Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 19

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

ада се говори о проблему богоК службеног језика мора се

обратити пажња на Други Ватикански сабор Католичке цркве који је одржан од 1962. до 1965. године. Сабор који је сазвао папа Јован ХХШ и наставио његов наследник Павле У1 прогласио је идеју „арртогпатето" („осавремсњивања"“, „обнављања“ Цркве) и спровео је у живот револуционарне литургијске и канонске реформе услед чега је у оквиру Римокатоличке цркве дошло до изузетно дубоке кризе: храмови у традиционално католичким земљама Западне Европе су постали празни, завладао је дух посвстовњачења, секуларизације, који је у потпуности потиснуо остатке раније латинске црковности. Огроман број католичких свештеника и монаха се после Другог Ватиканског сабора одрекао свештенства и монашких завста. Истовремено је приметан оштар заокрет ка модернизму у богослужењу, ка протестантизму и свеобухватном екуменизму у савременом либералном католичком 6о-

гословљу, _ религиозна _ равнодушност, при чему се у другим правцима, па чак и религијама признаје по-

стојање спасоносне благодати; долази до зближавања са јудаизмом...

Насупрот очекивањима отаца Другог Ватиканског сабора све ове либералне „велике реформе" – покушаји да се у учење Католичке цркве унесу елементи протестантизма и идеологија прогреса и масонског „Просвећења", адогматизам – одгурнули су верујуће католике од цркве, посећеност храмова је изузетно опала. Тема Другог Ватиканског сабора нас занима зато што се на овај сабор, на његове „обновљенческе“ одлуке стално позивају црквени реформатори у Русији који отворено рачунају на сличан „ађорнаменто“ у Руској Православној Цркви (односно на посветовњачење Цркве, на продор идеја црквеног модернизма у њу). Сам циљ савременог „обновљенчества“ се у суштини своди на реформисање наше Цркве по западним обрасцима како би се угодило духу овога света: пошто је цео хришћански свет већ одавно кренуо путем црквених реформи, време је да се призна да су оне потребне и код нас. О овоме треба говорити зато што данашњи обновљенци активно учествују у екуменистичким контактима и то пре свега са католицима.

Као што сами католици признају, најпогубнија последица Другог Ватиканског сабора је постала богослужбена реформа из 1969. године, коју је спровео папа Павле У1. Ватикански сабор је дозволио да се традиционалне латинске мисе преводе на националне језике под контролом локалне епископске конференције, и да се стари богослужбени текстови замене новима, што се у пракси и остварило у току наредних 10-15 година у свим католичким земљама. Услед тога многи католици који су били навикли на традиционални латински у богослужењу су указивали на губитак сакралног молитвеног језика богослужења, а увођење у праксу нових превода мисе и напуштање латинског језика на којем су се људи молили у богослужењу вековима, не само да није довело у католичке храмове нове људе, већ је учинило да огроман део сталних парохијана за које је латински језик означавао наследност традиција и старе културе Римске цркве престане да долази у храм. Тако на пример на недељној миси у познатој огромној париској цркви Нотр Дам нема више од 12-15 парохијана. У неким земљама древни храмови и кирхе се продају и претварају у кафиће и слична места за разоноду, јер просто нема за кога да се служи миса у њима. Богослужбени модернизам је довео до тога да се мисе често служе уз гитару, у рок-ритмовима уз минимум традиционалних богослужбених одсжда свештеника.

Само богослужење не само да је било просто скраћено (савремсна миса траје четрдесетак минута, 8 понекад и краће; у базилици светог Петра у Ватикану миса траје свега 17

Други ватикански сабор и богослужбена реформа

минута), већ је прерађена управо тако да више личи на протестантску службу. Управо, ређе се помињу свеци, од којих су многи једноставно избачени из католичких црквених календара (међу њима су и нски свеци Древне Цркве), под изговором да се њихова житија не могу сматрати поузданим (на пример, свети великомученик Георгије Победоносац, свете великомученице Варвара и Катарина и др.). Вечерње и јутрење пре мисе се не служе. Постови су у савременој католичкој цркви практично укинути: од католика се сада захтева да посте само један дан у години – на Велики Петак.

Свештеник за време обављања новог чина мисе стоји иза уздигнутог престола лицем окренут ка народу по узору на протестантске скупове: свештеник и мирјани као да представљају круг равноправних саслужитеља у литургији. Раније, у традиционалној латинској миси свештеник је стајао, као и у православној Цркви леђима окренут народу, као посредник између Бога и верника. Из многих католичких храмова су избачене старинске статуе и иконе. Чак и у католичкој Италији постоји непоштовање, немаран однос према многобројним светим моштима. После Другог Ватиканског сабора исповест је у католичким храмовима одвојена од причешћа услед чега је исповест почела да ишчезава из парохијске праксе. Богослужење се „хуманизовало“, акценат се не ставља на Богоопштење, већ на међуљудско општење чланова општине.

Све ове модернистичке богослужбене реформе у Католичкој цркви су се објашњавале „мисионарским циљевима“, тежњом да се служба приближи народу, враћањем древној пракси Цркве. Приметићемо да исте ове аргументе наводе и обновљенци, како савремени, тако и они од пре 80 година, ради оправдања својих литургијских реформи.

Управо литургијско обнављање које је до непрепознатљивости изменило католичко богослужење после 1969. године је у Римокатоличкој цркви изазвало раскол који је повезан са именом француског надбискупа Марсела Лефевра (+1991). Традиционалистички настројено католичко свештенство предвођено надбискупом Лефевром није прихватило ,06новљенческе“ реформе Другог Ватиканског сабора, који је прекинуо хиљадунпогодишњу традицију западног латинског богослужења. Лефевр се активно залагао за чување традиционалног учења и богослужења, наступао је против недопустивог модернизма, литургијских реформи, а нарочито против превода богослужбених текстова са латинског. Надбискуп Лефевр је Ватикански сабор и све што је из њега поистекло недвосмислено окарактерисао као „црквену СИДУ". Лефевр је сматрао да се после допуштања употребе разних канона мисе у литургијској пракси, већ због саме варијативности и анархичне могућности да се од читавог мноштва текстова бира „оно што се човеку више свиђа“ нарушава однос страхопоштовања према Богослужењу као Божијој институцији. Немогуће је дубоко променити „закон молитве", а да се уједво са тим не реформише и „закон вере".

Године 1970. надбискуп Лефевр оснива „Братство свстог Пија Х“ (папа Пије Х је у католичком свсту између осталог познат по својој снциклики из 1907. године против црквеног модернизма и „обновљенчества" како у философији тако н у религиозном животу, богословљу, критичком правцу проучавања Библије и црквене историје). Католички свештеници који су улазили у састав „братства светог Пија Х" су служили по древном латинском обреду одбацујући нове редакције мисе. 1974. го-

Николај Каверин

дине надбискуп Лефевр отворено осуђује неомодернистичку и неопротестантску позицију Рима после Другог Ватиканског сабора.

Ватикан одмах узвраћа истом мером: исте ове 1974. године „братство светог Пија Х" се распушта, а 1976. године папа Павле УП забрањује надбискупу Лефевру да рукополаже, а затим следи забрана да служи. Међутим, за време следећег „најлибералнијег“ папе Јована Павла П „реформисани католизицам краја нашег века се показао као трпељив према сваком и свачем, само не према оним католицима који су с правом ставили под сумњу делотворност „великих реформи" Другог Ватиканског сабора: 2. јула 1988. године надбискуп Марсел Лефевр је изопштен из Католичке цркве. Карактеристично је да су лефевристи пошто су били доследни традиционалисти осим богослужбеног модернизма Другог Ватиканског сабор одбацили и екуменизам, посебно зближавање са протестантским конфесијама за рачун уступака на широком фронту.

У писму новинама „Православна беседа“ руски католик Димитрије Пучкин упозорава православне на опасност од црквеног либерализма, проглашеног на Другом Ватиканском сабору: „Чувајте се екуменизма и модернизма у свим облицима и видовима!" Јер „сличне реформе могу са временом бити спроведене и у Православној Цркви... Мислим", пише Д. Пучкин, „да ће се ако православне црквене власти не предузму строге мере према онима који се залажу за било какве литургијске новине с православним богослужењем десити исто што и са католичким – нека нова варијанта „1969. године" (сигурно лукавија, са дужим умерено-прелазним периодом)“.

Очигледно је да је стара црквена католичка традиција данас много ближа позицији Православне Цркве него „отворени“, „другарски према свим хришћанима" реформисани католицизам. Дакле, видимо да богослужбене и еклесиолошке новине, проглашене на Другом Ватиканском сабору овако или онако избијају на површину и у делатности савремених обновљенаца у Русији.

Као што потпуно тачно истиче свештеник Максим Козлов, „приликом пажљивог проучавања материјала Другог Ватиканског сабора и недавно објављених одредаба Помесног Сабора из 1917-1918. године појављује се неочекивано мноштво паралела. Зато мислим да када се данас све чешће срећу позиања на Сабор 1917-1918. године као на нешто безусловно позитивно у нашем црквеном животу треба да се замислимо а ли је то заиста тако. Јер није случајно на путевима Промисла Божијег Риска Православна Црква усвојила смао једну одлуку Сабора 1917-1918. године. То је одлука о поновном успостављању институције Патријарха. Ми наравно, можемо говорити о томе да су се касније променили историјски услови, али као црквени људи морамо схватити да вероватно ствар није само у промени историјских услова..."

Потпуно је природно што је Ватикан заннтересован да се либералне реформе, сличне онима које су прихваћене на Другом Ватиканском сабору, догоде и у Православљу, пре свега у Руској Цркви, иначе би зближавање реформисаног католицизма и Православне Цркве било веома проблематично. Ово одлично схватају и обновљенци склони католицизму у Русији позивајући на хитне реформе „застарелог Православља", и

пре свега на литургијске реформе по узору на Други Ватикански сабор.

Шпански свештеник-језунта Мигусл Аранц који је 70-их година на позив лењинградског митрополита Никодима (Ротова) држао предавања у Лењинградској Духовној академији у католичком веснику „Истина и живот" пише: „На Истоку је, наравно сазрела потреба да се изврше литургијске реформе". Литургијске реформе, пре свега што скорији прелазак са црквенословенског језика на руски у богослужењу саветује Руској Цркви и католички свештеник цркве при амбасади Немачке у Москви Е. Х. Зутнер, који држи лекције вашој Цркви: „Православна Црква ће тек тада бити заиста верна свом Црквеном Предању кад почне, тамо где то још није учињено. да прелази у богослужењу од застарелог језика на савремени".

Дакле, као што видимо савремени обновљенци налазе у „браћи-католицима" истомишљенике по питању реформисања „застареле Православне Цркве.“ Није случајно да су се руски католици, не кријући свој непријатељски однос према Московској Патријаршији, солидарисали са круговима обновљенаца чији представници редовно објављују текстове у католичким издањима на руском језику, наступају у радио-еми-

косово и

еснаестог овог месеца Јоса Ш Радин из Шекулара са пет

другова прешао је у Ругову. Руговчани га примете, и из заседе Јосу убију, главу одсеку и пушку маузерку узму. Са одсеченом главом ушли су у Пећ.

Ево како архимендрит Мирон описује тај улазак у Пећ: „Јуче 17. овог месеца неколико Руговаца тријумфално овуда поред капије пронеше на коцу натакнуту главу Јосе Радина из Шекулара у Пећ. Ушавши у варош, овај тријумф оглашен је пуцањем из пушака, маса се искупила и са великом умноженом руљом, донесена је речена глава на коцу пред хућумат. Наш светли и честити мутесариф паша изрезилио је, изгрдио и испљувао је тријумфаторе, а особито неке који предлагаху да се доносиоци Јосове главе награде. Руља овако посрамљена од паше, однела је главу у Капешницу код џамије; имам поступио слично као и паша и рекао: „Нисте требали доносити, а кад сте је већ донели овде, одмах носите даље и предајте хришћанима, нека је по њиховом закону сахране.“

Поп Павле тога ради би позван у хућумат. Синоћ би глава пренесена у школску капелу, ту је часно преноћила, данас изјутра

ри и ниски иконостас, читање свхаристијских молитава наглас, општенародно појање целе литургије – све су то атрибути унијатског богослужења. Реформе су такође условљене и црквено-политичким циљевима паписта: јер је задатак Ватикана (несумњиво и њихових „православних“ другара) цепање јединствене Руске Цркве, а њене западноукрајинске и руске епархије, уза све остало повезује управо црквенословенски језик. Стога се римокатолици као и обновљенци боре за „русификацију“ православног богослужења у Русији, а у Украјини за коришћење „мове" у 6огослужењу, како би се у Русији ну Украјини служба обављала на разним језицима. Ово има за циљ, одвајање Украјинске Православне Цркве од Мајке – Руске Цркве. Истим путем укидања црквенословенског језика као повезујућег фактора јединства Православне помесне Цркве Московске и Кијевске Русије и Белорусије католици маштају да доведу до неповратне и вештачке поделе јединствене руске нације.

(Преведено из књиге “Богослужебнњи азмк Русскоћ Православноћ Церкви. Историл. Попштки реформации“, С монастњуњ 1999. г., стр. 205-214)

С руског превела: Марина Тодић

МЕТОХИЈА

часно у цркву донета, недељни је дан, мноштво народа беше у цркви, после службе Божије свршило се опело и погреб главе овог несретног Јосе Радина.

Радња ове врсте и Руговаца и Карагачана непојмљива је, изазива узбуђеност и тумачи се са разним комбинацијама.

Том приликом у Пећи се налазио један Србин, по имену Василије, који је имао фотографски апарат и њиме сликао одсечену главу. Обећано ми је да ће ми се једна таква фотографија послати.

Др конзул из Приштине, 28. јула 1906 – Николи Пашићу, председнику Министарског савета и министру иностраних дела (одломак). Текст је дат према данашњем правопису.

Турцизми: имам — свештеник муслимански који пет пута дневно предводи клањање у џамији; изрезилшта — избрукати, наружити; мутесариф – војно--управни старешина; начелник области, округа; хућумаш – зграда органа окружних, среских власти; управна власт.

Милорад Радевић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 19