Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 22

) | | | 1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ НЕ Болест и смрт Петра Кочића (3)

ладовао је у дјетињству, па у

гимназијским временима, а та

глад се наставила и у туђини – на студијама у Бечу. Ми и за ту тврдњу имамо аргументе: из Беча, студент Петар Кочић 1903. године пише угледном професору и историчару књижевности Богдану Поповићу, којег је цијелог живота осјећао као неког заштитника, што је овај у неколико случајева доиста и био:

„Гладан, 20 и бос, с пропалим прстима кроз ципеле, ходам ја по Бечу и – сјећам се ја свог дјешињсшва, својих планина, својих драгих брђана, па амо гдје год срешнем ког доброг друга, заиштем од њега коју крајцару, свратим у какву кафану гдје је јерфшино па пишем С планине и испод планине. По шри дана буде да се ништа вруће не окуси. Али, ја сам задовољан, јер сам самосталан, не бендам никог, осим оног ко пошшено мисли и ради..."8 ;

Кочић је овом „изјавом“ исписао личну карту свог суперега. Рекао је све што нам је потребно за његов психолошки портрет, чак и оно „не бендам никог", што је посљедњи стадиј нарцизма о коме је говорио Баковић у студији о Србима у Црној Гори и њиховом карактеристичном менталитету динарског типа.9 Рекао је, дакле, и истину о свом кукавном гладовању, из којег је црпио снагу за јуначко држање. Градио је оптимизам на песимизму који је најјачи рудник злата за меланхоличне и депресивне људе. Авај, тај рудник није вјечан. Пукотине се у њему укажу кад-тад, а из пукотина провири човјек, „гои бос", како рече Кочић, огољео и без кринке, без понесеног националног и породичног романтизма, сведен на пуку реалност из које зјапи – безнађе.

Андрић је био задивљен Кочићевим језиком и томе је посвећивао највише пажње у сва три текста. Волио је његов пркос, који не признаје „ни Бога, ни цара, ни патрике ни владике.“

И мрачајски прото „гордо и мрачно" изјављује: „Ама, мрачајски прото, ако'ш, мало бенда и владику и овај суд..."

Андрић је у свом маниру запазио још једну луцидну Кочићеву особину — својеглавост. То је потврдио и Перо Слијепчевић, опису-

„јући Кочићев физички изглед:

„Крупан и јак, велика ока, опуштена брка, хајдучина јуче изашла из босанских шума, па му европско одело сшоји зашегнушо и ненамештено, а на равном високом челу, као на какву жалу, још се бели ваздушна плима белих пропланака. Кад проговори као да за њим планина проговара..."

Најзад, и увијек прибрана Исидора Секулић запажа нешто слично – „комплекс планинског босанског карактера“. Дакле — комплекс. Мишел Фуко каже то исто: „Можда природа, као конкретни

Јутрос је на -6" Смерни грађанин

Извео своју љубимицу Риту

У редовну шетњу

облик непосредног, има једну битну моћ у сузбијању лудила – да ослободи човека његове слободе. У природи, бар оној природи у којој се мери двојаком искљученошћу насилнишашва, жеље и нестварности фантазма – човек је несумњиво ослобођен друштвених принуда и кретања страсти које се не да надзираши. У благости задовољсшва које не спушава, човек је спојен са мудрошћу природе, и та верност у облику слободе растерује безумље које својим парадоксом једно крај другога ставља крајњи дешерминизам страсти и крајњу фантазију слике..." 10

О јединству „безумља и природе" расправљали су многи филозофи, колико класици толико и нововјековни аутори, а поготово у данашњој ери екологије, гдје „зелени" безмало владају појединим земљама. То је, видјели смо, покушао и Андрић, везујући цијелог Кочића за његов патријархални, задружни завичај. Тиме нам постаје ближа и разумљивија и Кочићева болест, његов инатни понос и његово лудило.

Пинел, који је описивао болницу за лудаке у Фарагоси, увелико сличну оној у Београду, коју нам је примакао Кочићев пријатељ Јовановић, забиљежио је „да би се предупредила хипохондрија, меланхолија или манија, неопходно је слиједити неизмјенљиве законе морала". Не гријешимо ако кажемо да је тај предуслов до краја испунио наш трагични писац и народни вођа, без обзира на цијену којом је платио тај витешки завјет.

У томе свјетлу можемо разумје-

ти и прихватити Андрићево истицање да је још недовољно истражено колико је активност овог писца „као друштвеног борца и политичара утицала на његов лични живот", а то значи и на његову болест: „Кад бисмо овде могли да прикажемо Пегара Кочића и у његовој улози народног борца и полишичара, ми бисмо јасно видели куда су све ошицале и где су се трошиле оне живошне енергије од којих се, као што каже Јован Кршић, „пласши велико умешничко дело" ·

Андрић је за Кочића још рекао да је „човек јаког инстинкта и брзог · рефлекса", – оживљавајући „пред очима његову горштачку фигуру", како „севајући очима удара песницом о клупу у БиХ Сабору и својим крупним, сељачким гласом, испод шешког плавог брка, довикује представницима једне велике силе: „Узешо нам је све, али не дамо вам нашег језика..." 19

И онај с којим је почело ново доба у свјетској књижевности – Сигмунд Фројд, преузео је лудило на подручју језика, изнова успоста-

"Неђо Шиповац

вивши битне елементе искуства у знаку девизе све на мук. А то значи да психоанализа лијечи – језиком, јер разум страда због језика као најеминентније полуге у истраживању људске душе. Због тога овдје наводимо један импресиван опис разума и безумља, који нам је на дар оставио рационалиста Декарт, који је, на крају, и сам схватио да није схватио значај подсвјесног на уштрб разумског:

„Једно поподне био сам тамо, много гледао, мало говорио, слушао ипо сам могао мање, кад ми је пришла једна од најчуднијих личности шога краја у којем Бог није допустио да узмањка таквих као што је она. А она је спој узвишености и нискосши, здравог разумља и безумља..." 12

Закључујемо, на тој основи, да је кочић, без кога бисмо далеко мање знали него што знамо о том дијелу старих српских земаља, зарана почео да путује предјелима своје болести, као и Бранко Ћопић. Обојица су се бранили, јуначки, на крају и кукавички, ако се пораз поткрепљен смрћу може сврстати у тај оквир. У Кочићевом случају ствар је далеко једноставнија и разумљивија него у Ћопићевом, мада је и његово посрнуће јасније данас него јуче. :

Кочићеви јавни говори, и у Сабору и у новинама својим и у онима гдје је сарађивао, а поготово у књигама приповиједака и сатира, били су најубитачније средство борбе, која је ишла линијом „из побједе у побједу до коначног пораза". Колико је такав живот доносио душевне патње можемо тек замислити, али је засигурно ово: безгранично много и са несагледивим, фаталним, трагичним посљедицама, које ионако за собом вуку неизљечиве болести.

Иво Андрић је могао да говори управо онако као што је говорио о дјелу и личности Петра Кочића само зато што је и сам био босански књижевник, па као изванредан познавалац Босне и њених људи – истински истраживач душа које су битно утицале на његово књижевно и национално формирање. Он није рекао, а нама је јасно, да је такав Кочић утицао на њега као књижевника, најзад и – Његош и Вук, о којима је писао са дјечијом радошћу наш нобеловац. Пјесник спиритуалности (Ех ротој:з и потиснуте чулности (Јелена, жена које нема) и пренаглашене меланхолије (Деца, Лирика) могао је да доживи јауке са Змијања као властите боли, као крик несрећника кога је сам Бог одредио да злопати због народних мука и да страда због

означитеља свенародног запомагања. У томе смислу добро је поступио Борислав Радовић наводећи четири муке које обиљежавају Андрићево стваралаштво у цјелини – болест, самотништво, тамничење и сиромаштво (у поменутом броју Полишике, под насловом Спиришуални сшихови).

А што се тиче Декартовог цитата из Рамоовог синовца, ту се рди о сумњи, која му је била придржана као филозофско начело, оно на коме је, као Спиноза, градио однос према свијету и животу. Додуше, сам је говорио да је немогуће да буде луд, „иако све силе безумља вребају моју главу". Остаје нам резерва, у знаку његове филозофије, и према овој својеглавој тврдњи. Но, његов синовац изванредно добро зна да, ипак, у пролазним извјесностима, а то значи у животу као таквом, јесте – луд. То је за нас битно у вези са Кочићем – да свако помало јесте или може бити луд, а нарочито ријетки и изузетни, какав је Кочић. И зато нису луди само они који завршавају у лудницама, с дијагнозама специјалиста за душевне болести, него, најприје и највише, индивидуе које трпе притисак душе и протурјечја времена у коме живе.

Петар Кочић – како многи кажу – снагом крајишког сељака, 60рио се са окупаторским режимом, заосталим духом српског крајинског насљеђа, сам са собом, са Србима – несрбима, са биједом око себе и у себи, с полицијом и монархијом, са силама немјерљивим од којих пуцају дамари, страда или мозак или срце. Уз то се борио са својим душевним болима, који ће прерасти у ону посљедњу болест – прогресивну парализу.

Природа се побринула да дрвеће не расте од земље до неба!

У суштини је ипак ријеч о свеопштем сиромаштву – егзистенцијалном, насљедном, духовном, породичном, свенародном, свесрпском – можемо то и тако рећи и зато то тако кажемо.

Најстрашнија болест која може потрефити поштена човјека је – сиромаштво.

И Кочића и писце које разматрамо у овом трактату снашли су управо ти јади, из којих ће проистећи многе болештице и крајњи, трагични одлазак из живота.

Куд ће тежа дијагноза!

Љекари су се трудили да образложе њихове удесе, а они су садржани управо у овој јадовитој дефиницији, због које човјека спопада стид, јер је недостојна дјела тих славних људи.

Међутим, ми идемо својим путем, покушавајући да их видимо и другачије, јер се човјек у току дана мијења више пута – ујутру је дије-

те, у подне је спреман за све, увече је биће осуђено на смрт.

Очигледно је да Кочићеве карактерне особине везују његове дугогодишње болести, да се узајамно преплићу, као слобода за бјекство од слободе, како би рекао творац тзв. хуманистичке анализе и социјални психолог, славни Ерих Фром. У нас највише познат по дјелима о анатомији људске деструктивности, свјетску славу донијела је Фрому књига Бјексшво од слободе (1941), која је у многим валерима мотивски везана за нашу тему. Фром варира идеју Карла Јасперса, из књиге Духовна ситуација времена о самоошуђењу човјека, који бјежи од слободе и избора, афирмишући личност која ради и воли, а осуђујући друштво које спутава такве људе. И, што се тиче теме, на основу ширења алкохолизма и броја самоубистава, Фром закључује да су и најздравија друштва, заправо, нездрава. Иза тога стоји његова „револуција наде", која и нама утољава жеђ за слободом и државом по мјери српског човјека, чему су тендирали и јунаци ове књиге, трагични писци књижевне Крајине...

Што се тиче Кочића и овог излета до Фрома, много је ту замки које вребају у свођењу рачуна. Још је у старом Џејмсовом Општем рјечнику медицине речено како је „очигледно да је мозак сједиште свих душевних болести, гдје је Творац, премда на начин који се не да појмити, -поставио пребивалиште душе, дух, геније, имагинацију, памћење и све осјећаје". Изопачења тих племенитих функција, међутим, и даље су добрим дијелом за нас мистерија. Можемо тек замислити, или представити, како су се „крв и сокови" преносили до Кочићевог мозга у његовом урнебесном животу и раду! И како су се „племените функције", у том старом Џејмсовом Рјечнику, мијењале, умањивале, нестајале...

8 Документарна грађа о Петру Кочићу, Музеј књижевности, Сарајево, оп. цИт.

9 Ријеч је о студији Депресивни оптимизам Црногораца, овдје парафразиран по сјећању...

10 Мишел Фуко, Историја лудила у доба класицизма, Београд, 1980, стр. 170.

П Иво Андрић, „Језик – наша нада и утеха", оп. цит. Андрић је свом чланку дао име по Кочићевим ријечима у Сабору: „Узето нам је све, на свим линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утјеха!"

12 Цитат је из Декартовог трактата Рамоов синовац.

13 Иво Андрић, Роезге зсеНе, .е јепеге, Ешепга, 2000. То су његове изабране пјесме, у преводу Мостарке Стевке Шмитран, промовисане крајем априла 2000. у Андрићевој Задужбини у Београду (Политика, 27. априла 2000).

(Наставак у следећем броју)

_ Романса

са Ритом на -6"

Умерено набусит и самосвестан

Помало нетрпељив према просташтву

И сличним људима Склон строгоћи

Милисав Миленковић

Прекидао је галаму и игру

Несташне комшијске деце 5 И пре и после 17.00 часова

· Ради мира и одмора

Са лулом у зубима "И опојним мирисом У меду куваног дувана

Стрпљив спрам кучећих потреба Застаје са Ритом

Испод неолисталог дивљег кестена Поред бисте војводе Бојовића

У парку код Каленића пијаце

И оближње истоимене кафане

Око главе као анђеоском ауром

Грађанин европског и демократског духа Маше алком од каиша у једној

И псећом брњицом у другој руци

22 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

А ја како ме Бог дао Негујући јед и мржњу Према тамничарима људи и паса

Пратећи га кивним погледом

Са топлом руком унука

У мојој руци

Неопрезно угазих у њихов смрадни траг

Ветар разноси медни мирис дувана Гаврани изметом посребрише образе војводе Али продоран воњ просутих гована Још топлих и пушећих

Слепљених за моје МКЕ патике Испуни ми душу горчином

И нејасним гневом

Док Кичевском иза угла

Замакоше у Молерову грађанин Европских назора и демократског духа И његова Рита

Чисте задњице и неукаљаних ногу Опсовао нисам

12. фебруар 2004. Београд