Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 18

130. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Храбри моји саборци!

Неће, неће, ваљда, бити да су овом приликом ишчилиле све оне ваше изузетне врлине, као што су неустрашивост и смелост, са презирањем саме смрти, које су вас, до данашњег дана, заједно са највећом славом читаве Србије, уздизале до изнад звезде"

Шта може да нам се деси Мо-

жемо умрети, али као људи. Може- '

мо изгубити живот, али са нашом чашћу и на штету непријатеља.

Видовдан 2004. Село Бабин Мост недалеко од Приштине

после Косовске битке

Спомен костурницу (Црква Пресвете Богородице) у којој су кости погинулих на Косову 1389. – подигла је царица Милица

Беседа цара Лазара

уочи победоносне косовске битке 15/28. јуна 1389. године

Цар Лазар је „слашкоречивим говором својим укрепио срца у војника, које је мачем прекрстио." (Троношки родослов)

Можемо да обезбедимо онај последњи крај куда стижу сви који се роде, али себи на спас, а непријатељу на пропаст.

Није ли много боље умрети славно, но живети срамно7

Зар је могуће умрети боље, но бити приправан на смрт7 Реците ми, ако бисте се онима предали као робље, зар не бисте умрли и ви као и сви други, пошто је свима суђено да умру2 Заиста бисте умрли, али у бескрајним мукама, у прекору, са срамотом и у презиру не само од вас самих, него и од читаве ваше отаџбине 7

Па, зар није боље, и кад се већ мора умрети, умрети наоружани и јуначки, него умрети беспомоћно и у ланцима као стока7

Ако сте ви свесни да неизоставно једном морате умрети, није ли бесмислено бојати се нечега што се лично не може избећи7 Смрт се не може избећи тиме што се она одлаже. Али се њеним одлагањем умањује

њена слава, настојањем да се она избегне. И, најзад, да ли је смрт нешто друго него крај и свршетак свега зла7 Она, као што нам разум казује, не може бити болна, пошто се сва дешава у једном тренутку. Она није горка, јер с њом завршавају све тегобе и сви болови. И, стварно, није јадна и досадна, јер се збива само једном.

Дакле, ако је смрт таква, зашто бисмо се ње сада толико плашили7 Зашто бисмо, у намери да избегнемо једну једину смрт. одабрали страх да вечито стрепимо пред њом2 '

Нека је далеко, далско и од ваше помисли и од иманентне српске слободарске врлине, намера да постанемо робови. Ако нам није могућно другачије живети, умримо усред наших непријатеља и умримо наоружани против наоружаних. Други нека умиру у постељи, скршени годинама, изнурени временом и мучени болешћу и безбројним јадима.

Само Срби умиру с оружјемк, с оружјем умиру само Срби! И сами непријатељи, када их будемо исекли, освећујући им се, оплакиваће своју судбину, па чак ако буду и победници. А ко зна, ако се и ми одлучимо да останемо прави Срби, да будемо као и до сада славни победници на свим местима по којима

смо ми и наши преци газили, ако решимо да и даље будемо они који умају да рукују оружјем, да знају храбро сећи као и да буду посечени – ко зна, кажем, да ли ми нећемо умети боље од њих да сечемо него да од њих будемо посечени7

Смелим срећа помаже. Мноштво не доноси победу, већ срчаност ратника и разбор војсковође.

На нашој страни је пресудан разлог да се бранимо и бијемо: непријатељ је упао у нашу земљу и заузео је многа наша места.

Ми имамо све потребно што чини одважним и највеће кукавице. Имамо толико оружја да, ако га ваљано употребимо, или ће нам се свуда пут отворити или ћемо у то-

Неопходна дела, а не само речи

Пре пет година, 14. марта 1999. године НАТО је изручио прве бомбе на Југославију што је представљало, како су тврдили руководиоци Северноатлантске алијансе, одговор на етничко чишћење и протеривање Албанаца са Косова. Данас, пет година касније, можемо констатовати да су акције НАТО довеле до последица које су потпуно супротне оним циљевима, који су прокламовани на почетку војне операције. Западне државе говориле су да желе спречити хуманитарну катастрофу на Косову, а саме су је испровоцирале.

Јер управо је са доласком „плавих шлемова" на Косово овде започело свестрано етничко чишћење, чије жртве су постали Срби, Цигани, Јевреји, Турци, једном речју, целокупно неалбанско становништво покрајине. Косово је у последњих пет година морало да на-

Један суд у Риму први пут је пресудио у корист удовице пилота хеликоптера италијанске војске који је умро од такозваног „балканског синдрома". Породица Мелоне ће од италијанског министарства одбране добити одштету од 500.000 евра. Лекари су саопштили да је за смрт војника одговоран радиоактивни материјал у америчким бомбама баченим на Косову и у БиХ. Двадесетак италијанских војника који су протеклих година учествовали у мисијама на Балкану оболело је од различитих облика тумора, известила је експертска комисија коју је формирало " италијанско министарство одбране. Она истражује узроке више сумњивих случајева смрти и болести међу војницима који су

18 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Балкански синдром коси италијанске војнике, пресудио суд у Риму. Узрок – америчке уранијумске бомбе бачене на Косово и БиХ

Балкански синдром

пусти око 400 хиљада људи. Кампања за „етнички чисто Косово“, коју су албански екстремисти доласком на власт у покрајини повели уз попустљивост НАТО, фактички није престајала током свих тих година, сем што је повремено стишавана, да би поново попримала нове обртаје. Најновија кулминација те кампање догодила се последњих дана у Косовској Митровици и она је, несумњиво, провокација коју су Албанци унапред испланирали. Резултат те провокације су убиства више од двадесет људи и прогон из покрајине још неколико стотина Срба, спаљена до темеља српска села, запаљене цркве, антисрпска хистерија и нови захтеви за независност Косова.

Те захтеве, који су у супротности са Резолуцијом 1244 Савета

од 1995. године ангажовани на Балкану. Проверава здравствено стање 42.000 војника старости између 20 и 59 година. Страх међу италијанским војницима је утолико већи што је саопштено да су НАТО бомбардери на Косову и у Босни и Херцеговини бацили чак 4.000 тона бојевих глава са осиромашеним уранијумом. Према подацима удружења породица војника који су оболели од „балканског синдрома", стопа Хоџкинове болести међу војницима је дупло већа него међу _ италијанским _ становништвом. Сматра се да је од овог синдрома оболело укупно 200 војника. зогађии с уаћоовтоир5.сот 7. 7. 2004. Бгој сиру ћимл педеапнејевгаг со. уштому ам са Рт!

Владимир Волков

безбедности УН, у којој се фиксира територијална целовитост бивше СРЈ (сада Србије и Црне Горе) и третира Косово као неодвојиви њен део, стално потенцирају лидери албанских екстремиста. Треба казати да је Косово де [асго одавно већ изузето из јурисдикције Београда и претворено у подмандатну територију НАТО, а при том мировне снаге алијансе практично не контролишу ситуацију у покрајини.

Њоме владају албански екстремисти. Њихова терористичка организација ОВК, против које се борио бивши председник СРЈ Слободан Милошевић, који данас пред Међународним трибуналом у Хагу одговара за „етничко чишћење", практично није распуштена после увођења контингента НАТО. иако се Алијанса обавезала на то да ће разоружати бандите. ОВК је само променила име, трансформисавши се у такозвани Заштитни корпус Косова, чији терористи чине недела не само на територији своје покрајине, већ и у јужним деловима Србије, нападајући мирне становнике, али и полицијске пунктове.

Терористи ОВК упадају и на територију Македоније, попуњавајући редове локалних албанских екстремиста, подстичући их на сепаратизам и на оружану борбу за „независност“ Албанаца. Легализација ОВК путем стварања Косовског заштитног корпуса довела је до тога, да су десетине терориста ушле у административне структуре покрајине и сасвим званично реализују своје екстремистичке постулате.

На жалост, многи политичари Запада стимулишу сепаратистичке планове албанских екстремиста, изјављујући да се „ситуација развија тако да алтернативе независности Косова нема“. О томе је, између осталог, у више наврата говорила бивши државни секретар САД Мадлен Олбрајт. То је веома опасан став. Јер није у питању само издвајање Косова у самосталну државу, већ и почетак реализације гло-

балнијег плана стварања „Велике Албаније", која укључује Албанију, Косово, део Црне Горе, Македоније и Грчке. Појављивање на европској мапи такве државе од шест-седам милиона људи, створене као резултат прекрајања граница, са брзо растућим становништвом, озбиљно би променило ситуацију не само на Балкану, него и на целом континенту.

Сада је на Косову, после неколико дана погрома против српског становништва, наступило релативно затишје, и председник Ибрахим Ругова је прогласио и Дан жалости за погинулима. Међутим, то затишје, које је остварено захваљујући хитном пребацивању на Косово додатних јединица КФОР и прилично оштрим мерама војно-полицијског карактера, наравно да је варљиво и привремено. Обавезно ће уследити нова експлозија насиља и она може попримити крајње опасне димензије, јер косовски проблем није решен, а Запад очигледно не намерава да на прави начин и дефинитивно притегне екстремисте који су терор учинили главним оружјем за реализацију својих сепаратистичких планова.

У Москви сматрају да је за стабилизацију ситуације на Косову неопходно, пре свега, стриктно поштовати Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и успоставити јурисдикцију Београда над Косовом. „На жалост, албански лидери нису увек испуњавали захтеве Савета безбедности“, изјавио је ових дана министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров. Сем тога, истакао је шеф руског МИП, неки представници западних земаља покушавали су да зажмуре на то и нису на време одвраћали Албанце. „Последњи догађаји у Митровици потврдили су нашу бојазан и показали да је такво повлађивање Албанцима да очисти покрајину од других националности и штетно и опасно“, казао је Лавров и додао, да сада Русија захтева да се ситуација врати на основне одреднице сређивања које су фиксиранс у Савету безбедности УН.

ликом броју изгинути да ће и сами непријатељи, нико други ло они са. ми, оплакивати нашу смрт

Ако, дакле, срнемо у окршај, смрт презирући, ако се непријате. љу супротставимо и јуначки га нападнемо, видећете како је тај одлу. чујући чин у стању да човска зау. век ослободи јада и како, у већини случајева, може да му прибави оно јединствено ненадмашно заловољ. ство, о коме није ни слутио.

Српски ратници свом самодршцу нису омогућили даље да говори. Распаљени, одушевљени и орни за борбу, не доспеше да саслушај свога Кнеза, већ сви као један. са свих страна, обузети исконском јарошћу, узвикнуше:

У бој, у бој!

Антоније Фарчић, Беседа Кнеза Лазара пред Косовску битку – Мавро Орбини, Краљевство Словена (Срба). 1601. године. Српски из.

родни келандар. Чикаго, пој,

УСА, 1963. године, рр 66-69. (Стилизација: Катарина Рашић Михајловић, Београд, 1998).

Милица Теа Марић

Беле вране лете небом. коментаришу неуспели трик Прете њиховим крилима, ал' не чује се паничан урлик.

Пребрзо се заколутао рингишпил снова и јаве демон је земљу прогутао,

у недостатку мирисне траве.

Заузета су места

на вртешци добра и зла, ни триста година, двеста неће краја да јој да.

Да ли нас паметни лажу

да само крв протиче кроз вене! Сви желе некуд да оду.

а нико први не сме да кренс,

побегне од сатанске мржње. из догорелог пакла,

јер све нас је ђавоља рука оштрим канџама такла...

иинвннничиининнснвиии лавииишицие сасе те

Пошто се не постиже мирни суживот етноса на Косову, вероватно има смисла прихватити предлог премијера Србије Војислава Коштунице о подели Косова на националне кантоне. то јест, да се прихвати схема која је фактички примењена у Босни и Херцеговини. где након војних дејстава почетком 90-их година српско и муслиманско становништво живи одвојено. Ради завођења реда на Косову је најзад потребно на делу, а не на речима, разоружати ОВК, па ма под каквом се она „фирмом“ скривала

Неопходно је позвати на одговорност албанске „јастребове“, као сто су Хашим Тачи, бивши главсшина ОВК, а садашњи лидер такозване Демократске партије Косова. Он је извршио многобројне злочине, а сада прави политику на Косову. Очигледно је да таква политика води само у ново насиље и у стању је да на крају крајева експлодира и читав балкански регион.