Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 31

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

општа висока признања Раси-

новом драмскоме делу од кра-

ја ХЛХ века умешао се и један дисонантни глас; узгред, додуше, у једном предавању одржаном 1897. године под насловом О глумачкој вештини, предавању које је доцније штампано у делу Есшетшички списи, Богдан Поповић — који управо тих година постаје неоспорни књижевни арбитар у српској књижевности – упоређујући Расина са Шекспиром, изрекао је неколико општих негативних оцена Расиновој трагедији.

Хвалећи Шекспирову вештину прављења драмског призора на примеру сцене између Дездемоне и Емилије у Отшелу, сцене несумњиво мајсторски разрађене и убедљиве. Богдан Поповић јој супротставља сцену у којој се Ифигенија, у присуству своје мајке Клитемнестре, среће са својим оцем Агамемноном, сцене у којој, по претерано

есник Средоје је постојао у ; | варошици Б. Појавио се изненада, с првим пролећним травама поред Пусте реке, негде почетком седамдесетих – година прошлог века. Појавио се са зеленом књижицом о зеленим врбама. Млади песник Средоје није нимало личио на своје вршњаке, бледуњаве школарце. Са њима се није ни дружио, није се дао ни на какве школе. Није личио ни на неке испијене песнике који обично неприметно ходају међу другима, а нико није знао ни где је учио песничке школе. Тадашњим снисходљивим књигољупцима, који су још увек друговали са дебелим романима, понајчешће руским, Средоје је личио на неког бунтовног и необузданог песника, о каквима су они само

Богдан Поповић о Жану Расину

оштром приказу Богдана Поповића, „прво узима реч Ифигенија и изговори четрдесет и шест стихова без прекида, затим узима реч Агамемнон, који изговори двадесет и осам стихова, такође без прекида, најзад узима реч Клитемнестра, која изговори шездесет и осам стихова, такође без прекида и тиме је призор свршен..."

Богдан Поповић каже да тај призор подсећа на „рђаве или примитивне слике", да је узрок тој неприродности код Расина „рђава имитација", да у таквој сцени „нема верног подражавања животу, нема психолошких тачности, нема природности и доследности, нема живих створова", да су личности „апстракције" јер „свака од њих представља понеко оваплоћено осећа-

Љиљана Глумац“ Томовић

ње, или страст, или какву жељу, или какву дужност, и свака од њих остаје кроз цео комад то осећање или та страст, или та дужност" – све такве личности су „марионете“ а не живи људи, „прободите коју хоћете мачем – каже Поповић – крв неће потећи". И, пошто примети да таква личност није „самосталан учесник у догађају, него као пуномоћник пишчев", Богдан Поповић закључује: „Такав је цео Расин."

Богдан Поповић је осетио потребу да ревидира своју неправедну оцену Расинове драматургије и то је учинио у свом предавању О

Молијеру, које је затим објавио у Српском књижевном гласнику 1. фебруара 1922. године. У томе тексту, Богдан Поповић је поновио своју анализу призора сусрета Ифигеније, Агамемнона и Клитемнестре и њихових дугих говора изречених без прекида, али је, после тога додао: „Немојте мислити да њихови говори нису драматични, или психолошки тачни, или песнички и лепо написани, с пуно лепих и јаких стихова, који врло тачно кажу мисли и осећања ова три лица. Не; само радња, дијалог, појединости радње и дијалога, нису реалистички распоређени, нису подражавање животу у појединостима. Остало је шу." Подвученим речима Остало је шу, Богдан Поповић је исправио своју првобитну

Запис о песнику Средоју

у књигама читали. Дружио се Средоје са неким непознатим људима, који су гледали високо напред, дружио се са неким непознатим плавојкама за којима су се сви освртали. Изгледао је Средоје тада као моћни орао који кружи високо, коме нико не може прићи.

Тако се Средоје брзо прочуо као први песник поред Пусте реке, из чијих вирова је први испливао и запловио за првим поетским облаком. Био је јачи од пусторечких брда под Раданом, био је тврђи од Змијиног камена. Воде Јабланице и Ветернице нису га заустављале. Ишао је Средоје до врхова Радана,

Радомир Соколовић

Пасјаче и Кукавице, до власинских брда, до громадне Суве планине. Тада се често ишло славним стазама победе, често су се палиле логорске ватре. Средоје је тамо међу првима био, тамо је уз бљесак ватре и у жару поезије слушао пљесак: „Средоје, Средоје!"

Враћао се Средоје, блед и подбуо, у варошицу Б., али у њој није чуо повике: „Средоје, Средоје!" Његова зелена књижица у излогу све више је губила боју, преко њеног наслова хватао се слој праши-

не. Почели су да круже и неки тамни гласови о Средоју. Причало се да он пред собом- држи гомилу књига других песника док пише песме. Причало се како је виђан у неким нечасним радњама и да поред њега не треба тражити врага.

Са потоњим јесенима и зимама почео је и Средоје да бледи, да жути. Са новим пролећима није више распознавао зелене врбе поред Пусте реке. Са новим летима није више никуда одлазио из варошице Б.

Песник Средоје није се сасвим наднео над вирове Пусте реке, да над њима сагледа своју судбу. Нису га понеле пусторечке воде, нису га

оцену, додајући да је живот у наведеном призору „стилизован", да је „Уметност која стилизује примитивнија у том нарочитом погледу од реалистичне уметности", да је у томе смислу „Шекспиров начин виши од Расиновог" али да „у рукама великога песника и уметника стилизована уметност може да даје врло високе ефекте“, закључујући своју нову оцену реченицом „Тако је код Расина", која стоји као пандан оној негативној квалификацији из првога предавања у сажетој реченици „Такав је цео Расин".

Ово је, разуме се, само једна епизода која показује способност и спремност Богдана Поповића да јавно исправи своју омашку или погрешну оцену, а ова епизода добија овим текстом нешто више значаја него што би јој можда с правом припадало због тога што се односи на тако угледног књижевног арбитра какав је Богдан Поповић.

захватила моравске воде. Средоје није стекао презиме. Није свом имену придодао презиме Пусторечки, као што је то учинио један потоњи песник са обала Пусте реке да би га оно штитило у далекој · Америци, куда су га тако далеко однеле пусторечке воде. Није узео ни презиме Радански, према Радану, а ни према имену варошице Б. Ништа од тога.

Са једним од последњих лета, са доласком новог века, нестао је и Средоје. Нестао је неприметно и лако као последњи снегови са Радана, са Пасјаче. Нестала је и његова зелена књижица о врбама. Право име песника Средоја потонуло је у неки од вирова Пусте реке, а његово поетско име остало је у мојим песмама о њему.

ила је случајност, седео сам б у кафеу на тргу Гарибалди

(Рлахта бапђајф) у Трсту и разговарао са неким пролазним познаницима.

– Извините, од када живите у Трсту2 – упитао сам особу која је седела до мене. Од 1970, одговара, а Виз Питам особу која је седела с моје леве стране. Од 1969, одговара. Да ли бисте могли да ми кажете колико Срба има у Трсту2 Питао сам обе. Пааа7 ко зна7 био је одговор.

Да ли можда знате од када постоји Српска заједница у Трсту2 Тридесет година, мислим, одговара Жикић, а онај други, с леве стране, заступа исто мишљење. Зар не мислите да је Заједница постојала још много ранијег Можда јесте, несигурно ми одговарају. Касније сам иста питања поставио Драгици, која је пореклом из Пожаревца и води кафић у Мла РеПе Зеџе Гопгапе, и неким посетиоцима који су се затекли тамо. Одговор је био исти. Пааа, ко зна2!7 :

Као што се види данашњи Тршћани српског порекла знају веома мало или скоро ништа о овим стварима. Ови људи који увече пуне кафе-барове око централне Рлагта Сапђаја! апсолутно немају појма о томе да се пре експанзије града, на сто корака оданде, налазило српско православно гробље с капелом. Да ли то можда за њих није или је мало важно Млади су углавном дошли да би нашли посао, да би зарадили и за њих су те ствари секундарне. Али као што знамо у целом свету гастарбајшери су „виђени“ на одређен начин, и због тога се и они сами осећају нелагодно. Зар потом не би било на месту да посетиоци кафе-барова и кафана на Рлахта багбјааф знају да су њихови претходници у Трсту својевремено дали значајан допринос граду и његовој империји. Ко зна, можда би се онда осећали мање гастарбајтерима2

Срби у Трсту

У старим записима који се чувају у разним градским библиотекама које сам посетио нашао сам веома занимљиве податке. Толико су занимљиви да би изненадили не само Србе који неколико година живе у Трсту, већ и оне који ту живе одавно, две или три деценије. О обичним Тршћанима и да не говорим, јер се они не разумеју или не познају историју или немају интересовања за такве ствари.

Када већ говорим о томе, волео бих да се задржим на књизи коју је писао један од суграђана, Ђироламо гроф Агапито. Књига носи наслов „Историјско-сликовит опис најоданијег Града и слободне луке Трст" и објављена је у Бечу у три фазе, тачније 1824, 1826. и 1830. год. Аутор описује најзначајније прилике онога доба као што су: географски положај, метеоролошке мене, топографске поделе, историју града, споменике, улице и тргове, зграде итд. Оно што нас занима односи се на тадашње · становништво, које Агапито описује под насловом „Старо и. садашње становниство“. Под старима он подразумева становништво које је становало унутар старих градских зидина, док под садашњима подразумева оно које је насељавало нову градску четврт која је настала ван зидина, на ивици града, под именом „Вогео Тегезјапо" у част царици Марији Терезији, која је дала подстрек њеној изградњи. Треба напоменути да се Трст тада тек ослободио трију француских владавина и покушавао да се опорави, поготово на економском плану на коме је у францу-

Борис Куреш

Трст – Сапа! дгапде – данас познатији као Ропје го550, са Црквом Св. Спиридона са леве стране (разгледница, почетак 20. века)

ском периоду био пропао. Али вратимо се претходној теми популације пошто бих желео укратко да поновим податке које је Агапито изнео. 1617. године. Трст је онда бројао 3000 становника, а 1758. г., након изградње „новог“ града или Богоо Тегезјапо, становника је у старом граду било 5.051; живели су у 538 кућа, док су у новом граду била 1373 становника у 92 куће нове изградње. Укупно је Трст бројао 620 кућа и 6.424 становника.

Још од средњовековних времена Трст је био град мешовитог становништва. Довољно је погледати старе пергаменте који се чувају у главном градском архиву, да бисмо се у то уверили. Затрпавањем старих солана и изградњом новог града („Вогго Тегезтапо" како се овај градски реон још и дан-данас зове) град је у правом смислу постао космополитски центар. Томе су свакако допринеле и разне царске наредбе из-

дате од Марије Терезије и Јозефа П о верској толеранцији и о праву на држављанство. Указ од 13. новембра 1781. год. између осталог гласи: „Његово Царско Апостолско Величанство (Јозеф П) је убеђено да је свако насиље над савешћу штетно и да је за доминантну веру (римокатоличку цркву) и Државу веома повољна права хришћанска толерантност.“ Указ је предвиђао да било која језичка или верска групација са најмање 100 породица може да оснује Заједницу, да именује своје представнике, да подигне сопствену цркву и школу, да поседује некретнине и добије право држављанства.

Како би подстакла трговину и настањивање новог града, царица је дала повластице свима који су одлучили да се преселе и настане у Трсту и започну трговинску делатност. Тако су стигли трговци и занатлије из свих покрајина царства, а посебно из даљих земаља као што су Црна Гора, Херцеговина, Босна, Далмација и Грчка. Житељи српске националности образовали су заједницу коју Агапито назива словенско-српска заједница Трста. О народима овога порекла аутор књиге пише: „Ова Заједница међу својим главним оснивачима броји трговце Сипомтећ, М ецећ, У отомтећ, Елашећ, Теодогомјећ, Рансисћа, – Кајомтсћ, МасоПећ, Месћза, Спсомтећ, Сегсомјећ, итд. и тренутно (1823. год.) броји 69

породица које сачињавају попу-

лацију од око триста душа. Повластице које су 1751. год. дате Заједници од Царице Марије Терезије, која је 1772. одобрила ње-

не усклађене статуте, 1793. су портврђене од славно владајућег Аустријског Цара Фрање 1!" Из овог једноставног записа може да се закључи да Српска заједница у Трсту има дубоке корене у структури данашњег града и да апсолутно треба узети у обзир ову чињеницу која није ни мало зане-_ марљива.

Спомињујући цркву (Светога Спиридона) православног обреда која припада Заједници и која је подигнута у новом граду, Агапито је описује као једну од најлепших цркава тог обреда на целој дужини илирско-аустријске обале. Између осталог каже: „Изграђена је под заштитом и уз подршку Њеног Височанства Царице Марије Терезије, завршена је 1751. год. и по њој се именује улица (Ул. Светог Спиридона), која се налази на десној обали канала." Други пут ћемо се бавити Агапитовим детаљним описом цркве како бисмо посветили пажњу словенско-сриском становништву, односно социјалном структуром тог народа и угледом који је својевремено имао у граду.

„Заједница“ наставља Агапито, „поседује у улици старе Баријере (данас Пондарес) гробље са црквом, коју је купила 1785. год. На њему се налази гроб руског генерала, јунака Сулшанова, умрлог у овоме граду 1808. год."

Сто година касније, 1884, када је гробље већ било премештено на друго место, у У1а Ропдаге5, још је увек постојала капела коју је Српско-илирска заједница користила за сахрањивање сиромашних земљака који су умрли у градској болници. 2

Према опису у Агапитовој књизи, администрација Заједница састојала се од три старешине који су се мењали сваке године и који су сваки пут били потврђени од владе. Сабори су се одржавали

(Наставак на стр. 32)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 31