Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 21
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.
Николаја над ЈЉотићевим одром деценијама и данас посебно клевећу и оптужују Србску Цркву, Светог Владику Николаја и Србски народ, а све се позивајући на љотићевске фалсификате. Дакле, кренимо редом. Беседа свештенослужитеља приликом вршења било ког обреда или свете тајне представља саставни део обреда или свете тајне. Свети Владика Николај је над одром погинулог Љотића изговорио беседу и то као саставни део обреда. Отуда Љотић није имао посебну „привилегију“ беседе над одром у односу на друге преминуле и упокојене православне хришћане. Ни Епископ Атанасије ни ја никад и нигде нисмо оспорили да је Свети Владика Николај беседио као што покушава да подвали Боривоје Карапанџић. Неутентична беседа Владике Николаја над Љотићевим одром јесте објављена у књизи „За историју наших дана" љотићевца Бошка Костића. Међутим, та фамозна и, опет понављамо, неаутентична беседа никада није објављена у ниједној књизи Светога Владике Николаја за време његовог живота нити, пак, у Сабраним делима, која је осамдесетих година штампао тадашњи Западноевропски, а данашњи Шабачко-Ваљевски Владика Лаврентије. У једном од дванаест томова објављене су разне беседе Светога Владике Николаја, а у припреми тих Сабраних дела учествовао је познати љотићевски свештеник Алекса Тодоровић из Минхена. Познато је да је отац Алекса слао Епископу Лаврентију многа писма Светога Владике Николаја и беседе како би све било објављено у сабраним делима. Зашто није одштампао ту наводну беседу Владике Николаја над Љотићевим одром7 Но, пошто то љотићевцима није до-
је Владика Николај изјавио „да ће тек писати о Димитрију Љотићу и да ће му споменик подићи". Владика Николај је после тог догађаја живео пуних једанаест година и никад и нигде није једно слово написао о Димитрију Љотићу, а о некаквом споменику (било од гранита било од златоустих речи) да не говоримо. Да не отварамо питање зашто Патријарх Гаврило није ни чинодјествовао ни беседио на малом помену Димитрију Љотићу, а био је присутан пошто ни он ни Свети Николај тада нису били слободни (како и то фалсификују љотићевци) него су стражарно доведени из Дахауа преко Беча у Словенију са циљем да их увуку у неке нове политикантске игре Љотића и Немаца.
Овде можемо да уђемо у додатну полемику везану за питање шта је Свети Владика Николај 24. априла 1945. године, дан после Љотићеве погибије, служио над његовим одром7 Да ли је, пошто је Љотић сахрањен 25. априла 1945. године, Владика Николај служио само мали помен (који се служи пре опела и сахране – што је вероватније у овом случају) или је служио комплетно опело2 Није пракса Цркве Христове да се опело служи дан раније, а сутрадан да се изврши сахрана. Ја лично сматрам да је Свети Владика Николај само служио тзв. мали помен – што је древна пракса у Цркви Христовој. Не мислим да је служио комплетно опело, као што истичу љотићевци, а све са циљем да над мртвим „Вођом" за „Вођу" извуку додатне политикантске поене, јер је за „Вођу" мало да велики Владика Николај служи само „мали помен".
Но, Бошко Костић није био на лицу места, а написао је књигу као да је видео камером снимио те дане и догађаје. И сада, судећи по Боривоју Карапанџићу, сав Срб-
новине" бр. 1095—1096 од 1–31. децембра 2003. г.)
индулгенција
Помић
вољно онда морамо даље да се надовежемо еда ли би Бог дао да схвате да су ради „Вође" погрешили према Светитељу! Љотићев секретар Бошко Костић, како наводи у својој књизи, није био присутан када је Владика Николај беседио над одром, али је објавио беседу коју је, наводно, забележио Прота Илија Булован из Динарске четничке дивизије. Прота Илија Булован није био ни стенограф ни дактилограф него свештенослужитељ тако да је просто немогуће бити тако брз и записати читаву беседу у тренутку док је беседник изговара. Поред тога, просто је незамисливо да један свештеник, док беседи Свети Владика Николај, хвата беседџ, а не стоји поред епископа. Да је та беседа неаутентична на другом месту потврђује Бошко Костић, а онда и Карапанџић, који га цитира (стр.258). Наводно
нас Ђ. Јовановић, Ристић, Давичо и други, имали би саговорника у Горану Бабићу.
Док се код родоначелника надреализма фантастичност и стварност мешају без неке чврсте унутрашње логике и'законитости, Горан Бабић у „Фијуку вјетра“ супротставља два историјска периода, две различите стварности, чији „фијук" представља ону историјску спону преко које се интуиција успиње до сазнања о томе шта се десило, а шта је некад било. То сазнање се одиграва у драми у тескобној гробници на мостарском гробљу, а могло би се одигравати у сваком другом гробљу од Мостара, преко Београда, Москве и све тамо до Хабула, а можда и Пекинга. „Три мртва Хрвата“ у тескоби гробнице негде испод Вележа, пропитују своје партијске обавезе, стављају на дневни ред људе и прилике, траже истину и одноворност за стварно
ђ ретон, Арагон, Елијар, Ками, а код
ски народ треба да верује идеологизованим, произвољним и неаутентичним подацима Бошка Костића и још прозивољнијим и неаутентичнијим преписивањима Боривоја Карапанџића.
Карапанџић, као што-рекох, никада није завирио у никакву архиву. Но, није то њетова кривица. Потпуно је разумљиво да он као емигрант није могао да истражује по архивама у Отаџбини коју су окупирали комунисти. Потпуно је разумљиво да он сада као човек у годинама не може тиме да се баве. Али, није ни разумљиво ни нормално да себе пројектује у друге и да мрзи друге због своје немогућности да се бави архивском грађом. Карапанџић као да живи у окупационом времену када је ведрио и облачио у прес-бироу Недићеве тзв. владе па би ми радо забранио и онемогућио бављење историјом своје Цркве и свога народа у том периоду с обзиром да то љотићевцима не одговара. А није тешко наћи одго-
Надреализам Горана Бабића
Поводом драме Фијук вјетра, или три мртва Хрвата и Господ Бог Независно издање 2003. год. Е. Црвене свеске 01
Драгомир Драшковић
стање њихове партијске организације, а тако транспонују „судар светова" у садашње време да би читалац осећао нелагоду не зато што му није јасно о чему се ради, што је било често у мисаоном опусу надреалиста, него што је та нелагода толико стварна да им прожима не само мисли него и кости.
Ако надреалисти не виде, или неће да виде разлику између.-сна и јаве, ако психоаналитички пониру у саму срж ствари и тако долазе до логике стварности за коју много не хају, јер је сан важан да покаже могућности, дотле Г. Бабић, транспонује тескобу у стварност и отуђеност примиче на дохват свести читаоца. Тако се читаоцу оставља могућност да сам мисли стварност у којој је укотвљен, некад стегнут, притешњен, мање или више свестан сопственог
вор на питање: зашто љотићевцима, као и комунистима, сметају црквене архиве»
Да је Боривоје Карапанџић, као што није, макар једном завирио у црквене архиве не би износио такве глупости и неистине, а тиме и тако клеветао своју Цркву, да никад није рашчинила несрећног и ђавоиманог Владу Зечевића. За разлику од Карапанџића, који то не зна и који своје незнање покушава да припише мени, и њега и све сличне клеветнике Србске Цркве могу да обавестим да је распопа и издајника Цркве Божије Владу Зечевића још у време његове велике снаге и моћи у крвавом и антисрбском режиму Јосипа Броза рашчинио блаженопочивши Епископ Шабачко-Ваљевски Јован (Велимировић) као надлежни епископ, а ту његову одлуку је потврдио и Велики Црквени суд. Није, дакле, Црква ћутала. Уз то, у архиву Светог Синода постоји велики предмет о случају распопа и крвника Владе Зечевића. Тај предмет је, одмах по његовом ступању у комунисте и самовољног напуштања парохије у Крупњу, отворио тадашњи Епископ Симеон (Станковић) и још за време рата му укинуо све принадлежности, одузео парохију и уместо њега на парохију поставио младог свештеника Живојина Панића.
Карапанџић је признао оно што ја же-
лим да љотићевци признају. Колико идолопоклонички, фанатизовано, секташки и прелестно звучи тврдња Боривоја Карапанџића да се „Димитрије Љотић испитујући вољу Господњу срео са Христом" па је од тог „силног духовног узбуђења" основао „покрет заснован на учењу Христовом" – јасно види сваки православни хришћанин. Христос је основао своју Цркву као Тело Своје, а не идеолошке покрете и политичке организације. Није Црква основана да би подупирала идеологије и да се њоме поштапају никакви, а камоли пропали политичари типа Димитрија Љотића. Сваки ђак са веронауке зна да то није улога Цркве, али љотићевци то, због сопствене немоћи и немања поверења у народу, већ скоро седамдесет година не могу да схвате. "О сусрету Владике Николаја и Боривоја Карананџића у Кливленду на Лазареву суботу 1954. године касније ћу објавити сећање Проте Кливлендског Бранка Кусоњића, који је био присутан на „фантастичном љотићевском великопосном дочеку са печењем" од чега је Свети Николај занемео па се послужио са парчетом славског колача и кољивом.
На крају, могу да кажем и Карапанџићу и свим љотићевцима да на свакој Светој Литургији коју служим увек извадим честицу и за +Димитрија Љотића, јер из дубине душе сматрам да сви заједно имамо обавезу да се молимо да Бог и Свети Сава опросте и личне и многе националне грехове Димитрију Љотићу и онима који су му слепо следовали. А да ли ће му Србски народ опростити због тога што му је за време окупације, силом на срамоту, укаљао образ – није моје да судим! б
На срећу, у нашој Цркви и у нашем народу нема индулгенција!
разумевања стварности. Ту је писац да укаже на могућност спознаје, а ствар је читао- | ца да ту стварност спознаје у сопственом разумевању отуђености. Примера ради, неки информбировци ће у „стављању на дневни ред Џемала Биједића" видети сопствену драму, али неки пак који нису искусили Голи Оток, разумеваће стање партије, слободе, или смисла жртве за слободу.
Тако се драмски надреалистички текст Горна Бабића вишезначно чита, а оно што треба посебно нагласити да је то „читање“ по мом мишљењу дубље разумевање удара два света – света социјализма и његове револуције у различитим варијантама, стањима и дометима, и света капитала са свим својим неизвесностима, а ја бих рекао с радошћу и историјске истрошености. Ето, тако сам разумео „Фијук Вјетра" и надреализам Горана Бабића.
Уздигнути звук _ Пешар Жарков
НИЗ ЈАБУКОВ ЦВЕТ
У зачетку
Ожутеле зорњаче Погледом
Плавом росом
Низ јабуков цвет Обухватам
И пољану и лепљиву тишину Невидљивог облака
Што се шири
Дубинском модром дубином Анђеоског сна
И стопалима утискивам Шумовиту равницу Сунцокретом заблисталу А пламен душе
Сагори усред раскоши Надахнућа
У скривене емоције
БЕЛОСВИТАЦ
Навечер
У хладу старог Ораха
У плавичастој ивици И остатку
Златног праха Свеприсутни облик Изложен погледу
И џунгли речи
Изнова видљив Кораком паука Паралелни живот
У шароликост Исушених слика Изгужвано стрчи
У тек разбуђене звезде И јужни ветар ;
СА ПРОЗОРСКОГ ПРАГА
У тихом ритму Крезубог ветра Осматрам Иронизирајући свет Пун оцртавајућег Апсурда
А у сенци речи
Нада мном подне Рађа у самоћи Равнотежу ума
И бришући емоционалним
Покретом
Сунчеву измаглицу Као кап росе Ишчезлу
Са прозорског прага
ГОВОР ТИШИНЕ
Под окриљем Сенке разделнице Црне и беле
И уз шкрипу стопала И раскоши тек Рођеног жутила Тихи покрет руку Узвитла прашину На самој граници Овог и оног Сценског живота
И наоко
У тој игри Сликовности Опчињен
Раном зором Изиђох из ходника У светлуцаву маглу С благим ветром
И говором тишине
/
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 21