Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 20

–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

осле Српске октобарске револуције

од 2000. године, разбијени српски на-

род је поверовао да ће му „бити боље.“ Објаснити и разумети зашто му све до данас није боље, захтевало би енциклопедију. Обзиром да немају моћног „спонсора" нити у ЕУ, нити у ОУН, нити у САД, Срби су постали објекат уцењивања и понижавања не само од стране наших историјских антагониста и Хашког трибунала, него су ухваћени и у све веће ривалство између нових центрифугалних блокова који се формирају с обе стране Атлантика. Остављајући на страну политику светских моћника чији су интереси усмерени на геополитичке промене глоба те им ми више нисмо од „виталног значаја" (као што смо до недавно наивно веровали), размотримо узроке својих лутања и неуспеха који су унутар наше контроле.

Двојна улога Дијаспоре: Један од најдубљих пропуста, до сада, био је нескладан однос између Дијаспоре с једне стране и Матице Србије-Црне Горе с друге стране. Поред политичког превирања у осакаћеној земљи и историјских траума које су нас учиниле таквима какви јесмо и где смо, растурени делови наше суревњиве дијаспоре још увек не представљају убедљиво организовано тело, способно за двојну улогу коју му историја пружа; (1) прва је дазаједнички формулише и озакони своја морална и легална права. у односу на Матицу, а (2) друга је да дефинише и регулише своје активности у односу на међународне институције које решавају судбину српског народа.

Дијаспора као сарадник Матице. Не осврћући се на њихову досадашњу – незва-

Излаз из беспућа

ничну - помоћ, жеље и морална права Срба у расејању ду буду озваничени фактор у обнови српских земаља захтевају добронамерно учешће Дијаспоре у формирању новоствореног Министарства за Дијаспору. Да би се то постигло, расејани Срби треба да приђу тој новој установи са мање међусобне (личне) суревњивости коју су до сада испољавали и да тиме отклоне изговор оних у земљи да се са завађеним дијаспорцима не може радити.

Дијаспора као међународни посредник: Док је организована и уједињена Дијаспора примарни услов за сарадњу са владајућима у земљи, дотле, у односима са међународним форумима који одлучују о егзистенцији преживелих Срба у српским земљама, та иста Дијаспора мора да усклади своје активности са политичком климом држава-домаћина у којима живи. Тако на пример, за интеракцију са установама Европске Уније, где гласови америчких Срба не би нашли одјека, неопходно је створити конгрес српских дијаспора у Европи. Српско-амерички конгрес има директан приступ комитетима за глобалне међународне односе у Вашингтону, али не и у Брислу. То исто важи и за канадску и аустралијску дијаспору које могу да делују на одлуке својих политичара, али не и на одлуке америчких и европских (који, на жалост, одлучују). Ако спознамо да срп-

ске вође у тако различитим политичким срединама често морају да подесе и ограниче своје делатности у одбрани српских интереса, онда треба бити веома обазрив у критици или отвореном ометању „лидера" чији се планови и акције – силом прилика не подударају. Из тога следи, да ниједна личност, ма како способна, не може очекивати апсолутни мандат, а још мање узурпирати положај „главнокомандујућег" глобалне српске Дијаспоре. Да би успели у сарадњи са новом институцијом у земљи неопходан је тим разборитих представника са свих континената који би успели да потисну личне амбиције и идеолошке разлике у циљу сарадње на оздрављењу нације. Удружење Дијаспоре — императив: Неоспорива разноликост наших исељеничких и избегличких група указује на потребу стварања Удружене српске дијаспоре, сачињене од представника српског расејања који би – тако организовани – успели да убеде изабране вође у земљи да су спремни на заједнички раде, у оквиру правила које ће заједнички створити, и којих ће се морати придржавати. Као и многе

"друге дијаспоре, таква – сарадњом повеза-

на – српска Дијаспора, деловала би много ауторитативније не само на често судбоносне (анти-српске) одлуке међународне заједнице, већ и на народ и владајуће у Отаџбини.

Дијаспора као озваничени део српског народа: Осврнувши се на захтев многих самониклих удружења родољубивих Срба ван земље, недавно изабрани у Отаџбину су коначно пристали да озаконе и призна. ју Србе из расејања као живи део српског народа. Функција и структура Министарства за Дијаспору ће изискивати велико стрпљење и разумевање од стране дијаспораца, јер неће моћи да задовољи нити сва њихова очекивања нити потребе свих Ср. бе. Зашто Зато што се Српство не састо. ји само од Срба из Матице Србије-Црне Горе, већ оно укључује (поред ранијих исељеника) и Србе избегле или изгнане из других српских земаља чији се интереси, права на заштиту и припадност српском националном бићу не могу превидети, забранити или просто „отписати" (у очекивању „глобалног царства").

Обострана одговорност: Промашај да се то разуме при мукотрпном процесу формирања Министарства за Дијаспору допринело би раскомаданом српском народу фаталан ударац. Изложено понижењима, уценама и манипулацијама од стране наших антагониста као и конфликту између Матице и глобалне Дијаспоре, исцрпљено Српство иде у сусрет нестанку. Зато се запитајмо да ли су за све наше недаће заиста криве само смицалице великих сила или постоји могућност да сами себи помогнемо!7

Фебруар, 2004. Деса Томашевић, директор

Америчко-српског удружења жена Сан Франциско

Карапанџићу одговорим на љотићев-

ски лукаво и тенденциозно изврнуте чињенице у претходном броју „Књижевних новина“, осећам потребу да читаоце упознам са чињеницом да се полемика између моје маленкости и љотићеваца из белог света не води само преко страница углед-

1 него што љотићевцу Боривоју М.

них и значајних „Књижевних новина" и не-

ких других листова. Љотићевци не би били то што јесу када националним Србима „у име своје идеологије и хришћанског морала" не би забадали нож у леђа. То су за време Другог светског рата чинили уз помоћ немачког окупатора, а данас, симулирајући идеолошко-зборашку „побожност“ и псевдо-црквеност, то чине преко неколицине својих идеолошких другова у мантији, на све начине покушавајући да ме онемогуће да се бавим историјом своје Цркве, коју су за време немачке окупације бесомучно клеветали и на њу острашћено кидисали +Димитрије Љотић и његови следбеници носећи при том и тада немачке пушке о рамену, држећи немачке оловке у рукама и пишући у новинама које су за потребе окупатора и под њиховом цензуром штампане у Београду ради „уверавања“ Срба о великим Фиреровим „успесима“ на свим фронтовима те да, ради тога, „није добро да Срби иду у јединице генерала Драже Михаиловића". У свему овоме ја имам велику срећу. Та „срећа" се огледа у чињеници да Хитлера одавно нема међу живима и да нема ни његових окупационих јединица у Србији. Да није овако као што је сада ја бих доживео судбину свештеника Андре Божића и неколицине других које су „побожни“ љотићевци са својим немачким савезницима за време окупације послали Богу на истину.

Но, кад је већ све тако и кад, хвала Богу, не живимо у времену о коме пишем онда, без велике бриге за своју главу, мирно могу да се латим србског пера и полемишем са Боривојем М. Карапанџићем.

Бољи познаваоци прилика у нашем народу и они који помно прате разне националне књиге, текстове и полемике добро знају да јереј Велибор Џомић није ни први ни једини свештенослужитељ Србске Цркве кога су, због његових текстова и књига, и јавно и тајно нападали љотићевци из емиграције. На мети и осуди љотићеваца одавно и пре мене су се нашли данашњи Епископи Атанасије (Јевтић) и Артемије (Радосављевић), Архимандрит Јован (Радосављевић), професор одавно распете и у ове дане од Шиптара спаљене Призренске Богословије и аутор књига о страдању Манастира Жиче и Студенице у току Другог светског рата, Протојереј Жарко Гавриловић, Протођакон Љубомир Ранковић и други. Част ми је што се, на сву срећу, по

20 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

свему налазим наспрам љотићеваца и њихових партијских „свештеника“, јер као човек, хришћанин и свештеник немам ништа заједничко са том идеолошком елементарном непогодом и несрећом која је у окупацији и емиграцији покушала да идеологизује Јеванђеље Христово и политикантски злоупотреби Цркву Бога Живога.

Циљ ауторских текстова и књига, колико је мени познато, одређује аутор, а не чи-

талац. Но, кад се Б. Карапанџић усудио да_

се као мој читалац и тиме бави онда је ред да му помогнем и кажем да циљ мога „писанија" није само да „одвојим сарадњу и пријатељство Димитрија Љотића од Светога Владике Николаја“. Моја намера је да читаоцима, а међу њима и Боривоју Карапанџићу, на основу релевантних црквених докумената из црквених архива укажем на више од пола века и скривану и фалсификовану истину о односу Љотића и љотићеваца према Србској Цркви за време окупације. Боривоје Карапанџић, као и сви љотићевци када не могу да се одбране од силе аргумената, потежу „аргумент" да јереј Велибор Џомић „није познавао ни Светог Владику Николаја ни Димитрија Љотића" па, судећи по тој љотићевској анти-логици, „нема ни право да пише о њима". На те љотићевске очајничке покушаје да се заштите од силе аргумената о њиховој срамној улози за време окупације већ сам дао свој осврт у крагујевачким „Погледима“. Укратко, ако бисмо, не дај Боже, следили ову наопаку љотићевску анти-логику из које се извлачи анти-закључак да се може писати само о онима које смо познавали или познајемо, онда можемо рећи да ниједан Србин данас не би смео да проговори или напише коју реч о Светом Сави, Светом Симеону, Светом Цару Лазару, Обилићу, Карађорђу и другим историјским личностима, јер их нико од нас, данас живих на земљи, није познавао. И када би све то било тако онда би љотићевцима све било лако. Пошто по тој љотићевској анти-логици нико не може да пише и говори о јунаштву Милоша Обилића онда нико не може да пише и говори ни о издајству Вука Бранковића. И ето на делу остварене „денацификације" Срба за којом вапе мондијалисти, а ево сада и Боривоје Карапанџић и други љотићевци.

Боривоје Карапанџић се „потрудио" да додатно „оснажи“ своју анти-логику „тврдњом" да „нисам био рођен" у време Светог Владике Николаја. То је једина истина у његовом тексту. Боривоје Карапанџић, по занимању кливлендски геометар, записе савременика, мимо историјске науке, преко „Књижевних новина“ проглашава најважнијим историјским изворима. Ја му лично на томе и не замерам много, јер се о томе не учи у америчкој геометарској школи.

(Одговор Боривоју М. Карапанџићу, „Књижевне

Код Срба нема

Можда је Карапанџић о томе негде и чуо нешто, али му и то треба да „оснажи" љотићевску анти-логику пошто су за љотићевце од свих историјских извора једино валидни бирмингенска „Искра" и књижурине које су, са накнадном памећу, после много година и за прање нечисте савести, писали љотићевски списатељи.

Никада се нисам бавио „некаквим архивама", како злобно покушава да подвали Боривоје Карапанџић са намером да дискредитује наводе из мојих текстова и књига. За разлику од Боривоја Карапанџића који се никада и нигде није бавио никаквим србским архивама (осим што у недоглед и по хиљаду пута цитира сам себе и понегде љотићевца Бошка Костића) ја сам истраживао и документа о срамној улози љотићеваца према Србском народу и Србској Цркви за време окупације налазио у црквеним архивама, које нису биле под патронатом комуниста него Србске Патријаршије уз коју су љотићевци били за време тзв. америчког црквеног раскола. У те архиве нисам улазио самовољно него са писменим одобрењем Светог Архијерејског Синода СПЦ и надлежних епископа по епархијама. У архиву Светог Архијерејског Синода се налазе и мемоарска сећања Митрополита Скопског Јосифа (Цвијовића), који посебно боле љотићевце. Припрема за штампу тих мемоарских сећања са додатних стотину страница нових докумената приводи се крају. Објавиће их црквени издавач, а Боривоја Карапанџића и остале љотићевце већ могу да обрадујем вешћу да је предговор тој књизи написао Епископ Атанасије (Јевтић).

Карапанџић као мој читалац има право и да позитивно пише о мојим текстовима и књигама (као што је својевремено на сва уста хвалио и по многим емигрантским новинама са свим, па и прекомерним, похвалама писао о мојим књигама „Свети Владика Николај и Авва Јустин Ћелијски о Европи и злу западном", „Голгота Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија", „Страдање Србске Цркве од комуниста" итд.), али има право да моје текстове назива како год хоће, па и „булажњењима". Као што је, без велике потребе и разлога, претеривао у хваљењу онда тако и сада, додуше са љотићевским разлогом и потребом, претерује са куђењем. А да, ипак, није реч о „мојим булажњењима" него о озбиљним и новим чињеницама и до сада непо-

Велибор

знатим документима говори чињеница да је мој реферат „Прилози за биографију Владике Николаја у Другом светском рату" изговорен на Симпосиону Светог Николаја Охридског и Жичког, који је пред Божић 2003. године одржан у Манастиру Жичи, а поводом 125-те годишњице од рођења овог новог Србског Светитеља. Цео реферат је објављен у зборнику, који је пре његовог увршћивања у Диптих Светих у мају 2003. године подељен свим епископима – члановима Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Издавач тог зборника и тог реферата није било ко него СветоСавска и СветоНиколајевска Епископска Епархија Жичка и Манастир Жича. Део тог реферата објављен је у „Књижевним новинама". И због тога нисам спреман да поделим исту мисао са Боривојем Карапанџићем.

Карапанџић моје писање о срамном и нечасном односу ЈЉотића и љотићеваца према Србској Цркви за време окупације квалификује као „спорно". Ту једино делим мишљење са Боривојем Карапанџићем, јер је све то спорно за љотићевце, али неспорно и необориво за историју Србске Цркве и Србског народа.

Љотићевце највише погађа сведочење истине да је Свети Владика Николај био истински човек, истински хришћанин, истински епископ Цркве Божије, истински Србин, а не политикант и прирепак Димитрија Љотића, каквим су га љотићевци приказали у њиховим књижуринама (као и Карапанџић парафразирајући Љотићеве глупости о „лагалу“), а све са циљем да пред неупућенима повећају значај свога Вође (на сву срећу не и Вожда Србскога Народа) Димитрија Јотића. Нико никада није оспорио да је Свети Владика Николај беседио над одром Димитрија Љотића. Једино смо и са пуним правом оспорили аутентичност те беседе. И даље стојим на том становишту, а доказа за то има много. Можда ће се некима учинити да се и Боривоје Карапанџић и ја превише задржавамо на ситним детаљима, али морам да нагласим да је то изузетно важно питање, јер сви србски непријатељи – усташе, комунисти, црногорски црнолатинашки сепаратисти, мондијалисти и слични – на том фамозном и бестидном љотићевском фалсификату беседе Светога