Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 23

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

Енциклопедијско расрбљивање Срема

Поводом лексикона Знамените личности Срема, Сремска Митровица 2003.

ко Нове године 2004. примио

сам новоизашлу књигу Зна-

менитше личности Срема која ми је остављена код суседа. Издавачи овог лексикона су Одсек за историју Филозофског факултета у Новом Саду, Музеј Војводине и Музеј Срема. Пошто сам књигу прегледао, био сам веома повређен и требало је да прође више од два месеца да бих смогао снаге да реагујем на злоупотребу мога имена у овом издању. О чему је реч7

Убрзо после распада СФРЈ, као професор књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду заложио сам се за напуштање сербокроатистике и за васпостављање српске филологије или србистике на научним основама и на сопственој традицији. Моја истраживања су показала да су сербокроатистичком парадигмом доведени у питање интегритет српског језика и књижевности и да је она због тога неодржива. Српска књижевност у сербокроатистичком кључу растура се као систем, сужава се и скраћује, а српском језику се, променом имена, мења и идентитет. Заступам становиште да Срби треба да имају оно што имају сви други народи са којима или поред којих живе и што је у складу са европским стандардима, а то је национална филологија. Ако се хунгарологија, словакистика, румунистика, русистика, англистика, германистика, македонистика, словенистика и друге сличне филолошке дисциплине изучавају на нашим и европским универзитетаима, онда исти статус треба да има и србистика. Засада није тако. Као предавач на постдипломским студијама у Приштини био сам иницијатор Покрета за о6нову србистике (1997) и са колегама на овом Факултету основао сам филолошки часопис Србистика/ Зетћтса (1998). Током последњих десетак година објавио сам пет књига са темама о српској филологији. Покрет за обнову србистике из Приштине захватио је и друге центре, али је наишао и на отпоре. Све је то разумљиво и очекивано. Оно што никако нисам могао очекивати – то је да ће силе које се противе србистици успети да и мене самог у јавности прикажу као неког ко ради на цепању и сужавању српске књижевности, односно ко ради против србистике. А управо то се догодило са појавом лексикона Знаменише личности Срема у којем је уписано моје име као уредника за књижевност. Стварни уредник, а не ја, у овом издању прекројио је српску књижевност по неприхватљивим идеолошким и национално-политичким _критеријима. Тиме је под мојим именом извршен напад на србистику и на књижевност која је настајала у Срему или на друге начине везана за њега.

Са одобравањем сам прихватио идеју да се прави публикација под називом Знаменише личности Срема. Са овом идејом у пролеће 2000. године дошли су у нашу кућу бивши колега из Сремских новина Борислав Стојшић и кустос Музеја Срема Борислав Чекеринац. Мојој супрузи Вери и мени предложили су да сарађујемо на овом пројекту: ја да будем главни редактор или уредник за цео пројекат, а она да пише поједине одреднице. Нисам прихватио улогу главног редактора, него само улогу уредника за област књижевности, а за главног редактора предложио сам академика Драгана Недељковића кога они у том тренутку још нису имали у виду као потенцијалног сарадника. Мој предлог они су прихватили. Вера им је дала Недељковићеву адресу и телефон и најавила своме бившем професору њихову посету. Већ при првом сусрету договорили смо се да урадим азбучник са именима књижевника која треба да уђу у овај лексикон. Чекеринац и Стојшић, посетили су нас још једном или два пута у нашем стану а једном сам се, истога лета, са њима сусрео у Војвођанском музеју. Азбучник са именима књижевника послао сам Музеју Срема у лето

или с јесени исте године, а у лето 2001. и дванаест одредница које сам сам обрадио. Вера је обрадила само једну одредницу. Од њих сам поштом примио и потписао уговор о сарадњи и хонорар од пет хиљада динара. И ту је сарадња стала. Више нису долазили, нису ме ни звали. Бору Стојшића, који је био нешто болестан, моја супруга је неколико пута звала да пита за здравље. Од њега је слушала да се на пројекту ради и да имају финансијских тешкоћа. Мене више нису помињали. Две и по године нико ме ни око шта није консултовао. Схватио сам да су Сремци одустали од сарадње са мном, па „заборавили" да ме о томе обавесте. А онда се појављује готова књига у којој се на месту уредника налази моје име. Био сам запрепашћен. Шта и како је написано у оном делу лексикона који се односи на књижевност ја нисам видео пре но што сам добио штампану књигу.

Када су ми Сремци понудили сарадњу, нисам се много питао зашто су изабрали баш мене. Ја нисам рођен у Срему, него у Топлици, али у свим биографијама проф. др Петра Милосављевића, књижевника и професора књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, које су много пута објављиване на разним местима, стоји да сам био новинар (у првој редакцији) Сремских новина. У то време живео сам у Сремској Митровици (1960-1962). Више од три деценије имамо кућу за одмор у Срему подигнуту на Вериној очевини. Нисам непознато име ни у књижевном ни у научном свету. Управо када сам позван на ову сарадњу, мало пре тога, почела су да излазе моја изабрана дела у двадесет књига. Пошто из принципа прихватам сарадњу када је нуде људи из завичаја, било из Топлице или из Срема, тако сам и овога пута учинио. Осим тога, за Музеј Срема везивале су ме лепе успомене. Као први уредник културне рубрике Сремских новина успоставио сам систематску сарадњу са кустосима овога Музеја: Мирјаном Лесек, Радомиром Прицом и Петром Милошевићем, чија је сарадња у листу била плодна и после мог одласка.

Не могу себи да замерим што сам и овога пута прихватио да нешто радим за Срем, који доживљавам као свој други завичај. Јавности, међутим, морам да саопштим да ја нисам стварни уредник за област књижевности у публикацији Знамените личности Срема. Неко други је, под мојим именом, обавио посао иза којег ја не стојим. Прво, нисам ни на који начин учествовао у утврђивању коначног азбучника за област књижевности. Нисам се ни са једним сарадником договарао. Никада нисам био позван ни на један састанак Редакције лексикона и не знам да ли је састанака, и каквих, било. Нисам знао ни ко ће бити главни и одговорни потписник пројекта. У штампаној

књизи сам тек видео да то није,

Драган Недељковић, како сам ја био предложио, него други људи, а да је академик Недељковић само рецензент, заједно са академиком Славком Гавриловићем. Да је одговорни уредник издања проф. др Ранко Кончар, видео сам тек у књизи која ми је послата. Колегу Кончара, професора историје на нашем Филозофском факултету, сретао сам повремено, али он ми никад није помињао овај пројекат. Нисам могао ни да претпоставим да смо у некој сарадничкој вези на неком пројекту.

Шта замерам послу који је у моје име урадио неко други7

Пре свега, без мога знања промењени су критеријуми за избор књижевника, који улазе у лексикон. Цитираћу овде напомену о критеријима коју сам послао Музеју Срема уз азбучник.

Пешар Милосављевић

Критеријуми за састављање овог списка:

— да се на списку нађу сви значајнији и популарнији књижевници рођени у Срему или они који су животом и радом везани за Срем;

– да се на списку нађу писци црквене поезије, монаси из времена деспота сремских Бранковића и после деспотских времена, који су обично анонимни и недовољно познати широј читалачкој публици;

– да буду у знатној мери заступљени савремени и још живи писци с обзиром на потребу да публикација носи обележје времена у којем је настала.

Овом списку недостају имена оних писаца који су данас окупљени око књижевних гласила у Срему, а чији рад не пратим и не познајем довољно.

Уз 146 имена у азбучнику који сам послао, наведене су и енциклопедије, лексикони, антологије у ко-

· је су они већ уврштени – укупно 18

таквих референтних публикација. Само поред имена Недељка Терзића није наведен неки сличан извор, што је требало да послужи као подсетник да се обрати пажња на живе, млађе писце који нису забележени у лексиконима, енциклопедијама, историјама књижевности или антологијама.

Већина имена (86), са мог азбучника, ушла је у поглавље лексикона које се зове Књижевност. Нека од имена, која сам предло-

_жио, уврштена су у'друге целине

овог лексикона: Атанасије Стојковић у природне науке, Ксенија Марицки Гађански и Сава Петковић у друштвене, Теодор Аврамовић, Емануил Козачински и Ђорђе Натошевић у школство, Георгије Михајловић (библиограф), Нићифор Нинковић (мемоариста) и Милан Јовановић – Батут (путописац) у здравство, Евгеније Јовановић у свештенство, Јосип Кулунџић у позоришну и филмску уметност.

Али, у лексикон нису ушла ова имена (41): Павле Аврамовић, Мирослав Ваупотић, Врдничанин, Петар Вујичић, Радомир Дамјановић, Милутин Деврња, Мирослав Демак, јеромонах Исидор, Божидар Зец, Петар Јоновић, Васка Јукић Марјановић, Фердо Клаћик, Звонимир Костић, Крушедолци, Купиновљанин, Лазар Лазаревић, Зорка Лазић, Ђуро Ливада, Јован Максимовић, Илија Мамузић, Стефан Марковић, Димитрије Матић, Владимир Миларић, Вера Милосављевић, Синиша Михаиловић, Теодора Петровић, Тешан Подруговић, Аца Поповић Зуб, Јефтимије Јефта Поповић, Тома Прелић гуслар, Елвира Рајковић, јеромонах Максим Раковчанин, Јеротеј Рачанин, Мојсије Рашковић, Родословац – састављач _ родослова – породице Јакшић, Гаврило Стефановић Венцловић, Василије Суботић, Недељко Терзић, Нићифор Фенечанин, Брана Црнчевић, Шишатовчанин.

Мимо азбучника који сам предложио унето је шест имена књижевника: Давид Албахари, Зоран Богнар, Исо Великановић, Владислав Кушан, Павао Павличић, Фрања Петриновић. Сложио бих се са овим додатком. За неке нисам знао да имају везе са Сремом. Вука Караџића био сам, омашком, изоставио, па смо то одмах исправили. Мој је пропуст што се у азбучнику није нашло, на пример, име знаменитог Павла Соларића, Славонца који је у Сремским Карловцима учио богословију.

Друкчије стоји ствар са списком изостављених који су били у мом азбучнику. Ниједан од писаца срп-

ске црквене поезије од 15. до 18. века није ушао у лексикон. Не бих никако могао да прихватим да у лексикон не уђе јеромонах Максим, који је у манастиру Раковац почетком 18. века по налогу игумана Теофана саставио Србљак, једну од најдрагоценијих књига у српској поезији. Не бих се сложио да изостану ни песници-монаси који су писали службе светим Бранковићима и друге црквено-књижевне текстове, а помињу се као: Крушедолац (било их је четворица), Купиновљанин, Шишатовчанин, Јеротеј Рачанин (који је у манастуру Велика Ремета 1721. написао Пушешествије у Јерусалим, први путопис у српској православној књижевности), затим Родословац који је саставио родослов породице Јакшић, па Фенечанин Нићифор и, тако познато, име – Гаврило Стефановић Венцловић (рођен у Срему, не зна се где). Да ми је речено да ће Редакција поступити овако и да ће све њих изоставити, ја бих већ на самом почетку захвалио на сарадњи и повукао се. Ради се о значајном делу српске православне књижевности и о важном периоду историје српске културе на тлу Срема. Што су ови ствараоци духовне књижевности остали анонимни или заоденути монашким именима, то није разлог да их прећутимо и одбацимо. Њихова дела сведоче да је, према сачуваним споменицима, Срем био поприште православног духовног стваралаштва још од 15. века.

Слично као и црквена, у овом лексикону је прошла и народна поезија. Од гуслара у лексикон је ушао само Филип Вишњић. Изостављена су два певача народних песама уписана у мом азбучнику (Тешан Подруговић и Тома Прелић), али и други који су се на њему могли наћи: Слепа Живана, Слепа Јеца, Слепица из Гргуреваца. Неки од тих певача поменути су, додуше, у одредници о Вуку Караџићу. Али, ова одредница о Вуку, са свим његовим певачима, по простору је једнака са онима о најмање значајним писцима. Из лексикона се, дакле, не види да је Срем био једно од главних изворишта српске народне поезије: оне по којој су и Вук и Срби у 19. веку били постали прворазредни европски културни догађај.

Што се тиче каснијих времена, примењени су исти критерији за изостављање српскских писаца. Од оних из 20. века изостављен је, на пример, Милутин Деврња, веома плодан писац изразите православне духовности, који је, живећи после Другог светског рата у егзилу, био и уредник Американског Србобрана. Неки други писци из дијаспоре, којима би било место у овом лексикону, нису се били нашли ни у мом прелиминарном азбучнику. Такав је, на пример, Урош Станковић, рођени Митровчанин, који је живећи у Аустралији после Другог светског рата, имао тамо издавачку кућу Српска мисао и штампао читаву библиотеку књига под овим насловом. Можда бих ову грешку био исправио да ми се пружила прилика. Није тешко погодити да је у овом случају дошла до изражаја идеолошка нетрпељивост састављача лексикона.

Вероватно из истих идеолошких, и неприхватљивих, национално-политичких разлога изостављени су и Василије Суботић и Илија Мамузић. А све са циљем да се нешто српско, што неком не би можда било по вољи, прећути и сакрије, да се скрати и сузи – да не би било превише. Онога чиме би се други поносили, ми као да се стидимо.

Од живих писаца у лексикон није морало ући свако име које сам предложио. Али, боде ми очи што је из круга знаменитих изостало име једног Бране Црнчевића. Он није ни слабији ни мање познат пи-

сац од других у његовом фаху који су ушли у лексикон. Зашто је изостало име најплоднијег српског преводиоца Петра Вујичића који је нашу књижевност задужио са стотинак преведених књига из пољске и других европских књижевности и многим радовима о пољским и другим писцима7 У поређењу са Јулијем Бенешићем, који је ушао у лексикон, Петар Вујичић није мање урадио на пољу полонистике и славистике. Онај стварни уредник за поглавље књижевности, који се крије иза мог имена, био је још драстичније рестриктиван према текстовима које сам ја сам написао за овај лексикон. Обрадио сам ове јединице: Никола Андрић, Јулије Бенешић, Јован Грчић, Јован Живановић, Илија Мамузић, Лукијан Мушицки, Захарија Орфелин, Ђорђе Николајевић, Коста Руварац, Василије Суботић, Јован Суботић и Милош Црњански – укупно 12 одредница. Текстове о овим писцима послао сам не наводећи изворе. Учинио сам то у нади да ћемо се још договорити о обиму и детаљима. Добио сам телефоном потврду да је са обрађеним јединицама све у реду. После тога ништа ми више није ни тражено ни јављано.

Од одредница које сам обрадио у публикацију нису ни у ком облику ушле две: о Василију Суботићу и о Илији Мамузићу. Прота Василије Суботић, старији брат Јована Суботића, био је значајан песник. У Антологији српског песништва Миодрага Павловића заступљен је са три песме (више од многих знаменитих песника, на пр. Ракића, Пандуровића итд.); у Аншологији срписког родољубивог песнишшва З0орана Гавриловића такође има неколико његових песама. Илија Мамузић је син Славка Мамузића, учитеља и писца, који је рођен и дуго живео у Срему. Илија је био професор учитељске школе у Осјеку и Више педагошке школе у Београду; везан за очинску кућу у Сурчину. Значајан је по томе што је докторирао на тези Илиризам и Срби. То је један од најозбиљнијих научних радова о илирском покрету. Његова теза је објављена у Раду ЈАЗУ 1933, али и као посебна књига исте године; Мамузић је боље него ико до тада 06радио илирски покрет у односу на Србе. У мојој књизи Увод у србистику о Мамузићу се говори или се он помиње на странама 431-432, 563. Зашто је скривени уредник лексикона желео да заобиђе ову личност и ову тему

Одреднице о писцима филолозима: Николи Андрићу, Јовану Грчићу, Јовану Живановићу и Ђорђу Николајевићу, које сам ја обрадио и послао уредништву, онај стварни уредник одељка за књижевност заменио је прилозима других аутора. Никола Андрић памти се у српској књижевности највише по обимној и коректној студији о Павлу Соларићу (1902), али и по томе што је као дугогодишњи уредник едиције Хрвашске народне пјесме (десет књига, 13 томова) објављивао српске народне песме. У мојој књизи Увод у србисшику о њему се говори на странама: 113, 127, 270, 271, 316, 551. Стварни уредник одељка за књижевност публикације Знаме- . нише личности Срема, уместо мог текста о Андрићу, донео је текст који је о истом аутору писао А. Е. (Анђелко Ердељанин). У истом одељку се може видети и ко је господин Ердељанин. Он је новинар и писац хумориста. Није филолог. Исто се десило и у случају са текстом о Јовану Живановићу. О овом истакнутом филологу са краја 19. века, који је учествовао у процесу обнове србистике у оно време и био истински веран принципима Вука Караџића, у мојој књизи Увод у србисшику говори се на странама 129, 352-354, 558. И овога пута је уместо мога текста о Живановићу објављен текст хумористе, господина Ердељанина.

(Наставак у следећем броју)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 23