, али једна моја добра познаница је из Београда. Била је баш за време бомбардовања, али се вратила врло брзо. Причала ми је како није могла да издржи завијање сирена и рушење града у коме се родила. А Бенџи је био затворен, без воде и без хране, узнемирен и уплашен. Сигурно да се о њему нико није бринуо.

– Можда – одговарам ја, још увек не знајући о коме се ради и ко је сада тај напаћени Бенџи. Помислила сам да Бенџи није случајно особа која је преживела бомбардовање кинеске амбасаде, или можда неки црнпурасти дечак са београдских улица, или дома за децу без родитеља. Помислих у току нашег разговора. и сетих се почетка Кустиног „Подземља" и на Ускрс 1941. Није ли можда Бенџи мали лавић, вучић, медведић из 30олошког врта. Стигох у решавању овог загонетног бића и до кинеске коале. Моје мисли о том Бенџију мешају се са Мајером, госпођом Вебер, мојим градом, бомбама, које као да ми у току овог разговора ударају у главу.

– Знате, Бенџи је сада код нас – наставља се разговор. Добро је што је госпођа Вебер била једина муштерија у радњи и што сам могла да задовољим радозналост и коначно сазнам ко је тај Бенџи Београђанин.

– Бенџи је расни пас овчар, цпзеге Неђе Вепда21 Вејзгадег. Јадан, много је пропатио за време бомбардовања Београда. Још увек се плаши када га водим у шетњу и чује пуцњаву

збиљи сам јаве, нема сна. Ја нисам след, не. стала је његова мука, узрок мучнине.

' Нема више море, спаде ми силан терет душе, аухх. Што ми лакну, нисам слеп. Сад могу бити миран, побегох ономе гадноме сну. Сад ми је лако. Знао сам ја да ће то нестати само да се пробудим и утекнем у збиљу. Што ми је одједном сад лако и лепо, лепота, просто милина, једно миље, читаво тело ми обли. ва. Ауууммм. Што ми је сад слатко.

Мили, сад само спавај, настави, заспаћец сањаћеш. '

Хоћу, сад ћу заспати.

Спавај, Мили, то је био ружан сан. До сутра. Ружан, Не волим такав сан, нећу више такав сан.

Спавај, само спавај. Сан ће бити леп, сутра ћеш ми причати лепи сан. |

Спавам. Нека туга ми се још тања по дну груди. Шта је то. Јесам ли допро да јаве. Или је и ово још само један слој сна. Можда и још сањам. Сањам тебе, како ме милујеш, а ти далеко, ово је само сан.

Није сан. Ово није сан. Ја сам ту, нисам далеко, надохват сам ти, нашао си ме, Мили, милујем те по коси, волим те и увек ћу те волети исто. Уз тебе сам, никуд нисам ни ишла. видиш да ме видиш. То је неповратна јава твоја и моја коначна јава, Мили.

Ово је збиља, сигурна збиља, коначно нема слепила, здрав сам, ја здрав, то је збиља, Утонућу у сан.

Жена милује косу човека. Никад нигде нећу ни отићи, увек ћу бити уз тебе, и то је јава, видео ти или не видео, увек и заувек. Само спавај, сад спавај, никакав ни сан ни јава не може одвојити мене од “тебе, запамти то, Мили.

=>

са оближњег стрелишта. Трза се као да око њега падају бомбе и јаучу сирене. Изгледа као да још увек има ратну трауму. Наш Бенџи из Београда...

– Ахааа.....отегнух ја свој одговор, истовремено и питање. Осећаји, неки непознати, почињу да ме гуше. Немам ништа против тог Бенџија, мог Београђанина, немам ништа против ни једног кучета на овоме свету, немам ништа против оних сеоских џукаца који су ми загорчавали живот од куће до школе. Куче је куче, живо биће, животиња. У њему тече кучећа крв и оно има своју душу. Пати и радује се. Осећало је бомбе, као и сви моји Београђани, који су доживели трагедију свога града. Али против оних ратних паса имам и гајим мржњу. Мрзим их и са том мржњом сам одрасла, она је у свакој мојој ћелији. Моје детињство разориле су њихове бомбе које су падале на Ускрс 1941. године, док ме је мајка купала у врбовом кориту. Изнад мог родног Ритопека налетали су бомбардери од Панчева на Београд, а ја сам имала само шест месеци. После су се устремили на Београд, па су наша дворишта и воћњаци били покривени лешевима Руса, Немаца, партизана и мојих сељана. Моји први кораци били су на нашем окупираном дворишту. Ограда на мом путу до школе би: ла је окићена празним реденицима, шљемовима, чизмама које су некоме припадале... Ограда црквене порте оградила је гомиле лешева познатих и непознатих бораца, двориште сеоске школе пдссало је гробље на коме су о крстовима- висили шљемови, они нама познати.

»

Наша куја Цујка, која је за свог кучећег живота окотила близу двадесет кучића, лежала је у подруму наше куће на Звездари и цвилила од страха. Увлачила је главу у старо ћебе на коме је провела дане бомбардовања и тражила скровиште. Кад је бомба пала близу школе „Марија Бурсаћ" и наша врата испала из рагастова, Цујка је престала да цвили. Онда нам се и родила прва беба, прво праунуче моје мајке Добриле. Из порушеног Београда сам добила прву Невенину слику, беба као беба, и пелене као пелене и радосна лица мо-

_јих ближњих, али соба у којој су Невену Пан-

тић купали имала је облепљене прозоре широким браон тракама... И то је све неупоредиво са осталим жртвама и страхотама које је моја нација доживела за пуних 78 дана.

Било је сувише кратко време да то испричам госпођи која је усвојила џукца Бенџија из Београда. А: и зашто бих. Она то можда не би осетила као ја, уосталом она и није Београђанка. Њену причу о Бенџију сам добро разумела. Рат је рат, свако од нас га другачије разуме и о њему прича.

Не знам да ли Бенџи Београђанин још живи. Госпођу Вебер нисам више видела. Али ово о Бенџију нисам могла да не запишем, с обзиром да смо и он и ја Београђани.

4 5

4